Priča o Petri

Ulogujte se / Kreirajte profil

Priča o Petri

.

Become a Patron!

.

Desetak godina pre rata, u bolnicu za psihijatriju dovedena je jedna mlada devojka po imenu Petra. Izgledala je rasno i zdravo, a ponašala se skromno i skrušeno. Govorila je jednostavno i zamuckivala je. Bila je obučena u proste i čiste haljine. Na „Veselo brdo“ su je dovela braća – njih dvojica. O njoj su pričali da je nasrtljiva, svadljiva i sklona tuči – da ih „mariše sve po kući“. Dok su pričali sa prijemnom sestrom, Petra ih je slušala snuždeno. Pregledu se nije opirala, već se tiho, nemoćno bunila, da ona nije luda i da po kući radi sve poslove. Pregledom je utvrđeno da je fizički zdrava i sposobna, da nema fizičkih nedostataka. Ona i braća su došli iz nekog zabitog sela i svi su izgledali siromašno, tutavo, mutavo, skrajnuto (ona je ponajbolje izgledala). Na papiru koji su doneli u bolnicu, pisalo je da je Petra lošeg ponašanja i napeta, da je rano izgubila majku i da nije išla u školu. Primili su je u bolnicu –  osim siromašnijeg mentalnog statusa, nepismenosti i primitivnosti, slabo da su joj još šta pronašli. Dobila je krevet u jednoj maloj, neudobnoj bolesničkoj sobi i mogućnost da u nekom starom kuferu drži svoje stvari. Odmah je prihvatila da se okupa i presvuče. Zatražila je i da nešto pojede, a onda se rasplakala dok se pozdravljala sa braćom. Na kraju večeri, dobila je neke tabletice, sklupčala se u krevet, tiho plačući, i zaspala.

Da, Petra je bila cura od nekih dvadesetak godina, ružnjikava, lakše mentalno retardirana, ali fizički zdrava i prava. Uistinu, bila je na teretu braći. Gledali su da je se otresu. Zato je i dovedena u bolnicu.

Petra je u psihijatrijskoj bolnici dobila svoj novi dom. Nevoljno je ostala, ali je prepoznala netrpeljivost braće i spremnost bolničkog osoblja da je zadrže u bolnici. Primljena je ljubazno, tako da je ceo događaj oko ove njene životne promene prošao mirno i povoljno i po nju i po bolnicu. Glupa, prosta, pokorna i sposobna – naći će ona već svoje mesto u bolnici, u kojoj su takvi potrebni za razne fizičke i prljave poslove.

Pošto su se prvih dana uverili da je Petra dovoljno pitoma i bezopasna, dodeljena je kao pripomoć spremačicama na ženskom odeljenju. Petra se ubrzo pokazala dovoljno snažna i brza za pranje hodnika i soba i za čišćenje i glancanje svake vrste. Nisu joj davali opasne poslove, ali su njena spremnost, snaga i pokornost dobro došli za redovne poslove održavanja čistoće na odeljenju i oko odeljenja.  

Pošto se uverio da Petra nema neke značajnije tegobe osim čežnje za braćom i kućom, doktor je ispitao da Petra nema možda neku EPI ili neki ozbiljniji neurološki poremećaj. Nije našao ništa, pa se odlučio za jedan lakši anksiolitik. Kad se Petra počela žaliti na povremene glavobolje, davali su joj Andol – preko reda. U tom se Andolu sadržavala dobra doza pažnje i brige, pa je Petra svakodnevno tražila po jedan Andol i tvrdila da se od njega oseća zdravom. Eto, nađen je pravi lek za nju i ona je još bolje prionula na svoj svakodnevni rad. Pošto je bila vredna i sposobna, počeli su je „pozajmljivati“ i drugim odeljenjima, tako da je Petra radila od jutra do mraka. Vremenom se u bolnici odomaćilo da se za neki posao samo kaže „Zovi Petru“. Pošto je propušila, dobijala je sitninu od novca za koje paklo cigara. Kafu je dobijala od spremačica kao naknadu za svoj rad i tako – u silini posla, zasedne Petra – kafica pred njom i cigarica među prstima – sedi Petra, negde joj odluta pogled i tako pije kafu i puši. Nakon nekoliko minuta skakala je da nastavi da radi. Pošto je svakoj bolničkoj poseti bila na oku, Petra je dobila odgovarajuće presvlake i odeću, što joj je veoma prijalo. Ubrzo se na njenim rukama našao i jevtin metalni lančić, pa kožni privezak, čak i aluminijumski prsten. Svoju oštru, kratku kosu ukrasila bi kakvom šnalom i tako doterana, išla pred spremačice. Sve je to na njoj bilo uredno i kako valja. Uživala je u lepoj odeći i ukrasima. Ponekad je bila neraspoložena i ućutana;  onda bi otplakala za braćom i kućom i vraćala se poslovima u bolnici.

Takva – ne baš privlačnog lica, ali zgođušna i mlada, Petra je mogla da se svidi  kakvom muškom stvoru u bolničkoj sredini i uskoro je ona počela da šeta sa muškim pacijentima. Jedan, drugi, treći. U bolnici je bilo dovoljno mesta za ljubav i obično je bilo ljubavnih parova, koji su se šetkali i skrivali na kakvo tajno mesto, te se i Petra snalazila. Nakon izvesnog vremena, bilo je jasno da je Petra trudna, ali kako je trudnoća bila normalna, a ona sama nije bila neka bolesnica, nadgledali su trudnoću i pustili su Petru da rodi dete. Tako je Petra u pravo vreme i kako valja rodila zdravo muško dete, koje je odmah dato na usvajanje. Petra više nije videla dete, a uskoro je zaboravila da je uopšte i rodila. Tako se čitava situacija slegla po pravilu – svi vuci siti i koze na broju. Petra je nastavila da živi i radi u bolnici kao bolesnica sa ugrađenom spiralom, da se ne bi rizikovala kakva nova trudnoća. Petra bi i dalje imala po kojeg „dasu“ uz sebe.  

U neko doba primetili su da Petra ustaje noću i podavijenih nogu sedi na krevetu. Tiha i sklopljenih ruku i sagnute glave, šapuće molitvu. Bivalo je to negde posle ponoći. Nakon molitve, nečujno bi otišla do kupatila, oprala ruke i umila se, a potom vratila u krevet, pokrila ćebetom i nastavila da spava do jutarnjih sati.

Ustavši od sna, prinosim ti ponoćnu pesmu, Spasitelju i klanjam se vapijem ti: ne daj mi da zaspim u grehovnoj smrti, nego mi budi milostiv…

(Molitva sv. Makarija Velikog)

Kada se dežurna sestra uverila u Petrine mirne noćne molitve, nije je dirala. Petra je svaku noć ustajala i molila se Bogu. Ni jednom nikakav ispad. Činilo se da još mirnije spava nakon molitve.

Nakon nekoliko nedelja Petra je sa nekoliko starijih bolesnica otišla u obližnje mesto u crkvu. Ustala je rano u nedelju, svečano se spremila i krenula sa njima, pošto je dobila dozvolu od dežurne sestre. Bila je uzbuđena i radosna.

Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti svojoj, po obilju milosrđa svoga očisti bezakonje moje.

(Psalam 50)

Žene su se sa liturgije vraćale u podne, pred ručak. Petra je bila više nego radosna. Nasmejana, zadovoljna, izgledala je kao da je završila najveći posao na ovom svetu. Popodne je šetala po bolničkom dvorištu sama, u svom svetu vere i nade; micala je usnama kao da razgovara sa nekim, sa kim se posebno uzvišeno razgovara i kome se u sporom hodanju, klanja.

Nije jasno od kada je Petra  znala za Boga i veru, ali je bilo jasno da zna i da joj vera mnogo znači. Ona je snagom svog nešto slabijeg uma dokučila veru kao neophodnu potrebu. Možda su je u selu uputili kao malu da kleči i da moli. A kakvo god da je bilo njeno detinjstvo, u bolnici je Petra mogla da bude pobožna i vernica na najbolji mogući način. Njena pitomost, poslušnost i vrednoća, bili su u sprezi sa verom. Možda ona nije bila u potpunosti svesna toga. Petra je bila i pokorna; to je više izlazilo iz njenog vaspitanja ubogog ženskog seoskog čeljadeta, nego iz vere. Nju je vera činila zadovoljnom i dobrom u sredini kojoj su svi dani bili isti, ispunjeni radom i navikama bolničke svakodnevice. Jedino je nedelja bila posebna, jer nedeljom se išlo u crkvu. Petrine gladi za kućom, braćom i selom, složile su se u čežnju, koju je povremeno pokazivala plačem i brigom za braćom – naleti tako povremeno čežnja, pa i prođe. Ali je odlazak u crkvu bio obavezan.

Tih dana Petra se okitila brojnim lančićima. Lančići oko vrata su imali krstiće, a lančići oko ruku opet – krstiće. Njih nije bilo teško nabaviti – u crkvi i na tezgama oko crkve, na pijaci. Svi su se sjajili aluminijumskim i mesinganim sjajem. Petra je umela da ih dobije i od muških i od ženskih bolesnika; našao bi se koji đuvegija, a posebno – Petra bi prala veš i odeću ženama i muškarcima, pa je za te usluge dobijala „nakit“. Ponela je i prstenje, ogrlice plastične ili staklene perlice. Odnekud se našao i neki muški sat, pa je ona gledala, ponosna i nasmešena, da istakne ruku na kojoj je bio sat.

Odlazak u crkvu je zaokružio Petrin život u bolnici. Svaka nedelja postajala bi za nju praznik i nagrada od dragog Boga. To je bilo to.

Hriste Bože, istinita svetlosti, koji prosvećuješ i osvećuješ svakoga čoveka koji dolazi u svet; neka se pokaže na nama svetlost lica tvog, da u njemu vidimo nepristupnu svetlost…

(Molitva Sv. Makarija Velikog)

Prolazili su dani. Petra je dobila ležaj u najboljoj ženskoj sobi na odeljenju, imala je i orman za stvari, redovno je dobijala odeću i presvlake za krevet, koje je sama prala i održavala, a kada je bila slobodna od obaveza – nakolmovala bi se, tašnu u ruke i pravac – negde u bolničkom krugu – na kafu ili u šetnju. Činilo se da je njen život ne samo pristojan, nego važan i otmen. Bolnička terapija joj je bila neznatna, Andol svakodnevan, a kada bi se desilo da se naljuti ili pobesni zbog nečega, strpali bi je na akutno odeljenje, da joj „prođe pogoršanje“. Petra bi shvatila igru i na akutnom odeljenju je bila mirna i „obična“ i za par dana bi je pustili i vratili na rehabilitaciono odeljenje, na kome je inače bila. Život se nastavljao svojim uobičajenim tokom.

Braća joj nisu dolazili. Sina nije viđala, ponekad ga je pominjala – da postoji. Nije ništa znala o njemu, niti se raspitivala. Poslovi, odmor uz kafu, šetnje i druženja, spavanje, hrana … sve je išlo kako valja. Bolnica je u pravom smislu postala Petrin dom, a poseta crkvi – kruna njenog jednostavnog i „rednog“ života …

Ređali su se dani, nedelje, meseci, godine … Petra je počela da stari – dobijala je bore i kosa joj je osedela. Kosu je bojila, a našla je i neku kremu kojom je mazala lice. Manje je išla sa đuvegijama. Volela je da razgovara sa ponekim bolesnicama i sa sestrama na odeljenju. Svako veče se obavezno kupala i presvlačila. Odavno je premeštena u dobru bolesničku sobu, sa najboljim bolesnicama. Ostajala bi uveče duže budna da „stražari“ na odeljenju. Kada bi u bolnici bila kakva igranka, Petra bi igrala kolo i veselila se. Vremenom je postala jedna od najvažnijih bolesnica u bolnici. Postala je jednostavno „Petra“. Znao se njen bolesnički status, ali je ona bila jednako svoja i poslušna. Kao da je bolnica krojena za nju. I, bilo kakvo da je vreme – Petra bi se noću budila i molila, a nedeljom rano ustajala, pažljivo se spremala i – sva uspravna i važna – odlazila u crkvu.

I onda, sve to jednog dana stade.

Na odeljenje je došla doktorka, poznata po svom iskustvu, strogosti i autoritetu. Bila je odmerena, ali je činila da sve bude po njenom. Sestre se baš ne mešaju u doktorski posao, osim što zapisuju u knjigama izveštaja i prenose lično doktorima nešto od posebne važnosti. Novodošla doktorka je pojačala red i disciplinu među pacijentima.

Kada je dobila informaciju da grupa pacijentkinja ide u crkvu, odlučila je da napravi svoj red. Ne zna se šta je odlučila sa drugim pacijentkinjama, ali je Petri zabranila da ide u crkvu, da ova ne bi „negde stradala“, da „ne bi pobegla“, da je „ne bi neko odveo …“ i tome slično. Predostrožnost je bila očita, ali je neko udubljivanje u stvari Petrine duše – izostalo. Što je sigurno – sigurno je. Za ostalo, neka se samo od sebe rešava.

Petra je prvo mislila da je zabrana trenutna, pa onda privremena i nadala se da će doktorka vremenom popustiti. Nedelja je za Petru postajala sve više zastrašujuća kazna bez odlaska u crkvu. Kada su se nedelje bez crkve počele nagomilavati, Petra se usudila da pita doktorku da je pusti u crkvu. Doktorka je bila ljubazna i neumoljiva – zabrana da se nedeljom ide u crkvu nije bila kazna, nego je za „Petrino dobro“, da se ona „zaštiti“.

Petra je bila slomljena. Od tog vremena, ona je u nevolji i otporu menjala raspoloženje i gubila je strpljenje –  postajala bi iznenada ljuta i besna, prekidala posao, pušila je i kad treba i kad ne treba. Od jeda i muke, bacala je Andol koji je redovno dobijala. Pravila se da joj je loše ili joj je stvarno bilo loše. Povremeno bi u muci vrištala i tada su je prebacivali na akutno odeljenje. Mislila je da joj je to kazna zbog neposlušnosti, mada je naslućivala da je zapravo sve to od njene muke što ne može da ide u crkvu. Njena noćna molitva nije bila dovoljna da je smiri i sabere …

Tako je Petra u bolnici – išla od nemila do nedraga. Nema nedelje i crkve, nema duši milosti i slave, nema mira i dobrog odeljenja, nego kazna za sobičak na tegobnom odeljenju. Pojačana joj je terapija, počela je da povraća i da mršavi. Sklonili su je od težeg rada, postala je nevoljna i rugoba od bolesnice, teška drugima, još teža sebi.

Prošlo je neko vreme. Proleće, leto, jesen odoše … Došla je gorka i teška zima … Petra se preturala od jutra do večeri, u nesuvislom jauku, dobijala inekcije, noću smirivala sebe svojim molitvama i čekala čudo od otkrovenja da će doktorka doći i reći joj da može u nedelju da ide u crkvu.

Šta je danas sa Petrom – ptice znaju …

Za P.U.L.S.E Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



3.8 4 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments