“Princeza Irma”- razgovor s povodom

Važno je živjeti kao čovjek. Zato idi i radi sve što možeš da ostaneš čovjek.

IK «Čarobna knjiga» iz Beograda, objavila je knjigu dr Ede Jaganjca «Sarajevska prnceza». Knjiga, po formi slična ratnom dnevniku, dirljivo je i istinito svedočenje lekara, hirurga (bivše) Vojne bolnice u Sarajevu.

Iako se tokom ratnih dejstava u Sarajevu svakodnevno suočavao sa ličnim i kolektivnim tragedijama, preloman trenutak u životu mladog, požrtvovanog lekara je susret sa   petogodišnjom djevojčicom Irmom Hadžimuratović, koja je ranjena u granatiranju Alipašinog Polja u leto 1993. godine.

Knjiga “Sarajevska princeza”  je pre svega emotivni zapis o jednom tragičnom vremenu. Vredna je čitanja.Jer, ona je zapitanost, ona je opomena, ona je poruka i pouka.

A.N: Gospodine Jaganjac, početkom 2015. godine, štampano je srbijansko izdanje Vaše knjige «Sarajevska princeza» Kako je došlo do saradnje sa IK «Čarobna knjiga» iz Beograda?

E.J:  Zaista sam ponosan što saradjujem sa Čarobnom knjigom, koja štampa bajke a ne ratne romane. To mi govori da sam uspio u tako „političnoj“ priči pobjeći od politike. Skoro cijela Princeza je napisana devedesetih a kompletno završena prije nekoliko godina. Ležala je tako spokojno u mom kompjuteru i kad sam jednom, u dokolici pregledao kompjuter, naletio sam na nju. Upravo tada mi je zazvonio telefon i jedna moja dobra projateljica mi se požalila ne neke zdravstvene probleme. Gledajući Princezu tokom tog razgovora, dobio sam „sjajnu“ ideju da joj skrenem misli na neke druge stvari, pa sam joj poslao knjigu da, kao, popravi gramatiku. Ona je bez mog znanja poslala izdavaću Ajdinu Šahinpašiću u Sarajevo, a onda su me njih dvoje nagovorili da pristanem na objavljivanje. Ajdin je prijatelj sa Borom Pantićem iz Čarobne Knjige, i pozvao ga je na promociju knjige na sajmu knjige u Beogradu, a ovome se sve to jako dopalo….

A.N: Knjiga je beogradskoj čitalačkoj publici predstavljena 17.04. u UK Parobrod Kakve utiske nosite iz Beograda?

E.J: Bile su dvije promocije u Beogradu. Prije polaska su me neki upozoravali da se dobro pazim. Autor knjige o ratnom Sarajevu a predstavlja knjigu u Beogradu? Zašto? Lako je odgovoriti. Zato što vjerujem u ljudskost. Ona je trajna i neuništiva. Knjiga je o tome. Ljudskost je na kraju pobjedila i srušila sve (bjelo)svjetske prepreke.

A nisam se u Beogradu ništa pazio. Nije bilo razloga. Ja znam šta sam pisao i zašto. A onda se desilo. Prijem u Beogradu je bio fantastičen. Nevjerovatan. Odjednom smo se moja Duda i ja našli u vrtlogu intervjua i okruženi zvijezdama i poznatim ljudima. Na promocijama u Beogradu su osim izdavača govorili zaista velikani – Lordan Zafranović i Muharem Baždulj, odlomke iz knjige su čitali Vjera Mujović i Svetozar Cvetković, organizovala je to Tanja Mandić Rigonat iz Narodnog pozorišta u Beogradu, a u publici sam vidio kćerke Meše Selimovića, Radu Djuričin i još mnogo divnih, dobrih ljudi. To je za mene ogromno, nevjerovatno priznanje. Svima zahvaljujem što su našli vremena da dodju na promociju neke knjige – ko još petkom naveče ide na promocije knjiga? Učinili su mi veliku čast i još mi to sve grije srce.

…a onda su se tamo našli i naši beogradski prijatelji sa skijanja od prije 30 godina i bilo je kao u bajci..

A.N: Smelo i dostojanstveno iznosite istinu o Sarajevu i sarajevskim ratnim događajima. Knjiga je u tom smislu jedinstvena. Kakva je reakcija čitalaca na Vaš nadnacionalni, apolitičan i humanistički pristup, posebno reakcija onih koji su ratnu dramu posmatrali sa sigurne distance i/ili pod maskom predrasuda i dnevne politike?

 E:J:  Ne znam da je knjiga jedinstvena jer nisam čitao ništa o ratnom Sarajevu. Nemam za to snage. Moja supruga i moj brat nisu pročitali ni Princezu. Mnogo je bolnih uspomena. Reakcija čitalaca je iznenadjujuče i izvanredna iako ja znam da nisam pisac. Meni je uvijek veliko priznanje i kada je neko pročita do kraja. Knjiga je več prevedena na češki a prevodi se trenutno na engleski, njemački, francuski, hebrejski i holandski. Nevjerovatno. Jedna mi je prijateljica rekla da u knjizi rušim sve klišee o “našem” ratu. To ne znama ne znam ni te klišee. Istina je uglavnom jednostavna. Ili si dobar ili zao a to ne zavisi od nacije, religije i dnevne politike. Iz bliza se to razumije mnogo lakše ali izdaleka se lakše palamuti i laže. Svejedno, ako hočete možete se odmaknuti od nacionalističkog zla i biti čovjek. Sve je stvar izbora. Onda ste na sebe ponosni i dostojanstveni, ali nije to lako. Ljudima koji su poklekli ne zamjeram. Takva su bila vremena..

A.N: Bajke o princezama uglavnom imaju sretan kraj. Na žalost, ne i bajka o petogodišnjoj Irmi. Njen tragičan život i prerana smrt ujedno su i simbol stradanja jednog naroda, svih nevinih, simbol patnje, licemjerne «humanosti» međunarodnih institucija. Koliko je trebalo snage da napišete ovo potresno svedočanstvo, šta Vas je najviše  motivisalo da u sećanju ponovo proživite vreme razorne mržnje i patološkog zla?

E.J:  Nju je Sarajevskom Princezom nazvao BBC a njen otac mi je rekao da je Irmina sudbina bila da spasi mnogo drugih ljudi. I spasila je. A ja? Otišao sam iz Sarajeva u toku rata i nakon svega što sam opisao sam bio spreman da počnem novi život. Onda se pokazalo da nisam u stanju tek tako prekinuti spone. Ne možete noću spavati, ustanete i hodate i grizete se, stidite, žalite… Mora ta muka negdje izaći. Tako sam sjeo i pisao i olakšavao sebi. Izašlo je to nakako samo i poslužilo je svrsi. Nakon nekoliko godina sam se smirio i onda ostavio priču da planduje u kompjuteru. Samo ponekad bih, možda jednom u godini, slučajno naletio na nju i malo je kao popravio. Poneku riječ. Ipak je bila i ostala nedovršena. A zbog moje male Sarajevske Princeze sam prolio mnogo suza i ona zauvjek ostaje dio mene i moga života.

A.N: U predgovoru knjizi o Vama piše: »čoveka koji se mirnom rukom i uzdrmanim srcem borio protiv domaćih i stranih vetrenjača za human cilj”.Vi ste tokom rata hrabro odolevali iskušenjima i ostali čovek mirne ruke, hrabrog srca i mirne savesti. Na žalost, mnogi su posrnuli. Da li mislite da je zlo 90.-tih godina XX veka bilo prejako ili čovek preslab?

E:J: Bilo je zaista teško. Bilo je to iskušenje za iskušenjem, dan za dan. Ponavljam, ne zamjeram ljudima koji nisu izdržali. Nadam se da će bar danas naći snage da oproste sebi, da nadju svoje dostojanstvo, isprave što se da i krenu dalje. Onda će možda opet zavoljeti sebe i biti jednom na kraju ipak sretni. Bez toga su zauvijek osudjeni da budu nesretni. Čovjek koji ne može poštovati i voljeti sebe je nesretan..

A.N: “Senči je svaki dan postajala sve hrabrija i bolja. U ratu su stvarno dobri ljudi postajali još bolji, a zli još gori”. Kao iskusan i ugledan lekar sanirate posledice, dok istovremeno tragate za uzrokom bolesti.Analogijom, kako biste lečili posledice ljudskog zla, a gde potražili uzrok moralne devijacije, bezdušnosti i okrutnosti, zbog kojih je život izgubila Irma, ali i desetine hiljada ljudi iz BiH?

J: To je za mene preteško pitanje. Razmjera zla u to vrijeme je bila tako svemirski velika da sam počinjao vjerovati da ovaj rat nije borba dobra i zla nego nekakve borba dvije pravde, koje ja, u svom političkom daltonizmu, ne mogu da vidim. Nemoguče da je neko tako zao! Kad je sve prošlo, očekivao sam da saznam te razloge i “pravde”. Očekivao sam da počinioci kažu,”jeste, učinio sam to u učinio bih ponovo jer…” Kakvo je to razočerenje bilo kada su oni, zločinci, svi do jednog rekli: ” nisam ja…” Ni danas mi nije jasno otkud takvo zlo u ljudima..

A.N: Osim teme koja zaslužuju nepodeljenu pažnju i navodi na duboko promišljanje o besmislu rata, knjiga je u literarnom smislu veoma zanimljiva. Jednostavna naracija sa “hirurški”preciznim opisima događaja, istovremeno je emotivno topla, bogata i slojevita. Vašim dvostrukim talentom, medicna i književnost, podsetili ste me na Arčibald Džozef Kronin-a, pisca i lekara. Od kada drugujete s perom?

E.J: Hvala na predivnom komplimentu. Nikada nisam napisao ništa drugo. Ovo je moja tiha patnja pretočena u knjigu i nadam se da nikada više neču imati razloga da se ponovo “liječim” pisanjem..

A.N: Da li je u pripremi neka nova priča, knjiga?

E.J: Zasada ne. Imam “mnogo ozbiljnijeg” posla. Hirurgija je konkretnija, zahtjevnija i efikasnija nego pisanje. Ipak, neke ideje imam. Samo nemam vremena.

A.N: I na kraju, Češka je Vaša nova domovina. Da li sanjate povratak u otadžbinu ili je Bosna “milionima kilometara udaljena” (citat iz knjige)?

E.J: Majka mi živi u Sarajevu, ali u BiH ću se vraćati samo kao turista. Bar dok tamo vladaju zli ljudi. A tamo je, kao u cijeloj bivšoj Jugoslaviji,  u politici fiksirano zlo i sve se čini da tako ostane. Biće sve gore dok se ne pojavi neko, neki čovjek čija će glavna odlika biti ljudskost…. A onda? Ako budem živ, eto me!.

za P.U.L.S.E: Alenka Nikolić

Fotografije su iz  privatne arhive dr. Ede Jaganjca. Jedan deo je fotografisao filmski režiser Nenad Ognjenović a drugi   UK Parobrod.

Edo Jaganjac rođen je u Sarajevu 1957. godine, gde je završio Medicinski fakultet. Specijalizaciju iz hirurgije završio je u Zenici. Radio je u Vojnoj bolnici u Sarajevu, koju je napustio posle slučaja Irme Hadžimuratović i otišao u Češku gde kao traumatolog radi u univerzitetskoj bolnici „Motol” u Pragu.

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  “Princeza Irma”, Društvo, Edo Jaganjac, Intervju, rat, Sarajevo