Како смо природу затворили у гета

ИНТЕРВЈУ

АКАДЕМИК ВЛАДИМИР СТЕВАНОВИЋ, ЕКОЛОГ

Еколошка слика Србије је, према свим показатељима, неуредна, хаотична, повремено катастрофална. Београд се често налази у самом врху градова света са најзагађенијим ваздухом, Лим и Дрина су затрпани отпадом, на стотине дивљих депонија око Ниша, топионица у Бору, железара у Смедереву, као и разне цементаре су еколошке “црне рупе” Србије, за које очито да не важе правила развијених технологија, а бескрајно бетонирање градова и планина сасвим сигурно ће се у будућности изучавати као пример драстичног брисања природе, њених закона и њене естетике. Са саговорником “Времена”, биологом, екологом, професором Београдског универзитета у пензији др Владимиром Стевановићем, председником Одбора САНУ за изучавање флоре и вегетације Србије, настојимо да дефинишемо карактер и степен угрожености нашег животног окружења и нас самих. И да укажемо на то какав је наш однос према животној средини када су нам еколошке катастрофе, реалне или претеће, свако мало ударна вест.

ВРЕМЕ“: Редовно пратећи онлајн мапе које бележе тренутну загађеност у Европинајчешће се може видети какопо бојиодмах иза северне Италије одудара и Србија – са најмањим бројем “зелених” ознака за здрав ваздуха највише оних  “упозоравајућих”  и  “алармантних“.  Зашто је то тако?

ВЛАДИМИР СТЕВАНОВИЋ: Чињеница је да и даље имамо нерешен проблем аеро-загађења код оних емитера који су препознати као загађивачи, а то су пре свега индустрија, термоелектране, топлане, саобраћај и нарочито индивидуална ложишта, чији се акумулативни ефекат не може занемарити. Нарочито су штетна ложишта која користе нискокалорични лигнит који има доста сумпора. Постојећи филтери су застарели или их нема те нису довољни да спрече загађење. У северном делу Србије постоји висока концентрација таквих објеката, а онда ту су и Бор и Смедерево. Уз то додајте и градове, па кад се све сабере, уз неповољне атмосферске услове какви су постојали у последње време, кумулативни ефекат повећаног аеро-загађивања доводи до такве опште слике. И иначе, као друштво, запуштени смо веома дуго што се тиче односа према животној средини. Према њој постоји игнорантски однос пре свега у оним структурама које би требало да брину о заштити животне средине. На пример, ми сада причамо о аеро-загађењу, а званични податак Министарства за заштиту животне средине гласи да се свега осам одсто отпадних вода у Србији пречишћава.

Водаземљаваздухпостоји ли иједан део нашег природног окружења о којем бринемо?

Па и када кажемо вода, земља, ваздух, ни то није довољно – а где је ту живи свет? Зар и он није важан, па и пресудан, у смањивању најразличитијих негативних утицаја човека? Понашамо се као да живимо у неком потпуно пустом пејзажу. Зашто се нико не пита колико смо уништили и свакодневно уништавамо асимилациону површину, не само код нас него и у свету, крчећи шуме и природну вегетацију која асимилује угљен-диоксид и производи кисеоник. То не могу да ураде бетонске површине у градовима и пратећа инфраструктура. Оне само производе повећане топлотне ефекте тако да градови већ имају своју мезоклиму. Градови су велики потрошачи ресурса, пре свега биолошких а наравно и минералних, а шта испуштају – само отпад и загађење различитих врста. Зато су еколошким речником означени као паразити биосфере.

Данас сеипакне можемо вратити у свет без градова

Далеко од тога, али ту постоји решење: да се природне еколошке законитости примене у урбаним агломерацијама. Као прво, неопходно је применити систем рециклаже. Мора да се рециклира отпад, све што би било органско могло би да се претвори у ђубриво и компост, стакло и метал да се рециклирају, о пластици да не говорим, безброј је решења. То су скупи процеси, али што се више одлажу биће све скупљи и погубнији по животну средину. Већ данас смо затрпани чврстим отпадом свих врста. Друго, да се увећавају зелене површине које ће да асимилују и на неки начин компензују све негативне утицаје, од звучног загађивања, аеро-загађивања па надаље. И треће, да се регулише загађивање на било који начин. Па не можете канализационе воде које испушта град да пустите тек тако у реке. Онда ће и реке да буду загађене, а то је повезано са водом за пиће. У природи је све повезано.

И није реч само о канализационим водама. Истраживањима седиментације у Дунаву, утврђено је да су огромне количине муља оптерећене различитим органским и неорганским загађивачима (жива, олово), па чак и оним радиоактивним који су доспели после хаварије у Чернобиљу.

Да ли то значи да је и риба из Дунава опасна за исхрану?

Не. Оно што је истраживано, условно да је назовемо “порцијашка риба”, стара две-три године, није имала оптерећење тешким металима. Међутим, сомови који су велики и хране се свим и свачим могу да имају то оптерећење, као и птице које се хране рибама, то је такозвани биокумулативни ефекат. Анализирали смо на пример једног корморана, он је имао живе и много тога још у свим ткивима далеко изнад дозвољених граница.

Поменули сте рециклажузашто код нас увек остаје на бледом покушају онај почетни ниво да грађани разврставају кућни отпад и одлажу на засебна местаУ ком тренутку код нас застају сви процеси?

Застају у цивилизацијском помаку и образовању. Ако погледате уназад, са променом система, ратовима, санкцијама, ми стално имамо урушавање свега па и животне средине. Јер када немате производњу, а имате незапосленост и сиромаштво, највећи притисак је на природне ресурсе. Знате ли шта се извозило у време санкција, и то без икаквог проблема? Дрво. Секле су се шуме. Такође, у то време гледао сам на кеју код “25. маја” деде које лове рибу за ручак. А да не говорим о криволову, лову и тако даље.

Највећи загађивачи долазе из индустрије, и ако они не плаћају пенале због загађивања ваздуха, воде и земљишта, онда се на њих угледају и други. То је видљиво на сваком кораку, вероватно највише у градовима. Такав непримерен однос према животној средини последица је свеколиког осиромашења људи и последично срозавања цивилизацијског нивоа.

 

Имајући све то у виду, запањујуће је да смо и на овом нивоу. Погледајте на шта личи национални парк Копаоник. У ком националном парку у Европи може да се гради? Сматраће вас лудим, а код нас је министар Динкић својевремено поносно изјавио како је Копаоник велико градилиште. Па то нема нигде, а та тенденција се само наставља, неко гради скијалишта као Динкић, неко гради мини хидроелектране као министарка Михајловић. А речни систем је као крвни систем човека. Ако га исечете, нема више дотока, на крају ћемо доћи до тога да нећемо имати више ни воде, јер и те мале речице доприносе водном билансу. Да не говорим што се уништава комплетан живи свет ових водотока. Ништа мање није важно и то што су такве речице од животне важности за људе који су ту настањени. Предвиђено је више од осам стотина мини хидроелектрана, то напросто није нормално. Та мегаломанија је нешто што је мени несхватљиво.

На који начин конкретно скијалишта на Копаонику нарушавају животну средину?

На свакој планини постоји висинско зонирање екосистема. На Копаонику од подножја до приближно 1300 метара постоји неколико појасева листопадних шума које полако прелазе у четинарске шуме смрче и јеле, и на крају остаје смрча која чини горњу шумску границу и која постаје све нижа и нижа. Када изађете на преко 1800 метара имате заједницу смрча које су старе преко 200 година, али које су високе један до два метра, а уз њих и заједнице полегле клеке. То је прва видљива одбрана од ерозије која почиње са врхова планине. Направили су стазе кроз ту зону субалпске смрче и високу четинарску шуму, а то изгледа као кад медвед узме да гребе дебло па остану трагови од његових канџи, е тако је на Копаонику. А онда су предвидели више од 100 километара стаза. И где год виде неку падину, они ту направе скијашку стазу. Па докле, та планина је уништена. Не знам ни због чега још носи назив национални парк.

Ту је још једна грешка, принципијелна, урбанистичка, јер је направљен град на 1600 метара надморске висине и он се непрестано шири. Пошто је град по дефиницији паразит биосфере, онда имате проблем да допремите храну и енергенте, а шта ћете са отпадним водама? Све околне реке и речице су загађене или испресецане путевима. Не могу се Алпи са висином преко 4000 метара и скијашким центрима у глацијалним долинама упоредити и пресликати на нешто изнад 2000 метара висок Копаоник. То је била грешка у старту која се понавља и увећава до неодрживости. Овде је све резултат једне мегаломаније и мантре “градити и само градити”, а иза тога се провлачи оно “развој и само развој”, а у ствари већ смо дошли дотле да нам треба обнова и да треба одлучно стати на папучицу за гас незадрживог развоја.

На обнављање чега тачно мислите?

Да се ураде пречистачи отпадних вода, филтери на димњацима, рециклира отпад, увећају зелене површине укључујући пошумљавање напуштених пољопривредних земљишта, да се чувају национални паркови и природни резервати, да то буде приоритет како би ружна страна лица Србије изгледала лепше и здравије. Да се спрече урбанистичко дивљање и импровизација где не би било места на пример за некакву гондолу са Калемегданске тврђаве.

Ако слушате другу странусве се ради у корист грађана и све је покривено управо њиховим интересом.

Којих грађана? Ко ће да станује у Београду на води? Ко може то да купи и ко ће то да купи? Или мисле да доведу читаву Србију у Београд? За мене је то све само прање новца. Имате зграде на Дорћолу које су већ урађене, скромних димензија, око четири спрата, и које још увек нису у потпуности усељене. Колико имате слободног стамбеног и пословног простора у Београду? Је ли то неко израчунао? Пошто смо несређена земља у сваком погледу, где не постоји ваљана евиденција било чега, онда у тако мутној води може да се ради шта се хоће. И онда се чудимо зашто је загађено, па наравно да је загађено јер нико не води рачуна о томе да је заштита животне средине предуслов доброг и цивилизованог живота.

Може ли се уопште постићи баланс између очувања животне средине и константног развоја?

Нисам ригидни заступник заштите природе већ присталица умерености и одрживости. Ово што се сада дешава у Србији може се слободно назвати неодрживим развојем. Кад погледате Београд на води, он је направљен да би се подигле фараонске пирамиде и куле, јер не видим други смисао такве мегаломаније. Ко ће ту да живи, како ће да оживи тај град у граду. Он и изгледа испразно, зато што су га замислили непродуховљени људи чија је једина покретачка снага новац и профит. Њима је важно да оставе нешто што ће људи да виде, а оно што се не види, на пример систем за пречишћавање вода, то им уопште није битно. Или неки нови парк, и то се не види. Видеће се кућерине и куле, нећемо ни препознати Београд од тога како се и колико гради. Мислим да сам одговор на ваше питање дао, а то је усклађеност између заштите животне средине и развоја. Она је не само могућа већ и шанса и изазов да се пронађу нова и креативна решења, на пример кроз еколошки инжењеринг у скоро свим аспектима животне средине.

Да ли Министарство за заштиту животне средине брине о томе?

Мој утисак је да је то министарство за поткусуривање. Оно служи у подели партијског плена после избора. И налази се на последњем месту. Прво је било придружено министарству за пољопривреду, али ту постоји сукоб интереса у оквиру самог министарства. Онда је било при енергетици, па ту још више долази у сукоб интереса. Сада је самостално, али у њега се доводе неке потпуно некомпетентне особе. Није у питању само формално образовање, за то место потребна је особа која нешто жели да уради, али пошто је овде све партијски везано, то је просто немогуће. Али хајде да замислимо и то да је дошао човек који је компетентан и који хоће да промени ствар – он то опет не може да уради. Зато што је заштита животне средине у овом нашем друштву у сукобу интереса са свим другим министарствима. Иако не би требало тако да буде, овде се напросто тако ради, направите Београд на води и фекалије испуштате у Саву.

Можете ли да сагледате концепт Београда на води у будућности?

Мислим да је мегаломански и неодрживо конципиран, па отуд моје сумње да ће то бити функционалан део града јер већ сада изгледа као страно тело у односу на део града на који се ослања. Не видим у том комплексу у изградњи ништа што би било од општег интереса. Савски амфитеатар је врло згодан за разне културне садржаје, галерије, музеје… То би имало смисла. Дигли смо руке од тога јер се једноставно не бавимо образовањем народа. Отежавајућа околност по нас је да 850.000 људи у Србији нема завршену основну школу, да имамо функционално неписмене људе. И ова власт живи на рачун њих. А ниједна земља не може да напредује ако нема знање, ако нема популацију која је образована. То је знао још и Милош Обреновић.

У свему томекако цените улогу САНУмоћ њеног утицаја и снагу мишљења?

Прича о неактивности Академије је најобичнија флоскула коју пласирају они који из различитих разлога гаје анимозитет према Академији. Често су ти разлози ирационални. Прво, дошли смо у ситуацију да се глас разума и знања не слуша. Ви можете да аргументовано говорите и пишете колико хоћете, можете да дајете интервјуе, али овде је устоличен систем “пас лаје, каравани пролазе”. Тај систем је устоличен много раније, а ова власт га је довела до савршенства. Академију нико ништа не пита. Јер да је пита, Академија има довољно знања и интелектуалног капацитета да може да одговори на многа питања. Уосталом, она то и ради, а да је за то нико не пита. Створена је подела на оне који критикују Академију што наводно ћути и оне који одобравају такво ћутање јер им је у интересу. Данас Академију критикује ко стигне, без аргумената и пристојности. Инцидент са Аркановим сином, који се највулгарнијим навијачким језиком обраћа председнику САНУ, врло прецизно показује докле је ово друштво заглибљено, са тенденцијом да постане друштво дивљака, силеџија, плиткоумника и заиста правог олоша. То, између осталог, показује у каквом антисистему вредности живимо.

 

Напад на погрешну мету

Какав је ваш коментар на изјаву председника САНУ о Косову?

То је његов лични став са којим се многи слажу, али немају храбрости да то и кажу. Не могу да тврдим, али имам утисак да такво или врло блиско мишљење има добар део академика. Можда је та изјава пре пет година била смела, неки би рекли преурањена или чак непотребна, али да је ситуација таква да смо ми дефакто изгубили Косово, то је чињеница. Потписи Кумановског, Бриселског и Вашингтонског споразума су траса за дејуре признање. Сви знају да на Косову немамо ингеренција, да немамо судство, полицију, контролу границе, да немамо све оно што једну државу чини државом. А зашто је дошло до ове фазе, одговор налазим у чињеници да Срби Косово и Метохију од завршетка Другог светског рата нису ваљано чували, па су дошли до тога да буде отето. Може се то објашњавати историјским околностима, али је чињеница да је стратегија очувања српског живља на Косову и Метохији била мањкава, па чак и погрешна. Због тога мислим да је у напад на председника САНУ изабрана погрешна мета, и над овом чињеницом би требало да се замисле сви који га нападају. Омраза која се покренула поводом интервјуа председника САНУ, рекао бих, није сама по себи разлог него једна мантра која се стално понавља и која, ето, држи народ у тензији, али и у незнању.

Док ми разговарамоуправо је објављена вест да се испред САНУ догађају протести десничара због те изјаве.

Ова година ће бити изборна, а сада смо у предизборној фази. У таквим годинама сваки пут почиње да се захуктава и да се прозива САНУ на различите начине. Председник САНУ Костић је узет на тапет зато што је најистуренија личност Академије и зато што има њену јаку подршку. Уосталом, изабран је за председника по други пут и то убедљиво. И овај скуп је притисак на Академију, јер је она једна од ретких институција слободно мислећих људи у Србији. Има у њој наравно и оних који су националисти, има и чланова СНС-а, чак и самовољних дисидената. Шта ко мисли о председнику САНУ изјашњава се тајним гласањем у Академији, а не на улици.

 

Сарађујете ли са Министарством за заштиту животне срединеДа ли вас понекад зову за мишљење?

Не. Чак и кад смо их позивали на неке састанке, они нису долазили. Последњи је био претходни министар Триван када смо имали расправу о мини хидреолектранама, али генерално избегавају нас. Вучић нас никад није посетио, једном је као председник био Тома Николић и једном Иринеј, напросто постоји анимозитет или комплекс према Академији.

Налазите линакон свегапростора за оптимизам?

Волео бих да будем оптимиста, али заиста немам елементе за то. Једини оптимизам долази од невладиних организација, групација које воле природу, грађанства које се буни и покушава да много тога учини транспарентним и прихватљивим. Када власт у виду сумњивих инвеститора намерава да посече део шуме у Кошутњаку, или на Фрушкој гори, у националном парку, они протестују, када хоће да праве Нови Сад на води и да не небрајам, они се подигну. То је освешћени део популације иако је малобројан, али без побуне ово ће да пролази тако како пролази. Јер са друге стране су бахати, у правом смислу речи силеџије које спроводе шта им падне на памет. А имају лоше намере и на уму им је само лично богаћење. Ту нема ни у траговима општег добра и добробити.

Може ли струка ипак над‌јачати политику и њене сфере интереса?

Две године после потписивања и ратификације Конвенције о биолошкој разноврсности у Најробију, 1995. је написана књига о биодиверзитету, а 1999. је изашла прва црвена књига флоре, па онда и црвене књиге птица, водоземаца, Натура 2000, и тако даље. Што се тиче наших биолога, они су на врхунском нивоу. Тачно смо објавили шта је угрожено, шта треба штитити. Мислите ли да то некога интересује, тачније како препоруке струке и науке спровести у дело? Никога не интересује да се нешто прогласи новим заштићеним објектом природе, а таквих подручја има у Србији. Министарство то држи да би рекло “ево имамо црвену књигу”, то је његов домет. Својевремено сам говорио, и мислим да сам био у праву, да ће природа бити у гетима. Чак се и на таква гета као што су национални паркови, резервати, паркови природе врши притисак. Са Старом планином ће направити исту грешку као што су направили са Копаоником. Завод за заштиту животне средине, који би требало да буде водећа институција у одбрани природе, такође је потчињен политици, на место директора је доведен човек из СНС-а који за потребе власти обезбеђује све што треба, све што траже, сви папири и дозволе за нарушавање заштићених зона лако се добијају. Дивљи запад је песма за ово што се код нас догађа. Рекао бих још нешто. Очувана природа је, између осталог, и лична карта Србије и мора да буде приоритетна брига државе.

Ивана Милановић Храшовец

Vreme online

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments