Privilegije i žal za okrutnim autoritetima

Ulogujte se / Kreirajte profil

Privilegije i žal za okrutnim autoritetima

.

Become a Patron!

.

Smemo li reći da je 80% klasičnih književnih dela danas kulturološki zastarelo? Pisao o Aušvicu, pisao o Gulagu, pisao o preživljavanju pod nepravednim vladaocem, pisao o ratu, o revoluciji, o ludačkom hvatu razmaženog autoriteta koji infantilno koristi svoju moć, pisao o vremenima oskudice, o erotici bohemijskog promiskuiteta, o fantazijskim svetovima, o čvrstim karakterima koji odvažno odlaze u opasnost i sigurnu smrt, o pretpostavljenim svetovima opresije koji prete da se dogode ali što vreme više prolazi – shvatamo da će naša bliskost sa njima biti samo jedna fiktivna serija koju ćemo očekivano da zapratimo i eventualno ćemo odenuti odoru sluškinje iz te “Sluškinjine priče” kada nastupi Noć veštica…

Vredi li to čemu? Sve te pročitane knjige? Smemo li se usuditi, mi situirani komformisti, smemo li to naše sujetno vreme potrošeno u strpljivom čitanju zaboravljenih junačkih stremljenja etiketirati kao beznačajno?

Andrea Boroš “The dance of reality”

Promotrimo sada baraž drugog talasa ovih savesnih pitanja, jer takva tvrdnja svakako da zaslužuje imitaciju nastavka, a i ko je od nas spreman da digne neku revoluciju ili izrazi neku kreativnost van tih zaboravljenih i umišljenih svetova? Kakvu uopšte revoluciju i dići u svetu gde je svaka informacija dostupna i gde opresivni autoritet nije više toliko opresivan, već čak i nudi po koju opciju za preživljavanje (a njom se pritom da zadovoljiti većinska radnička klasa)? Na kome ostaje revolucija onda? Na situiranim načitanim pojedincima koji znaju samo da reprodukuju stavove prošlosti? Može li se iz pozicije takvog komfora u promene? Može li se iz pasivnosti u uspelu revoluciju? Nisu li najglasniji borci protiv nepravde na društvenim mrežama upravo oni sa nekim fiktivnim zaposlenjem, opremljeni zlatnim padobranom roditelja koji još uvek izdržava svoje preobrazovano i davno preraslo dete? Ako su nesposobni za samostalnost, kako će biti sposobni da pokrenu smislen bunt, a posle bunta da i uspostave novi vladajući sistem vrednosti? Bez plana, da li oni predstavljaju samo skupinu nezadovoljstva koje čeka da eksplodira u … Šta? Hoće li ikada oni eksplodirati ponašajno ili će patnja biti usmerena ka unutra jer za njih biti agresivan znači biti necivilizovan?

Potrebno li je možda da budemo pametniji ako ćemo dalje društvenom skalom duhovne evolucije? Sa druge strane, možda i bitnije pitanje je: Da li smo još uvek pod opresijom nekakvog razmaženog deteta koje ne želi da siđe sa svog dragocenog trona?

Zaustavimo zahuktali i upitni tok svesti sada i odlučimo se smelo na jedno veliko “IPAK”. IPAK, ta pseudodemokratija u službi kapitalizma, pod maskom tradicionalnog dobročinstva nipošto ne liči na razmaženo dete. Razmaženo dete je okrutno, ali njegova vladavina, ako ne erodira i ne uruši se u samu sebe, biva zbačena i kažnjena od strane roditeljskog ega nezadovoljnih sluga i građana… Još uvek ne znamo šta raditi sa detetom koje tvrdi da se promenilo, a mi sumnjamo u prikrivene socio-patološke tendencije… Još uvek možda nismo dovoljno obrazovani, nismo emocionalno i društveno pismeni, našem roditeljskom egu nedostaje ta informativna mapa, pa se suočavamo sa njim jedino kako umemo – iz pozicije ulenjenog bića, željnog socijalizacije i prihvatanja, napadamo njihov lažni altruizam i nezaslužene privilegije… Čak i protesti zbog toga dobijaju boju apsurda, gubi se ozbiljnost, pokušaji su neplanski i neuspešno improvizovani. U većim gradovima protest čak zauzuma poziciju društvenog rituala – umesto večernjeg izlaska ide se na protest. Na protestima se sluša muzika i pišu se maštoviti transparentni, a čak postoji i pseudobuntovnički kodeks oblačenja. Određeni gradovi paradiraju i sa etički uređenim protestima, hvale se svojom kulturom stajanja u redu, poštovanja drugih i slično. U tu svrhu je pogrešno i patološki protumačena uloga privilegija sposobnih, nešto što bi možda i koristilo potentnijem protestu. Naime, stajati u redu je OK ako nemaš privilegije, ali ako si privilegije pošteno zaradio, mnogi ponekad idu preko reda. Za to privilegije često i služe. Zbog onih koji su slavni u svojim umetničkim sposobnostima se prostiru crveni tepisi, zbog njih se sprema posebna hrana, zbog njih se zatvaraju ulice, a čak se i krše razna minorna pravila. Nažalost, ako ste do sad živeli u kulturi sklonoj nepoštenoj eksploataciji privilegija, sasvim je normalno da postoji prezir, pa čak i mržnja prema svakom vidu privilegija (bile one zaslužene ili ne). Ipak, bilo bi zdravorazumski postaviti drugo psihodruštveno pitanje:

Jesmo li kao društvo koje je spremno na bunt i promene zagrizli toliko u komfor da smo mi sami postali blago razmaženi i nesposobni, pa sve što nam ostaje je površna kultura pasivne načitanosti i informisanosti gde preziremo (lažno) sposobne?

Ako je ovo imalo tačno, ako postoji imalo poricanja u našoj svesti po pitanju ove tvrdnje – čeka nas dugačak put dok mi sami ne budemo sposobni za planiran i smislen bunt… A, ako već želimo biti iskreni prema sebi, mogli bismo početi i sa pogledima ka unutra i vraćanju ka kulturi koja se tiče naših promašenih života, inače ostajemo osuđeni na repeticiju stavova koji služe nekom prošlom vremenu. Tu Eriha Froma izabrati nikad nije greška, Džonatana Frenzena od novijih savremenih književnika, Luisa Sinklera, Žižeka, a čak i Kafka velikim delom razume psihu odbačenosti i kapitalističkog sivila pod senkom bledećeg patrijarhata. Vreme je za pametniju selekciju informacija i nauke, kao i za diskusije uživo, gde se vidi pravo suočavanje sa snagom individue. Društvene mreže eventualno koristiti za preporuke i pripaziti da nismo deo nove publike u giljotinskom omalovažavanju pojedinca putem mimova i drugih pasivno narcisoidnih veličanja lažnog osećaja pripadnosti.
Opresivnost je evoluirala, odabrala je nove saveznike. Sistemi vrednosti buntovnih i opresivnih se preklapaju, usled poricanja i prikrivenog prezira ne vidimo ljudsku stranu u drugima, usled primene društvenih mreža potpaljujemo taj isti prezir i dehumanizujemo putem ličnih markera, optužujemo, upiremo prstom na nezaslužene privilegije… Krotimo zver njenim oružjem, nadajući se da ćemo ostati dovoljno pasivni u životu tako da mi sami ne budemo jednog dana ukroćeni na isti način.

Nešto selektivnije društveno pitanje ovakvog duha vremena bi bilo: Da li zastupamo kraj pojma drušvene moći uopšte?
Da li su greške u odnosima sa ljudima sada u potpunosti zabranjene? Da li posledično krijemo patološki oblik pasivnog ponašanja u sebi i tvrdimo da je naše vaspitanje bolje od tih stigmatizovanih autoriteta? Kakve bi osobine imao autoritet kojeg bismo MI izglasali? Po kom dostupnom modelu bismo ga pravili?

Tkanje stvarnosti je kompleksnije nego što se čini, svet koji ostavljamo iza sebe je svet naših usklađenih psiholoških igara i on će nas stići, čak iako imamo najbolje namere. Pre nego što popločamo put bunta njima, proučimo gde se kriju naše ugroženosti – u kom scenariju igramo ulogu žrtve, a koliko je prezahtevan i ogorčen progon koji sprovodimo.
Nekolicina novih žrtvenih pozicija je uvedeno u pasivnoj narcisoidnosti komforno kulturnih i upravo u tom polju je najbolje da tražimo primere za privilegije modernih buntovnika. Ovo je veoma osetljiva tema u novonastaloj emocionalnoj pismenosti, karakter modernog buntovnika je stoga ranjiv i senzibilan možda i prekomerno. Šta ovo znači i zašto baš ovaj primer? Jednostavno, psiho-socijalni poremećaji se ne mogu izvagati baš najbolje, ali svakako da treba poštovati svaki oblik ranjivosti. Problem ucene počinje kada moderni buntovnik nakiti svoj karakter velikim brojem dijagnoza koje je sam sebi pripisao ili su mu drugi pripisali. Ovde nastaje blagi paradoks: ovakav moderni buntovnik zastupa emocionalnu pismenost, ali emocionalna pismenost govori da je on mapi svog karaktera pripisao veliki broj kompleksnih senzibiliteta i svaki od njih zahteva privilegovano ponašanje ka istom. Ipak, naša karakterna senzibilnost ne bi trebalo da služi tako da ucenjujemo one za koje mi smatramo da su nesvesni emocionalne pismenosti. Dodatak ovom obliku ucenjivačkog ponašanja iz pozicije “informisanih” je i paranoidna svest o raznim bolestima tela koje nisu smrtonosne ali prave problem u svakodnevnom funkcionisanju, zahtevaju pažljivu ishranu, nameću razne rituale i brige koje nekako ne dotiču one koji su manje svesni tih svetova i koji žive “nepažljivije živote”.
Ovde upravo se namešta savršena pozornica gde će se desiti sukob istih. Usleđuje veliki sudar patologija i osećanje prezira eskalira na obe strane.

Ponašajni prezir Modernog buntovnika govori nepažljivom i očeličenom srećkoviću koji se domogao pozicije autoriteta:
Ne smeš koristiti svoju poziciju da eksploatišeš privilegije koje ne zaslužuješ!

Ponašajni prezir Modernog autoriteta kad tad na ovu pasivnu neaktivnost odgovori drugačije jer nije upućen u površnu pismenost na isti način kao što je naš žrtveni moderni buntovnik, on govori uz blago osećanje prezira koje je obojeno prikrivenom inferiornošću:
I ti bi uspeo da hoćeš, ali ti nećeš, ti hoćeš samo da kukaš! Hajde trgni se, nije ti ništa, šta se tu prenemažeš…

Moderni buntovnik automatski odgovara zicerom iz nameštene pozicije mržnje prema ovakvom nepoštovanju njegovog intimnog identiteta, optužuje, etiketira nepismenost (neobrazovanost, bezosećajnost…). Nastaje konflikt – konflikt koji je zapravo baziran na istom pojmu samih privilegija.

<Pshiološka nadmoć>                                         <Materijalna nadmoć>
Moderni buntovnik <—————(X)—————> Moderni autoritet
(Psihološke privilegije)                                          (Materijalne privilegije)

Pred vama je psihološka igra modernog bunta i moderne opresije koja se najčešće igra u većim postpatrijarhalnim gradovima između još uvek vladajuće patrijarhalne tradicije i modernog upliva društvene i emocionalne pismenosti. Naravno da postoje i oni koji sa pravom treba da zahtevaju pažljiv pristup ka svom intimnom prostoru (jer su svesni svoje ranjivosti) i tu pažljivost oni zahtevaju adekvatno. Naravno da postoje oni koji koji su zaslužili svoje materijalne privilegije i oni bez osećanja krivice uživaju u njima. Pitanje koje u našoj kulturi treba da postavimo je:

Da li većina igra gorenavedenu psihološku igru?

Da li većina eksploatiše svoje psihološke privilegije i njima ucenjuje i da li većina bahato eksploatiše svoje materijalne privilegije bez zaslužene disciplinske mere? Jer ako većina igra baš ovu psihološku igru onda nastaje oblik utemeljene društvene patologije a oblici koji slede su cepanje društva na klase i empatija se umanjuje, kao i razumevanje, kao i saosećanje. Da li je to put kojim želimo da idemo kao jedno društvo koje živi u kakvom-takvom komforu sa neiscrpnim prilivom informacija? Narcisoidnost u pasivnosti protiv narcisoidnosti u aktivnosti? Obema je potrebna adekvatna životna aktivnost. Da li će je pronaći? Ako je jedni pronađu da li će je podeliti sa drugima ili će se u svom novootkrivenom raju smejati sukobu ove dece koja su ostala bez nepravednog roditelja? Ako pogledamo duboko u sebe i u svoju psihološku senku, otkrićemo privilegije, narcisoidnu želju da budemo tretirani posebno, želju da pomeramo tuđe granice dok ne zauzmemo što veći psihološki i fizički prostor, želju da stvarnost prilagodimo nama, a nipošto da se mi prilagodimo njoj, nipošto da prepoznamo sličnost u drugome, nipošto da saosećamo…

Ni te naše senke više nisu kao što su nekad bile. Nekad smo se plašili da je tamna strana čoveka opšta destruktivnost jednog razmaženog deteta – i bila je. Danas tamna strana čoveka je nemogućnost da prepozna sebe kao odraslog koji treba da se integriše u društvo putem lične kreativnosti. Mnogi ne uspevaju da pronađu tu kreativnost pa se vraćaju tradicionalnim putevima zaboravljenog patrijarhata. Drugi pak pokušavaju pa odustanu, čim shvate da nemaju radnih navika potrebnih za revolucionarni karakter oni očajavaju, zatim dijagnostikuju sebe, pronađu nekolicinu ucenjivačkih pozicija, na kraju prihvate blaži oblik tradicionalnog življenja i zavaravaju sebe da su ipak bolji od onih koji su u te vode uplovili od starta… Bar su pokušali…
Da li su ti pokušaji dovoljno opravdanje za osećanje prezira prema tradicionalno-patrijarhalnim?
Ko tebe kamenom, ti njega prezirnom ucenom koja još više potpaljuje osećanje inferiornosti neobrazovanog i neinformisanog pojedinca… Šta postiže ta stigmatizacija, momentalno pokajanje ili razbuktani bes inferiornog (koji pritom stoji nezasluženo na poziciji autoriteta)? Želimo li sukob ili želimo da naučimo naše nove autoritete? Znamo li kako ih naučiti ili znamo samo da se sukobljavamo i opravdamo našu psihološku nadmoć?

“Keep Me There”

Još jedno informativno zaprljano polje, kada su u pitanju moderni buntovnici, je svakako pojam agresije i izbegavanje iste. Biti agresivan, po apsolutistički zaprljanoj definiciji, znači biti necivilizovan i nekulturan. Biti agresivan znači biti nasilan.
Ono što promiče modernim buntovnicima je pojam adekvatne agresije. Momenti u životu kada se ceni inicijativnost, akcija i pokretljivost iz učmalosti stagnacije. Adekvatna agresija je takođe jedna od bitnijih osobina revolucionarnog karaktera. Čak je i Gandi u svojim mirnim protestima šetnje bio adekvatno i odmereno agresivan prema opresivnom sistemu… Opet, pitanje je da li moderni buntovnik koji provodi vreme informišući se o zaboravljenim svetovima i koji diskutuje o revoluciji na društvenim mrežama iz sigurnosti doma svog (ili doma svojih roditelja) – da li on zna išta o praktikovanju te adekvatne i disciplinovane inicijative? Suočavamo li se upravo tu sa zaključkom njegovog trenutnog životnog scenarija?

Jer, on će svakako reći Da, znam!
Obući će košulju u maskirnim bojama, nacrtaće ratničke linije i mrlje na svom licu, otići će na protest da sluša muziku i lupa u bubnjeve, crtaće karikature na svom transparentu, ponosiće se svojim angažovanjem i biće istrajan svega tri dana, potom će se trezniti, setiće se da je (bez dobro plaćenog) posla, da je nesposoban za bliskost jer njime vlada antisocijalna paranoidnost, setiće se da nema radne navike a bliži mu se trideseta… On potom pada u krevet i ostaje u njemu, priča da je depresivan i da psihosomatika uzima svoje, njegovo mlado telo prevremeno i voljno strada. Polet ambicije je ponovo prekratak, revolucija će morati da sačeka.

Usleđuju potom razne posete stručnjacima za dušu, on pita da li je to depresija, kaže da oseća očaj i ogorčenost jer život je nepravedan, pita se da li je slučajno povukao neki nepovoljan gen koji će ga zacementirati u toj nesrećnoj poziciji predodređenosti…
Ne sviđa mu se odgovor koji dobija, nije tačno da to više liči na zapostavljanje realnih problema koji su se nagomilali, a ne na depresiju. Nije tačno da je on odgovoran za uslove koje je napravio sam, izgleda da je naleteo na nekog patrijarhalno tradicionalnog stručnjaka koji ništa nije bolji od ovih što mu kažu Trgni se, nije ti ništa, šta se tu prenemažeš… Naći će on već nekog ko će ga razumeti…

Psihološki stagnativan pojedinac koliko god bio informisan i obrazovan i dalje je psihološki stagnativan. Uvek možemo pronaći poetične primere iz kulture koji ušminkavaju našu stagnaciju tako da njeno postojanje postane društveno prihvatljivo, ali istreniranom oku sve te aktivnosti ukazuju na psihološku igru

1) “Eh, da nije bilo tebe/njih…ovih opresivnih uslova…” u kombinaciji sa
2) “Što ne pokušaš ipak makar nešto…” —-> “Da, ali još imam i ovu povredu, ovu bolest, ovaj poremećaj…

i ova kombinacija je klasično obeležje stagnativnog karaktera.

Neki su veoma dobri u igranju ove igre, usavršili su je za života, ponose se ulogom pasivne, tragično obrazovane žrtve koja smatra da živi izmešteno u kulturi koja je odbacuje. Prava tragedija ove ličnosti je ta što niti kultura nju odbacuje niti je kulturi bitno što je ona takva kakva je. Prava tragedija je što je potreban čitav jedan život da u nečemu budeš dobar, a ova osoba je odabrala da bude dobra u igranju jedne psihološke igre, dobra je u samolaži i skrivanju. Polako joj se približava druga polovina buntovničkog života a sve je dalje od svoje suštine, od bliskosti sa razlikama drugih i od saosećajnog života uopšte. Ako se sada probudi, da li će imati snage za promenu? Da li će se prikloniti smislu davno ustaljene tradicije i tražiti da zaboravimo da se ikada strastveno bunila protiv nje? Da li će se probuditi samo za trenutak a potom će ponovo zaspati i vratiti se ulozi čekanja boljih vremena, pravičnih, pismenijih, utopijskih vremena… Čekaće na promenu koja dolazi spolja… Jer sve, baš sve, promene dolaze spolja…

Zar ne dolaze? Ko sme da se usudi da kaže da ne dolaze?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Ilustracije za tekst: Collage Lab

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] pulse […]