Беле ноћи и проблематика алијенације

Беле ноћи и проблематика алијенације (Ф. М. Достојевски) – Прва половина „златног доба“ руске књижевности, које је трајало током XIX века, обележена је пре свега доминацијом романтизма, који је у том периоду тек стигао у Русију. Тридесете године биле су у том смислу изразито плодоносне, доносећи на руско књижевно тло дела као што су: Борис Годунов, Евгеније Оњегин, Капетанова кћи (Пушкин, 1831. 1833, 1836), Вечери на салашу код Дикањке, Ревизор (Гогољ, 1831-1832, 1836), Горе от ума (Грибоједов, постхумно 1833), песма Песникова смрт, написана поводом Пушкинове смрти, а која је прославила њеног аутора, Љермонтова (1837). Ово је период када такође долази и до постепеног удаљавања писаца од поезије и њиховог окретања прози, које је започело Пушкиновим стваралаштвом. Међутим, већ средином 40-их година долази до још једног значајног преокрета, када руски филозоф и један од најутицајнијих књижевних критичара у Русији у XIX веку, Висарион Бјелински поставља темеље руске натуралне школе, којом је заправо означен почетак руског реализма. Идеје о књижевности које је Бјелински пласирао послужиле су као основа за ставове које је касније изградила радикална руска критичка мисао (између осталих и Николај Чернишевски и Николај Доброљубов), а овај моменат у руској књижевној историји доводи до промена када је у питању романтичарски однос између идеала и стварности, али и постепено наводи актуелне писце да неминовно раскрсте са великим бројем елемената који су одликовали период романтизма. Један од тих елемената, важан за приказ дела којим се овај текст бави, јесте и слика уметника-сањара у позитивној конотацији. Овакав сањар, који више неће представљати правог, већ пре свега безуспешног уметника, постаће симбол неуспеха у настојању да се избори са захтевима и изазовима које пред њега поставља живот. У питању је контекст у којем је, уз Гончарова, Тургењева (односећи се на његово рано стваралаштво), али и многе друге писце, своју верзију „сањара“ у свом раном роману Беле ноћи, пружио и писац Фјодор Михајлович Достојевски.

Алексеј Акимович Триполитов – Санкт Петербург ноћу

Радња овог „сентименталног романа“, како га сам аутор назива већ на самом почетку, смештена је у четрдесете године XIX века у руском граду Санкт Петербургу. Избор овог града као места у које Достојевски смешта своје ликове није случајан, пре свега узимајући у обзир чињеницу да је он за време владавине руског императора Николаја I Павловича (када Достојевски и пише овај роман), стекао репутацију необичног, чудног и натприродног града.1 О њему ће међу првима писати Пушкин, у свом делу Бронзани коњаник (1837), где ће га описати као својеврсни симбол хира аутократије који је коштао живота хиљаде такозваних „обичних људи“. Санкт Петербург, вештачки створен град у тешким условима, на мочварном земљишту на ушћу реке Неве, био је замисао руског цара Петра I Алексејевича, односно Петра Великог, који је његову изградњу започео почетком XVIII века. Руски „прозор на запад“, како је град још називан (један од разлога за избор локације била је и близина западне Европе, која је погодовала царевој намери да модернизује Русију према узору на запад), заживео је захваљујући престрогим мерама које је цар увео, а које су осетили првенствено принудни радници који су радили на изградњи, становници града који су због неповољне климе били суочени са честим оболевањем од туберкулозе, колере и тифуса, али чак и руско племство које је било приморано да се пресели у нову престоницу Русије. Тако је овај симбол руске тежње ка модернизацији, изграђен на непоузданом земљишту и уз жртве десетине хиљада људи, постао истовремено и непресушни извор инспирације руским писцима, који су проблематици овог града прилазили са различитих страна, а један век после Пушкина, о Санкт Петербургу ће писати и Гогољ и Достојевски. У то време, након успостављања владавине цара Николаја, долази до неподударности у његовој политици. Наиме, истовремено су на делу политика присилног назадовања и политика присилне модернизације, које заједно од овог града стварају извор изразито необичног облика модернизма, који би се могао назвати „модернизам неразвијености“ (Тhe modernism of underdevelopment).2

Управо је на улицама оваквог Санкт Петербурга смештена прича романа Беле ноћи, испричана у виду личних исповести, од стране неименованог наратора, „занесењака“, како га Достојевски ословљава, младића повученог у сопствени свет фантазије услед немогућности успостављања односа са својом околином. Иако је прича пружена у форми која увелико подсећа на дневник главног лика, поднаслов романа указује на чињеницу да се заправо ради о нараторовим успоменама предоченим читаоцу, којем се обраћа већ у првој реченици, стварајући на тај начин интимну атмосферу погодну за излагање даље радње, а прво лице, у којем је остварена нарација, додатно указује на аспект усамљености и повучености, који ће га пратити кроз цели роман. У питању су четири беле ноћи (природни феномен који подразумева касни залазак и рани излазак сунца, тако да тама ни у једном тренутку није потпуна), које наратор проводи у разговорима са такође усамљеном девојком Настјењком, једном од ретких особа са којом је успео да оствари познанство током осам година свог боравка у граду, а у коју се у међувремену заљубљује. Симболика самог наслова на овај начин је вишеструка, при чему беле ноћи не представљају само нараторов привремени искорак из ушушканости у петроградско друштво које му све време остаје непознато, него и нешто много дубље од тога- тренутак који се дешава у предаху од дуге, мрачне и хладне зиме када долази до спајања (свакако у буквалном, али, још важније, и у пренесеном значењу) последњих момената сумрака и првих момената свитања, при чему се спајају и нараторов свет из маште, у који је већ дубоко огрезао, и реалност којој је због тога непрестано измицао. Међутим, оно што чини тежиште симболике белих ноћи јесте чињеница да је овај моменат, премда очаравајућ и надахњујућ за оне који га искусе, такође и пролазан.

Занесењак, баш као и град који настањује, нема чврсте темеље и стога је отуђен од стварности. Услед дубоке интровертности и недостатка контакта са околином, он се временом повлачи у свој свет, где ситуације и емоције проживљава интензивније. На тај начин он остаје затворен за људе и околину, али је и даље заинтересован за њих- посматра их, памти и саосећа са њима (чак и када се не ради о живим бићима):

Они, дабоме, не познају мене, али ја њих познајем; скоро да сам проучио њихове физиономије – и посматрам их са задовољством када су веселе, а меланхоличан сам када се замраче.3

Достојевски

Његово учестало шетање петроградским улицама служи да укаже на снажан осећај неприпадања друштву, али и, пре свега, на загушљиву атмосферу коју он проналази у свом дому, али и у самом себи, од које покушава да побегне, осећајући се изостављеним из бројних наизглед безосећајних ритуала својих суграђана (њихово повлачење на село сваке године, далеко од летње градске жеге) услед чега већ поменута усамљеност сада прелази у осећање напуштености и страха од самоће, чиме су се заправо створили повољни услови да оформљени безизлазни круг у којем је занесењак до тада боравио буде насилно прекинут. Међутим, као некоме кога су годинама стезали градски зидови, излазак из овог круга у реалан свет, представљао је тежак, па чак и немогућ задатак, јер он ипак не може да се отргне својој зависности од свакодневних понављања радњи (Настјењки: „Неизоставно ћу доћи овамо сутра, баш овамо, на ово исто место, баш у овај исти час (…)“)4, на шта и сама радња романа, са константним враћањем на исти хронотоп, покушава да укаже, а на овај начин пружена је и јаснија слика његовог не само дотадашњег живота, него и оног који га очекује у будућности и који ће наставити да га држи заробљеног у љуштури соспствених ограничења, због чега ће у једном тренутку у разговору са Настјењком себе упоредити са корњачом:

Усељава се он, већином, негде у неприступачан кутак (…), а кад се већ завуче, онда и прирасте за свој кут, као пуж, или, у најмању руку, веома је сличан у том смислу оној занимљивој животињи која је и животиња и кућа заједно, која се зове корњача.5

Кроз развијање радње романа уочава се прелаз у нараторовом приказивању своје усамљености од идиле нестварног света скројеног током дугих шетњи градом, у којој се он креће слободно и растерећено („Нисам осећао умор, већ сам целим својим бићем осећао да се моја душа ослобађа неког терета.“6), до, напослетку, искрене исповести Настјењки, када, услед додира са реалношћу, долази до својеврсног помирења са самим собом и сагледавања свог живота као жртве злочина почињеног сопственом руком:

Јер овакав живот је злочин и грех.7.

Настјењка, девојка верена за младића којег чека да се врати из Москве на улицама Санкт Петербурга, где је наратор упознаје, представља још један значењски слој самог наслова романа – у питању је просветљење које је било неопходно на нараторовом путу самоспознаје, који је започео управо њиховим познанством. Овај моменат све време је био антиципиран у току њихових разговора, који су се од самог почетка кретали у смеру оваквог признања. Важно је осврнути се и на чињеницу да је ово вероватно први пут да занесењак осети блискост према стварној особи и да добије прилику да са њом проговори о свом животу, при чему ће он о себи говорити у трећем лицу:

Причам у трећем лицу, пошто је ужасно стидно причати све то у првом лицу8.

Овај поступак указује на намеру Достојевског, подстакнутог лошим критикама од стране Бјелинског на које је наишао његов кратак роман Газдарица (1847), који је претходио Белим ноћима (1848), а који се такође бави животом једног сањара, да пружи нову, прерађену верзију исте тематике, заменивши занесењака Ординова, неспособног за разликовање фантазије и реалности, неименованим занесењаком чистијег ума који сада успева да непристрасно сагледа себе и своје стање и, напослетку, да о њему и проговори. У питању су два лика чије ће особине свој врхунац доживети у такође неименованом лику, „антијунаку“ романа Записи из подземља (1864), који Достојевски пише међу првима након повратка са робије у Сибиру, решен да раскрсти са идеализмом уз помоћ којег је до тада стварао своје јунаке, а зачетак овог раскрштања уочава се већ у Белим ноћима, где Достојевски зачиње комплексну проблематику човекове самовоље, којом ће се касније исцрпније бавити у Записима, а која ће свој епилог доживети у његовом последњем роману Браћа Карамазови, али и први пут показује свој амбвалентан став према идеализму романтизма. Његов нови занесењак не остаје заваран својим илузијама, већ, уместо тога, запада у својеврсну дилему: он је свестан да је повучен у свој свет услед страха и беспомоћне одвојености од стварности, али истовремено признаје и непостојаност оваквог вештачки скројеног света, који пре или касније мора уступити своје место реалности која је неумитна:

Још ће проћи година, и за њима ће доћи суморна самоћа, доћи ће са штаком старости која се тресе, а за њима туга и клонулост. Избледеће фантастични свет, обамреће, увенуће маште, и опашће као жуто лишће са дрвећа… О, Настјењка! Тужно ће бити остати сам, сам потпуно, чак немати за чим ни зажалити.9

Постаје јасно да оно што је наизглед представљало идилу заправо крије у себи нараторов потиснути очај, који јасно најављује стварање Подземља, зоне између стварности и фикције у којој ће се, шеснаест година касније, обрести најмрачнија верзија занесењака потекла из пера Достојевског.

Иља Глазунов – Илустрација за роман Беле ноћи

Улога девојке Настјењке у роману послужила је Достојевском да оствари већ поменути намеравани прекид са романтичарским идеализмом. Њена животна прича уметнута је у радњу у циљу истицања занесењакове немогућности уклапања у постојећу динамику реалности. Након заљубљивања, он машта да настави свој живот у стварности, уз Настјењку, али остваривост ове потенцијалне могућности његовог коначног раскидања са светом фантазије показала се немогућа услед обостране превелике везаности за своју прошлост која им не дозвољава искорак у другачији живот. Симболично, Настјењка ће ипак изабрати другог, чиме је заправо наглашен јаз који се временом ширио између занесењака и стварности која траје и у којој он у датом тренутку више не може да пронађе и заузме своје место:

Како сам могао бити толико слеп кад је већ све узео други, и све – није моје.10

Однос Настјењке и занесењака крије у себи више слојева, при чему се, између осталих, јавља и питање природе њихових емоција. Премда ће он тврдити своју заљубљеност („Твоја рука је хладна, моја је врућа као ватра. Како си слепа, Настјењка!“), у неколико наврата проговориће о својој емоцији као о нечему што се заправо родило из простог саосећања:

Мени се учинило да сте плакали, и ја… ја нисам могао да то слушам… мени се стегло срце (…) И зар је био грех осетити према вама саучешће?11

Оно што је занимљиво јесте чињеница да он у овој ситуацији није био усамљен и да је емоција коју је Настјењка осетила према занесењаку (са којим је у једном моменту планирала и заједнички живот) такође формирана кроз призму саосећања са несрећним новим пријатељем, што њему није промакло:

Вама је жао мене, Настјењка; вама је просто мене жао, друже мој!12

 

Иља Глазунов

Да се у саосећању налази извор њихових осећања, потврду кроз своје мисли даје управо занесењак:

Да, кад смо несрећни, ми јаче осећамо и несрећу других.13

Блискост између њих двоје настала је као плод разумевања туђе патње коју су једно другом открили кроз разговоре, са кључним заокретом у моменту занесењакове расплинутости, када је изнео „своја патетична изјашњења“ очекујући другачију Настјењкину реакцију:

Очекивао сам да ће се Настјењка (…) насмејати свим својим детињастим, неуздржљиво веселим смехом; и већ сам се кајао што сам зашао далеко, што сам узалуд причао оно што се већ давно кува у моме срцу (…) не очекујући, признајем, да ће ме разумети; али, на моје изненађење, она је оћутала, и, мало после, лако ми је стисла руку (…)14

Сличну ситуацију Достојевски ће приказати у својим Записима из Подземља, у односу „антијунака“ и девојке Лизе, која ће, иза свих његових речи, прва успети да разуме дубоку несрећу која га прожима. Осим поменутог, јавља се још један могући начин сагледавања односа Настјењке и занесењака, повезан првенствено са политичким уверењима Достојевског у време када је роман настајао. Годину дана пре његовог објављивања, Достојевски се придружио кругу Петрашевског, који су сачињавале присталице француских утопистичких социјалиста, који су, између осталог, расправљали о идеји будућег друштвеног поретка чији ће темељи почивати на идеалу братства. Достојевски излаже свој критички став кроз лик Настјењке, која се и сама поиграва овом идејом:

Ја већ одавно све о томе мислим. Слушајте, зашто ми сви не живимо као брат с братом? Зашто и најбољи човек увек као да нешто крије од другог и прећуткује?15

Међутим, њено ненамерно рушење занесењакових нада у срећу, узроковано одласком са другим, указује на наивност оваквог идеализма који пренебрегава људски егоизам, а ту се крије кључна грешка занесењака, чија је емоција, за разлику од Настјењкине, била несебична. Достојевски стога, кроз њихову причу, износи свој негативан став о људским односима, који нису засновани на међусобној љубави, већ на судару ега. Последице таквих односа представљене су кроз начин на који додатно унесрећени занесењак испраћа беле ноћи и поздравља будући живот који га очекује након повратка у његов загушљиви кутак на периферији града.

Иља Глазунов

Завршетак романа приказује прво јутро након растанка са Настјењком, али и прво јутро у роману уопште. Потенцијална симболика овакве уводне слике могла би навести читаоце на помисао o срећном крају да се Достојевски кроз роман није у неколико ситуација послужио антиципацијом (алузија на завршетак фабуле) као техником којом указује на природу краја који нас очекује. Овакве моменте успешно је прикрио наглашеном занесењаковом свешћу о сопственом стању, који је стога могао јасно да сагледа даљи развитак свог живота, о којем је неретко и говорио:

Данас беше дан тужан, кишовит, без разведравања, као будућа старост моја.16

На овај начин сугерисан је осећај фатализма који се надвио над наратором романа. Након читања Настјењкиног писма, он доживљава својеврсну халуцинацију у којој види свој живот непромењен неколико година унапред:

Погледао сам Матрјону. Била је то још држећа, млада старица, али, не знам зашто, наједанпут ми се учини угушена погледа, с борама на лицу, погнута, оронула… Не знам зашто, наједанпут ми се учини да је и соба моја остарела баш као и старица (…) Или је, можда, минула преда мном немило и тужно цела перспектива моје будућности, и ја сам угледао себе, таквог какав сам сада, петнаест година касније, остарела у истој соби, исто тако усамљена (…)17

Макс Kорсаков – Илустрација за роман

У питању је мучна предодређеност која указује на чињеницу да се за њега више ништа не може учинити и да је потребно прихватити будућност испуњену самоћом и тугом, али уз сећање на онај тренутак искрене среће који ће му дати снагу да те године поднесе. На општем плану, овакав исход је уједно и централно тежиште романа, прожето кроз исти уз помоћ три потпорне тачке у делу: прва се састоји из стихова руског писца Ивана Сергејевича Тургењева, који се налазе на самом почетку романа и отварају радњу: „… Ил` би створен он за то/ да проживи бар тренутак/ у суседству срца твог?“18, којима је Достојевски запечатио судбину свог сањара пре почетка саме фабуле. Друга тачка је реченица занесењака о себи: „Он сматра да је то бедан, јадан живот, не слутећи да ће можда и њему некад куцнути тужан час када ће за један дан тог јадног живота дати све своје чаробне године (…)“19, која чини копчу са првом, али и са трећом тачком, која се налази на самом крају романа и затвара радњу:

Буди благословена за онај један тренутак блаженства и среће који си дала другом срцу, усамљеном и захвалном! Боже мој! Читав минут блаженства! Па зар је то мало, макар и за цео живот човечји?20

Макс Kорсаков

По завршетку романа, ово питање остаје да лебди над судбином главног лика, указујући на последице погубних размера које фантазије могу оставити на појединца, неминовно осуђеног на патњу без обзира на то за који свет се напослетку одлучи. На овај начин, приказана завршна слика је уједно и последњи мотив који ће Достојевском послужити да читалачкој публици предочи апсолутну неостваривост оваквог начина живота у стварном свету. Коначно повлачење занесењака у свет из маште, као резултат његовог сукоба са реалношћу, стога представља јасну поруку о опасности преплитања ова два света, али стваралаштво Достојевског својим порукама неизоставно сеже и много дубље од тога, пре свега тенденцијом сагледавања дотакнутих проблема на ширем плану од оног који је у делу приказан. Сходно томе, чини се да решење за трагедију отуђеног појединца лежи у човековом поновном проналажењу осећаја самилости, али и изгубљене одговорности према другим људским бићима, што је заправо почетни стадијум визије коју ће Достојевски презентовати кроз своја наредна дела и чијем ће остварењу, нажалост неуспешно, тежити до краја живота.

За ПУЛС Софија Поповић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

ЛИТЕРАТУРА

  • Фјодор М. Достојевски, Беле ноћи, Нова књига, Београд, 2014.
  • Marshall Berman, All that is solid melts into air (The experience of modernity), Penguin books, Њујорк, 1982.

1 Marshall Berman, All that is solid melts into air (The experience of modernity), Penguin books, Њујорк, 1982, стр. 192.

2 Исто, стр. 193.

3 Фјодор М. Достојевски, Беле ноћи, Нова књига, Београд, 2014, стр. 6.

4 Нав. дело, стр. 16.

5 Нав. дело, стр. 22.

6 Нав. дело, стр. 9.

7 Нав. дело, стр. 32.

8 Нав. дело, стр. 25.

9 Нав. дело, стр. 34.

10 Нав. дело, стр. 49.

11 Нав. дело, стр. 15.

12 Нав. дело, стр. 60.

13 Видети напомену 10.

14 Нав. дело, стр. 30.

15 Нав. дело, стр. 54.

16 Нав. дело, стр. 48.

17 Нав. дело, стр. 70.

18 Нав. дело, стр. 5.

19 Нав. дело, стр. 28.

20 Видети напомену 17.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments