Курцио Малапарте је био веома контроверзноии свестрани интелектуалац – дипломата, писац, новинар и режисер (његов филм „Забрањени Христос“ награђен је на фестивалу у Берлину 1951). Рођен као републиканац, одрастао као фашиста (учествовао је у маршу на Рим 1922), касније у немилости фашистичког режима (због антифашистичких назора 1933.одстрањен је из торинског дневника „Стампа“ и протеран на острво Липари, и само захваљујући пријатељству са грофом Галеацом Ћаном, прво министром за штампу и пропаганду, потом  спољних послова, вратио се новинарском послу у листу „Коријере дела сера“). За време Другог светског рата бива ухапшен од стране савезника,из супротних разлога, да би, по завршетку рата, заведен, готово невероватном могућношћу да приступи комунистичкој партији, постао сарадник комунистички оријентисаног листа „Унита“.

Приватно познат по бројним љубавним авантурама, понекад помешаним са суровошћу, Малапарте је већ 1930.јавно денунцирао нацизам и Хитлерова зла и недостатке. Са Мусолинијем је ипак био знатно блажи, прогласивши га опсенаром. Малапартеа су многи сматрали једном врстом сноба и дендија који је живео изнад својих способности и образовања; делећи се између јасних политичких ставова и удвориштва. Ово увражено мишљење није засметало Милану Кундери да у есеју, објављеном у својој последњој књизи „Сусрет“ (недавно публикованој у Србији, у издању Архипелага), напише да је Курцио Малапарте, двадесет година пре Сартра, већ био ангажовани писац, а да Малапартеову „Кожу“ дефинише савршеним романом.

.

Вилу поклонио Кини

„И фашисти и антифашисти су ме мрзели. Па шта онда? Много је значајно што за мене показују велики интерес како једни тако и други“, изјавио је Малапарте 1948.

Поред дела, иза писца је остала величанствена вила на Каприју, коју је, екстравагантан до краја, оставио у наследство влади Народне Републике Кине.

Прошле године Малапартеови наследници продали су књижевников лични архив, који се састоји од 300 досијеа, миланској библиотеци Ди вија Сенато за 700.000 евра. Прошлог месеца у миланској библиотеци је отворена изложба „Малапарте архи-Италијан у свету“, где је први пут изложен део богате колекције славног Италијана: манускрипти објављених и необјављених дела, новински чланци, лични документи, писма, као и неке од 2.000 фотографија које је Малапарте, са својом лајком, реализовао 1939.у Етиопији, а током Другог светског рата у Француској, на Балкану, у Финској и Русији, као ратни дописник дневника „Коријере дела сера“ и, на крају, 1956, у Кини.

Крајем марта 1941.Малапарте је стигао у Југославију, где је био једини страни ратни дописник. У Београду 6. априла присуствује бомбардовању. Мења се температура и светлост. Нема сунца, само црни облаци.Свуда рушевине, реалност која се противи свакој логици. Курцио снима грађане који отклањају рушевине, један писаћи сто и столицу напуштене насред улице, региструјући, са готово службеном тачношћу, прелаз у ништавило. Нема жртава на улици, оне су у јаругама надомак града…

Након немачке окупације Малапарте се преселио у Хрватску где је присуствовао стварању и организовању НДХ. О том периоду сведоче и потресне странице његове књиге Капутт (објављене 1944.у Напуљу под бомбама) када поглавник Анте Павелић, нудећи писцу пихтијасту и љигаву чорбу од острига, каже: „Ово је поклон мојих верних усташа: ту је двадесет килограма људских очију.“ Изложба се у Милану може погледати до 26. септембра, а од октобра у Малапартеовом родном месту Прату.

.

Двоструки шпијун

Прошле године историчар Марио Канали објавио је есеј „Курцио Малапарте и америчка обавештајна служба“ у којем доказује да је „проклети Тосканац“ био амерички шпијун. Увидом у архиву америчке обавештајне службеу Вашингтону,италијански историчар јеоткрио да је Малапарте започео сарадњу са америчком контрашпијунажом не током 1943, како се до сада сматрало – када су га савезници затворили због наводног повезивања грофа Ћана са Грцима до периода италијанске инвазије на Грчку – већ неколико година раније. Сазнавши за хапшење, шеф америчке обавештајне службе Перси Винер упутио је концизну и значајну ноту савезничком Генералном штабу на Медитерану у којој је навео да добро познаје Малапартеа. Њихово дугогодишње пријатељство започело је још док је Винер био амерички дописник из Рима када се упоредо бавио шпијунажом за америчку амбасаду. „Малапартеов антифашизам је сигуран, о чему бих се могао заклети. Његова информативна активност за америчку власт дешавала се нарочито између 1939.и лета 1941. Виљам Филипс, тадашњи амбасадор, може да потврди велики значај војних и политичких информација које је Малапарте преко мене достављао амбасади“,написао је Винер.

Канали, у свом есеју, такође документује да је Малапарте, као ратни дописник „Коријере дела сера“, листу слао лажне извештаје и сведочења са руског фронта. Уместо из Украјине, Малапарте је неке од ратних репортажа писао на сунцу, у својој вили на Каприју. Ово неморално понашање веома је разљутило тадашњег директора миланских новина Борелија…

.

Записи из Београда 1941.

На Малапартеовим снимцима ситуације су често окрутне, нема реторике и тријумфализма, само јадни људи који се достојанствено суочавају са тешким ратним несрећама.

Између 10. априла и 9. маја 1941. Малапарте је боравећи у бомбардованом Београду написао 12 чланака. У тексту „Тајни архив између трамвајских шина“, објављеном у „Коријере дела сера“ 23. априла 1941, новинар је написао:

„Исте особе: та жена са празном котарицом обешеном о руку, тај старац са наочарима, са чврстим шеширом, отеклим рукама завученим у вунене рукавице, те две девојке које ходају држећи се под руку, и смеју се хистеричним смехом, показујући беле зубе, црвена уста, с времена на време несвесним покретима сређујући рашчупане и прљаве чуперке који се надносе над челом и образима, ван изгужваног шеширића. Увек исти: обилазе кварт, увек исту градску четврт. Без циља, без мете, не знајући где иду“.