Ulogujte se / Kreirajte profil

Provociranje istorije

Poslednje reči austrougarskog prestolonaslednika nadvojvode Franje Ferdinanda dok je krvario na smrt nakon atentata na njega u Sarajevu

Svaki aspekt stvarnosti koji se može pretvoriti u posao reprodukovan radom i samim tim u profit ekstrapolacijom nematerijalnim i robno potrošačkim kvalitetom sistema kapitalizma nužno će i postati takav. U takvoj konstelaciji nije bitan nikakav ljudski utucaj, nikakva ljudska inovacija i kreativnost već sve one proizilaze iz totalnosti sistema kao operativna konsekvenca njegove autonomije. Jer pokrenut od strane ljudi sistem ukida i prevazilazi ljude i postaje stvar po sebi i stvar za sebe prvo potencijalno totalan a onda totalno potencijalan.

Upravo zato se cela realnost i ponaša kao materijal koj sistem iscrpljuje da li na ovaj ili na ovaj način da bi na drugom kraju takvog apstrakovanja samo izbacivao elemente koji ga eksponencijalno reprodukuju, koji ga čine još totalnijim, još kvalitativnijim u njegovoj suštinskoj kvantitativnosti.

Sve se mora obeležiti, označiti, uzeti i zgaziti, jer sve i jeste tu, prisutno logikom postmodernog doba, za gaženje i uzimanje.Sve je podložno pečatiranju pa baš iz tog razloga to sve će i biti ispečatirano. To je iracionalna racionalnost kapitalističke tržišne misli, a realnost koja je postojala van nje, nestaje jer ubija sebe u vrtlogu svoga nestajanja, nestaje jer se sama nudi za manipulaciju, negira sebe, i nije više realnost, već se ona, eksplicitnim i implicitnim delovanjem na nju, savija dok ne počne sama da traži svoj žig nestajanja, sama sebi postaje nedovoljna i time podložna, pa samim tim i prodana za profit, dok cela planeta ne bude označena novčanicom dolara.

Izjava za štampu Leonida Brežnjeva Generalnog Sekretara Sovjetskog Saveza data pod uticajem njegovih bliskih saradnika

Najveću dubinu i nadublje odjeke poseduju one knjige koje su teške za čitanje, naizgled hermetički zabarakidane sa kojima se teškom mukom probijamo kroz gusto i opasno šipražje od značenja i forme, zato što za savladavanje masivnih planinskih lanaca takvih tekstova moramo dati celog sebe, integrirati celo svoje iskustvo svesti i svo svoje sebstvo oličeno u svoj punoći kako svoje individualnosti tako i svoje kolektivnosti da bi imali i najmanju šansu da nam se otvore. Ne čitamo ih sa pažnjom sa kojom gledamo tv ili slušamo muziku, već jedino u situaciji kada im damo sebe možemo očekivati da će nam knjiga, u međusobnom odnosu čitanja dati sebe, i time nam se otvoriti za značenja koja ni sam autor nije inkorporirao u svoje delo.

Delo se samo ostvaruje u nama, i time, zbog našeg kvalitativnog posredovanja, prevazilazi sebe i postaje nešto novo, u tim čarobnim interakcijama, čime nas otvara svetu i daje nova iskustva, sadržaj i značenja. To je lepota pisane reči koja poništava sebe i postaje nepisani svet.

Reči urezane u kamenu koji se pojavio u snu Bertolda Brehta jedne tople avgustovske noći

Ideja pozorišne predstave pod nazivom „Mir i ljubičice“ radi kontrasta sa stvarnom sadržinom dela. Promovirati predstavu u medijima sa datim nazivom i sa najavom prekretničke forme a i sadržaja, pa na dan premijere postaviti dva, tri čoveka ispred ulaza u hol pozorišta da cepaju karte ljudima ne puštajući ih u pozorišnu salu nego ih sakupljajući u holu ispred sale do samoga trenutka početka predstave kada je većina koja je htela doći došla. Tada, u trenutku samoga početka predstave, u pozorište bučno upadaju glumci obučeni u policajce u specijalnim uniformama sa šlemovima na glavi opremljeni lažnim pištoljima, pendrecima, šokerima i suzavcima grubo im stavljajući crne kapuljače preko glava i lisice na ruke uz deranje i guranje radi zastrašivanja.

Nakon toga policija otvara vrata u holu i sprovodi unezverene ljude u prostorije u okviru pozorišta improvizovane da liče na policijsku stanicu stavljajući uhapšene da sednu par sekundi, a nakon toga ih odvode po dvoje, troje, takođe uz buku i larmu, u prostorije za ispitivanje, zašta treba više takvih prostorija opremljenih ogledalima stolovima i stolicama. Tamo im grubo skidaju kapuljače i ispituju o imenu, adresi, porodici,poslu,slobodnim aktivnostima i razlogu zašto su odlučili da dođu na predstavu glasnim rečima uz povremene nagle upadice-mi sve znamo pa bi bilo najpametnije da nam kažete.

Posle nekog vremena ovakvog verbalnog i psihološkog maltertiranja na brzinu im opet stavljaju kapuljače,sabiraju ih u holu lažne policijske stanice uz viku,psovke i guranja i sprovode kroz jedna vrata koja vode na scenu pozorišne sale redajući ih jedan pored drugog licem okrenutih gledalištu, da bi im tek onda skinuli, grubo, kapuljače sa glave i mirnim staloženim glasom saopštili da je sve ovo u stvari bila pozorišna predstava, i da su oni bili aktivni učesnici u njoj, dok su sami policajci igrali sporedne uloge, da bi se u tom trenutku začuo usamljeni pljesak iz praznog gledališta koji bi poticao od samoga režisera ovog dramskog dela koji bi vikao-bravo, svaka čast, maestralno-i jako tapšao.

NAPOMENA:Sve se brzo mora odvijati da se publici-učesnicima ne bi dozvolila nikakva reakcija na situaciju ili bilo kakvo razmišljanje o čudnim okolnostima u kojima su se našli.Sprovesti ih na brzinu dok ne shvate šta se događa i pružiti im autentično iskustvo represivnosti.

Tekst napisan na poledjini obdukcionog nalaza Džeka Rubija, ubice Li Harvi Osvalda, optuženog za ubistvo Džona Kenedija

Hteo bih ponuditi predlog jedne subverzije. Potrebno je mogućim kapacitetima generisati najavu neke knjige koja će biti projektovana u neodređenom vremenu u budućnosti, a takođe, koja će biti maksimalno repetativna, do krajnosti očekivana, uporno potencirana i neumoljivo aktuelizirana u svom iščekivanju u okviru društvene svesti tvrdoglavim bombardovanjima njenog što skorijeg objavljivanja, sa ciljem akumuliranja kritičkog nivoa javne isprovociranosti da bi se, prirodnim a ne veštačkim tokom delovanja, ostvarila javna rasprava i polemika o toliko očekivanom delu. A osnovni cilj je da društvena svest raspravlja o njemu, razmenjuje kritičke sudove, ideje, prognozira spekulacije da bi se celokupno javno mnenje, iščekivanjem prevrata u delu, podiglo na nivo opšte zaokupljenosti njegovim potencijalom kroz projektovanje njegovog značaja ili možda bezvrednosti, gde društvo inkorporira svoju inertnost ili fleksibilnost ili svoj konzervativizam u odnosu na ono, što po osnovnom strukturalizmu društva, misli da je zadata tema tih isprovociranih delovanja.

A ta tema ne bi se trebalo pojavljivati dok god traje uzavrela polemika o delu, dok god se ne objavljuju tekstovi i tv emiseje o njemu, dok god se ne organiziraju okrugli stolovi, seminari i neformalne grupe posvećene delu, toliki treba biti marketinški uticaj najave događaja da bi se, epifanijom u najkulminativnijoj tački društvenih previranja o delu, delo konačno i pojavilo među umornim smrtnicima, ali koje bi na iznenađenje svih za svoj sadržaj imalo te izazvane reakcije javnosti koje je najava dela i izazvala, upravo ta iščekivanja koje društvo misli da potencijalno delo sadrži, što govori sve o društvu i njenim raznorodnim stvarnostima a ne o delu samom, jer njega nema, već postoje samo društvena kretanja u mišljenju i reakcijama za koje delo reprezentuje samo izgovor da se ono ogoli i kao takvo izrazi.

Na taj način javnost bi formulisala sebe kroz svoju mogućnost iskazivanja kretanja i previranja da li rigidnih, prevratničkih, fleksibilnih, ili nelogičnih, materijalnih, ili imanentnih, kroz aglomeraciju svojih reakcija da bi se retrospektivno, nakon konačnog porođaja dela, afirmisala njena istina u evolutivnom ili revolucionarnom vidu, gde su sve karte položene a blefiranje ukinuto, i samo se odlučuje hoćemo li kući ili ćemo pokupiti dobitak ili ćemo, u kranjem slučaju, zatražiti novo deljenje od mrzovoljnog krupijea koji jedva čeka da nas opelješi.

Uvod u finansijski izveštaj savetnika za spoljnotrgovinske odnose Ronalda Regana

Najgori je onaj interval između ideje konstruisane u glavi i njenog transponovanja u neki medijum zato što se, pri tom procesu medijacije, mnogo od ideje gubi jer se upinje da se postvari da bi se prenela mada joj je prirodno okruženje bestelesno i fluidno, trudi se da bude koherentna što joj izmiče u okviru same njene prirode. Zato mediji i nisu ništa više nego groblje ideja gde svaki sparušeni cvet na grobu predstavlja ono što je od te ideje preostalo a spekulacijom samo možemo pretpostaviti šta se u stvari krije u mrtvačkom sanduku ispod. Prirodni dom ideje i jeste um ali ona ima taj problem što traži napolje, traži slobodu, pa je zato ambivalentna u sebi jer kada izađe napolje svet je jednostavno ubije. Upravo zato se traži transedencija medija u formu samoga sadržaja, tj. u formu uma da sve ideje ostanu u umu a da on može da se čita kao knjiga sa svom svojom nestalnošću, nematerijalnošću, ne sebe svojim dinamizmom i tokom, i koja piše sebe samim svojim nastajanjem nesputana i slobodna od svih ograničenja neinherentnim svojoj suštini.Nemoguća misija, ili možda ne.

Sećanja oborenog pešaka poginulog na raskrsnici u centru Lisabona

Šetajući jedanput ulicom ugledah čoveka svog sređenog u poslovnom odelu i jednog siromaha iscepanog i ofucanog kako stoje strpljivo ispred semafora, i čim sam ih ugledah tako zajedno odmah sam imao jasno saznanje, pred tim dihotomnim prilikama ispred sebe, da bogati čovek sav skockan u svojoj važnosti reprodukuje i proizvodi siromaha samom svojom pojavnošću; da bih odmah potom imao još jasnije saznanje da taj siromašni čovek samom svojom konkretizacijom reafirmiše bogatog čoveka da bi on posedovao svoju referencu i razlog svoje ekonomske pa tako i socijalne aktualizacije; da bih nakon ovoga saznanja došao do najjasnijeg saznanja da oba ta čoveka, i bogati i siromašni, u stvari oboje podležu istoj radnji, oboje stoje strpljivo ispred semafora, tom simbolu među toliko drugim, i funkciji tehnike, oboje ih je semafor prisilio na zaustavljanje, oboje im je ukinuo dihotomiju i izjednačio, međusobno razmenio, oboje su postali ekvivalentni jedno drugom u stavu mirno, oboje su pod tehničkim imperativom, ukočeni pred njim, dok im se moć raznobojnih trobojnih svetala ne smiluje u njihovom sužanjstvu i ne pusti ih da se pokrenu i pređu ulicu.

Tako da, u suštini, nije ni bitno da li u stavu mirno stoje bogati i siromašni čovek jedan pored drugog, ili su pak obojica bogati, ili obojica siromašni, ili su možda i zamenili uloge gde siromašni postaje bogat i obrnuto, dokle god oni poštuju to njihovo stojanje kada im se kaže da stanu, dokle god se poštuju zahtevi tehnike i njene forme označavanja. Ekonomija pa i socijalni milje a samim tim i istorija i svaki ljudski aspekt života postaje nebitan. Sve te oblasti mogu zadržati svoja pravila i igrati se njima ili ih pooštravati u prakticiranju slobode delovanja dokle god se stane mirno pred čeličnim znakom tehnike. To je imperativ ljudskosti današnjih dana, ta slika slabosti odela i dronjaka koji poslušno stoje na jednom kraju ulice samo da bi prošli na drugi kraj jedino pod uslovom kada im se to dozvoli.

Reči Rene Dekarta izrečenih u svađi na lokalnoj pijaci u Stokholmu

Ako postoji makar i najmanja tendencija u okviru neke društvene grupe za uspostavljanje državne strukture, makar takva grupa i nemala dovoljno kapaciteta za ostvarenje takvog poduhvata, to će se nužno i ostvariti, država će neminovno biti uspostavljena. Afirmacija države je neminovna pri i najmanjoj intenciji ka ostvarenju. Ona je u stanju samu sebe graditi i nadograđivati samom svojom pojavnošću koja započinje njenom kondicionalinošću da bi nakon toga sobom hranila sebe, čak i ako ne postoje nikakvi prerogativi njenom ostvarenju. U stvari nedostatak sredstava ne predstavlja nikakvu prepreku za volju za moć koja je u svom artikulisanju sama sebi dovoljna. Metodologija i ekspertiza tu gube bitku, može se i bez njih u funkcionalizmu, zrelom, nezrelom, kako god, ali ipak efikasnom, države. Prepreke joj nisu ograničavajuće već irelevantne, svaki ljudski aspekt u njenom organiziranju praktičan ali suvišan. Može se i bez tih rezidualnosti dokle god je moć tu.

Država će pronaći svoj samoizražaj bez obzira na okolnosti, bez obzira na bilo kakva utemeljenja u stvarnosti, gradeći sebe takvim vaspostavljanjem u apstrakciju bez bilo kakve reference, koja dobro dođe ali nije neophodna za generalizovanje koncepcija države. Država u svim svojim raznim modalitetima pokazuje zajedničku intenciju samoreferentnosti kao sistema koji egzistira za sebe i zbog sebe, gde ona može biti i svoj cilj i svoje sopstveno sredstvo. Ona je intencionalna i kao takva samoostvarujuća produkovana jedino svojom idejnošću, svojom orbitom kojom obleta samo oko sebe same. Država preobražava sebe u razjarenog bika ludog i zavezanih očiju koji divlja u areni jurišajući na zid za koji misli da je polje ljubičica upravo zato što su joj i zavezane oči, zato što bik i jeste lud, zato što i jeste moć.

Tekst pronadjen u dzepu mrtvog sirijskog izbeglice ubijenog na sirijsko-turskoj granici

Neverovatno kako je savremeni jezik bio progutan, ukinut i kompenziran robno potrošačkim jezikom baziranim na ekonomskim modelima, i nadograđen i disperzovan njima; i kako se proširio spiralno po celom individualnom i socijalnom telu današnjice, a najbolja simptomatologija takve pojave se može pronaći u-odeći; u raznim natpisima, logoima, reklamama, porukama i robnim frazama na odeći. Svi oni odišu i izražavaju marketinški duh tih poruka da li neposredno kroz izravno reklamiranje ili posredno kroz poruke nevezane za kodifikaciju robe ali koje zadržavaju njegovu formu diskursa izražavanja. no što je bilo rezervisano za propagiranje potrošnje u jeziku se izokrenulo u propagiranje samo po sebi bez ikakvih ekonomskih konotacija, toliko je prodrlo ispod društvene kože da ekonomski momenat postaje irelevantan, već je suština u samom njegovom izražavanju i opredmećenju u izražavanju. Ne sugeriše se potrošnja pošto je individualnost već potrošena, ne moraš kupiti jer si već kupljen, već si kupio, već potrošio, tako da i ne preostaje ništa drugo nego da se razmećeš simbolima te potrošnje.

Na tom tragu se i moglo desiti da su prevratničke poruke, koje su prvi put bile opredmećene na majicama u socijalnim nemirima 68 godine, postale društvenom komodifikacijom svoja inverzija, samom svojom pojavom bile akceptirane i samim tim izokrenute i pacifikovane, akceptirane da više i ne bi bile opasne po standardizovani sistem, akceptirane da bi ih sistem smirio kroz zadržavanje njihove forme koje je kao takva bila slobodna da on zalepi na njih
svoja značenja i svoju utilitarnost. Na „do it“ revolucije došao je „just do it“ Nikea.

Tu se primećuje neverovatna moć sistematičnosti kapitalizma koji odbija svaki izazov upućen njemu njegovom neverovatnom fleksibilnošću. On svojom neumoljivom logikom adaptacije odmah prihvata taj izazov kao svoju humanizaciju da bi zbog tog prihvatanja on postao prazan, tup, neispisan, i samim tim podložan popunjavanju od strane sistema čiji inherentni deo postaje. Strategija samog sistema postaje primiti udarac bi se udarac zadovoljio, smirio i otišao kući na kafu ba bi ga se posle napalo sa leđa dok uživa u svojoj kafici misleći da je mnogo pametan.Takva racionalnost sistema reprezentuje opasnog protivnika koji se može uzdrmati samo ako stojimo van njega a ne u njemu i tako ga negiramo, ne da mu prilazimo i opaljujemo mu šamare jer smo tako na njegovom terenu, već ako smo postranice od njega i gađamo ga grumenčićima zemlje ostajući čvrsto van njega. Ne treba ga čak ni gađati već je dovoljno samo postojati van njega pošto i samo takvo postojanje predstavlja dovoljnu provokaciju, dovoljan izazov koji ga vređa samom svojom pojavnošću.I ne dirajući tepih na kojem stoji mi tako izvlačimo tepih ispod njega, taj grozni tepih pun čađavih snova zarobljenika iz kule koji vape za makar malo vazduha.

Skica za priču supruge Fransisa Franka otkrivena u njenoj ladici sa escajgom

Priča reprezentuje biografiju čoveka po imenu Luis Perzez (što predstavlja spoj imena tri poznata teoretičara) i počinje brzim pregledom njegovog rođenja, relativno srećnog detinjstva u igrama i školovanju da bi, u naizmeničnim svedenim i deskriptivnim epizodama ludorija i napornog učenja na fakultetu, došlo do prelomne faze u njegovom normalnom i sređenom životu koja se oličava u pronalaženju zaposlenja u jednoj računovodstvenoj firmi.

Nakon zaposlenja dolazi do bezrazložne promene ponašanja našeg Luisa koja se manifestuje u njegovom napuštanju kuće i odlasku u nesiguran i surov život na ulici da bi živeo tamo sa svim ostalim beskućnicima dok, u isto vreme, on nastavlja sa radom na svom poslu. Takva njegova radikalna odluka, u okviru narativnog toka, nikada ne treba da bude objašnjena već samo podrazumevana, a nastavak strukture priče se treba skoncentrovati na Luisov odlazak na posao svakoga jutra da bi, po njegovom završetku, on skidao svoje skupo poslovno odelo, koje je jedino zadržao od svojih starih stvari, i presvlačenja u svoje beskučnjičke pocepane prnje i grozničavo se dao u poteru za hranom preživljavajući kopanjem po kontejnerima ili proseći, dok svo vreme sa sobom vuče i ljubomorno čuva jednu crnu metalnu kutiju u koju svakog meseca stavlja svoju platu nikada je ne trošeći.

Priča se fokusira na praćenju Luisovog života u sređenom, hladnom i standardizovanom vidu na poslu nasuprot mukotrpnom i obeshrabrujućem životu beskućnika na ulici koji se iz u dana u dan muči kako preživeti uprkos novcu u svojoj kutiji koji on apsurdno ne dira a za čije nekorišćenje se i netreba dati razlog na bilo kom nivou priče. Prikazuje se njegovo brižljivo apsktraktno naprezanje u baratanju sa brojevima na poslu i njegovo predstavljanje sebe kao normalnog uravnoteženog čoveka da bi potom se, u jezgrovitom kontrastu, opisivale njegove svađe i tuče na ulici zajedno sa beskonačnim mukama u poteri za punim stomakom i nekim mirnim prenoćištem.

Opisuju se detalji poput krađe hrane iz radnji ili od lokalne dečurlije, skupljanje kartona i raznih otpadaka, kao i krađu žileta i pene za brijanje da bi svakodnevno izgledao uljudno na poslu uprkos raznim ožiljcima od grubog života na ulici koje pokušava brižljivo da sakrije. Naglasak se u priči se stavlja na teškom i iscrpljujućem životu beskućnika na ulici kao i na ljubomornom čuvanju njegove crne kutije gde god da se naš Luis našao na ulici koju su neki i pokušali da ukradu a koju je on hrabro odbranio što se transponuje u par epizodnih tokova u priči.

Kako vreme prolazi i priča se sve više razvija sadržaj njegove crne kutije sve više raste pa je naš Luis prinuđen da je zameni sa koferom koji sve više i više bubri i nadima se od prolaska tolikih godina i koji mu predstavlja naizgled bespotrebni teret koji mora da vuče sa sobom i brine se o njemu. Tako dolazimo do penzionisanja našeg Luisa gde mu se život svodi, sada kada više ne mora u svoju računovodstvenu firmu, na celodnevno uličarenje sa svom patnjom koje ono podrazumeva. Što godine više prolaze to mu život teže pada ali naš Luis nikada ne koristi dragocene resurse iz svog kofera koji kao Sizif uporno vuče sa sobom iako mu njegovo čuvanje pada kao kamen oko vrata, oko tog izboranog vrata ispod posedele patničke glave.

Na taj način dolazimo, u okviru narativnog tkiva priče, do iscrpljivanja psihičkih i fizičkih snaga našeg Luisa gde on postaje svestan neumitnog kraja svoga mukotrpnog života; da bi jednog dana, ničim izazvan, stavio svoj teški kofer na krhka leđa i zaputio se ka centru grada uzdihan, klecajućih kolena; i na njegovom užurbanom trgu, punom turista i mnoštva sveta, istresao sav svoj novac, teško stečen tokom čitavog života, na trotoar i zapalio ga šibicom u svojim drhtavim, umornim rukama naočigled svih, legao pored te buktinje i naizad sretan konačno zaklopio oči.

Reči neimenovanog američkog državnog zvaničnika koje je uputio svojoj supruzi prilikom neformalnog telefonskog razgovora snimljenog od strane obaveštajnih službi

Dijalektički metod, sa svim svojim previranjima i sintezama, naspam metoda matematičke formulativnosti, u svim njegovim domenima apstrakovanja, igra ulogu pucnja u prazno ali takođe, što apstraktna racionalnost ne prepoznaje, i koncept izvođenja stvarnosti kroz razna preoblikovanja u njemu gde se ona menja i uvija da bi prispela u neko novo ishodište, dok matematička kartezijantnost igra ulogu dekriptivnih metoda koji prevazilazi sebe u postavljanju sebe u kvantitativnoj racionalnosti pojmovnih postulata. Samim tim dijalektika sebe doživljava kao istorijsku a matematika sebe kao bezvremensku sa imperativom apsolutizma kao njegovom granicom, ali sama empirija ove metodologije je toliko specijalizirana i zaslepljena svojim mogućnostima da i ne vidi da je matematičko promišljanje u stvari proizašlo iz same dijalektike, apstrakcija artikulisana iz istorije, jer sav pojmovni život je uvek kondicioniran njegovim ostvarivanjem u vremenu, što samo govori da su sva lepota i vrhunska dostignuća dostignuta u matematici, fizici ili bilo kojoj drugoj prirodnoj nauci u svom pozadinskom, nesvesnom aspektu natopljeni tonama litara krvi i brutalnosti same istorije, svim krvoprolićima, burama i orkanima vremena. To i takvo nesvesno vremena svojim konstantnim pritiskom unutar sebe bubri i tutnji sve više i jače da mora u određenoj tački gromoglasno puknuti i zasuti svaku čvrstu, hladnu i bezinteresnu matematičku formulu, svojom krvlju.

A ko nam garantuje da se sve to već ne dešava u ponosnom ostvarenju mača, topa, puške, bombe, vojnog radara, atomske bombe itd. (spisak se sustiče u beskonačnosti), gde, u tom izokretanju i provali nesvesnog mišljenja, matematika postaje samo sredstvo a istorija samo njen kompelentarni cilj. Na taj način čovek računajući dva i dva polako ubija sebe da bi u samrtnom ropcu jedva čujno ali vrlo samozadovoljno promrmljao-četiri.

Natpis urezan u grobu Džingis Kana brižljivo skrivenog u bespućima evroazijskog kontinenta

Nerazumljivo je kako voda kao pojam i kao realnost nije više poslužila u ljudskoj istoriji kao predložak i inspiracija za još veća i još šira duhovna traganja. Upravo zato što voda, pogotovo u svom slobodnom stanju, i jeste nestalna, bez oblika i mirisa u svom talasanju i svojoj uzburkanoj promenjivosti gde, čim se talas pojavi on odmah i nestane da bi se ponovno pojavio drugde drugačijeg oblika koji bi se opet negirao i transformisao.Baš poput duha ili uma voda i jeste forma nečeg materijalnog koja samu sebe potire i preoblikuje u stalno promenjive strukture dajući nam utisak svoje netelesnosti i nepojavnosti.

Zato i čudi tako minimalno obuhvaćanje vode u idejnom smislu kao da su naša duhovna hodočašća osuđena na materijalnu logiku stvarnosti koja nas okružuje i pritiska takvim svojim karakteristikama bez obzira na potentne primere, baš u toj stvarnosti, da to baš i ne mora biti tako. Večna dihotomija između duha i materije izgleda preteže na ovu drugu stranu dokazujući da smo osuđeni na takav kruti, tvrdi strukturirani život, ali to je naš izbor, to je naš izabrani usud, jer krenuti predaleko putem duha izabrali bi smrt, nešto totalno nematerijalno, a to je previše ljudskom duhu usuditi se; umreti da bi se videlo šta se to prostire sa druge strane. Upravo zato samoubistvo i jeste vrhunski čin hrabrosti, vrhunsko žrtvovanje, gde zauzvrat, u sada neritualizovanoj već stvarnoj i neposrednoj razmeni, dobijamo nirvanu u zamenu za sam naš život.

Zato se i bojimo vode, tog oblika bez oblika našeg poništavanja u kojem nas kao subjekata nema, nego se pokazujemo nestalnim talasom potopljenim u masu drugih nepostojanosti koji svi zajedno čine jednu promenjivu supstanciju koja ne postoji ali koja se paradosalno krije iza svakog kamena, ali koja čak i sačinjava sam taj kamen. Pa vi izaberite da li vam je i dalje mrsko da se istuširate nakon kasnog povratka kući uveče.

Beleška u referatu Karla Marksa zagubljenog u arhivima Londonskog univerziteta

Pružiti kritiku nečemu ujedno je i obezvređivanje sebe jer mora sadržavati kritiku onoga koji kritikuje, mora kao svoje polazište imati prevazilaženje svoga samog polazišta da bi takvo prevazilaženje bilo suštinsko i samim tim otvoreno za kosmose mogućnosti koji ostaju čvrsto zaključani i bestelesni bez toga. U kritici se, kao suština, postavlja činjenica da se treba doći tamo gde se u stvari i nije naumilo doći, jer ako se prispe na predviđeni cilj onda kritika samu sebe opovrgava, ostaje zarobljena u stvarnosti kao nečemu pojmljivom i predvidljivom, ostaje statična i time podložna ukalupljivanju. Ona bi trebalo biti katapultirana dinamizmom kao svojim gorivom sve dok ne stanemo na nepoznato ostrvo ranije neubeleženo mapama.

Rukopis pronađen na Robespjerovom tavanu među njegovim starim pohabanim šerpama

Potrebno je iskoristiti sve kapacitete radi osnivanja jedne države zasnovane na konceptu demokratije ali gde bi se izborni sistem utemeljavao na činjenici da ne postoje glasačko ostvarivih prava pre 20 godine starosti, i gde punopravni građani, legitimizirani ustavnim pravom na tim izborima, biraju u stvari – način i vreme svoje smrti u narednih, zakonom predviđene, četiri godine – vešanjem, nožem, pištoljem, otrovom, bacanjem kroz prozor, automobilskom nesrećom..mogućnosti su beskonačne, ali su definisane sa jasnim ciljem, što je zasnovano normama izbornog zakona, da izbornu volju građana sprovode oružane snage koje se povinuju bilo kakvoj metodi ili bilo kom vremenu koju su građani odabrali prilikom izvršenja svoje dužnosti.

Dok se rezultati izbora sprovode ograničena vremenskim okvirom od četiri mandatne godine, sva deca preostala od građanstva, koja se ekonomski uslovljavaju da što više i prave tu decu, se sakupljaju u sabirne centre gde čekaju završetak izbornog procesa na svim nivoima vlasti.

Nakon toga se pristupa višim nivoima praktikovanja demokratskih procedura u formi takozvanih vojnih izbora – gde vojska takođe glasa kako će svaki pojedinačni vojnik biti likvidiran, što opet zavisi samo od njihove volje, a što se stavlja na dužnost birokratsko administrativne elite okupljene oko suverena koja garantuje legitimnost izborne volje na svim nivoima vlasti kao i sprovođenje suverenosti države oličene u samom vladaru. U toj fazi vojska se prvo raspušta pa se pristupa sprovođenju njene eliminacije čoveka po čoveka poštujući najviše pravne i moralne tekovine demokratičnosti i njene komplementarne državotvornosti.

Potom se organizuju izbori narednog nivoa – takozvani administrativni izbori – gde se administracija izjašnjava o uslovima svoje sopstvene likvidacije, čoveka po čoveka, što se stavlja na teret samog suverena jer je u toj fazi izbornog procesa jedino on preostao da sprovodi volju zakona. Za taj nivo je potrebna čvrsta volja i jaka samouverenost u sve postulate samog državnog sistema, jer suveren samo sam mora pristupiti šarenilu metodologije eliminacije svakog pojedinačnog čoveka u administraciji, zbog čega je u zakonu i predviđen malo duži vremenski rok za sprovođenje ove zahtevne etape izbornog procesa.

Na kraju likvidacije administrativnog nivoa sam suveren oslobađa decu i prenosi na njih svoje ovlasti i prava i nadgleda, u službenoj bilateralnoj ceremoniji, potpisivanje svih zvaničnih dokumenata koji se krunišu jednoglasnim usvajanjem ustava od strane dece; nakon čega, u finalnoj etapi izbornog procesa, sam suveren, baš na osnovu tog ustava, pristupa svom samoubistvu kojegod metodom poželi; nakon čega se izborni procez kompletira.

Na osnovu prenesenih ovlasti deca najpre raspisuju izbore za suverena koji, nakon svog imenovanja i inauguracije, raspisuje izbore za administraciju koja, nakon svog konstituisanja, raspisuje izbore za oružane snage države, da bi svo preostalo stanovništvo, koje ne zauzima ni jednu funkciju u državi, formiralo slobodno građanstvo sa svim svojim pripadajućim pravima i dužnostima, nakon čega se pristupa čekanju da svi napune 20 godina kada bi novi izborni krug mogao početi. Lepota, zar ne?

Za P.U.L.S.E: Ivan Dinić

  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Provociranje istorije

  1. Pingback: PROVOCIRANJE ISTORIJE – Udruženje za promovisanje kulture i mišljenja Σοφία

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.