Ulogujte se / Kreirajte profil

“Ptice” Tarjeja Vesosa ili roman o umetniku




Veliki uspeh savremene norveške književnosti, svojevrsni bum koji je čini više nego ikad nekom vrstom književne velesile, podstaknuo je izdavače (urednike, prevodioce, kritičare), i kod nas, ne samo na prevođenje dela koja su aktuelna poslednjih godina i decenija, već i na vraćanje generaciji pisaca koja ovoj današnjoj prethodi, na svaki način. Jedan od pisaca koji je barem delu bardova savremenog norveškog pisma poslužio kao uzor (a verujemo da je i dalje inspirativan na mnogo načina, s obzirom na vanvremenost štiva koje je ostavio) je svakako Tarjej Vesos, doskora neprevođen na srpski jezik. Izdavačka kuća „Dereta“ objavila je roman „Ptice“ 2016. i roman „Ledeni dvorac“ odmah potom, oba u prevodu Ratke Krsmanović Isailović.

Na tragu (poznatog nam) Hamsunovog opusa, ali daleko od svakog epigonstva, Vesos ispisuje u svojim najznačajnijim romanima neverovatno zavodljive stranice (na način na koji su zavodljive bajke), koje nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Teško je namah odgovoriti odakle ta zavodljivost dolazi, mada je prva reč, koju meni kao čitaocu nesvesno šapuće, reč – prepoznavanje. (Ta reč ovde ima onu funkciju koju igra pri opisu ljubavi na prvi pogled, daleko od ičega što se bazira na znanju, školskom gradivu i prethodnom čitalačkom iskustvu.) Prepoznavanje o kome govorim je druge vrste, ima veze sa neposrednijim doživljavanjem sveta – kroz igru, slobodu (ili možda – nezarobljenost, nenormiranost), vezanost za druge i nesposobnost odvajanja, instinktivno odbijanje učestvovanja u mehanizmima civilizacije kakvu danas poznajemo, zatim kroz okretanje prirodi, fasciniranost prirodom – koja je sama dovoljna za postavljanje osnovnih filozofskih, ontoloških, egzistencijalističkih i svih drugih fundamentalnih pitanja. To je posebno izraženo u romanu „Ptice“, koji mnogi smatraju najuspešnijim delom u bogatom opusu Tarjeja Vesosa. „Ledeni dvorac“, napisan sedam godina kasnije, najpoetičniji od svih Vesosovih romana, nudi drugu vrstu prepoznavanja – iscrtava put kojim se jedinka kreće pri prelasku iz razdoblja detinjstva (nevinosti) u sledeću fazu, dakle iscrtava „put heroja“ u svim njegovim fazama, ispisan bezbroj puta u svim bajkama, mitologijama, religijskim predstavama i ritualnim obredima sveta (zauvek pohranjen u kolektivnom nesvesnom, samim tim i u našim snovima). S obzirom na to da se radi o najvažnijim odnosima, koje uz sav trud ne možemo ignorisati, ove dve knjige izazivaju kod čitalaca veliko uzbuđenje.

U romanu „Ptice“ Vesos prikazuje život dvoje ljudi, Matisa i Hege, na samom rubu šume, nedaleko od gradića. Matis i Hege su brat i sestra. Matis, glavni lik u ovoj knjizi, čovek je skromne inteligencije, ili bi bolje bilo reći da je na nivou deteta od četiri, pet godina. To je prvi utisak koji stičemo o njemu, no on može biti i pogrešan, jer ga u nastavku knjige veoma često zatičemo u razmišljanjima koja taj opis daleko prevazilaze. Hege brine o njima, zarađujući za život pletenjem, naizgled mirna i staložena, ali već ima prve sede i ponekad noću plače okrenuta prema zidu. Povremeno šalje Matisa da pokuša negde da nađe posao. Stiče se utisak da to ne radi zato što im očajnički treba novac, već zato što je i njoj, kao i njemu, potrebno da se ponekad malo i odvoje. Ipak, slaba je nada da će on naučiti nešto da radi. Baš kao dete, on brzo izgubi interesovanje za rad, počne da pravi štetu, pa i poslodavci osete olakšanje kad odustane pre kraja.

Međutim, način kojim nam autor prikazuje Matisa, nagoni nas da shvatimo neke važne stvari o njegovom svetu, i da ga razumemo i zavolimo. Vesosov zadivljujuće uspešan prodor u svet nekog čije se predstave unekoliko razlikuju od uobičajenih, tera nas da se zapitamo kako je autoru uopšte uspelo da se “vrati” u svet predstava kakav možda figurira u našim životima pre nego što “sve” postane verbalno i logično. Izgleda podjednako teško preskočiti barijeru u mišljenju koja traži veliko proširenje načina korišćenja misaonog aparata (proširenje koje može biti u vezi sa stalnim sticanjem novih znanja), kao i onu drugu – koja traži povratak u stanje pre nego što je svest oblikovana obrazovanjem. Ipak, zahvaljujući briljantnom prodoru u Matisov svet, autor nas uvodi u specifičan duhovni prostor u kome se nalaze sva pitanja kakva i mi sebi postavljamo. Razlika između nas i Matisa nije u dilemama koje muče čoveka. I on je u stanju da pita: “Zašto su stvari takve kakve jesu?”. Razlika između nas i njega je što mi možemo da budemo “korisni”, i da zarađujemo novac. Jedino što Matis uspeva dobro da radi je veslanje s jedne na drugu obalu. Postoje samo dva problema u njegovom pokušaju da se tako ostvari kao koristan član društva. Jedan je – niko ne živi na drugoj obali, pa je njegovo veslanje s jedne na drugu stranu ipak samo zanimacija za njega, nešto što je, izgleda, samo njemu potrebno. (Iako može zvučati nategnuto, jedan od načina da se interpretira ova epizoda jeste da autor pokušava ovom slikom da ilustruje položaj umetnika u savremenom svetu). Drugi problem je – trošan i bušan čamac, koji je opasan i za Matisa i za potencijalne putnike. Njegova želja je mnogo iznad njegovih mogućnosti. Jednom uspeva da preveze putnika, i time unosi promenu u svoj život i život nesrećne sestre. Naime, prevezeni putnik i Hege ostvaruju ljubavnu vezu, koja se, naravno, upliće u Matisov dotadašnji život. Još jedna scena, s jedne strane veoma poetična, s druge jedna od najnapetijih scena u romanu, prikazuje Matisa kako, nakon dana provedenog na pustoj plaži, prevozi dve devojke, došljakinje, zalutale na tu nenastanjenu obalu. One ne poznaju Matisa, inače možda ne bi pristale da se prevoze sa njim, u njihovom čamcu. One ne boluju od predrasuda koje prema njemu imaju meštani. No, hoće li Matis uspeti da obavi taj zadatak; Matis koji nikad i ništa ne uspeva da uradi kako treba, Matis koji ne zna da govori reči oštre kao nož, koji postavlja naizgled besmislena pitanja i prati u govoru svoj unutrašnji svet? Ili će ih uplašiti, ili se možda i sam uplašiti, a onda, negde na sredini jezera, u svom uzbuđenju i neiskustvu, izazvati veliku nesreću?

Iako roman nije pisan u prvom licu, Vesos je majstorski izveo promenu perspektive. Čitalac je „primoran“ ili „pozvan“ na okretanje ugla gledanja: svet je sada vidljiv iz perspektive mladića sa takvim, pomalo detinjastim, ali baš zato neposrednijim doživljajem sveta i sebe u njemu. Oni drugi, „oštri kao nož“ (ljudi koji su takvi zarad praktičnih životnih pitanja i učenja veštinama koje donose hleb nasušni, a zatim i novac), mogu iz ove perspektive izgledati čudno osiromašeni, kao ljudi koji su u zabludi, ljudi odvikli od lepote, pomireni sa neznanjem, slepi za simbole, neosetljivi na predznake, gluvi za glasove sa druge obale, neupitani, ljudi koji ne vide pruge u vazduhu nakon preleta ptica, koji ne osećaju da se te iste pruge svetlosti prostiru i kroz njihovo biće. I, što je još važnije, oni takvi – zaustavljeni u prirodnom napredovanju duha, koje im to učenje veština nije donelo – prepuni su predrasuda, smeju se i izruguju svemu što je drugačije, nadmeno se odnose prema svakom ko ne pristaje na isti način života koji su oni priznali za jedini ispravan. Sve to može uzdrmati čitaočev svet predstava i vratiti ga na trag jednom svetu drastično dislociranom u odnosu na ovaj u kome živimo. Matis je fasciniran svetom, on je, u nekom smislu – jurodiv. U starijim vremenima bio bi smatran svetim čovekom, nekom vrsta augura koji iz leta ptica tumači predznake, i čita iz njihovih tragova. Matis ne vidi besmisao u tome da ptici odgovara pisanjem u pesku, da provodi popodneva bacajući kamenčiće u vodu (i razmišljajući; razmišljajući toliko intenzivno da ne može istovremeno i da razmišlja i da radi nešto tako besmisleno kao što je plevljenje repe na ogromnoj njivi, kao da ikome treba tolika repa, i kao da je repa sve; razmišljajući – no jednim načinom razmišljanja neprevodivim u jasne jezičke konstrukcije, iako se stalno i iznova pita – zašto je sve tako kako jeste, odakle je on došao, šta je to što tako duboko peče, šta je to „zabavno“ u životu što Hege vidi a on ne, zašto ptica završava ispod kamena…) Da li činjenica da mi, okrenuti propisanim normama ponašanja, korisni, oštri kao nož, zaposleni i sposobni, gubimo taj neposredan odnos sa prirodom i životom, ne govori u prilog Matisovom svetu u odnosu na naš? Matis je nesposoban da se sam stara o sebi, ili je samo suviše obuzet svetom koji se nameće svojim obiljem i ne može se iz njega izdvojiti, ne može mu u potpunosti stati nasuprot, na šta je čovek inače osuđen, ma koliko to teskobe izazivalo u nama. Samim tim, jedino priroda donekle slična Matisovoj može da izrodi svu onu vojsku posmatrača, umetnika, istraživača (katkad naizged besmislenih stvari), filozofa, naučnika (onih pravih!), vidovnjaka, sveštenika – u koje su od pamtiveka oni koji pleve repu upirali prst i obasipali ih podsmehom. Nije ni čudo što su takvi i najbližima postajali stranci, govoreći drugim jezikom, preosetljivi i neuklopljeni, neupotrebljivi u grubim mehanizmima velike mašinerije društvenih odnosa.

Pesnicima je poznat taj rascep koji odvaja čoveka od svega ostalog ne dajući mu da se oseća delom sveta, izazivajući prvobitnu teskobu koja se najmanje oseća u detinjem dobu, a sa čovekovim starenjem sve više raste, te se mora sve učiniti da se ona zaboravi. Maestralno su o tome pevali Ingeborg Bahman, u svojoj pesmi „Objasni mi, ljubavi“, Vislava Šimborska u pesmi „Razgovor s kamenom“ (čovek nema „čulo učešća“), Rilke na više mesta, u „Devinskim elegijama“ ili, recimo, pesmi „Španska trilogija“

ŠPANSKA TRILOGIJA (odlomak)

Od onog oblaka, gle: oblaka
što tako divlje prekriva sad zvezdu
do maločas još sjajnu – (i od mene),
od onih brežuljaka, koje sada
ogrću noć i vetar – (i od mene),
od one reke u dolini, koja
procepljenoga nebeskog proplanka
odblesak svetli hvata – (i od mene);
od mene i od svega toga, bože,
jedan jedini da načiniš predmet:
od mene i od osećanja stada
kad, zatvoreno u tor, svojim dahom
prima u sebe golemo i tamno
gubljenje sveta – od mene i od svake
svetiljke usred mraka mnogih kuća,
bože: da jedan predmet načiniš;
od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,
nijednog, i od mene, i od mene
da jedan isti predmet načiniš;
od onih koji spavaju, od stranih
ljudi u domu stranačkom, što važno
kašlju u svojim posteljama, i od
pospane dece na grudima tuđim,
od mnogih bića nejasnih, i opet
od mene, ni od čega drugog osim
mene i svega onoga što ja
ne poznajem, da predmet načiniš,
o bože bože bože, jedan predmet
zemaljsko-svetski kao meteor,
koji u svojoj težini sažima
jedino leta zbir, i nije težak
ni od čega drugog osim od prispeća.

(B. Živojinović)

 

Ono što pesnik traži, za čim vapi, Matis oseća i jače i neposrednije, i to je glavni uzrok njegove nemogućnosti da i sebe i prirodu podjarmi svojoj moći i svom znanju. Njegov ego, njegova „ličnost“, nisu dovoljno razvijeni, on nije u stanju da se otcepi – od prirode, od majke (u ovom slučaju Hege – starije sestre), gotovo da bismo mogli reći da nije u stanju da se „rodi“. Prirodu koju posmatra doživljava jednostavnije nego svoj rođeni odraz u ogledalu, kome pristupa kao strancu.

Opet srete svoje oči – sad raširene, pune očekivanja.
Šta je sad ovo?
Ne, ne, oglasi se nešto u njemu, u čuđenju, nasumice. O tome se i ne govori, jer je to gotovo ništa, nije vredno spomena.
– To i nije nešto u šta bi se buljilo – reče on glasno i time pokuša da odbaci ono što nije pripadalo tom tenutku, a što je preuzelo moć.
Zamišljeno i teško bilo je lice prekoputa njega. Bledo. Ali, par ga je očiju privlačio sebi, nije ga želeo pustiti.
Požele da kaže onom ispred sebe:
Odakle se ti, zaboga, stvori!
Zašto si došao?
No, odgovor nije hteo da čuje.
A on je bio u tim očima – očima koje nisu bile njegove, već nekog skitnice, koje su se nagledale svega i svačega u mnogim noćima i danima. Primakle su se. Zasjale. I u isti čas ugasile i pocrnele.

Najlepše slike u knjizi tiču se Matisovog odnosa prema pticama. Svedočimo njihovom preletanju iznad kuće, “tragu” koji ostaje na nebu, porukama koje mu ispisuju kljunom ili hodom po pesku. Budući da je srećan zbog preleta ptice nad njegovom kućom, Matis oseća kao da je sam izazvao taj prelet i tajno, neizrecivo značenje koje on ima, nalik na značenja iz sna, takođe bitna i odučujuća za njegov dalji život. Ali, tu je i i suočavanje sa smrću kroz smrt voljene ptice. Matis oseća više nego drugi da su on i ptice jedno. Oseća moć sile koja se u olujama pretvara u munju i sposobna je za uništenje. Njegov strah je jednako usmeren ka instinktivnoj potrebi da se sakrije i zaštiti svoj život, ali ništa manje i ka svesti o mogućem odlasku Hege – koja se u njegovim najstrašnijim morama, odlazeći, pretvara u tačku na horizontu (tačku, a ne ništa, jer nikako ne može nestati sasvim). I isto onako kako njega smatraju glupim, jer ne razume poslove, novac i korisnost, tako i on ostale smatra nesposobnima da razumeju ove proste istine.

Vreme dešavanja ove priče nije naznačeno; ona je vanvremena i teme koje obrađuje nisu ništa manje aktuelne danas. Matisov odnos prema ostalima opterećen je istim teskobama koje muče svakog pojedinca, mada ne na potpuno identičan način, i ne u istoj meri. Njegov odnos prema Hege može biti shvaćen kao odnos prema majci (sa svim onim što taj odnos podrazumeva – sa apsolutnom usmerenošću na nju i zavisnošću od nje u ranom detinjstvu, ali i otporom prema njenim uputstvima, grižom savesti u odnosu na zloupotrebu tog odnosa i neshvatanje nje kao odvojene ličnosti, koja ima pravo na sopstveni život mimo brige o njemu). Hege pokušava da skrene njegovu pažnju sa opsesija kojima se Matis instinktivno predaje, u nadi da će time pomoći da se razviju društveno poželjne osobine. Matis se tome opire, po cenu ugrožavanja opstanka, ne samo svog nego i njenog.

Dijalozi u kojima shvatamo poziciju koju mora zauzeti Hege, ne bi li se prema Matisu ipak ponašala kao prema odraslom i razumnom čoveku (inače bi se moglo reći da ga unižava svojom neverom u njegove sposobnosti) veoma su sugestivni. Posebnim majstorstvom, autor nam u jako malo reči, sažetim rečenicama i bez mnogo objašnjavanja pruža uvid u treperenja, u tenziju, u dubinu osećanja aktera ovih dijaloga, što sve lebdi sadržano u tišinama između kratkih rečenica. Osećamo i njegovu i njenu poziciju. Čak i kad znamo da je Hege verovatno u pravu (onako kako su u pravu roditelji koji dete spremaju na okrutnost i pravila velikog sveta), ipak nam se može učiniti da ona Matisu čini nepravdu ne želeći da učestvuje u njegovim fascinacijama.

Bez obzira na vezanost Matisa i Hege, vezanost koja rezultira njihovom odvojenošću od ostatka sveta, zbog čega meštani pogrdno nazivaju dva suva vrha jasika njihovim imenima, postoji nešto zbog čega se Hege i Matis nikad ne mogu do kraja razumeti. Različit odnos prema svetu i životu (rezultat različitih sposobnosti ili možda drugačije perspektive) nju čini sposobnom da zarađuje, usled čega ona o njemu vodi brigu. Ova činjenica izaziva krivicu kod Matisa, najgore od svih osećanja. Da je samo malo drugačiji – ta bi krivica bila dovoljna da ga natera da se prilagodi već postojećim zakonima života u društvu. On to ipak ne može. A krivica ostaje.

Hrani me. Hrani me.
Te su mu reči u ustima bile kisele, kao da žvaće koru jasike.
A morao je da ih žvaće iz godine u godinu. Kad bi sedeo sam kao što sad sedi, morao je da ih stavlja na jezik i da ih guta, bez milosti. Bile su to najkiselije reči od svih koje je znao.

U izvesnoj meri, svi glavni akteri ove bajkovite priče su nesrećni; i sama bajka neće se završiti srećnim krajem u kom se nagoveštava da su živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Hege, igrom slučaja, upoznaje svog „princa“, kao devojke-pepeljuge u bajkama, nakon mnogo godina iskušenja, služenja, teškog rada, gutanja poniženja, praštanja… Ali, da bi se njena bajka ostvarila, Matis stoji kao smetnja. Matis se ne miri sa činjenicom da je gubi (iako je ona još uvek tu, sa njim). Vesos nas upetljava u još jednu priču koja nema rešenje – sreća jednog (bilo kog) aktera, uvek je uslovljena nesrećom drugog ili ostalih. Ono što je najpotresnije u priči je nastojanje svih da se u igri bez rešenja ipak pronađe neko rešenje.

Poetski jezik (nalik onom Knuta Hamsuna) postignut je smišljenim i veoma iznijansiranim odbacivanjem svega suvišnog, više nego metaforama ili nekim drugim (za poeziju) uobičajenim stilskim sredstvima. Taj jezik je možda takav zbog specifičnosti teme. zbog nerazgovorljivosti i nemogućnosti pravog razgovora među glavnim junacima, ili između Matisa i ostatka sveta. Matis je nesumnjivo najneobičniji lik ove knjige: on traži odgovore na pitanja, koje mu ostali ipak ne mogu dati, zato ga ućutkuju, ismevaju, ili mu jednostavno ne odgovaraju na njih, ignorišući ga. On ipak veruje da je moguća komunikacija između njega i ptica. Možemo pomisliti da se radi o samoobmanjivanju, ali ništa manje se ne služe samozavaravanjima ni oni oštri kao nož.

Nekoliko bitnih značajki (ne samo u jeziku) upućuju radoznalog čitaoca u pravcu Hamsunovih dela. Matis na specifičan način podseća čak i na poručnika Glana, jednako uklopljenog u prirodne tokove, u druženju sa životinjskim svetom, ali zato veoma zbunjivog na zabavama, na plovidbama čamcem (epizoda sa čamcem i bacanjem cipele u vodu u romanu „Pan“ donekle podseća na Matisovo prevoženje devojaka čamcem preko zaliva – i jedan i drugi junak zbunjuju se u prisustvu devojaka i čudno se ponašaju na vodi). Takođe, obojica ne mogu da ostanu sasvim mirni, ni u potpunom dosluhu sa prirodom. Na veoma sličan način ih „proganjaju“ u snovima šumske vile, koje nude neki nezemaljski, a tako potreban nagoveštaj ljubavi. I jedan i drugi svoju će nemogućnost da pređu sasvim na onu drugu stranu, da stanu „nasuprot“ svetu prirode i uklope se u mehanički, veštački ljudski svet – okončati samoponištenjem.

Knjiga, bez obzira na to, nudi i epizode prožete humorom, i jedan specifičan oblik vedrine i rasterećenja, koji je moguć samo kod preispitivanja okoštalih stavova i preslaganja kockica leda u glavi (onih kojima Kaj u „Snežnoj kraljici“ pokušava da ispiše reč – večnost). Knjiga je svakako poziv na humanije promišljanje odnosa i otresanje zabluda kojima unesrećujemo sebe i druge. Dijalozi, gotovo dramski, na trenutke asociraju na Beketove drame. U odbranu Matisa i kao dokaz o samozavaravanjima onih oštrih kao nož, ne mogu odoleti da ne prekucam u celosti dijalog koji Matis i Hege vode o zabavi:

– Znaš, Matise…
Napeto ju je gledao.
– Reci već jednom.
– Mislim da nije nimalo zabavno, to čime se ti večeras baviš, i nikako da prestaneš.
– Ali, zar je nama zabavno? – uzvrati on, i pomisli kako je čudna..
Hege ga beznadežno pogleda. I kao da se najednom uplaši. Nešto se mora brzo učiniti, jer je sad Matis bio na ulazu u nešto čemu ona nije mogla da sagleda kraj.
– Mnogo nam je zabavnije nego što ti možeš da zamisliš! – odbrusi ona. – Samo što ti toga nisi svestan. Zabavljamo se svaki ubogi dan!
On se trže, ali uspe da upita:
– Kad?
– Kad? – uzvrati ona oštro.
A onda se opet smiri, ovo se moralo prekinuti.
– Mućni malo glavom, Matise, razmisli – reče ona, nimalo se ne ponašajući kao obično; odveć zahtevna, stajala je iznad njega, iako je bila niža rastom.
Matis uzvrati:
– Razmišljam, najviše što mogu.
– Jeste, razmišljaš, ali ponajviše o zabavi!
On ne odgovori, razmišljao je.
Ali zato Hege nastavi. Morala je to da raščisti, jednom zasvagda, da ne bude nikakvih nejasnoća.
– Zabavnije nam je nego drugima!
– Zar jeste? – promrmlja on, bez snage, jedva čujno.
– Jeste! – dočeka ona. – I to nikad nemoj da zaboraviš.
Više ništa nisu rekli. Matis se malo uspravi, ali se nije usudio da protivreči. Hege je oštroumna i sigurno zna šta je zabava. Najbolje je ne negirati, i od sebe praviti budalu. Ljuta, gledala je u njega.
– Nisam znao – malo zatim on izusti.
A onda mu sinu, te veseo reče:
– Lepo od tebe što si mi rekla.
– Šta?
– Kad već nisam znao.
Bio je veseo, malo se i nasmeja.

Roman „Ptice“ možemo shvatiti i kao podsećanje na neka od najvažnijih pitanja koja pokušavamo da zaboravimo robotizacijom naših života. Iako se mnogo truda, novca i energije ulaže u to da se dostigne neka zamišljena buduća sreća, i da se sadašnjost ispuni zanimljivim sadržajima, zabavom i rasterećenjem (osmišljenim i diktiranim od strane nekog drugog), možda je pravo pitanje – koliko je to nama zapravo zabavno, i čime sve plaćamo tu nikad dostignutu a obećanu buduću sreću.

za P.U.L.S.E: Jadranka Milenković

 
 
 
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.