Strindbergov ”Put u Damask”

 

Milivojevićev put u nestvarno!

 

Johan August Strindberg, švedski književnik, dramaturg i slikar, začetnik modernog teatra, inspirisan Šekspirom, Ničeom i Rusoom, stvorio je čitav koncept teške drame sa elementima psihološkog romana koji gledaoce može zbuniti i preplašiti.

Nikita Milivojević, jedan od najuspešnijih pozorišnih reditelja danas, čovek koji je uspeo da smelim i novim čitanjem klasike uvede srpski teatar u novi vek (Jovan Ćirilov). Jednom rečju-UMETNIK.

 

 

Strindbergovo najkompleksnije, najsloženije i vanserijsko delo – Put u Damask prikazano kao sinteza širokog spektra mitova, simbola i ideja sa dubokom duhovnom analizom u novoj dramskoj formi. Dramska struktura ovog dela je veoma kompleksna i ima u sebi cirkularnu palindromatsku formu srednjevekovne statične drame. Protagonista, Stranac, na svom putu ka ludnici prolazi kroz sedam stanica. Došavši do svog odredišta, on se vraća unatrag ponovo prolazeći kroz svaku stanicu, ali obrnutim redom. Da li smo svi mi stranci koji su izgubili svoj put ili ga traže, a kada ga nađu da li konačno spoznaju sebe? Da li spoznaju svrhu postojanja, življenja, bivstvovanja na ovom svetu koji je između Raja i Pakla?  Sveta u kome se mešaju energije dobra i zla, božanskog i ovozemaljskog, stvarnog i fantastičnog…

Predstava zahteva složen pristup, duboko razumevanje prvenstveno dela, pa tako i predstave u maestralnoj režiji Nikite Milivojevića koji je osmislio i scenografiju i učestvovao u odabiru muzike –Bahova Pasija po Mateju, kao i Strindbergovo delo, kao i Milivojevićev komad, je  jedan od vrhunaca stvarlaštva i zauzima sam vrh, a spada u red najsloženijih i izvođački najizazovnijih kompozicija sa svojim izuzetnim dramskim i psihološkim uvidima -jednom rečju kolosalna kompozicija koja se više nego uklapa u celokupan doživljaj i osećaj. Ipak, Strindberga morate osetiti iz duše i u duši.

 

 

Pravi doživljaj i pravo osveženje u današnjem buncanju i histeričnom pomamom za modernim i instant. Instant životom, instant ljubavima, instant (ne)kulturi, pa i instant predstavama koje budu zaboravljene odmah po premijeri gde glumci, uglavnom, svojom vikom, urlicima i trčkaranjem po sceni pokušavaju da zabašure nedostatak talenta. Ovaj Milivojevićev grandiozni poduhvat će ostati upamćen po režiji, glumačkoj podeli (Tanasije Uzunović, Nebojša Kundačina, Boris Pingović, Aleksandra Nikolić, Sena Djorović i ostali), a njegovo vidjenje i doživljaj Puta u Damask će gledaoca zasigurno uzbuditi i naterati na duboko razmišljanje. Pravi je ugodjaj doživeti i proživeti delo gde je reditelj prisutan, osećate ga, kao i glumce koji su fascinantni. Da pomenemo i scenski pokret koji je danas izgubljen, nema ga , ne postoji, a koji je od krucijalne važnosti i neraskidivi sastavni deo glumačke profesije. Sve je na svom mestu, svaki pokret, ton, scena, kostim, svaki detalj svega ima što je neophodno za da bi se jedna predstava održala, a sam teatar nastavljao da živi zahvaljujući odlično uradjenom poslu, ali zato nema izopačenosti, prostakluka, psovki, banalnosti, skarednosti… Otisnite se u Strindbergovu avanturu uz fantastičan doživljaj praćenja predstave sa scene gde može stati samo 100 ljudi na spineru koji vas okreće i tako pratite dramu iz različitih uglova i glumce koji su u gledalištu, na galeriji, u parteru… ko je na sceni? Na životnoj sceni? Da li smo nemi, bespomoćni posmatrači koji čekaju da nam se stvari dogode ili smo aktivni učesnici u našem životu? Da li mi nosimo naš život? Oko vas prostranstvo, a osećate se skučeno. Zašto učen čovek, za koga svi misle da je prosjak, konstantno nešto traži? Šta traži? I šta će testera u rukama lekara? Da li smo svi mi samo krpene lutke, a konce vuče neko drugi? Da li je tako sa svim ljudima ili samo sa onim ‘’odabranima’’? Da li se oni pravi scolars, učeni ljudi smatraju za čudake ili potpuno lude? I gde je pravi put? Da li postoji? Ili su svi ljudi osuđeni zbog nekog davnog greha na večita lutanja i patnju? A opet, oni dubokoumni, osećaju jače, a samim tim stradaju više. A na sceni… kiša! Prava kiša! Vesnik nesreće ili spira sa čoveka sve ono loše i negativno što je sam počinio i što su mu drugi učinili? Svu onu lošu i negativnu energiju koja stvara zlo i nemir?

 

 

Ovo je svojevrstan prikaz čovekovih dilema, lutanja, traganja, strahova, ljubavi, dozivljaja i načina prihvatanja života. Na sceni vidimo igru svetla i tame kroz skrivene simbole i gotovo savršenu glumačku igru. Kafkijanski ambijent, pa i sami likovi, sa spiritualnom glumom i psihodeličnim prikazima. Mistično, autentično, zastrašujuće i sjajno!

Za P.U.L.S.E Mina Nevski

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments