Ulogujte se / Kreirajte profil

Разговор у углу кафића – Aртур Шницлер

„Овде ћемо остати“, рекао је Анатол и сместио се у фотељу пресвучену црвеним плишем. Фред је сео наспрам њега и још више навукао жуте завесе. Било је касно увече и кафић је био слабо посећен. Гасне светиљке изнад билијарских столова су биле угашене, касирка је наставила са рачунањем након што је овлаш бацила поглед на тек придошле госте.

„Ту ми се свиђа“, наставио је Анатол, након што је запалио нову цигарету. „Нема буке, веома је удобно за седење, сто није расклиман – да, овде остајемо.“ „Али келнера нема на видику“, добацио је Фред, иако су га већ два келнера питала шта заповеда. Истог тренутка су испред двојице пријатеља постављене две шоље црне кафе, које је Анатол наручио.

„Ах, тако“, рекао је Фред и убацио два комадића шећера у своју шољу. „Зар не мислиш да бисмо могли остати овде?“, питао је Анатол. „Овај локал има нешто старобечко, што ми је веома симпатично. Билијарски столови су исувише дугачки, касирка је исувише ружна, плафон је исувише сив, осветљење је исувише лоше – све ствари, које сматрам веома шармантним. И притом, као што сам већ поменуо, веома је удобно за седење.“

„Мени није“, сматрао је Фред, који се нервозно померао тамо-амо с новинама у рукама. Анатол је мало размакнуо завесу са прозора и погледао напоље. Тамо беше мрачна улица центра града, само је један ноћни стражар корачао овамо-онамо; снег је тек помало падао, али је плочник био сив и влажан. „Неузбудљиво“, рекао је Анатол и пустио завесу.

Тек после дужег времена питао је Фред: „Шта си рекао?“ „Ништа. Да ли си данас видео Паула?“

„Да, преподне; Био сам код њега у редакцији. Има много посла, вероватно и даље ради – него, где си ти био данас?“

„Данас? – Испричаћу ти за пола године – када се заврши.“

„Дакле, ти већ знаш када ће да се заврши?“

„Прилично жалосно, што уопште већ помишљам на крај.“

„То се подразумева – код таквих ствари… “

„ Код таквих ствари… ти опет правиш те своје разлике.“

„Па, има их.“

„Можда… ах, сигурно. Ипак је ово што сада проживљавам нешто другачије од свега претходног.“

„Наравно.“

„О, али само зато што то управо проживљавам; ни из једног другог разлога. Не заваравам се. Да се не могу заварати, у томе је несрећа; и притом сам изложен мукама.“

„Мукама… Љубомора?“

„Да. То је једина права бол.“

„Имаш ли разлога за то?“

„Најсабласнијег од свих: прошлост. Та подмукла, бесмртна прошлост, којој не можемо да се супротставимо, којој морамо да се препустимо, као судбини.“

„А не можеш то да превазиђеш?“

„Не, немогуће је. – Него, једно питање, које је пак само од теоријског значаја.“

„Но?“

„Да ли би постојала љубомора на прошлост када би њена слика могла у потпуности да се истргне из сећања драге?“

„Како то?“

„Замисли да имамо неко средство на располагању – рецимо, неку хемијску супстанцу којом бисмо одређени период живота могли у потпуности да избришемо из сећања једне особе.“

„Тако да она више уопште не зна да се то нешто десило?“

„Да. Оно што је било, тога више нема. У одређеним случајевима нешто прође, и као да ништа није било; ту су само сећања, на која смо љубоморни. Сада ћу ти представити још један случај. Жена је због тебе некоме неверна. На почетку – и да је још толико волиш – према том другом ћеш да осетиш тек мало љубоморе, вероватно нимало. Победио си га, и тај осећај надмоћи ти је довољан. Она га напушта. И тек тада почиње да се јавља твоја љубомора. Он више није ту, његово физичко постојање је изгубило дејство, његова моћ из сенке почиње. И са њом нећеш изаћи на крај – никада, никада.“

„Ја пак верујем“, одговорио је Фред, „поготово када себе замислиш у истој ситуацији; када се упиташ: како делују слична сећања на мене? – да ћеш рећи себи:  мени се чини, као да је то неко други доживео, то није оставило трага у мени.”

„Све то, драги мој Фреде, ништа не вреди, баш ништа. Оно што је било, и даље јесте – то је дубоки смисао пређашњег. Ах, и то су муке, муке!“

„Ти мораш коначно да се ослободиш тих ствари.”

„Дакако, морао бих. Јер, уистину, заморили су ме ти неизрециви јади, који ми доносе авантуре овог типа. Можда други могу са тим да изађу на крај, али ја све то вучем са собом; други то у потпуности стресу са себе; ја не могу. На мени је терет свега, свега, што сам икада доживео; и најбезначајнији доживљај се трајно гнезди у мени.”

„Знаш шта би било добро за тебе“, рекао је Фред. „Ти би требало да волиш тамо где нема сећања, где нема прошлости. Једну младу, чисту, нетакнуту девојку, којој си ти први, једини. Верујем да би доживео пролеће.”

„Пролеће, драги мој, доноси срећу онима који не мисле на лето, јесен и на зиму, која пак мора доћи. Тако млада девојка у мом наручју – шта бих тада осећао? Или, сада, пошто сам се благовремено сетио, шта сам тада осећао? ─ Љубомору на онога који ће доћи. Јер, он ће доћи, и она ће му рећи: ‘Ти си први ког заиста волим’. И тада ћу ја бити онај ког она проклиње, јер јој је одузео невиност, онај, ког мрзи, јер је тај други због мене мучи. Ја сам тај о ком ће том другом овако причати: ,Ах, то… Непромишљеност – Страст – ма шта сам тада знала о љубави!’. Не, не, касније више ниси за ту жену, коју си прву поседовао, онај који ју је учио љубави – већ само онај који ју је завео.”

„А сама садашњост, без размишљања о будућности?“

„Е, када би тога било, Фреде! За мене не постоји Тренутак – тај узвишени, блажени Тренутак, оно претходно и оно наредно га уништава.”

„Али, види, верујем, да и из овога можеш да се избавиш једноставним следом мисли. Девојка у твом наручју не мисли на будућност; будућност једноставно не постоји за њу, докле год  она припада теби.”

„Докле год она припада теби… А докле је то? Она ступи на улицу, види неког другог, он је подсети на мене, јер је и он мупкарац. Када постанеш љубавник потпуно чедне девојке, тек тада има да полудиш од љубоморе.”

„Ти… “

„А ето, то је моја природа. Љубоморан сам као будала. Први и последњи дах моје љубави је љубомора. Ово што сада проживљавам, ваљда је најгоре што се може догодити човеку мога соја.”

„Зашто?“

„Пре свега јер волим, као што никада нисам волео до сада.”

„То се подразумева.”

„ То је тако предивно створење: лакомислено, грациозно, слатко и дубоко.”

„Хм.”

„ И познајем оног који је пре био њен љубавник. Познајем га… Моја машта,  која се и без тога лако побуди, достиже немерљиве, неподношљиве висине. Знам како тај човек прича – знам да је леп и љубазан. Видим пред собом, како он љуби, како пада на колена пред једном женом и рукама јој обавија колена. Она ми, међутим, говори: ,Ти ме више волиш, осећам то, и, ах, волим те хиљаду пута више, бесконачно више –  и, уопште, сасвим другачије’.”

„Па, ти у то верујеш.”

„Свакако верујем у то свом лудошћу, која нас чини преваренима и срећнима. Али…“

„Али?“
„Али ни то није доста. Није доста, то што тог мушкарца познајем – био сам један од његових најбољих пријатеља у време када је волео ту девојку. Тада је још нисам познавао. Али он ми је причао о њој, дан за даном, пратио сам га на рандес, помагао сам му у одабиру наруквице, коју јој је поклонио, верно ми је причао, шта се међу њима збивало, знао сам како су тепали једно другоме – све то, без да сам је икад видео. Слушао сам га и смешио се. И рекла му је, да ће умрети, ако је он икада напусти. Ја и то знам… све, све.”

„То сигурно није пријатно.“

„О, драги мој, још нисам завршио. Био сам ту и када је његовој занесености дошао крај.”

„Но?“

Анатол, међутим, више није говорио и нервозно је окретао своју цигарету тамо-амо између зуба.

„Неки други пут“, рекао је после неколико минута, „данас не могу више”.

Обојица су дуго ћутала. „Да, овде ћемо остати“, рекао је коначно Анатол. „Обавестићу друге да смо коначно пронашли оно право. Овај угао ми је изузетно угодан. – А ти“,  наставио је одмах потом „драги мој Фреде, јеси ли потпуно срећан?“

„Ја– ха, ха! – не, драги мој Анатоле, то није за нас – срећа!“

„Но, мислиш?“

„Сада сам одустао од тога. Да, до пре неколико година сам још поседовао ту смелост, да себи кажем: ‘Драги мој Фреде, можда си ти само један од оних глупих клинаца који умишљају да су несрећни, а заправо си изузетно срећан’. И долазили су неки други и говорили ми: ‘О, Вама је добро! Ни не знате, како Вам је добро’. И слично. Са 28 година сигурно више ниси глуп клинац. Једно је, пак нестало: Слаткоћа, чар боли. Нисам више тако лудо одважан да то назовем велтшмерцом. То је постала сувопарна, одурна јад, у којој чак ни не можеш заправо уживати.”

„Док те слушам кад тако причаш, Фреде, изнова ме гризе савест, јер сам толико субјективан. Јер, чуј, ја једва да ти могу поверовати твоју жалост. За мене у овом тренутку постоји само једна права бол: она, коју сам осећам. Не бити љубоморан ми је све.”

„А ја ти“, добацио је Фред, „завидим на тој боли. То је макар нешто. Ја сам сада, што се моје душе тиче, потпуно сиромашан. Гасе светла. Идемо.”

Платили су и отишли. Улица је била сива, влажна и опустошена. Фред је отишао кући и легао да спава. Анатол се запутио негде другде – под њен прозор. Ту је стајао, али се ништа није дешавало. Мирно је спавала. И он је потом отишао кући. Легао је у кревет, али је узео још папир и оловку и писао је, дуго, дуго, док се свећа није угасила.

Aртур Шницлер

са немачког превела Ивана Маринков

РЕЗ

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.