Razlika svesti i više svesti – Nesvesnost postojanja i uticaja narcizma u svesti o sebi

Ovaj tekst u osnovi prezentuje originalna razmišljanja i stavove autora, ali u prikazu tih razmišljanja i stavova oslanja se na rad: Razlika svesti i svesnosti: Metod konstrukcije svesti u filozofiji duha, autora Andrije Jurića. Time u određenoj meri predstavlja i komentar nekih podataka i stavova datih u tom radu.

Količina nagomilanog znanja i podataka u svim oblastima ljudskog funkcionisanja realno otežava sveobuhvatan uvid u celokupnu literaturu koja iscrtava neku oblast, čak i ako ta oblast u strukturnom smislu nije opširna, jer literatura koja je pokriva po pravilu uvek jeste nedostižno opširna. Zato radovi poput Jurićevog nisu dragoceni samo zbog stručne obrade i tumačenja kompetentnog poznavaoca, već i zbog mogućnosti detaljnijeg upoznavanja sa određenom problematikom za one koje ta problematika zanima.

U ovom slučaju reč je o Filozofiji duha i metodu konstrukcije svesti u toj filozofiji. Svest živog bića predstavlja centralnu karakteristiku života, nešto odakle sve počinje i u čemu se sve završava, te po tome zaslužuje da se nađe sama na pijedestalu najistaknutije teme ljudskog razmišljanja.

U Jurićevom radu, na početku je prikazan istorijski pregled razmišljanja o svesti, zatim savremene teorije koje na različite načine objašnjavaju fenomen svesti, slede poglavlja koja objašnjavaju karakteristike i uloge svesti, potom opsežni prikazi Fihteovih razmišljanja o svesti, donekle promatrani kroz prizmu Sartrovih stavova.

Autor sve završava sledećim zaključkom:

“ [Посебност свести | Закључак] Свест је, поред (настанка) универзума и (настанка) живота, један од главних момената света уопште (Попер). Она је посебна и јер, друга два момента постоје кроз њу и за њу, као оно што јесу – и не само у идеалистичком смислу, Фихтеовом првом по спознаји (појму); већ исто важи и у случају чистог физикализма: свест је посебна организација материје, којом материја мисли саму себе, самомишљење универзума. И не само организација материје, већ поновно отпочињање тоталитета за свест. А опет, ми смо та свест – она пише и поставља питања, чита, мисли, мисли себе и посматра како то чини.”

Jurić je u kratkim crtama predstavio veći broj savremenih teorija i podteorija o svesti. Međutim, bez obzira na njihovu brojnost, suštinski se izdvajaju samo dva pravca, u radu označena kao dualizam i fizikalizam, a koja zapravo predstavljaju večite antagoniste u misaonim promatranjima: idealizam i materijalizam. Isticanje razlike svesnosti i svesti, kao i podela proučavanja svesti na Nauku svesti i Logiku svesti, u funkciji je prikazivanja neophodnosti i neminovnosti postojanja oba pristupa, čime oni ne bi trebalo da predstavljaju antagoniste već saradnike.

Dualističke teorije tvrde da se svest ne može svesti na materijalne neurofiziološke procese, te da se samim tim mora sastojati od supstance drugačijih svojstava od fizičke supstance  – „misleće“ supstance. Ovakav doživljaj svesti donekle je paralelan sa doživljajem postojanja bestelesne duše.

Fizikalizam je bliži stavu da se svest može svesti na poznatu materiju i fizičke zakone njenog funkcionisanja.

Gore navedeni Jurićev zaključak u duhu je prvog stava.

Moji stavovi o strukturi i prirodi svesti na strani su fizikalizma: smatram da je svest u potpunosti objašnjiva poznatim neurofiziološkim procesima.

Ovde prikazana (moja) razmatranja imaju dva cilja: 1) da dodatnim argumentima podupru moje stavove; 2) da ukažu na pretpostavku  o poreklu zaključka da je svest „posebna organizacija materije, kojom materija misli sebe, samomišljenje univerzuma“. Smatram da je poreklo tog stava u subjektivnosti svesti o sebi (više svesti), odnosno u narcizmu te svesti kao njenom imanentnom i objektivno prisutnom psiho-emotivnom fenomenu.

O poreklu, načinu nastanka i strukturi narcizma više svesti pisao sam u drugim svojim tekstovima. Ovde ću pokušati da obrazložim pretpostavljeni uticaj narcizma na razmišljanja filozofa.

NAGLAŠAVAM da svaka upotreba reči narcizam u mom tekstu označava narcizam kao objektivni psiho-emotivni fenomen više svesti (prisutan u svakom biću koje ima svest o sebi), a ne uvredljivu kvalifikaciju (kakvom se narcizam tretira u emotivnom sistemu više svesti). 

Subjektivističke inklinacije u Jurićevom radu

Prikazana razmatranja u Jurićevom radu (tekst u celini) sadrže „naklonosti“ u osnovnim postavkama, koje direktno navode vodu na vodenicu dualističkih teorija (idealizma).

(Neke od tih naklonosti manifestuju se nesvesnim zanemarivanjem davno osvojenih i opštepoznatih znanja iz oblasti molekularne i evolucione biologije, genetike, psihologije… Zanemarivanje i nesvesnost zanemarivanja mogu biti posledica subjektivizma mislilaca, odnosno lične impresioniranosti subjektivnim doživljajem svesti. Taj subjektivni doživljaj traži da se svest sastoji od neke više i nedokučive tvari, neobjašnjive prozaičnim materijalizmom. Na sve to, tako nešto stvara uslove da takva svest bude besmrtna, što je vrhovni ideal ljudske svesti. Ovo nije ništa neobično u sistemu ljudske svesti, od kada zna za sebe ona je takva, baš zato što je svesna sebe. Potreba za religijom, kao osnovna ljudska duhovna potreba, proistekla je upravo iz ovih njenih karakteristika – svesti o sebi, impresioniranosti sobom i svesti o svojoj smrtnosti.)

O kojim naklonostima je reč?

– Najpre, terminološka odrednica svest: sve vreme govori se o ljudskoj svesti a propušta se da se to i naznači, čime se zanemaruju niži oblici svesti. Ljudska svest odlikuje se svešću o sebi, što je neophodno i terminološki naglasiti, recimo terminom viša svest, ili ljudska svest.

– Osim usputnih pominjanja, glavnina razmatranja potpuno zanemaruje osnovne konstituente svesti, tri psihološke funkcije: čula, emocije i nagone (memorija). Praktično sve analize svesti u radu svode se na analize razmišljanja – četvrte psihološke funkcije.

– Zanemaruju se genetske osnove (genetska predodređenost) svesti.

Ovim zanemarivanjem mogu se objasniti subjektivističke zapitanosti mislilaca o istovetnosti subjektivnog doživljaja realnosti kod različitih subjekata, ali i uvideti besmislenost tih zapitanosti. Na tvrdnju: „ja ne znam kako neko drugi doživljava plavu boju“, možemo odgovoriti pitanjem: „zašto bih ja plavu boju doživljavao drugačije nego moja majka, ako identični geni određuju taj doživljaj kod nje i kod mene?“ Pritom, propušta se zalaženje u dublje aspekte doživljaja realnosti, recimo emotivnih doživljaja. Tu zaista može postojati razlika u emotivnoj obojenosti realnih događaja, koja proističe iz različitih uslova formiranja ličnosti mene i majke. Međutim, sam emotivni oset (ponosa, poniženosti, gladi npr.) mora biti isti kod nas oboje u smislu subjektivnog doživljaja, zbog istovetnosti genetske strukture, što se posredno uočava po istovetnosti (sličnosti) manifestovanja tih emocija.

Zanemarivanje genetske osnove svesti nije beznačajan propust. Čak bih ga nazvao osnovnim uslovom održanja dualističkih teorija. U izvesnom smislu predstavlja paradigmu sveukupnih pogleda na svest dualističkih mislilaca (čiji krajnji zaključak je da se svest sastoji od posebno organizovane materije, nesvodive na poznate neurofiziološke procese). Osnovni motiv za ovo zanemarivanje je održavanje iluzije jedinstvenosti subjektivnog doživljaja svesti. To se figurativno može predstaviti sledećim tvrdnjama: – moja duša je jedna jedina – niko drugi nema takvu dušu – sva realnost postoji samo u mojoj duši – zato je nezamislivo da moj subjektivni doživljaj realnosti prestane da postoji – to bi značilo da celokupna realnost prestaje da postoji – zato moja duša ne može nestati na način kako nestaje telo…

Ovaj subjektivni doživljaj jedan je od osnovnih supstrata narcizma više svesti, a taj narcizam osnovni je konstruktor takvih subjektivističkih razmišljanja (suštinski se ne razlikuju od religijskih). Pritom se zanemaruje i to da na Zemlji postoji još osam milijardi sličnih duša, koje se međusobno razlikuju otprilike koliko se razlikuju i tela koja nose te duše.

Priznavanje genetske osnovanosti svesti istovremeno bi značilo implicitno priznavanje njene materijalnosti u rangu drugih struktura i funkcija živih organizama. To bi značilo da svest može komotno, punopravno i u potpunosti da se proučava iz trećeg lica, što dualističkim misliocima ne odgovara. Punu samoostvarenost iz svojih istraživanja oni postižu tek proučavanjima svesti iz prvog lica. Proučavanje iz prvog lica može dati korisne dodatne podatke, ali i dovesti do narcističkih iskrivljavanja zaključaka.  

Genetska osnovanost svesti ne može se negirati na racionalan način. Zato dualistički mislioci pribegavaju dobro znanim (narcističkim) rešenjima: potiskuju u nesvesno ono što im ne odgovara (nesvesno zanemarivanje). Iznalaze subjektivističke, naoko uverljive (suštinski mistične) konstrukcije, poput ove: ja ne mogu nikako znati kakav je subjektivni doživljaj realnosti nekog drugog. Racionalni pandan ovoj tvrdnji glasio bi: ja ne mogu nikako znati kakav je potpuni subjektivni doživljaj realnosti nekog drugog, ali osnovna struktura tog doživljaja (subjektivni oseti čulnih opažaja, emocija, funkcionisanja nagona, razmišljanja) slična je strukturi mog doživljaja. To zaključujem na osnovu poznate i dokazane činjenice da slični geni regulišu psihološke funkcije, ali i na osnovu opisa subjektivnih doživljaja drugih koje ja u velikoj meri mogu doživeti kao opise svojih doživljaja, na osnovu sličnosti njihovih ponašanja i reakcija u sličnim životnim situacijama sa mojim ponašanjem i reakcijama, itd…     

– Predstavljena Fihteova razmišljanja svode se na njegove misaone analize svesti o sebi – bave se dakle mišlju, a ne svešću. Mišljenje o sebi samo je deo funkcije razmišljanja kao jednog od konstituenata svesti, i samo mali deo sveukupnosti svesti. Pritom, ovaj značajni mislilac dolazi do neophodnosti diferenciranja samosvesti, kao pojma različitog od svesti. Dolazi i do „nerazgovetne svesti“, kao nejasne osnove iz koje nastaje svest o sebi. Tu zastaje, jer u njegovo vreme ogroman i kompleksan svet nesvesnog bio je nepoznat, kao uostalom i ogroman kontigent savremenih znanja iz gore pobrojanih naučnih oblasti.

– Stiče se utisak da autor nije posvetio dovoljno pažnje savremenim fizikalističkim teorijama koje mogu realno i u potpunosti objasniti svest, kakva je na primer (već po nazivu se to da naslutiti) Teorija integrisanih informacija.

– S druge strane, isuviše se ističu koncepti koji podupiru dualizam, poput Čalmersovog misaonog eksperimenta o zombiju, koji je logički potpuno besmislen. Taj eksperiment pretpostavlja postojanje dva materijalno potpuno istovetna bića, „do poslednjeg atoma“, pri čemu jedan ima subjektivni doživljaj svesti, a drugi nema – on je zombi. Pritom, zombi se ponaša isto kao i njegov svesni dvojnik (!?), ali „to nije praćeno svešću“. Besmislenost ove zamisli je u tome što je struktura materije neodvojiva od njenog kretanja/funkcije. Identična struktura organizma „do poslednjeg atoma“ mora podrazumevati identično funkcionisanje svih tih atoma, u kom slučaju ne postoji mogućnost različitosti ni u najperifernijoj funkciji, a pogotovo ne u tako krupnoj, kakva je svest.

Postavlja se pitanje kako neko uopšte može doći na ideju da ovako nešto zamišlja. Jedino objašnjenje je da je taj neko (Čalmers) a priori ubeđen da se svest sastoji od neke posebne susptance, koja nema nikakve veze sa strukturnim elementima (atomima i molekulima) iz kojih se sastoji organizam. Sve i da ne može da dokuči i objasni strukturu te bestelesne supstance, taj neko bi morao da razmisli zašto i kako je ta supstanca vezana za strukturne elemente organizma, jer svest je fizički neodvojiva od organizma živog bića. Zatim da objasni da li ta vezanost utiče na strukturu i raspored atoma i molekula, odnosno da li oni mogu postojati i funkcionisati na identičan način i u odsustvu te supstance. Pa da objasni zašto se zombi ponaša na isti način kao njegov svesni dvojnik iako nema svest, šta ga tera na to…   

– Naglašavanje „jaza“ (explanatory gap – ‘The hard problem of consciousness‘) između „ne-svesnog i svesnog, materije i duha“ i isticanje „nerešivosti“ tog problema (čak i sa pozicije fizikalističkih teorija), takođe je u funkciji održanja dualističkih (idealističkih) teorija. Taj „jaz“ identičan je jazu u poimanju načina kako minijaturne i naoko bezlične pločice mogu stvoriti doživljaj integrisane slike velikog mozaika. Ako ovo poređenje zvuči banalno, takvo je samo zbog toga što je broj i izgled pločica u bilo kom mozaiku zanemarljiv u poređenju sa brojem i kvalitativnim oblicima informacija koje čine svest.

Idealistički mislioci tumače svest iz prvog lica, sa pozicije već uznapredovalo formiranog intelekta, zanemarujući činjenicu da se njihov doživljaj svesti prethodno kontinuirano razvijao u dužem vremenskom periodu zahvaljujući snažnim potencijalima funkcije razmišljanja, dovodeći do pomenutih subjektivističkih (narcističkih) interpretacija. Zaboravljaju da je njihova svest postojala i u uzrastu dvogodišnjeg deteta, srazmerno manje svesna sebe, bez potrebe da se sastoji od nedokučive tvari (kojom „univerzum misli sebe“). Svest deteta, iako ne tako impresivna kao svest filozofa duboko zamišljenog o sebi – ipak jeste svest – što analogno važi i za živa bića sa slabije razvijenom funkcijom razmišljanja od čoveka.

Moji stavovi o strukturi i funkcionisanju svesti

Navešću u kratkim crtama svoje stavove o strukturi i funkcionisanju svesti. Oni su nastali na temelju određenog nivoa poznavanja i razumevanja molekularne i evolucione biologije, genetike, neuronauka, psihologije i drugih srodnih naučnih grana. Koncept narcizma više svesti kao objektivno prisutnog imanentnog psiho-emotivnog fenomena više svesti predstavlja moju originalnu hipotezu, koju sam, kao što rekoh, detaljnije obradio u drugim svojim tekstovima.

–  Svest predstavlja interaktivni konglomerat psiholoških funkcija živog bića: čula, emocija, memorije (nagona) i razmišljanja. Razmišljanje predstavlja integrativnu funkciju, komunikaciju neuralnim impulsima unutar i između prva tri centra, čime jeste neophodan uslov postojanja svesti, ali je u izvesnom smislu komponenta drugog reda strukture svesti.

– Razmišljanje se kroz evoluciju neproporcionalno snažno razvijalo u odnosu na druge psihološke funkcije (zbog komprarativnih prednosti u poboljšavanju preživljavanja), postepeno dovevši do sposobnosti misaone spoznaje svojih psiholoških funkcija, što je analogno nastanku svesti o sebi.

– Svako živo biće poseduje sve psihološke funkcije jer mu one omogućavaju preživljavanje, pa tako poseduje i svest. To što većina živih bića nema svest o sebi znači da je njihova funkcija razmišljanja isuviše slaba da bi je proizvela, ali ne znači da nemaju svest.

– Svest o sebi stvara iluziju da se radi o kvalitativno drugačijem obliku svesti u odnosu na osnovnu svest (koja nema svest o sebi). Međutim, radi se samo o kvantitativno višem nivou osnovne svesti, nastalom zahvaljujući moćnijem razmišljanju. Nesporno je da zaslužuje da bude izdvojena od osnovne svesti, recimo nazivom viša svest.

– Viša svest proizvodi novi psiho-emotivni fenomen – narcizam. Narcizam je generator veoma kompleksnog procesa transformacije primarnih (životinjskih) emocija i nagona u ljudske emocije i nagone, dovodeći između ostalog i do nastanka sistema sekundarnih nagona – ljudskog morala.

– Važno je obratiti pažnju na ogroman depo memorije u kome su sadržani svi nagoni živog bića, od najprimitivnijeg kretanja ka plenu i udaljavanja od predatora, do veoma sofisticiranih načela ljudskog morala. Sav taj sadržaj funkcioniše po principu refleksa, nesvesno sa pozicije više svesti (to što smo svesni sadržaja moralnog načela ne znači da je emotivni poriv koji nas tera da se ponašamo u skladu sa njim svestan).

Nesvesni sadržaji više svesti

Da bih prethodne tvrdnje učinio jasnijim predlažem sledeći misaoni eksperiment: zamislite živo biće bez funkcije čula. Svih čula: vida, sluha, dodira, mirisa, ukusa, proprioceptivnih senzora… Da li takvo biće može imati svest? Naravno da ne može, jer čula generišu depoe memorije, daju informacije emocijama… Pod pretpostavkom da druge psihološke funkcije (emocije i memorija) postoje (što je realno nemoguće, jer život takvog bića je neostvarljiv), one bi bile prazni sistemi, pa bi i razmišljanje kao tok impulsa unutar i između njih bilo samo prazno kloparanje, odnosno ništa.

Za višu svest, impresioniranu svojom svešću o sebi i svojim moćnim razmišljanjem, ovakve situacije su teško zamislive (kao što je uostalom teško zamislivo postojanje nesvesnih psiholoških sadržaja, koji, kao za inat, čine preko 95% psihološkog funkcionisanja čoveka). Ova „teška zamislivost“ navela je Avicenu na pogrešan zaključak u svom misaonom eksperimentu o plutajućem čoveku: njemu je jednostavno nezamislivo da svest o sebi i razmišljanje zahtevaju prethodne uslove za svoje postojanje: pobrojane, dominantno nesvesne psihološke funkcije. Subjektivni doživljaj svesti o sebi i razmišljanja toliko je impresivan da nam se čini da bi naša svest i razmišljanje postojali i kada ničeg drugog na svetu ne bi bilo, čak ni naših tela.

S druge strane, može li se zamisliti da žaba nema svest o objektu koji posmatra. To bi značilo da se energetski impulsi koje taj objekat šalje ka njoj završavaju u nivou njenog oka. Ali dobro znamo da nije tako. Ona pravi razliku da li je taj objekat insekt ili roda, aktiviraju se emocije koje su različite u zavisnosti od izgleda i ponašanja objekta, od njih se pokreću nagoni koji je teraju da lovi ili da beži. Dakle, opažaj žabe nije samo opažaj bez drugih sadržaja, već kompleksno psihološko funkcionisanje koje svojom ishodnom reakcijom pokazuje da je žaba svesna prirode objekta svog posmatranja.

Zašto insistiram na razlici svesti i više svesti? Upravo da bih ukazao na njihovu strukturnu istovetnost. Razlika je samo kvantitativna, u snazi razmišljanja, što je i anatomski prezentovano brojnim novim neuronima neokorteksa čoveka i većom moždanom masom tog dela mozga. Međutim, način njihovog funkcionisanja i prenosa informacija identičan je kao u starijim delovima, koji čine osnovnu svest.

Osnovna svest predstavlja suštinski deo mase više svesti. Ona nam nije nepoznata: to je ona svest koja ostaje kada nismo usredsređeni na sebe i svoje psihološke sadržaje, kada se samosvest odmara. To je ista ona svest kojom živa bića koja nemaju snagu razmišljanja čoveka doživljavaju život. Svest je upravo to: kompleksna funkcija doživljaja života sačinjena od pobrojanih psiholoških funkcija, koje su već, svaka za sebe pojedinačno, izuzetno složene.

Ono što impresionira kod ljudske svesti je subjektivni doživljaj svoje svesti. Ali zar ne impresionira na sličan način i subjektivni doživljaj vizuelne percepcije okoline, način kako vidimo stvari oko nas. Pa opet ne kažemo: „vidom univerzum posmatra sebe“. A da nema vida, da li bismo bili svesni univerzuma? I da li bi u tom slučaju univerzum mislio sebe? Verovatno ne, bar ne na ovaj način. Međutim, čovek je izabrao da bude posebno impresioniran svojom svešću, a ne svojim vidom. Baš za svoju svest traži da se sastoji od neke neobjašnjive supstance koja je čini nezavisnom od materije i večnom, a ne za svoj vid, bez obzira što je bez vida svest značajno siromašnija. Ako neko misli da svest bez vida nije siromašnija, neka zamisli svest bez samo još jednog čula – čula sluha. Svest bez čula vida i sluha – ona dakako može postojati, ali može li to biti svest kojom univerzum misli sebe?

Da li neko ko je uveren u postojanje bestelesne duše zamišlja tu dušu bez vida i sluha? Verovatno ne. A kako onda ta duša vidi i čuje, ako nema materijalne organe čula vida i sluha? Pretpostavljam da se ovde zamišljaju neki bestelesni vid i sluh, realizovani istom supstancom iz koje se sastoji i duša. Ovo bi moralo da znači da svako ko ima svest, odnosno bestelesnu dušu, ne bi mogao da bude slep ili gluv, što međutim nije tačno. Duhovni mislilac će možda reći da se nematerijalne funkcije duše aktiviraju tek kada se ona odvoji od tela. Ako se duša oslobodi i nesputano profunkcioniše tek kada se odvoji od tela, zašto je uopšte bila vezana za telo?

Znam da su ovo beskonačna prepucavanja materijalizma i idealizma, kojih je istorija ljudske misli prepuna, i gde se argumenti jedne ili druge strane ređaju unedogled. Moj cilj nije da pokažem kako je materijalizam u pravu, već da ukažem na poreklo idealističkih (po meni iracionalnih) stavova. Da nagovestim pretpostavku da takvi stavovi predstavljaju pokušaj rešavanja večitih ljudskih patnji (jedna od osnovnih je patnja zbog samosvesti o smrtnosti), kao i pretpostavku da takvi stavovi nisu najidealniji način za postizanje tog cilja.

Ne negiram mogućnost postojanja neke više duhovnosti, mnogo toga se krije u oblicima postojanja koji su nedostupni našim čulima, ali mislim da je nerealno tu višu duhovnost izjednačavati sa našom svešću, koja ima jasne i čulno detektabilne materijalne osnove.

Zašto dualistički mislioci baš za svest traže neku nesaznatljivu supstancu iz koje se ova sastoji? Zašto na sličan način ne posmatraju vizuelnu percepciju, način na koji objektivna realnost stvara subjektivni vizuelni doživljaj?

Pored realnog objašnjenja da čulo vida predstavlja samo segment sveobuhvatnije svesti, nameće se utisak da mislioce ne zanimaju previše čula, čak ni subjektivno takođe veoma teško opipiljive i saznatljive emocije i nesvesni nagoni. Njih prevashodno zanima misao, razmišljanje. Čak ne razmišljanje u svim svojim aspektima, već mišljenje sebe, deo razmišljanja koji Fihte naziva samosvest. U tom smislu, ponovio bih svoje zapažanje da se ogromna većina Jurićevog rada odnosi na samomišljenje, bez obzira što se kao dominantna nominalna odrednica teme rada koristi svest. Ovakvo zanemarivanje ogromnih delova stvarne strukture svesti (bez kojih ne može biti ni samomišljenja), osim što neminovno mora dovesti do neadekvatnih interpretacija, stvara nedoumicu i u vezi samog zaključka rada: da li je svest ta „posebna organizacija materije kojom materija misli samu sebe, samomišljenje univerzuma“, ili je to samomišljenje, relativno mali deo stvarne strukture svesti.

Želim da kažem da dualistički mislioci nisu impresionirani svešću, onakvom kakva je u njenoj realnoj i sveobuhvatnoj strukturi, već su impresionirani samomišljenjem kao malim delom svesti, mišljenjem sebe, odnosno sposobnošću takvog mišljenja. Po svemu prezentovanom u Jurićevom radu, samomišljenje je ta „posebna organizacija materije“ koja je nedokučiva, a nudi beskonačnost i besmrtnost u obliku bestelesne duše.

Takođe želim da kažem da nije slučajno to što samomišljenje pogrešno nazivaju svešću: nesvesno (intuitivno) znaju da je svest nešto globalnije i sveobuhvatnije od samomišljenja (i kao takvo podesnija podloga za te uzvišene ciljeve), ali je u isto vreme prepuna prozaičnih materijalnih sadržaja koji remete doživljaj uzvišenosti, koje mislioci na ovaj način nesvesno (ali svrsishodno za realizaciju svojih ideja) zanemaruju. Ako bi posmatrali svest u njenoj celokupnosti, teže bi joj mogli pripisati neuhvatljivu prozračnu strukturu „posebno organizovane materije“. (Ovaj način korišćenja nesvesnog u realizaciji svojih ideja tipična je akrobatika narcizma više svesti, psiho-emotivnog fenomena koji je nastajao uporedo sa razvojem svesti o sebi.)

Da bih ove tvrdnje učinio uverljivijim vratiću se još jednom na primer čula vida i neadekvatnost (takođe magičnog) subjektivnog doživljaja vizuelne percepcije u podržavanju ideje o „posebnoj organizaciji materije“:

Misli li neko da pas vidi stvari oko sebe drugačije nego što ih mi vidimo? Po anatomiji oka i načinu kako koriste čulo vida, jasno je da se radi o istovetnoj čulnoj funkciji čoveka i psa. Prema tome, možda se vizuelne percepcije čoveka i psa razlikuju u nekim detaljima, ali može se reći da su slične. Važna razlika je u tome što čovek može da razmišlja o svom subjektivnom doživljaju vizuelne percepcije, dok pas to ne može. Ne zato što je magija psećeg vida manje impresivna, već zato što pas nema dovoljno moćno razmišljanje koje bi mislilo magiju svog vizuelnog doživljaja. Upravo ova istovetnost čulne funkcije kod živog bića na nižem nivou svesti snažno upućuje na njene materijalne osnove i kod čoveka, što nije po meri zamišljene više duhovnosti, odnosno nije po meri narcizma više svesti. Po njegovoj meri je ono što čovek ima a pas nema – sposobnost mišljenja sebe, samomišljenje.

Nivoi svesti (svesnosti)

S druge strane, čovek u odsustvu samosvesti (što je češće stanje nego što bi se pomislilo), funkcioniše na nivou iste osnovne svesti na kojoj funkcionišu i životinje. U Jurićevom radu naveden je Sartrov primer čoveka koji juri za tramvajem, koji ovu tvrdnju adekvatno ilustruje. Ako je taj čovek usredsređen samo na taj cilj (stići tramvaj), bez ikakvih drugih misli u tom trenutku, njegov nivo svesti ne razlikuje se od svesti vuka koji juri za plenom. To nije ona svest (nivo svesti) kojoj su mislioci namenili funkciju „samomišljenja univerzuma“. Za to je kadro isključivo samomišljenje, odnosno nivo svesti koji sadrži sposobnost samomišljenja. Kod čoveka koji juri za tramvajem samomišljenje postoji kao potencijal, ali u trenutku dok juri nije aktivno. Sve snage njegovog organizma (kako fizičke tako i psihičke) usredsređene su na realizaciju zadatog cilja, koja je definisana pre toga kao u velikoj meri refleksna radnja, to jest u priličnom stepenu nesvesna, odnosno nagonska. Iz brojnih prethodnih iskustava kod tog čoveka je formiran uslovni refleks da mu je u takvoj životnoj situaciji (recimo, ide ujutru na posao) bezuslovni interes da uhvati tramvaj i na vreme stigne na posao. Dok juri ka tramvaju, svako rasipanje pažnje (što bi bio i bilo koji oblik samomišljenja) može oslabiti njegove sposobnosti i smanjiti verovatnoću da stigne tramvaj. Međutim, neki novi događaj može promeniti situaciju i uključiti samomišljenje. Recimo, čovek koji juri za tramvajem oseti da mu zbog ubrzanog hoda srce preskače, pa počne da razmišlja o suštinskoj vrednosti cilja (stići na vreme na posao) koji ga goni na vanredne napore, o svojim pravim interesima (sačuvati svoje zdravlje i svoj život), i sl. Ako je taj čovek filozof koji proučava svest, kasnije u nekom trenutku može zaći u još viši nivo samomišljenja (svesti), analizirajući stanja svoje svesti u prethodnim okolnostima. Procesi razmišljanja u toj situaciji biće posebno intenzivni, ali i srazmerno odstranjivati sve druge niže sadržaje razmišljanja koji ih mogu remetiti (dekoncentrisati).

(Poznata je anegdota o Hegelu, koji je na jedno svoje predavanje došao bez cipele koja je ostala zaglavljena u blatu na putu do univerziteta, ne primetivši da nema cipelu i da mu je noga mokra; do te mere je bio usredsređen na svoje filozofske misli da uopšte nije svesno registrovao ovako upadljiv događaj.)

Prethodna elaboriranja data su sa ciljem da ukažu na različite nivoe svesti, a posebno da ukažu da nivo svesti zavisi isključivo od snage (i oblika) razmišljanja. Ta snaga se menja u vremenu (oscilira) kod jedne iste osobe, zavisno od životne situacije. Ako se svest životinje ne sastoji od „posebno organizovane materije“, nema razloga da posežemo za tom materijom da bi objasnili svest čoveka. Sve je sasvim logično objašnjivo intenzitetom razmišljanja, koji varira među vrstama, među jedinkama iste vrste, pa i kod iste jedinke u zavisnosti od životne situacije. Funkcija razmišljanja ima svoju materijalnu podlogu – neurone i tok impulsa među njima, a potencijal njegovog intenziteta proporcionalan je volumenu moždane mase koja je odgovorna za funkciju razmišljanja.

Na ovaj način „jaz“ između subjektivnog doživljaja realnosti i njegove materijalne podloge prestaje da postoji kao realan problem, odnosno uviđa se da predstavlja virtuelnu konstrukciju narcizma više svesti u cilju pothranjivanja samog sebe.

U Jurićevom radu prikazani su materijalni eksperimenti Gazanige o funkcionisanju mozga. To je samo mali deo podataka iz oblasti neuronauka koji potkrepljuju dokaze o materijalnim osnovama svesti. Gazanigini eksperimenti i interpretacije čak su isuviše grubi u odnosu na mnoge druge dostupne naučne podatke, a svi do sada dostupni podaci ni iz daleka ne mogu precizno i do poslednjeg detalja pokazati svu suptilnost i kompleksnost funkcionisanja mozga. Međutim, to što nemamo kompletne podatke o funkcionisanju mozga ne daje nam za pravo da izmišljamo nerealne konstrukcije koje će nadomestiti nedostatak poznavanja. Stiče se utisak da dualistički mislioci nisu u punom obimu svesni kompleksnosti strukture mozga, brojnosti neurona i transmitera i nivoa složenosti njihovog funkcionisanja. Na sličan način zanemaruju i potcenjuju ove činjenice kao što zanemaruju i potcenjuju druge imanentne strukture svesti: čula, emocije i memoriju (čiji značajan deo čine nesvesni nagoni).

Ovo zanemarivanje nije slučajno: plod je njihovih specifično strukturisanih emotivnih sklopova ličnosti, jer i mislioci su ljudi sa emocijama. Njihovim emocijama potrebna su baš ovakva razmišljanja i zaključci. U realizaciji te potrebe mislioci će štošta nesvesno izostaviti i izmeniti

Emocije snažno profilišu razmišljanje, ali mi smo svesni jedva 5% stvarne snage tog uticaja.

Ne postoji subjektivniji oblik ljudskog razmišljanja od mišljenja sebe. Subjektivnost se između ostalog manifestuje i ličnim utiskom subjekta koji razmišlja da je objektivan u svojim razmišljanjima i stavovima. Interesantno, ali ovo je objektivna činjenica o subjektivnosti.

Stav mislilaca da proučavanje svesti iz prvog lica može dati objektivne istine proističe iz te činjenice. Stav da se bez proučavanja iz prvog lica ne može doći do potpunih istina o svesti takođe je tog porekla. Ova dva stava proizvod su subjektivnosti i proizvode subjektivne zaključke. Nosioci tih stavova iskreno su uvereni da su njihovi stavovi i zaključci objektivni.

Anatemisanje subjektivizma proizvod je narcizma više svesti, preko specifične kaskade psiho-emotivnih procesa tokom nastanka svesti o sebi. Odbojan stav prema subjektivizmu samo je delimično opravdan. Na krilima subjektivnosti (narcizma) nastala je čitava ljudska civilizacija, sva ljudska materijalna i duhovna dela (uključujući i nauku – delimičnog prepoznavatelja i neutralizatora subjektivizma). Ako ništa drugo, subjektivnost je neophodan uslov postojanja objektivnosti.

Veštačka svest i emocije

Osvrnuo bih se na temu mogućnosti nastajanja veštačke svesti, svesti mašina, koja je u Jurićevom radu takođe dotaknuta. Osvrćem se ne zato da bih iznosio svoje mišljenje o ovom (veštačkom) problemu, već zato što se na modelu funkcionisanja inteligentnih mašina može jasnije razaznati struktura svesti živih bića.

Iz do sada rečenog sledi da svest predstavlja oblik funkcionisanja složenih organskih sistema – živih bića, i da kao takva može postojati samo unutar veoma kompleksno organizovane organske materije. Mašina može imati neuporedivo jaču memoriju,  moć računskih operacija (razmišljanje), čak i preciznije čulne funkcije u odnosu na čoveka.

Međutim, nešto nedostaje! – definitivno nedostaju emocije.

Pripisivanje ljudskih emocija mašinama (sujeta, ljubomora, ljubav), što se može videti u futurističkim filmovima, očigledno je nerealno. Zato set psiholoških funkcija živog bića za koji je mašina sposobna možemo nazvati veštačkom svešću, ali to nije svest živog bića, čak i kada najsofisticiranijim testovima ne možemo uočiti razliku u ponašanju mašine i čoveka.

Emocije se ne mogu veštački napraviti (možda mogu imitacije emocija – što je zapravo ništa), jer su imanentno vezane za druge telesne funkcije živih bića: zadovoljavanje potreba (za kiseonikom, vodom, hranom), izbegavanje predatora, razmnožavanje, brigu o potomstvu… Kao takve, razvijale su se i usložnjavale kroz evoluciju, utopljene u ostale psihološke funkcije.

Odeljak emocija u višečlanoj konstrukciji koja čini svest nije izolovani sud u mozgu koji po potrebi isporučuje tražene emocije drugim odeljcima. Emocije imanentno prožimaju sve ostale psihološke funkcije: čula, memoriju i razmišljanje. Memorija se praktično ne formira ako sadržaj koji se tamo pakuje nije dobro natopljen emocijama; motiv za skladištenje sadržaja u memoriju sastoji se od emocija, odnosno emocijama natopljenim čulnim opažajima i razmišljanjem. Razmišljanje bez emocija, iako može biti neuporedivo moćnije od ljudskog razmišljanja (operativna moć računara), „prazno“ je razmišljanje – bez svrhe i cilja – difuzno se rasipa do nestajanja. (Svrhu i cilj rada računara daju ljudske emocije konstruktora i korisnika.)  

Zato, ako unutar svesti i postoji neka „posebno organizovana materija“, pre bi je trebalo tražiti u emocijama nego u samomišljenju. Emocije su te koje daju subjektivni doživljaj realnosti živih bića.

Međutim, i emocije imaju svoju materijalnu osnovu u atomima i molekulima i njihovom organizovanom funkcionisanju. Funkcionisanje emocija nije ništa mističnije od drugih životnih funkcija: čulnog opažaja, disanja, razmišljanja, kretanja, varenja hrane…

U sistemu više svesti realno sagledavanje emocija višestruko je otežano zbog fenomena njihovog potiskivanja u nesvesno, za šta je odgovoran narcizam više svesti.

Proces pravog produhovljavanja trebalo bi da se bavi upoznavanjem i prihvatanjem svojih nesvesnih emocija, njihovim prevođenjem u svesno, a ne potragom za nedokučivom supstancom iz koje se sastoji mišljenje sebe.

za P.U.L.S.E: Nebojša Ivanović  

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Andrija Jurić, emocije, Filozofija, narcizam, Nebojša Ivanović, svest, veštačka svest