Psihoanaliza kao psihološka disciplina, psihoterapijska praksa i metoda lečenja razvija se u delima i kroz rad austrijskog lekara i kliničkog neurologa Sigmunda Frojda [Sigmund Freud 1856-1939]. Razvoj psihološke analize, odnosno psihoanalize označio je početak psihologije i psihoterapije kao posebnih nauka koje se bave čovekovim mentalnim (duševnim) problemima tražeći pre svega njihove psihičke uzroke. Kao takva, psihoanaliza predstavlja prvu sistematizovanu teoriju ličnosti i kliničku metodu lečenja psihičkih poremećaja koje nemaju isključivo organske osnove. Njeni koncepti zato ostaju duboko utkani u metode i načine rada današnje psihologije i psihoterapije.

Koliko god bilo teško u jednom kratkom prikazu predstaviti razvoj psihoanalize, ipak se mogu izdvojiti neke ključne stvari koje su dale zamah čitavoj priči. Tri momenta su presudna za nastanak psihoanalize. 1. Teorija nesvesnog; 2. Metoda slobodnih asocijacija; 3. Izučavanje neuroza.

Teorija nesvesnog

Frojd je živeo i stvarao u vremenu kada je čvrsto vladalo uverenje da su ljudi dostigli uzvišeno stanje racionalne samokontrole. (Smederavac, 2018, str. 60.) Ali otac psihoanalize je svojim učenjima razorio to samozadovoljno shvatanje tadašnje buržoazije i aristokratije. Sam Frojd je tvrdio da su u istoriji čovečanstva postojale tri velike uvrede nanete ljudskom narcizmu. Prvu uvredu načinio je Kopernik (1473-1543) kada je dokazao, protivno tada raširenom uverenju, da Zemlja nije centar univerzuma, već samo jedna od mnogih planeta koje se okreću oko Sunca. Drugu traumu ljudskom rodu naneo je Darvin kada je razvio teoriju evolucije koja je pokazala da čovek nije posebna vrsta sa privilegovanim mestom u prirodi, već samo jedna forma životinjske vrste koja je evoluirala od nižih oblika. Time stižemo do treće velike uvrede, koju je demonstrirao Frojd kada je utvrdio da ljudi nisu sasvim racionalna bića koja suvereno vladaju svojim životima, već su u odlučujućoj meri pod uticajima nesvesnih sila i nagona koje ne mogu do kraja da stave pod svesnu kontrolu. (D. P. Shultz, 2008, p. 400.) Ljudi su, po Frojdu, u svom mišljenju, osećanju i ponašanju primarno određeni – čak i u detinjstvu – nesvesnim motivima, seksualnim i agresivnim nagonima. Ne treba previše isticati koliko su ove ideje delovale kontroverzno jednom uštogljenom viktorijanskom društvu.

Erih From (1900-1980) je izjavio kako je otkriće nesvesnog fundamentalno i najveće Frojdovo otkriće. (From, 1980, str. 81) Dok čuveni srpski psiholog i psihoterapeut, Žarko Trebješanin, ističe kako bi najpreciznije bilo reći da Frojd nije otkrio nesvesno, već je izumeo metod za naučno istraživanje nesvesnog. (Trebješanin, 2009, str. 47.)

Sami počeci Frojdovog učenja o nesvesnom povezuju se sa njegovim iskustvom koje je stekao kada je radio kod poznatog francuskog psihijatra Žan-Martina Šarkoa, koji se bavio lečenjem pomoću hipnoze. Šarko je uvideo kako osoba koja je bila pod hipnozom nije u stanju da se nakon buđenja iz hipnotičkog stanja priseti onoga što se desilo dok je bila pod hipnozom. Ali sećanja koja su se pojavljivala u hipnotičkom stanju nedvosmisleno su pokazivala kako događaji nisu bili potpuno zaboravljeni, iako su ista ta sećanja izostajala u budnom stanju. Frojd je iz toga izveo zaključak kako se zabranjene želje ili traumatična iskustva potiskuju, kako bi doslovno zaštitili osobu od mentalnog kolapsa i uznemirenosti, ali da oni ipak deluju iz nesvesnog na jedan maskiran način. Ta ideja dovela ga je do ubeđenja kako su osnovne pokretačke snage ljudskih postupaka u nesvesnom. (2018, str. 63.)

Sam Frojd je razumeo nesvesno kao poseban psihički događaj koji ostaje ispod praga svesti, ali koji se na jedan prikriven i maskiran način ipak ispoljava u našim osećanjima, našem mišljenju i ponašanju. (Frojd, 2015, str. 26.) Jednostavnije rečeno, “nesvesno je velika, prostrana oblast psihičkog koja predstavlja ‘nepoznatu zemlju’ za svesno ja.” (2009, str. 47.)

U čuvenom delu Tumačenje snova iz 1900. godine, Frojd je napravio razliku između svesnih, predsvesnih i nesvesnih pojava. Predsvesne psihičke pojave samo se trenutno ne nalaze u svesti, ali relativno lako mogu postati svesne. Nesvesne pojave, koje uključuju nagone, zabranjene želje (poput incesta) i traumatične uspomene mogu samo velikim naporima postati svesne, a i to uglavnom u izopačenom i prikrivenom stanju. (Isto, str. 47-49.)

Naravno ono što je u srži psihoanalize jeste teorija ledenog brega, koju je prvi razvio Fehner. (2008, str. 402.) Iznad površine vode je svest i ono što nam je lako dostupno, a ispod ono skriveno i mračno. Cilj je bio izvući nesvesno i pronaći srž mentalnog problema koji se u njemu krije.

Zato glavni cilj psihoanalitičke terapije ostaje da dovede nesvesni materijal u svest i poboljša psiho-socijalno funkcionisanje osobe, pomažući pojedincu da postane manje kontrolisan biološkim nagonima ili zahtevima nesvesnog. Tradicionalne psihoanalitičke metode su modifikovane savremenim pristupima, ali gotovo sve tehnike i dalje sadrže osnovnu postavku o nesvesnom.

Metoda slobodnih asocijacija

Može se reći da je psihoanalitička praksa, ali dobrim delom i teorija, izgrađena na metodi slobodnih asocijacija. Slobodna asocijacija je psihoterapijska tehnika koja zahteva od pacijenta da kaže sve što mu padne na pamet. Doslovno sve, ma koliko mu se to činilo beznačajnim ili smešnim. Sam Frojd ju je smatrao osnovnim pravilom analize. (2015, str. 43.)

Do te tehnike Frojd je došao kroz rad sa svojim kolegom i prijateljem, bečkim lekarom, Josefom Brojerom (1842-1925). Jedna od Brojerovih pacijentkinja, Berta Papenhajm, ući će u istoriju psihoanalize pod pseudonimom Ana O. (Brojer je davao pseudonime svojim pacijentima kako bi zaštitio njihov identitet i njihovu privatnost.)

Ana O., veoma inteligentna i atraktivna žena, patila je od teškog oblika histerije, sa simptomima poput paralize, gubitka pamćenja, dezorijentacije, mučnine, poteškoća u govoru i opažanju. Simptomi su se prvobitno pojavili kada je negovala svog bolesnog oca, kojeg je mnogo volela i prema kome je osećala gotovo strastvenu ljubav.

Brojer je započeo lečenje Ane putem hipnoze. Razgovor o njenom iskustvu u prošlosti, o vremenu koje je provodila sa bolesnim ocem, kao da je olakšavao njene poteškoće i oslobađao je određenih simptoma. Razgovori sa Brojerom o prošlim iskustvima i njenim sećanjima pomagala su joj da se oslobodi nagomilane emotivne energije. Ovo će posle biti poznato kao abreakcija – pražnjenje emocija vezanih za određeni događaj. (2008, str. 413-414.)

Ana O. je njihove razgovore zvala “čišćenjem dimnjaka” ili “lečenje razgovorom”. Kada je Brojer rekao svom mladom kolegi o svom slučaju sa Anom, Frojd je bio fasciniran. Zajedno su došli do zaključka da histerik svoja neprijatna iskustva i sećanja potiskuje, skriva od sebe samog, naravno, u nesvesnom. Nataložena sećanja uzrokuju psihičko, a nekad čak i fizičko oboljenje. Frojd je od tada počeo da leči sve više slučajeva histerije. Zato je Brojeru predložio da zajedno napišu i objave knjigu, što su i učinili, i tako je nastalo delo Studije o histeriji.

Specifična situacija i način na koji je Brojer pristupao njenom slučaju dovešće do nastanka psihoanalitičke situacije (setinga). Pod time se podrazumeva da pacijent (analizand) dolazi u tačno određeno vreme, unapred dogovoreno sa psihoanalitičarem, pet do šest puta nedeljno, sesije traju oko 50 minuta, pacijent leži na kauču i pridržava se slobodnog asociranja, dok psihoanalitičar sedi u fotelji pored glave pacijenta i prati njegove asocijacije, po potrebi nudeći i interpretacije. Time je metodološki i teorijski utemeljen sam početak psihoterapije.

Izučavanje neuroza

Izučavanje i lečenje neuroza, poput histerije koja predstavlja jedan oblik neuroze, koje je sproveo Frojd u toku svog bogatog kliničkog rada, čine temelj psihoanalize kao terapije. Neuroza (neurotični poremećaj) se danas definiše kao psihološki pojam koji označava lakši psihički poremećaj sa manifestacijama koje su subjektivno neugodne i neretko bolne za samog neurotičara.

Sam termin je često menjao svoje značenje. Godine 1776. prvi put ga je upotrebio škotski lekar Vilijam Kulen, kako bi njime označio funkcionalne poremećaje. Kako je medicina napredovala iz grupe neuroza isključivana su oboljenja sa pronađenom organskom osnovom. Neuroza je definisana kao poremećaj čiji organski osnov nije otkriven. Ali to je jedna negativna definicija, koja nam ne govori precizno šta neuroza jeste, već samo šta nije.

Frojd je 1896. godine podelio neuroze na dve velike grupe: aktuelne neuroze i psihoneuroze. Aktuelne neuroze (glavobolja, umor, nesanica itd.) nastaju usled nezadovoljenja i abnormalnosti seksualnog života. One su izražene direktno fizički. Za razliku od aktuelnih neuroza, psihoneuroze jesu u stvari prave neuroze. One nisu izražene direktno fizički, već simbolički, iako imaju fizičke manifestacije, ali njihov smisao ostaje skriven. Među njih spadaju: histerija, opsesivno-kompulzivni poremećaji, depresija, fobije. (Jerotić, Popović, 2003. str. 20.)

Upravo zahvaljujući metodi slobodnih asocijacija, koju je primenjivao na svoje pacijente koji su patili od neurotičnih poremećaja, Frojd je došao do zaključka da uzroci neuroza leže u konfliktima, traumama i sećanjima koje su pacijenti razvili još u detinjstvu. Isto tako, on je zaključio kako se sve vrste problema mogu svesti ili dovesti u vezu sa seksualnim problemima koje su njegovi pacijenti imali. Frojd je razvio tu teoriju jer je ona bila prisutna kod nekih njegovih mentora, recimo kod spomenutog Šarkoa, koji je verovao kako su histerije uvek proizvod genitalnih problema. (2008, p. 415.) Frojd je, za razliku od Šarkoa, naglasio značaj ranog detinjstva, jer se tada razvija čovekova seksualna energija (libido).

Danas je gotovo u potpunosti odbačeno Frojdovo učenje po kojem su u temelju neuroza isključivo seksualne frustracije, nastale u odnosu deteta prema majci i ocu, odnosu koji je primarno seksualne prirode (čuveni Edipov kompleks). Dalji razvoj psihoanalize pokazao je da na razvitak neuroza utiču ne samo seksualne frustracije, već i socijalni odnosi, zatim egzistencijalne teskobe (strah od smrti, na primer, ili osećanje besmisla).

Frojdovo izučavanje neuroza, iako ih on svodi na seksualne osnove, ipak ostaje epohalno i nezaobilazno u daljem razvoju psihoterapije. Lečenje neuroza dovelo je Frojda do još jednog značajnog otkrića. U pitanju je fenomen transfera (prenošenja). Ukratko, transfer predstavlja proces u toku analize u kojem pacijent ispoljava osećanja i zauzima stav prema analitičaru kao da je ovaj neka važna osoba iz njegovog života (npr. otac ili majka pacijenta). To je, dakle, reinkarnacija važne osobe koja se sada javlja u vidu analitičara prema kojem pacijent ispoljava osećanja i reakcije koje su prvobitno namenjene toj osobi. (2015, str. 44.) Transfer može biti pozitivan ili negativan, prijateljski ili neprijateljski prema analitičaru (terapeutu). U oba slučaja, transfer služi analitičaru da radi sa pacijentom. Kada transfera nema, terapijski rad postaje gotovo nemoguć. (Isto, 44-45.)

Zaključna napomena

Naveo sam neke od osnovnih momenata u razvoju psihoanalize, u vrlo sažetom, ali suštinskom obliku. Izostao je prikaz mnogih važnih metoda i ideja, poput: omaški, tumačenja snova, otpora u psihoterapiji, kontratransfera… Njima ću se posvetiti u nekom drugom tekstu.

Nastanak psihoanalize bio je veoma složen i zanimljiv, ali ništa manje složen i zanimljiv nije njen razvoj nakon Frojda. Posebno teški pacijenti predstavljali su izazov za razumevanje i omogućili su mnoga nova otkrića. Sam Frojd je stalno razvijao svoje teorije i stavove, dopunjujući svoje prvobitno učenje. To su činili i psihoanalitičari posle njega. Frojd se trudio, koliko je mogao u svoje vreme, da bude maksimalno naučan i objektivan, da se drži iskustva i podataka dobijenih iz svoje kliničke prakse. Ali on je isto tako morao da bude duboko spekulativan, pa čak i filozofski natrojen (ne treba zaboraviti da se Frojd interesovao za filozofiju i pohađao predavanja filozofa na univerzitetu u Beču.) Da nije imao tu filozofsku crtu i da nije bio otvorenog uma, psihoanaliza ne bi bila ni deo onoga što je postala, jer ne bi bilo ni originalnosti ni inovativnosti potrebne za jedan takav proboj.

Za P.U.L.S.E Nikola Ačanski

Reference:

D. P. Shultz, A History of Modern Psychology, Thomson Learning, Belmont, 2008.

Erih From, S onu stranu okova iluzije, Naprijed, Zagreb, 1980.

S. Smederevac i  D. Mitrović, Ličnost – metodi i modeli, Beograd: CPP, 2018.

Sigmund Frojd, Nacrt psihoanalize, Beograd-Podgorica, 2015.

V. Jerotić i M. Popović, Psihodinamika i psihoterapija neuroza, Zlatousti, Beograd, 2003.

Žarko Trebješanin, Frojdovo zaveštanje, ŽA, Beograd, 2009.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Psihopraxis

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Frojd, nesvesno, Nikola Ačanski, Psiha, Psihoanaliza, psihoterapija