Rđa jede, ukazuje da je materijal slab ili star i da propada; rđa je reakcija tela na okolinu zasićenu vlagom.

 I nikada neće otići? Možda, ako ikada ostaneš sam. 

U režiji Danielea Galjanonea (it. Daniele Gaglianone), potpisan njegovim i perom dvojice kolega, Džaimea Alondžea (it. Giaime Alonge) i Alesandra Šipe (it. Alessandro Scippa), ostao mi je na koži, kao rđa, istoimeni film.

 

 

Radnja je smeštena u predgrađe na severu Italije, u fiktivni kvart gli Alveari, koja etimološki (it. alveare – košnica) podupire socijalnu metaforu naseljenog mesta u kom ljudi žive zbijeno i anonimno. Okosnicu filma čini grupa dece emigranata sa juga, čiji se životi odvijaju na dve paralelne ravni: u sedamdesetim, gde je težište radnje vezano za otpad gvožđa, i u aktuelnom trenutku (2011), nekih tridesetak godina kasnije, gde tri glavna junaka, razjedena rđom, pokušavaju da dovedu u red živote obeležene traumom.

Film, dakle, ispituje, kako trauma oblikuje karakter, diše ispod površine i boji pogled na ljude. Posebno se bavi ovom tematikom u ključu prapoverenja sa kojim deca dolaze na svet. S jedne strane, Rđa prikazuje decu prepuštenu samu sebi, čiji su roditelji preopterećeni, nezadovoljni ili samo nesvesni, a s druge strane odrasle u kojima žive čudovišta. Takođe se dotiče nepravde u pogledu raspodele i zloupotrebe moći: da li na relaciji obrazovanja, godina starosti ili životnih prilika, od početka do kraja društveno-istorijsko-političku podlogu čini kontrast između „naprednog” Severa i „nazadnog” Juga. Sve u svemu, atmosfera je prožeta neiskazivim zlokobnim, a pojačana ambijentom i zvucima: škripanjem, kvrckanjem, klaptanjem i basom.

Rđu otvara scena sa troje dece u zamračenom, prašnjavom prostoru punom nagrizenog gvožđa koji zovu zamkom (it. castello), u kom koraci i glasovi te odjekuju, te su prigušeni. Da li onaj u kome žive vitezovi ili onaj u kom spava princeza, zamak je simbol sigurnosti i dečje mašte. Međutim, ovaj predstavlja izvrnutu realnost i antitetički pojačava kontrast između svetlosti i tame, nevinosti i surovosti, poverenja i proračunatosti.

 

 

Visoko atmosferičan i sugestivan, film na momente klizi u predvidljivost, ali idejna potka opravdava i nosi razuđenu, fragmentarnu fabulu, nabijenu iščekivanjem. Dimenzije se prepliću, a nadrealni momenti i efemerne scene zastaškavaju realnost, koja pred kraj filma dobija svoj puni oblik. Troje dece koja se izdvajaju iz grupe jesu Karmine (it. Carmine), otresiti dečak, sklon maltretiranju, zatim Sandro, nežna priroda, i devojčica Čincija (it. Cinzia), borac za pravdu. Njihove tri sudbine se ukrštaju u Zamku i osvetljavaju lajt-motiv čudovišta, koje se pojavljuje kao realna ličnost koja je poremetila prividni mir predgrađa, ali se ostvaruje i kao posledica tragičnog iskustva, koje pod težinom, nažalost, razdvaja ova tri lika umesto da ih spoji.

Motiv čudovišta održava kroz film simboliku kontinuiteta. Kao što se plamen predaje iz ruke u ruku, tako ovo mračno prisustvo dotiče decu iz čete, a onaj u čijim rukama se plamen dovoljno dugo zadrži, strada pod silinom vatre. Dakle, za razliku od plamena u okviru Olimpijske tradicije i Večnog ognja, ovaj je konotiran negativno, kao rana koja pulsira ili varnice koje tinjaju. Takođe, za razliku od Prometeja kojeg je uzdigao zajedno sa čovečanstvom, ovaj plamen, ovo čudovište, donosi pad. U dubinama obitava čudovište koje, jednom probuđeno, traži domaćina u kom da se rasplamsa, tako da tri obeležena “junaka” vode celoživotnu borbu sa svojim unutrašnjim.

Osim očigledne, glavne niti priče, film tematizuje i neosetljivost odraslih i sredine na promene u ponašanju deteta. Ova tema se razvija gradacijski, otkrivanjem pravog identiteta manipulatora i njegovih strategija iskorišćavanja ranjivih. Kao što sam već pomenula gore, ovaj aspekat radnje ostvaren je na više relacija, a na onoj između roditelja i deteta težište se pomera sa iritacije na strah. U sceni kad se Sandro vrati kući prljav, izguljenih kolena, otac ga prekoreva uporno ponavljajući pitanje kada će već jednom odrasti. U tom momentu, otac se prikazuje kao nezreo, nestabilan oslonac detetu. Međutim, kako radnja odmiče i grupa vršnjaka postaje meta „predatoru”, očevo pitanje postaje vapaj iz nemoći da najdragocenije što ima a ne može da zaštiti već jednom odraste i spasi se života u bedi, koji on nije mogao da izbegne.

 

Prostor u Rđi je ispunjen unutrašnjim i simbolima. Jedan od njih, crni auto, zarobljava maštu i prevodi nezamislivo u predmet. Neiskazivo postaje boja, zvuk, glas. Vezivno tkivo filma jeste centralni događaj koji ću prećutati a oko kog se pripoveda nezamislivo. Aluzivni momenti, mantranje i ponavljanje fragmenata odražavaju kontrast između nevinosti i surovosti i održavaju zlokobnu atmosferu filma. Dijalozi su katkad neprirodni i odvlače pažnju od inače uspele estetike filma. To je posebno izraženo u prikazu vršnjačkog nasilja i poigravanju dozvoljenim. Granice su fluidne, a deca nemilosrdna kada su prepuštena sama sebi. Dok je s jedne strane ovim potezom dovedeno u pitanje popularno romantizovanje prošlosti, s druge strane je deci dat govor odraslih, što bi umetnički moglo da bude i opravdano, ali u celini korespondira sa ostalim dijalozima u kojima je previše rečeno ili deluju neautentično.

Iznad njih izdizao se tiho u noći – zamak. Karmine baci pogled na njega, a zatim slegnu ramenima – To je samo gvožđe – reče hladno. U tišini, deca iz bande Alveari ostaviše otpad i vratiše Rozaliju kući.

Iako su neka rešenja u filmu realizovana nespretno, dominiraju atmosfera i ideje, koje razrađuje temu marginalizacije, kako ranjivih grupa (dece, južnjaka), tako i sopstvenih osećanja. Dakle, makroplan odslikava mikroplan na kom likovi potiskuju ono što se desilo. Zaključno, pod teretom traumatskih iskustava čovek biva iščašen iz ležišta i od aktera postaje posmatrač sopstvenog života. Zamak, konačno, od onog iz bajke postaje hladno mesto u kom voajeri, gladni života i topline, vrebaju svoj plen.

 

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

Film je ekranizacija istoimenog romana Stefana Masarona (it. Stefano Massaron) Prevod citata sa italijanskog: autorka teksta

  Aleksandra Đorđević, Film, Rđa

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.