Recenzija filma ”Sen Loran” – Ovogodišnji FEST pamtiću po filmu Bertrana Bonela „Saint Laurent‟ („Sen Loran‟). Ne zato što je to najbolji film (čak ni najbolji koji sam ja gledala), već više zbog njegove sposobnosti da ostavi posebnu vrstu utiska – a ovde ću pokušati da objasnim tu specifičnu „I put a spell on you‟ (naslovna numera) opčinjenost.

Njegova posebnost je i u inicijacijskom položaju koji je imao u programu – premijerno u Srbiji, otvorio je prvi dan festivala, 27. februara, u Sava centru.

Film je biografska drama koja tematizuje život modnog maga Sen Lorana, koji je u prošlom veku imao revolucionarnu ulogu u posleratnoj modi – oslobodivši ženu, ne samo stega konvencije (i doslovnih stega korseta), već i fabričke uniformisanosti – podarivši joj harizmu, hrabrost, ženstvenost – kako u lepršavim i čednim haljinama A oblika, tako i posebnu moć moderne žene koja pronalazi suštastvenost svoje sofisticiranosti u dotada potpuno muškim odevnim predmetima – smokingu, pantalonama, sakou. Zapravo, ovaj kreator je demokratizovao modu, prvi lansirao potpunu „pret-a-porter‟ („ready to wear‟) liniju, i tako se nametnuo ne samo u modnim salonima – već i „osvojio ulice‟.

Ove rečenice jasno signaliziraju ono što je istorija pripisala i pronašla u Ivu Sen Loranu – u pitanju je mit, koji polako prestaje da bude urbani mit (Sen Loran je preminuo 2008) i postaje legendarni oreol oko njegove kontroverzne ličnosti. Film se hvata u koštac sa ovim – i postavlja kao glavno pitanje: da li ćemo posmatrati narativizaciju jednog mita – ili će se on, za nas, demistifikovati?

Bonelo sjajnom samosvešću kreće u borbu sa vizualizacijom ovog mita – a ja krećem u borbu koja će možda (de)mistifikovati i njegov umetnički postupak. Međutim, ova borba je uvek borba zavođenja – u svetu lepote, elegancije, modnih gracija koje titraju pred našim očima, svaki pokušaj da se nešto racionalizuje samo je još jedno zavođenje. I to ono najnevinije, bez lažne skromnosti ili veštačenja – samo iz potrebe da se dopadne.

To sam osetila na samom početku filma – jedno jako, estetsko zadovoljstvo koje naivno opasava grč u mozgu, refleksnu potrebu da se objasni – šta je ovo, zašto sam ushićena? A samo je potrebno potpuno se opustiti pred tim prvim naletom tehničkog, vizuelnog kvaliteta, koji je tu da nas zavede u jednom dahu i podari nam jedinstveno zadovoljstvo – sublimiranu lepotu čiji je izvor, kao i uvek kada je u pitanju moda, u pretencioznosti.

A sve je pretenciozno u ovom filmu – od teme i imena (jednostavno, samo „Sen Loran‟), do glumačke postavke (Gaspar Ulije, Žeremi Renije, Luj Garel, Lea Sedu, Amira Kazar), tehničkog kvaliteta (fotografija Žoze Deze), strukturalnih rešenja i scenarija (Bertran Bonelo i Toma Bidegen), kvantitetske sveobuhvatnosti (trajanje 150 min), do, naravno, kostima (Anes Roman).

This film doesn’t show how Saint Laurent became Saint Laurent, but what its costs him to be Saint Laurent.

Naime, ova prva „pretencioznost‟ Bonelovog stvaralačkog postupka pre svega ogleda se u njegovom odabiru da filmom oduhvati godine 1967–1976, dakle, „in medias res‟ – u trenucima kada je slava, i internacionalna i profesionalna, već zadobijena i počinje ona istrajnija borba za njeno očuvanje. Međutim, film se, kako se vidi u citiranoj rečenici, tek delom bavi modnim podvizima (izdavaja samo dve, ali ključne, kolekcije – „The Liberation collection‟ 1971. i „The Russian Ballet collection‟ 1976), a mnogo više psihičkim zaleđem ovog uspeha. Ipak, ovaj film nije identitetska borba – iako nakon suludih uspeha Iv Sen Loran postaje brend „YSL‟, ipak, mi osećamo jednu dublju postojanost u njegovoj ličnosti, koja je, možda paradoksalno, više u njegovoj nepostojanoj, ishitrenoj i plahovitoj, dečjoj prirodi, koja se ničim ne zadovoljava, ni ne teži jednostavnosti – sreći, ljubavi, uspehu. Ovo se najbolje vidi u čitavom nizu scena, koje očitavaju jedinstveno francuski duh filma, u divnim godinama bezbrižnosti, pre AIDS-a i ekonomskih prevrata – u mističnoj pozi modernog dendija, sa cigaretom na pola usnice, obiljem droga i sveopštom lepotom, koja se orbće u vitražnom odsjaju nekog elitnog kluba, i sa kristalnim očima koje gotovo prkose dosadom. U tom sjaju i obilju, Saint Laurent i njegovo elitna pratnja, muze i obožavaoci, uvek će se izdvajati po svom statičnom spokoju, koji ne pripada okruženju, i koje gleda na njega sa tek nijansom sarkastičnog osmeha – u svojoj pozi, večno u svojoj pozi, koja gotovo govori „here we are now, entertain us‟. Šta se krije iza toga? Jedno površno društvo koje se opija svojim nezadovoljstvom, koje se zabavlja svojom dekadencijom, koje živi svoje dramatične depresije kao ironiju ideala koje prihvatamo kao neprikosnovene. „Biti mlad, lep i uspešan? Za to vredi živeti‟, kaže Iv, sa nekim lakim sarkazmom koji sugeriše neko više znanje. A možda samo pozira, samo obmanjuje. Zavodi.

Ponešto od ovoga je naslutio i glumac Gaspar Ulije – sjajan odabir, pre svega zbog faktografske sličnosti sa Sen Loranom, a zatim i zbog izvođenja koje umnogome pokazuje vrhunsku identifikaciju: „I’ve thought a lot about Saint Laurent’s shyness. Now, I think it was fake shyness, hiding a real sense of self-confidence‟. Ovde se jasno predočava stalna napetost između samosvesti i stvaranja svoje javne ličnosti, brendiranje sebe koje je kod Sen Lorana gotovo epsko – pomešano sa radikalno emotivnim, liričnim etapama, o neurozi, o pritisku, o opijatima, o ljubavi – koji ga samo dodatno mitologizuju. U trenutku kada film prepušta romantičnoj matrici, Bonelo možda gubi priliku da radikalnije zađe u svog lika – jer svi bivamo smeteni ljubavnim trouglom (Sen Loran – Pjer – Žak de Bašer), naročito naprasnim homoseksualnom erotikom i mentalnim okršajima likova koji su klasično fatalni po sopstveno postojanje. Ovaj segment priče je možda najdiskutabilniji, ali i najkontroverzniji – Pjer Berže, koji je i dalje živ, nije dao svoj „blagoslov‟ ovom film, dok jeste opunomoćio (i pomogao autentičnim, sada već muzejskim, komadima garderobe “YSL”, što ovde nije slučaj) konkurentni film „Iv Sen Loran‟ (Žalij Leper), koji je takođe izašao prošle godine.

Scenario je podeljen u tri sekvence. Prva – do kolekcije „1940‟, odn. čuvene Sen Lorenove nage fotografije „The young man‟, druga – do kraja afere sa Bašerom i treće – kolekcija 1976. Lucidno, nazvani su – „Day‟, „Night‟, i „Limbo‟. Ali onda, priča pravi oštri rez, i vodi nas u 1989, gde Iva glumi Hilmut Beržer – posebno izabran zbog svojih godina, ali i starački grotesknog lica koje, kao novu ironiju, poseduje samo oštrice nekadašnjih kristalnih crta lica. Usamnjen, ne zaboravljen ali komercijalizovan, popularizovan i u tom smislu „skrajnut‟ iz posla (jer više ne diriguje put svoje mode već je uhvaćen u neki novi, modni uragan, koji ne razume), ostareli Iv nam pokazuje sudbinu života visokog intenziteta, pokazuje da starost ne prima „vrednosti‟ dekadencije. Kao sopstvena relikvija, napušten ili prepušten, Iv umire a da nam ne daje odgovor – da li je ikog voleo sem svog francuskog buldoga, zašto se nikad nije ponovo sastavio sa Bašerom, zašto nije uspela njegova životna veza sa Pjerom i šta je on želeo?

Ipak, ovde treba odati priznanje Bonelu. Iako je poslednji segment priče evidentan višak (jer, kako imamo kraj priče, ako nemamo njen početak), on dolazi iz iskrene potrebe da se zađe u ličnost Sen Lorana, da, po njegovim rečima „the film becomes truly mental‟. Ipak, doslovno, nećemo dobiti ništa. Ono što možemo da raščitamo, prisutno je, opet, u „malim genijalnostima‟ ovog režisera – „Yves Saint Laurent transforms women‟, „Yves Saint Laurent is a success…‟ „How do you show that?‟Da bi nam prikazao „svoj mit‟ (ili svoj realitet) Sen Lorana, on ga prikazuje u dopisivanju sa Vorholom (koji mu piše pisma čiste glorifikacije, gotovo nezamisljiva za njega): „You and I are the two greatest artists of our day. Warhol and Saint Laurent. America and Europe. Success is affirmed, no need to say any more.‟Zapravo, u ovom spoljnom, objektivizovanom prikazivanju Sen Lorana, osećam i glavni promašaj i glavni uspeh filma – jeste nam oživeo mit, koji se i smeje, i plače, i pati, i histeriše, ali nije otišao iza mita, nije došao do stvarnog čoveka – a možda nije ni želeo. Ovo pronalazim u sarkastičnom (pod)smejku koji nam stalno upućuje Sen Loran – možete se samo pitati, da li sam genije, jesam li sam brend, „pozer‟ ili obično rasplakano dete. A ovo potvrđuje i režiser:

At the end, the audience hasn’t grasped how it works. The myth is still a myth.

Na kraju, izdvojila bih kao najveću vrednost priče – njen stil. Gotovo mimikrijski, uz osećaj Sen Lorenove jedinstvene modne esencije, on pripoveda o potencijalno tragičnoj, čak odurnoj priči o uspehu, ljubavi i bogatstvu, sa neobičnom poetičnošću, sa momentima pada i nejasnosti, ali i sa kristalnim uzletima – onim, kada uhvatimo gotovo jasno Ivovu ličnost, u nekoj koketeriji (kada vrbuje svoju muzu, manekenku Beti), vragolastom smehu (kad se podsmeva „Endive Warhol‟, kada se oblači u žensko odelo), i onom njegovom sarkastičnom osmejku. Užitak u ovom filmu, koji sam naslutila već u prvim scenama, jeste pre svega estetski – ali ne samo u tehničkom, vizuelnom smislu, premda ni njega ne treba zanemariti. Film je sniman standardnom, tridesetpetomilimetarskom filmskom trakom na insistiranje režisera kako bi se prenelo sve bogatstvo kolorita i ornamenata tkanina i materijala. Ali i dalje, prikazati potencijalno tešku, čak napadnu priču o jednoj legendi, duhovito, pomalo paradno, ali sa merom za realno, to u ovom drugom svetu, filmskom, znači „imati stila‟.

Za P.U.L.S.E Nevena Milojević

  drama, fest, Film, Moda, Nevena Milojević