Dugo sam se libio da napišem osvrt na ovu knjigu, i evo, nakon što sam je pročitao po ko zna koji put… rekao bih možda dvadeseti, napokon se usuđujem da napišem osvrt.

Za mene lično, ide ova knjiga pa sto praznih mesta. Pročitao sam je davne 2013. i posle toliko godina i dalje ne prestaje da me oduševljava i i dalje joj se rado vraćam. Ovo delo ne samo da je oblikovalo moj stil pisanja, već me je jednim delom i oblikovalo kao čoveka.

Davne 2013. krenuo sam putem Slovačke preko tadašnje Largo agencije. Iako su za ugovor od 3 meseca nudili jedva nešto više novca nego ovde, ipak sam otišao radi iskustva i avanture.

Osim toga da je polazište kod Lokomotive u Novom Sadu, da put traje otprilike 5 sati i da se radi 12 sati, nisam znao ništa. Iz autobusa koji je došao na peron, izašli su ispijeni i namršteni ljudi… ljudi nezadovoljni platom i uslovima rada, do te mere da su svi, da bi doneli kući što više novca, štedeli na hrani pa su tako smršali od 5 do 10 kila.

To nije bila nimalo optimistična slika za videti pred polazak, ali rekao sam sebi šta je tu je, tu sam, nema nazad, a s obzirom da nisam služio vojni rok, taj put će mi dobro doći i kao put ka samodisciplini i osamostaljivanju ( radio sam do tada, ali nije isto kada ste u potpunosti odvojeni i kilometrima udaljeni ).

Smeštaj mi se već spolja nije svideo. Koliko sam pogledom uspeo da uhvatim ni na jednom prozoru nije bilo zavesa ( ili su bile u ritama ), ramovi su bili drveni sa izlizanom farbom, a o fasadi da i ne pričam. Unutra me je dočekao lift koji visi na potrošenim istanjenim žicama koje se vide sa spoljne strane kroz staklo, i teško je zaista bilo reći da li će te žice još izdržati… to je katastrofa koja čeka.

S obzirom da taj stari studentski dom pretvoren u radnički smeštaj ima pet spratova i da moja soba bila na drugom, nisam mnogo brinuo o tome, laknulo mi je štaviše što neću morati da ulazim u taj lift smrti koji osim toga što visi na tankim nitima ispušta jako tužne zvuke, kao da i sam želi da umre.

Kada sam otvorio sobu, moje boravište za naredna tri meseca, dočekalo me je ni manje ni više nego petoro ljudi.

Prvo što sam kratkim skeniranjem prostorije primetio je da je sve radijatore nagrizla rđa, tu je onda bio i najmanji frižider svih vremena koji je lagodno mogao da se prodaje kao igračka za decu, i ono najgore, u sobi je bilo četri kreveta!

Ti ljudi nisu očekivali još jednog čoveka, što su mi odma nakon dobrodošlice rekli… da nemaju još jedan krevet. Situacija je rešena na najtragikomičniji mogući način, a to je da su dva lika spavala zajedno u istom krevetu jednu noć, pa da se sutra vidi sa agencijom kako i šta dalje.

Bilo je dosta ljudi koji su, nakon što su videli sve to, odlučili da već sledeći dan odu glavom bez obzira, ali ne i ja…. rekao sam sebi da me neće ništa pokolebati, i umalo da se pokolebam kad sam saznao da je kupatilo zajedničko za ceo sprat ( a da vam ne pričam o stanju kupatila u kojem se nalaze svega 2 tuš kabine bez ijedne zavese ) i da se uključivanje mašine za jedno pranje naplaćuje 2 eura.

Ok, rekao sam, kasno je, umoran sam, idem da se istuširam, da odspavam 2 – 3 sata do prve smene, pa ću, nakon što dođem s posla, uz kafu razmisliti polako o svemu i otići u kraći obilazak.

Imao sam tu sreću da sam upoznao dva jako kul tipa koji su bili sobu do moje. Jedan od njih je bio tip s kojim sam mogao da pričam neprekidno satima o muzici, a drugi je svestran čovek, avanturista, slikar i strastveni čitalac kao i ja.

Upravo taj čovek je jednog dana, dok sam ja ležao umoran posle napornog dana i kalkulisao koliko novca mogu da potrošim te nedelje a da mi ostane da jedem, je upao u sobu, položio na moje grudi ovu knjigu i samo kratko rekao: Ovo moraš da pročitaš!

Par sati kasnije ležim u istom polažaju s tim što se ceo svet okreće oko mene, a u meni rolekoster emocija.

Zašto se zbirka zove Tetovirani čovek shvatite odmah na početku, u samom uvodu. Čovek, koga autor nije imenovao, je video plakat za ”Slikanje na koži! Slikanje umesto tetoviranja! Umetničko!” . Slikarka/tetovažerka je pokušala da ga upozori da to nisu obične tetovaže tim što mu je rekla da je ona veštica koja može da putuje kroz vreme, ali naravno, kao svaki racionalan čovek, joj se nasmejao u lice i dozvolio da ga celog iscrta.

Nevolje za njega su počele onog momenta kad je postao svestan da se slike na njemu pomeraju, da može čak i da ih oseti, i to ne bi bilo toliko zastrašujuće da svaka od tih slika ne predstavlja nekakvu tragediju i bizarnost koja se desila, dešava ili će se tek desiti ; rezultat toga je da nigde nije mogao da zadrži posao i da čak i po najvećim vrućinama bude zakopčan do grla zbog njegovih slika koje je pokušavao da skine na sve načine i nakon brojnih neuspeha posvetio je život samo jednom cilju, da nađe i ubije tu vešticu.

Tih 16 slika čine 16 priča moje omijene knjige svih vremena!

JUŽNOAFRIČKA PUSTARA

Bračni par odlučuje da kupi AI kuću ( pametnu kuću koju pokreće veštačka inteligencija ) koja bi radila sve umesto njih. Kompleksna kuća sa bezbroj gadžeta koji čiste, peru, kuvaju, spremaju, oblače i svlače, suše, vežu pertle, zakopčavaju dugmad… Da ne bi morali da brinu o deci kupili su im sobu koja može da projektuje njihovu maštu u naizgled stvarnost.

Nakon nekog vremena počeli su da se osećaju beskorisno i kao ljudi i kao roditelji. Kuća ih zamenila, i svaki pokušaj uspostavljanja kontrole bi se završio tolikom dečijom vriskom da je to bilo nepodnošljivo pa bi na kraju popustili.

Deca su razvila destruktivno ponašanje, po ceo dan se igrajući u južnoafričkoj pustari zamišljajući visoke temperature i lavove koji se gozbe sa drugim životinjama, da bi na kraju priče roditelji završili kao hrana istih.

Ova priča bi mogla biti opomena za roditelje koji svojoj deci ”uvale” mobilni da bi oni mogli da imaju par momenata da popiju kafu ili šta god. Jasno je meni da posle 8 ( neretko i više ) sati želiš malo tišine i kvalitetnog odmora, ali taj jedan momenat ne samo što zna da se oduži već to počinjete da radite sve češće i češće, pritom ne obraćajući pažnju ni na sadržaj onoga što dete gleda.

I sasvim je normalno da će dete, ako mu pokušate na silu oduzeti nešto na šta ste ga toliko navikli, da razvije destruktivno ponašanje, pa možda čak u napadu besa će poželeti i da vas ubije. I tu, da bi se to preventovalo, naravno, nastupaju batine, na koje takođe svako dete ne reaguje isto.

Jednom sam na TV – u slušao kako mobilni telefon kod male dece može da izazove multisklerozu i brojne druge deformacije, tako što dete poveže hranu sa telefonom toliko da neće više da jede bez njega. Ono što se dalje dešava je da roditelji daju detetu sve mekšu hranu da bi jelo, što uzrokuje povlačenje jezika unazad, jezik povlači vrat, vrat pršljenove…

Ultimativna poruka ove priče je da sa decom treba što više pričati i postaviti jasne granice… biti prisutan kao roditelj što više.

KALEIDOSKOP

Radnja se odigrava nakon eksplozije rakete u kojoj se nalazilo osmoro ljudi. Svako od njih je leteo na drugu stranu, ka nekoj drugoj planeti, neko sam, a neko u pratnji malih meteora… Zajedničko svima im je bilo da će umreti i radio veza ograničena na određeni broj kilometara dok ne ostanu u potpunosti sami suočeni sa svojim sudbinama. Neki su saznanje primili mirno, pričajući kako se ne kaju ni zbog čega, kako su živeli život punim plućima, neki su vrištali iz sveg glasa ne mogavši da pojme takvo nešto, dok se kod drugih stvorilo neprijateljstvo i zavist koju su tada odlučili da iskažu s obzirom da životu polako dolazi kraj.

Kapetan Holis, koji nije mnogo proživeo u životu, koji se ceo život borio za poziciju koju je imao, koja, u jednoj takvoj situaciji ne znači više ništa, svestan jedne takve tužne činjenice pokušava da ražalosti sve ostale, da istrese svu svoju srdžbu, da učini da svi budu jednako nesrećni kao i on, postavlja pitanje čoveku koji je srećno proživeo svoj život:

– … Po čemu je tvoj život imalo bolji od moga, sada? Ovo sada se računa. Da li je imalo bolji? Da li je?

– Da! Bolji je! Zato što ja imam svoje misli, sećam se!

– Šta ti to vredi! Sada, kada se stvar završi, više ne vredi! Nisi ti ništa bogatiji od mene.

– Počivam u miru. Ja sam svoje obavio. Ne postajem podao na kraju, kao ti.

I sam kapetan Holis sa još jednim članom posade, shvata da je to loš način da se ode sa ovog sveta, pa tako u poslednjim momentima, pre nego što se izgubi radio veza, opraštaju jedni drugima.

Ono što je posebno dirljivo u završnici ove priče je pitanje kapetana Holisa da li će ga iko videti kada padne na Zemlju, da li će njegova smrt značiti nešto?

Viđen je očima jednog uhićenog deteta, kako se spušta kao zvezda padalica.

Kako sam ja shvatio ovu priču, pouka je proživeti život što kvalitetnije da bi se lakše suočili sa smrću.

POTEZ JE NA DRUGOM

Pre nego što je planeta Zemlja u potpunosti uništena i zatrovana, svi crnci, koji su i tada bili robovi, su se preselili na Mars.

Nakon mnogo godina, prvi beli čovek dolazi u jednoj jedinoj raketi koja im je preostala.

Dok deca kliču što će po prvi put u životu videti belog čoveka, odrasli se spremaju za hajku, da naplate za sve one dane dok su bili robovi.

Bes se smiruje onog momenta kada im čovek iz rakete kaže da su sva ona mesta gde je njihova rodbina visila obešena ili spaljena, nestala… kada saznaju da su jednaki, da više nije bitno više ko je koje boje, jer će i oni morati početi od ničega, od 0, kao što su počinjali i oni kada su se doselili.

O ovome sam ja uvek govorio, čak imam i pesmu o tome pod imenom ”Zastave” – kada oduzmete čoveku njegovu zastavu, nacionalnost, pa čak i odeću, šta ostaje? Šta ostaje kad se čovek u potpunosti ogoli… to je ono najbitnije.

AUTOPUT

Autoput je priča koja klasičan primer izreke da je Više manje iliti More is less.

U modernom vremenu konzumerizma i idolizovanja lične svojine, jedan seljak živi pošten život na svojoj maloj farmici pokraj autoputa. Redovno bi neko zastao s vremena na vreme da se slika sa njim čak nekad tražeći i da stavi šešir na glavu radi što bolje fotografije. Posmatrali su ga možda i kao ne baš sasvim čitavog, što se pored svog tog bogatstva koje na Zemlji postoji odlučio da živi tu u sred ničega.

Međutim, kada je izbio nuklearni rat, svi su jurili autoputem u svojim automobilima, dok je on jedini bio u potpunosti smiren.

Neko bi pitao: Zašto je bio smiren, pa ako je izbio smak sveta, smak sveta će biti i za njega?

Jeste, biće, ali on nije znao za drugo osim svoje žene, njive i autoputa. Njemu je to bilo dovoljno, i u suštini, on je svoj život proživeo pošteno i u miru, dok su ostali, duboko uronjeni u sva čudesa sveta, zavisni od svega i daleko od svoje prave prirode, bili užasnuti što će im sve to u jednom trenu biti oduzeto, uključujući i njihove živote.

ČOVEK

Na plenetu udaljenu miljama od Zemlje sleće raketa u kojoj se nalaze kapetan Hart i poručnik Martin.

Očekujući toplu dobrodošlicu kao na nekim drugim planetama na kojima su bili, dočekala ih je totalna ravnoušnost i neinteresovanje za njih.

Martin odlazi da se pozdravi sa stanovnicima dok ga kapetan čeka kod rakete. Kada se vratio ispričao je neverovatnu priču kako je na planetu došao čovek koji je izlečio sve bolesne i doneo mir i blagostanje.

Kapetan Hart odbi to kao besmislicu i ode i sam da ispita ljude.

Čak i kada su mu potvrdili da je sve to istina, i dalje je odbijao da poveruje i smatrao da su druge dve rakete sletele pre njih i odlučile da se našale sa njima zajedno sa stanovnicima planete.

U međuvremenu, dve rakete sleću i iz njih izlaze ljudi u očajnom stanju, neki i na izdisaju.

U tom momentu je shvatio da su ljudi govorili istinu, vadi pištolj i zahteva da mu kažu gde je čovek otišao?

Ne dobivši konkretan odgovor odlučuje da se vrati u raketu i da krene u potragu sa njim, međutim Martin i još par presotalih ljudi su odlučili da ostanu sa ljudima planete koju je posetio ”ČOVEK” .

Kada se raketa dovoljno udaljila neko je rekao Martinu: Idemo… nemojmo dozvoliti da čeka.

U ovoj priči ČOVEK je zapravo mesija, koji bi mnoge sa pričom o njegovim čudima poput isceljenja asocirao na Isusa, ali mislim da namerno nije stavljeno ime, jer se nije mislilo konkretno samo na njega, već na to da u svakoj religiji postoji jedan takav ČOVEK, i da bismo mu bili bliže i da bi ga upoznali, moramo da budemo u miru sa sobom.

Kapetan Hart je prvo odbio da veruje, pa pokušao da veruje na silu preteći, da bi na kraju otišao sa planete da traži nekoga ko je svo vreme bio tu… pa čak i da nije bio u fizičkom obliku, bio je među tim ljudima i sam ostanak među njima približio bi ga njemu i doneo mu dugo željeni odmor.

Ovde ću da se zaustaviti iz dva razloga: Da vam ne bi kvario doživljaj i zato što bi mi bilo isuviše naporno svih 16 priča da obradim. Međutim… reći ću vam šta možete još da očekujete.

Možete da očekujete priču o raketašu koji je rastrzan između života na Zemlji i života u svemiru, distopijsku priču u kojoj ljudi koji rade u fabrici bombi i labaratorijskih bolesti beže u prošlost, dirljivu priču o tome na šta je sve spreman otac da uradi za svoju decu, neobičnu priču o invaziji vanzemaljaca koji su odlučili da zatraže dečiju pomoć, ljude suočene sa nemogućnim uslovima za život na planeti na kojoj konstantno pada kiša….

Ovo je jedina knjiga za koju nemam niti ću ikada imati dovoljno reči da je opišem, jer ovo nije nešto što se dočarava, ova knjiga se doživljava na dubokom nivou i ostavljava vas dugo nakon čitanja da o njoj razmišljate. Ja je, kao što već rekoh, iščitavam od 2013, i svaki put uočim nešto što ranije nisam ili mi za oko zapadne citat na koji ranije nisam obraćao pažnju.

P.S. Iako sam se potrudio da prenesem što bolje osećaje i impresije koje je knjiga probudila u meni, i dalje smatram da nisam kadar, a možda neću nikada ni biti, da napravim osvrt kakav ova knjiga zaslužuje Ipak, želeo bih da je pročita što više ljudi!

Milan Medić

Tekst je preuzet sa fb grupe “Klasici književnosti”

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Milan Medić, Naučna fantastika, Rej Bredberi, Tetovirani čovek