Reklamokratija danas

„U današnje vreme, koje prednost daje znaku nad onim što je označeno, kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nad suštinom…istinito se smatra profanim, a samo je iluzija sveta. Tačnije, sveto se uvećava u meri  kojoj istinito uzmiče, a iluzija povećava,tako da najvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepen svetosti.“

Fojerbah

Ljudi su odavno postali reklame. U njih se itekako mnogo ulaže. Do juče su bili litografije; ono što im je ovozemaljski tvorac uklesao u dušu njihovih (pristojno ili nepristojno), po narudžbi, isklesanih tela mogli su samo da čitavog života ponavljaju i odražavaju; neki, najinteligentniji među njima, mogli su čak i da se tumače. Televizija je bila preludij za digitalnu eru: napredovali su.

Vidim čitave kolone postrojene u nedogled, koji ne čekaju na mene,prvog ne poslednjeg i suvišnog,virtuelnog,baš kao što su to i oni sami.Koji možda mogu da budu sami ali ne i usamljeni,ne do te mere da primete,konstatuju,da( pisana) reč koja budi još postoji,i da sam ja jedan,ako ne i jedini preostali svedok.

Zato sam se danas skinuo go, i krenuo u potragu za Čovekom.

Znao sam da postoji vrlo sićušna nada da ću negde da ga sretnem i upoznam se sa njim,ovde u ovom urbanom, ograđenom, prostoru. Ipak sam otvorio vrata „svoje“ udobno sklepane ćelije i izašao napolje unutar uličica, bulevara, trgova, parkova…

Prvi građanin koga sam sreo očigledno je reklamirao državu. Nije mi primetio, bio je previše zauzet virtuelnim razgovorom sa nekim biznismenom u Londonu, Parizu, Njujorku, Moskvi, Tokiju…ili nekim drugim predstavnikom reklamne kompanije u svetu, jer je jezik kojim je govorio bio engleski, dobro savladan, bez sumnje. Na prednjem delu majice bila je slika nacionalnog grba.

Nekoliko minuta kasnije sreo sam pravoslavnog sveštenika sa dugom beličastom bradurinom, velikim krstom oko vrata i pametnim telefonom u rukama. Bog mu, izgleda, nije bio dovoljan. Ili je, verovatno, poprimio oblik savremenog instrumenta u rukama društva privida i obmane kojim danas, hvala svevišnjem, može brže, lakše i bez po muke da stupi, kad god poželi, u kontakt sa njegovom nebesnom svetom mudrošću. Nije podigao pogled ka meni ni na trenutak.

Uskoro sam naišao na žene srednjih godina, stisnutih usana, na autobuskoj stanici. Pričale su, što sam mogao čuti iz razgovora koje su vodile, o đacima. Vrlo „neposlušnim” i „neizdržljivim“, rekla je crnjomanasta sa naočarima na nosu debeljuškastoj plavuši. Bile su, nesumnjivo, učiteljice ili nastavnice, vrlo prijatnog i uglađenog ponašanja i govora. Zatim su prešle na drugu temu, onoj o receptima za kolače. Reklamirale su takozvane prosvetne radnike, iako nikoga nisu uspele da prosvete, verujem. To je danas neisplativo. I oblast samo za izabrane (ne samozvane). Nisu me videle, srećom, jer da jesu, ko zna šta bi pomislile i kako bi reagovale. Verovatno bi se, videvši me ovako golog, smijuljile poput šiparica, ili zadovoljavajuće sabrano bar jedna od njih zavukla ruku u torbicu, dohvatila se mobilnog  i zvala policiju.Ne verujem da bi vrištale, nagledale su se golih muškaraca (prvo u pornićima) još od svoje dvanaeste, ako ne i ranije.

Bio je septembar, neočekivano topao za ovo doba godine. Uputio sam se prema obližnjem, prilično zapuštenom parku,i usput video komšiju kako pere i glanca svoj automobil, kome je sa radija dopirala divna,”izvorna narodna muzika“ ispresecana humanistički obojenim porukama „oglašivača“, razume se. Nisam mogao da mu se obratim, nije imalo smisla, bio je suviše zauzet reklamiranjem svakodnevnog običaja nesumnjivo odraslog čoveka. Čim sam zašao u onaj deo preostale, sačuvane prirode, i deo koji najviše volim, naleteo sam na golobradog mladića u vojnoj uniformi, koji je izrazom lica i delimično svojom pojavom govorio da tačno zna kuda ide i zašto. Svaka normalna država mora da zna kuda ide i zašto, a vojnik i vojska podrazumevajuće su reklame u pokretu, mislio sam u sebi dok su mi se u susret približavali dva dečaka sa velikim torbama na leđima i dovikivala se među sobom, prilično psovačkim žargonom koji su čuli od takozvanih odraslih, brižnih roditelja, i druge starije dece. Ta deca su reklamirala školsku sistematizovanu obradu pupoljaka i cveća,“ukrasa prirode“, kako glasi refren popularne pesmice namenjene svima koji su takođe reklame od krvi i mesa.

Pogotovo kada voze automobile ili se voze u autobusu gradskog prevoza. Ako bih pitao zašto, verovatno bi mi odgovorili da im je suviše daleko da idu peške na posao, čak i ako im je ta služba, da ne kažem sluganstvo svakom režimu, udaljeno dve stotine metara. Oni su građani, i kao takvi, nebi da idu na put sa bilo kojim ciljem, na onaj , danas, zastareli način. Tehnika i tehnologija za njih jesu „civilizacijske neophodnosti“ čiji su oni prirodni vernici. Oni, ne znajući to, reklamiraju kiborge koji su već tu u procesu industrijske proizvodnje.

Čim seo sam na moju omiljeno mesto u tom delu parka na klupi, u susret mi se približavala zadihana muška figura u sportskoj opremi, kome je na prsima pisalo „Nike“, koji je reklamirao sport: “U zdravom telu – zdrav duh!” Umesto, ”u zdravom duhu zdravo telo”(mens sana in corpora sano). Tako se mislilo , govorilo, u doba starih Latina. Ali zašto bi prosečni sportista to morao da zna danas? Sport ,posebno fudbal, za koji sam se i ja nekada davno, kao klinac, zanimao, jedan je od osnovnih istrumenata u rukama svake države za skretanje pažnje, putem medija naročito, od bitnog ka nebitnom. Sportska nadmetanja, počev od škole, ne samo da podstiču takmičarski duh (kojim će se služiti i kome će se klanjati) nego su i primer trgovanja  mladim mesom naveliko.

Izgledalo je kao da je došlo proleće,i kao da mogu da se beru ljubičice. Vreme je postalo šizofreno, baš kao i ljudska vrsta. Kada sam pogledao nadesno, video sam da mi se  približavaju dve vrlo zgodne, nasmejane devojke.

Prva je na sebi imala, zamislite, (tesne) helanke, a druga baš tesan kratak šorc. Mogao sam da pokušam da se upoznam sa njima, ali nije imalo smisla. Normalne, lepo vaspitane devojke, čije predstavnice su verovetno bile one, ne upoznaju se na ulici sa nepoznatima. Pogotovo ako su takvi još goli.  Obe su reklamirale, ne znajući to, normalnost američkog kroja, iako su se odevale onako kako su se nekada odevale samo “izvesne ženske osobe”, to jest prostitutke. Zatim sam sreo biznismena sa kravatom oko vrata, verovatno skupljom, kako upravo izlazi iz banke;  baku sa cegerom u jednoj ruci a kesu sa hlebom i drugim namirnicama u drugoj; trgovkinju za kasom u supermarketu… tog istog dana sreo sam svog starog školskog druga, koji nikada nije imao vremena da skokne do mene, ili da me ponekad pozove da svratim do njega. Kada bi me upitao šta radim, i kada bih pokušao biranim rečima da mu objasnim, odgovarao bi mi uvek istim tonom, punog žaljenja, što nikako ne nalazi vremena da pročita neko književno delo, ili da ode sa ženom u pozorište, ili da pročita neki naslov među stripovima,koje je nekada, kaže, redovno skupljao i gutao, ali od kada se zaposlio i oženio, postao otac, nikako ne stiže da se posveti tome, bar preko vikenda. Uvek mu nešto, preče, iskrsne. Stvarno mu je žao, kaže. I pozdravlja me mnogo, i nada se da ćemo se uskoro ponovo sresti i tom prilikom, svakako, otići negde na piće.

Nije me video, a verovatno ni čuo. A kako bi i mogao?

Nevidljivi ne govore, i (ne) reklamiraju ništa.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip