Najjači utisak koji ovaj složeni roman ostavlja na čitaoca je možda njegova neobična iskrenost o vremenu oslobodilačkog rata i ustanka, koja je skoro zapanjuća kada se ima u vidu da je roman objavljen 1957. godine, dakle u ono još uvek olovno vreme zrelog titoizma, koje, koliko je bilo različito od sovjetskog totalitarizma, ipak je bilo zasnovano na praksi „proleterske diktature“ u kojoj su komunističke dogme i mitovi smatrani za nesporne i nedodirljive. Branko Ćopić, pisac-bivši partizan i izuzetno omiljen dečji pisac, objavio je tada surovu, realističnu pripovest o građanskom ratu po bosanskim gudurama, posebno o „levim skretanjima“ i zastranjivanja partizanskih komesara u vidu tzv. „crvenog terora“ koji je u jednom momentu zapretio da potpuno okrene srpske seljake od komunista ka četnicima i drugim pokretima (što se i desilo u nekim drugim krajevima tadašnje okupirane zemlje – npr. Crna Gora).

Ćopić slika neobični i dramatični susret između komunista – tih idealista, pobunjenika, španskih boraca, ljudi koji su rešili da menjaju planetu, sa tradicionalnom sredinom seljaka iz zabačenih bosanskih brda i planina na prostoru Podgorine i Vranovine (u stvari Grmeč) koji ni tri brega izvan svog kraja nikad nisu prešli a „reku su prvi put videli kada su išli u vojsku“. U okosnici romana su četiri lika – partizana, koji predvode ustanak: srčani španski borac „Tigar“, surovi komesar, poluintelektualac Vlado, zatim zamenik komandanta, bivši kraljevski oficir Radekić, kao i raniji komesar – humanista Milan. Prva dvojica su spremni da ideju revolucije nametnu po svaku cenu sumnjičavim i opreznim seljacima, koji su se digli na ustanak prvenstveno naterani nevoljom i ustaškim zločinima. Ćopić kao verovatni prvi naš pisac posle drugog svetskog rata piše o zloglasnim komunističkim „likvidatorskim desetinama“ koje su bez suda i odbrane tajno eliminisali („gluvi barut“) sumnjive domaćine, često potpuno nevine i neupućene seljake.

S druge strane, Radekić, raniji komandant poreklom iz Podgorine, smenjen zbog navodne „pasivnosti“ u ratovanju sa neprijateljima, kao i skrajnuti komesar Milan, opiru se i negoduju zbog ovog terora nad „kulacima“ i „petom kolonom“ (seljaci i ne razumeju ove pojmove). Ipak oni nisu u stanju da prevladaju revolucionarni žar novopostavljenih partizanskih vođa, svek dok sama vojna situacija ne dovede do raspleta.

Poseban kvalitet ove Ćopićeve proze je psihološko nijansiranje u prikazu likova, koji nisu pojednostavljeno oslikani crno-belo, zli i dobri, naši i neprijatelji itd, već kao ličnosti koje imaju svoju složenu prošlost i koji su čestu opterećene dilemama, kolebaju se i neprestano vode polemiku, čak i sa samim sobom. Čovek je složeno biće, sposobno i za najbolja dela ali za najgnusnije stvari, raspeto između visokih ideala i najbanalnijih materijalnih poriva uključujući one senzualne, podučava nas svojom pričom Ćopić. Ni slika neprijatelja, četnika ili regrutovanih muslimana među ustašama nije pojednostavljena i dehumanizovana – kako je to bivalo u literaturi „socijalističkog realizma“ ili još više, u partizanskim filmovima – već su i oni u Čopićevoj prozi oslikani kao ljudska bića – najčešće obični seljaci koje su okolnosti navele da počine zlo i zločin, baš kao što je to slučaj i sa njihovim komšijama partizanima. Svako ljudsko biće je nekadašnje naivno i u srcu čisto dete, koga je majka volela, mazila i pazila, podseća Ćopić.

Iako je fokus romana prvenstveno na seljačkom ustanku i bratoubilačkim sukobima, Ćopić sa ljubavlju i znalački slika prirodu i selo, prosti narod iz kog je i sam potekao kao i pojedine humorističko-pitoreskne likove, poput staraca–sitnih lopova koji u potaji prate vojsku zbog pljačke, ili siroticu Janju koja sanja o odlasku u daleke prekomorske krajeve, pojedine likove partizana – komunista i dr. Ćopićevo srce i ugao gledanja su uvek na partizanskoj strani pa je blagonaklon kada iskreno prikazuje greške i zablude ustanika. Kao rasni pisac, Ćosić ima poseban dar za opis detalja i mini scena od koje su neki pravi književni dragulji, poput potresne minijature o susretu dva srpska seljaka u spaljenom muslimanskom selu gde se suočavaju sa poslednjim preživelim koji je ostao da čuva grobove svojih najbližih; ili vanrednu epizodu na granici fantastike, o Luki koji se nakon streljanja, teško ranjen, ipak izvukao iz plitkog groba i nastavio da luta noću, kao neka vrsta vukodlaka u potrazi za osvetom; ili duhovitu pričicu o starcu koga je starija žena primila na konak i uživanje, a on je prevario i pokrao, sve je koreći da ne treba da u kuću prima strance.

Treba imati u vidu i ljudsku hrabrost Ćopićeve romaneskne iskrenosti, posebno ako ga uporedimo sa njegovim slavnijim ali opreznijim literarnim savremenicima poput Andrića ili Selimovića, koji su svoje kritike vlasti uglavnom prikrivali koristeći istorijske teme i metafore. Goli barut je predstavljao neku vrstu Ćopićevog književnog juriša u stilu mladog partizana, spremnog da pogine za ideale i istinu, nauprot barikadama posleratne stvarnosti, ukopanim u licemerju, lažima i izdaji onih visokih načela za koje su nekada ginuli piščevi drugovi. U tom smislu, njegova proza nadilazi vreme i okolnosti jednog ideologijom opterećenog doba i predstavlja svedočanstvo o večnoj ljudskoj potrebi da uprkos svemu, teži istinu i etičkoj odgovornosti za počinjeno. Svet ne može da opstane ako se ne zasniva na načelime etike i morala, kao i dobrote i ljubavi, mogao bi da kaže Branko, samo duhovitije i maštovitije.