Religioznost je u suštini skup pravila koja su ljudi davno odredili, utvrdili i precizirali, a onda ih čovek prihvata kao aksiome, pridržava ih se verujući u njih kao u svojevrsnu viševekovnu istinu ljudskog roda i postaje religiozan.

Po definiciji religioznost je verovanje u boga, ljubav prema bogu, poštovanje boga, strah od boga; življenje u skladu sa propisima vere i pobožnost. Produhovljen čovek ne mora striktno biti religiozni, ali on to jeste u svojoj suštini, jer je to čovek koji ljubi istinu, a istina nije ništa drugo do ljubav. Najčistija i najuzvišenija ljubav prema istini je ljubav prema božanskom u čoveku.

Duhovnost je sveobuhvatnija od religije, jer ona pomaže čoveku da se približi svojoj suštini. Religija je kruta. Ona egzistira u kalupu. Ima određenu formu i oblik koji ti može biti prihvatljiv, jer se u njemu pronalaziš ili ti je potpuno stran pa mu se opireš.

Produhovljen čovek potpuno drugačije razmišlja, oseća i doživljava stvarnost koja ga okružuje. On se trudi da razume i da oprašta. Biti duhovna osoba i živeti duhovno znači biti dobar čovek, imati saosećajno srce, činiti dobra dela, pomagati drugima i stalno raditi na sebi, razvijati svoju kreativnost i potencijale.

Religiozan čovek ne vidi ograničenja, jer je i sam ograničen, razume svoje i tuđe slabosti, poštuje i oprašta do nivoa na kome on jeste. Tu nema dubine i širine, jer nema duhovnosti. Religioznost nije spontana za razliku od duhovnosti. Religiozan čovek je u stanju da se danonoćno moli, jer njemu je bitno da ispoštuje pravila i formu.

Duhovnost je slojevitija, šira i dublja od religije. Osnovna razlika između religioznosti i duhovnosti je u tome što religioznost počiva na strahu i pokornosti, dok duhovnost počiva na slobodi i ljubavi. To je posebna moralnost, ali ne ona koja je nametnuta od spolja, od društva, već ona koja se rađa u srcu. To je njen presto. Između duhovnosti i moralnosti postoji prirodna veza i sklad. Jedna bez druge mogu, ali kada egzistriraju samostalno opasne su.

Sve što je nametnuto ne počiva na ljubavi i predstavlja samo puka pravila kojih se čovek pridržava iz osećaja odgovornosti i obaveze, dakle iz straha.

Duhovnost ima dodirnih tačaka sa religijom u delu koji se odnosi na moralnost, ljubav prema istini i prema drugom čoveku na kojima obe počivaju, ali samo duhovnost prevazilazi sve ono što je ovozemaljsko i materijalno, jer duhovnost predstavlja brigu o duši.

Duhovnost nam daje mogućnost da preskočimo prepreke koje ne stvara niko drugi nego naš um, i uči nas da razvijamo sopstvene vrednosti pomerajući sopstvene granice.

Zato duhovnost da, jer religiozan čovek je ograničen dogmama i normama. On je rigidan, jer njime upravlja strah prema životu, dok je duhovan čovek ujedno i religiozan, melem za društvo. Takvog čoveka vodi ljubav prema životu. Njegove ruke dobre misli sprovode u delo, one vrede i mogu da učine više nego ruke sklopljene u molitvi pred Bogom.

  duhovnost, Maja Marković, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Religioznost