Remedios Varo – žena koja je jurila zvezde

Miris mora golica moje nozdrve, vetar, ćarlijajući, mrsi mi kosu. Purpurno-plavo nebo, pulsira, najavljujući kišu nekakve nesaznate ljubavi sa meteorima čvrste strasti. Jastuci od šama pucketaju zvukom neke violine čija je melodija beskrajna. Ti vibrirajući zvuci gudala mešaju se sa gromoglasnim hukom mora. Tu i tamo promiče usklik belih, izgubljenih galebova. Kroz zatvorene očne kapke, prodire zaglušujuća svetlost Sunčevih zraka. Teraju me da pogledam. Naglo otvorih oči, po izričitoj komandi glavno-komandujućeg, zasenjujućeg Sunca. Gladnim očima gutam peščanu obalu. Perifernim vidom obuhvatam srpičasti Mesec. Namiguje mi sa treperavog odraza u vodi. Podižem pogled ka plavom svodu, koji je francuskim vezom izvezen, načičkanim, svetlucavim plejadama iščezle prošlosti. Gledam u horizont, čije se plavetnilo preliva, bezgranično.

 

 

Na rubu peščanog spruda, opažam siluete, dva ženska bića. Jedna, hipnotisano posmatra more, nemim urlikom prizivajući okeane.

Druga, zabacuje udicu, loveći zvezde. Iznenada, siluete se pokrenuše. Ova što je jurila zvezde, priđe i prošaputa nešto krotiteljki vodenastih formacija. Te reči vibrirale su mojim ušnim resicama, podrhtavajući. Njih dve koje je razdvajala vremenska distanca od šesdeset godina, našle su se, neizmenjene, u prostoru jednog vremena. Eklektički su jurile, sakupljajući razasute snove, nadrealističkih pejzaža stvarnosti. A Mesec u vidu mecene, nadgleda.

Mesec, taj svetionik, koji svojom veštačkom svetlošću, obasjava bespregledna bespuća, naglo se uzdiže, dominirajući na tom plavom svodu. Njegova svetlost obasjava svetlucave, silicijumske čestice, tu, pokraj mojih nogu. Na toj silicijumskoj postelji, ležala je knjiga „Mesec u kavezu“ od Soe Valdes.

 

 

 

Poput kakvog kradljivca iz elitističke grupacije Pink Pantera, grabim ovaj dragulj i prinosim ga grudima. Trčim najbrže što mogu, ali pesak otežava. Iz petnih žila, napinjem se i tako otežalih udova, ubrzavam. Udišem svež morski vazduh, a sa njim i omamljujuće šapate: „Pročitaj me“. Stropoštavam se u sofu. Zavaljena u naslonjaču, zaranjam u svet Remedios Varo, španske, nadrealističke slikarke, koja je nezasluženo, ostala na rubu zaborava.

Trebala je da stoji, na pozornici, zaslepljena zaglušujućim ovacijama, rame uz rame sa Fridom Kalom, čija je savremenica. Njen život je bio impozantno, nadrealističko platno, prožeto nitima ljubavi i davanja. Famille enfant, lovac na zvezde, čiji su snovi oživljeni na platnima i proznim zapisima. Bilo je uzbudljivo, posmatrati je u toj potrazi za zvezdama. Neuhvatljiva, slobodna i nadasve svoja, Remedios Varo obojila je nadrealisitički svet paletom živopisnih boja. Španija, Kuba, Meksiko, Francuska, sva ta prostranstva zasenila je dahom svoje ličnosti. Pariz iz tog vremena, bio je stecište umetnika, pisaca, spisateljica, slikara, ka kome su svi oni pohrlili.

Po rečima pisca Ernesta Hemingveja, Pariz je bio „pokretni praznik“, koji uveseljava. Sve oči bile su uprte u njega i svi su želeli da ga u stopu prate. I Beograd se odazvao na taj zov, koji je odjekivao iz kulturnog epicentra, Pariza. Kolika je bila njegova moć, najbolje oslikava poslovica „Kad kiša pada u Parizu, u Beogradu se otvaraju kišobrani“.

Dok sam čitala o ovim prošlim vremenima, učinilo mi se da smo , mi, u sadašnjosti kompas izgubili. I zapitala sam se, ko je danas, orijentir kome se okrećemo?! Gde je smešten u današnjici? Gde li je ta eksplozija umetnosti, reper ili uzor, koga smo voljni da sledimo? Odgvor još uvek tražim. Čini mi se da smo se u ovoj prašumi izobilja načisto izgubili.

Možda bismo mogli da ga nanovo stvorimo ili pak da ga izmaštamo? A za to vreme, možemo da čitamo i da učimo.

 

 

„Mesec u kavezu“ je jedna grandiozna, arhitektonska građevina, koja svojom pitkom narativnošću oslikava život špansko-meksičke slikarke Remedios Varo. Svojevrsni je omaž, Čudotvorki, slobodarki, koja nije pristajala na kompromise.

Ova skaska, koja nam približava bolje razumevanje nadrealističkog pokreta, dolazi nam iz pera Soe Valdes, kubanske spisateljice, pesnikinje, scenariste, filmskog direktora i blogera, koja je skinula paučinastu koprenu sa lika i dela, žena-umetnica. Pored ove građevine o Remedios Varo, napisala je knjigu i o Dori Mar, fotografkinji sa naših prostora, koja je, „nažalost“ poznatija kao Pikasova ljubavnica i o kubanskoj književnici, Lidiji Kabreri. Živi sa kćerkom u Parizu.

 

Soe Valdes

 

A, ovo drugo čitanje „Meseca u kavezu“, bilo je istog inteziteta kao i prvo. Oplemeni vas, natera vas da obuhvatite širu sliku stvarki i ispuni vas nadom. Neke knjige, poput ove, podstaknu vas i da razmišljate svojom glavom. Remedios Varo, slikarka, koja je uzdignute glave koračala, rušeći učmale dogme društvenih predrasuda. Ona koja je različitom ljubavlju volela svakog od svojih muškaraca, koje je odlučila da voli i koji su nju voleli. Bendžamina Perea je volela, pobuđena materinskim instiktom, brinula je o njemu, kao što majka brine o detetu, finansijski mu je pomagala i bila je pokraj njegove bolesničke postelje u Parizu. Valtera Gruena, je volela, kao već oformljena žena i umetnica, a on je od nje zahtevao da se prepusti slikarstvu. Bio je njena mirna luka. Sa rumunskim slikarem, Viktorom Braunerom, na obalama Mediterana, dok su opaljeni Suncem, bosim nogama, lovili ribu, prepustila se čistoj strasti. Međutim, kad je shvatila, da joj nedostaju svi njeni prijatelji i muškarci i kad se istopila materijalna opskrba njihovih strasnih milovanja, otišla je put Pariza. Ali, grad je bio pod okupatorskom nogom, koraci olovnih vojnika nacističkih odreda, marširali su ulicama. Vozovi dupke puni ljudi koji su bežali od tog zlosutnog diva, kolali su francuskim prostranstvima. A sama Francuska bila je podeljena. Ispijanje kafe bilo je stvar luksuza. Ljudi sa zavežljajem najosnovnijeg, bežali su pred terorom crnih čizama.

 

 

Stvarajući slike iz tog vremena, učinilo mi se da je naše društvo, generalno, zapalo u apatiju besmisla. Na trenutak mi se učinilo da smo razmaženi?! Pak, mi na ovim prostorima, nalazimo se u klinču, ogorčenog grča, koji nas onespokojava. Čini mi se, možda grešim, da bismo trebali da vratimo vrednosti sitnicama, možda će nas to trgnuti iz egzencijalističkog besmisla.

 

 

A užas, koji je doživela u tom periodu svetskog razaranja, ucrtao je trajan ožiljak na tom krhkom telu, nadrealističke slikarke. Otišla je u Marselj i ukrcala se na brod, preko Alžira i Maroka, sve do Kazablanke, uputila se za Ameriku. Meksiko će postati njena domovina. Tamo je učestvovala sa jednim svojim delom, „Valkirine uspomene“, „Divlji bršljen“, bilo je to 1940.godine u Meksiku na Međunarodnoj izložbi nadrealista. To je bio, posve jedan macistički svet, u kome su vladali Dijego Rivera i Frida Kalo, odenuti kraljevskim plaštevima na umetničkom tronu Meksika. Gospodarili su u vidu aristokratskih moćnika. A njena umetnost je na tom plodnom tlu, procvetala. Smatrala je da novac donosi delić slobode. Da, možda, ali umetnici iz prošlih vremena, poput Van Goga, Kloda Debisija i mnogih drugih, stvarali su svoja dela, po sizifovskim teretima siromaštva. Slika Debisija, kako u hladnom sobičku piše svoju muziku, dok mu se  gladna mačka vrzma oko nogu, provejava ispred mojih očiju, toliko je realna, da mi se čini da je mogu dotaknuti. Nije očajavao, već naprotiv, istrajavao je stvarajući.

 

 

A mi danas, u ovom potrošačkom svetu, gde se individualnost ističe, uvazani smo lancima straha, tog iluzornog gubitnika. Te tako bespomoćni bauljamo po šoping molovima i u toj sveopštoj gomili, previše smo usamljeni. Kao da je neki nihilistički oblak besmisla prekrio veći deo čovečanstva. Trebali bi da ga zauzdamo i da se prepustimo lepotama ovog sveta, da zavrnemo rukave i da stvaramo. Tako je i Remedios stvarajući radila i radeći stvarala. Pod psudonomom Uranga, crtala je za firmu Bajer. I mnogo je svog talenta potrošila na promociju farmaceutskih proizvoda. Oslikavala je nameštaj i muzičke instrumente za jednog od najuglednijih proizvođača u Meksiku.

 

 

Pitam se, da li umetnost treba da bude komercijalizovana i da podilazi ukusima širokih slojeva, omasovljena? Svrha umetnosti je da preobraća, da širi vidike metafizičkih promišljanja i da zalutale vraća na put.

Svojom umetnošću, ukrašavala je i kutije, darivajući prijatelje. Te bi se povlačila i slikala svoja najdivnija platna, tu se cela njena duša ovlapotila.

Odanu prijateljicu pronašlla je u Leonori Karington, engleskoj slikarki i spisateljici, koja je emigrirala u Ameriku, bežeći od ratnih razaranja. Vodile su prepisku putem rukom napisanih reči. Njihove ustreptele duše, intimno su se ispovedale putem pisama. U trenutku, učinilo mi se da je taj svet udaljen vekovima.

 

 

Pisma, koja su putovala sa jednog kraja na drugi kraj, ili iz jedne države u drugu, ustreptelo iščekivanje poštara, sve to sad je prekriveno nostalgičnom čipkom zaborava. Umesto pisama, razvodnjeno-deformisanim etrom lete emailovi, prepiska nestajučih poruka na društvenim mrežama, skladište se na udaljenim serverima. Digitalna slova se otiskuju na virtuelnom papiru, ekran odašilje neonsku svetlost. Jednim klikom sve može u deliću sekunde ispariti. Sve je instant, savremeni svet u prvi plan izabcuje nestrpljenje. Šuštanje koverti, miris i slova na papiru, pripadaju nekim prohujalim vremenima. Ima neke tajnstvene čari u pismima, u tom uzbudljivom očekivanju odgovora. Sedefasti nož za otvaranje koverti stoji, neupotrebljiv, poput neke dragocenosti. A naši potomci posmatraće ga ko kakvu relikviju i pitaće se za šta smo ga koristili. Možda bi bilo dobro, da uvezemo nešto iz prošlosti ili da to modifikujemo, prilagođavajući ga sadašnjici.

 

 

Ova knjiga me je inspirisala, mogla bih danima da pričam o nadrealističkoj slikarki, o isceliteljki, koja je vidala rana svojim prijateljima, ljubavnicima…No, ovo je priča i o jednoj pesnikinji. Iako ih je delio vremenski raskol od šezdeset godina, njihove duše su se dotakle u magičnom prostoru jednog vremena, u bezvremenskoj težnji za slobodom. A da li je i sama pesnikinja i autorka ovih redova, to ostaje da se dokuči.

 

 

Dok zatvaram korice ovog romana, iza zatvorenih očnih kapaka promiču siluete, dva ženska bića. Jedna posmatra talasastu pučinu, a druga pleše, upirući pogled ka iskričavim plejadama iščezavajuće svetlosti. Njihov razgovor, nošen osvežavajućim morskim vazduhom, vibrira mojim ušnim resicama. Jugo sa mora me doziva…kreni u potragu za zvezdama.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

 
5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments