Ulogujte se / Kreirajte profil

Repetitio studiorum – „Dan mrmota“    

 





 

“What day is this?”
“It’s February 2nd. Groundhog Day.”
“Yeah. I’m sorry. You know, I thought it was yesterday.”

Priča ovog američkog filma iz 1993. godine (reditelj Harold Rejmis) prati jedan dan u Filovom životu – dan, koji se mnogo puta ponavlja. Fil je samo jedan običan čovek, meteorolog. Možda malo poznatiji jer se pojavljuje na televiziji i priča o vremenskoj prognozi, ali ne mnogo različit od većine onih koji ovaj film mogu pogledati, koliko god on to želeo da bude. On nije plemić, superheroj ili neka na bilo koji način naročito povlašćena osoba i baš zato otvara velike mogućnosti poistovećivanja gledalaca sa njim kao sa nekim koga gledaju svaki dan.

Zaplet pun ponavljanja ključan je za ovu komediju koja se bavi ozbiljnim životnim temama. U njoj su pokrenuta pitanja usamljenosti, egocentrizma, identiteta i imaginacije. Potraga za odgovorima na njih dovodi do Filovog preobražaja i pozitivnog uticaja na ljude oko njega. Sve se to vidi kroz Filove monologe i dijaloge u kojima se primećuje iznenađenost, sreća, frustracija, očaj i prihvatanje situacije u kojoj se nalazi.

Na početku filma, postavljeno je pitanje da li će mrmot (koji se zove Fil kao i glavni lik) izaći iz svoje jazbine i videti svoju senku. Ceo film je na neki način suočavanje glavnog lika sa svojom senkom, kao i prihvatanje i popravljanje onog lošeg i deformisanog što u njenom obliku vidi.

Filov egocentrizam ga u prvi mah navodi da on sam sebi nameće usamljenost. Njegova narcisoidnost doprinosi tome da se on kroz ponavljanje jednog istog dana još vise oseća kao izdvojena jedinka. Upravo zbog takve svoje prirode nadmeno se ponaša prema drugim ljudima i zahvaljujući tome nije naročito voljen od strane svojih kolega. Ovaj element njegove ličnosti je najjasnije izražen u sceni kada mu policajac govori da ne može da izađe iz grada: “Don’t you listen to the weather? We got a major storm here.”, na šta mu Fil odgovara: „I make the weather.“. Ta crta njegovog karaktera dominira u prvoj polovini filma u kojoj Fil vodi računa samo o sebi, ne shvatajući situaciju u kojoj se nalazi kao nešto nužno loše. Egocentrizam je deo njegovog imidža, element njegovog identiteta za koji postepeno, pod sve jačim osećajem usamljenosti i bezizlaznosti, shvata da je loš i da ga treba promeniti, što na kraju i čini.

Jedino je Fil svestan onoga što mu se događa. On nema sreću da ima nekog, poput Estragona u drami Čekajući Godoa, koji bi delio njegovu sudbinu i kome bi mogao da kaže: „Uvek mi pronađemo nešto, zar ne, Didi (Vladimire), što nam stvori utisak da smo živi?“. On je zarobljen u svom unutrašnjem: „Moje spoljašnje senzacije meni su isto tako privatne kao i moje misli ili osećanja. U oba slučaja moje iskustvo spada u moj sopstveni krug, zatvoren prema spolja; i, sa svim elementima koji su slični, svaka sfera je neprovidna za druge, koje je okružuju… Ukratko, posmatran kao iskustvo koje postoji u duši, čitav svet je osoben i privatan za tu dušu.“ (F. H. Bradley, Appearance and Reality, p. 346, napomene uz The Waste Land T. S. Eliota, Norton critical editions, 2000). Na bolan način, svakog a istog dana, iznova i iznova biva svestan koliko je odvojen od spoljašnjosti, koja već narednog dana zaboravi njegove jučerašnje korake i tragove koje bi trebalo da ostavlja. On je za sve spoljašnje kao Plutarhove reči: „Jučerašnji čovek je mrtav u današnjem čoveku, a današnji umire u sutrašnjem.“ (Borhes, Budizam, 58). Takvo stanje kod njega izaziva usamljenost i apatiju. U prvi mah, to vodi želji za prevremenim i namernim prekidom života i razmišljanje o načinima da to postigne. Kasnije, dovodi ga do mišljenja da je bog i izjave u očaju: „I’ve killed myself so many times, I don’t even exist anymore.”. Ovde je (pa makar i u govoru) prisutno nasilje, čije je prikazivanje vešto izbegnuto, da bi se film održao od početka do kraja kao komedija. Prilikom ispovedanja Riti (glavnom ženskom liku) uz komične opaske počinje njegov krajnja transformacija, ona koja će ostati zabeležena u vremenu i za ostale likove u filmu i koja će važiti kada se probudi 3. februara ujutru. 

Ono što je reka za Heseovog Sidartu, to je za Fila Rita. Zimi u njegovom životu donosi ono što po pravilu treba da nastupi – dugo iščekivano proleće. Ona najviše doprinosi Filovoj želji za konačnom, pravom, pozitivnom promenom i od nje najviše uči o tome zašto i kako je postići. Rita mu pesmom Voltera Skota skreće pažnju na loše crte njegovog karaktera:

„The wretch, concentred all in self,
Living, shall forfeit fair renown,
And, doubly dying, shall go down
To the vile dust from whence he sprung,
Unwept, unhonor’d, and unsung.“

(Sir Walter Scott, Breathes There The Man, an excerpt from The Lay of the Last Minstrel)

Za Fila, promena je proces koji se odvija kroz ponavljanje, sa kulminacijom na kraju u vidu prosvetljenja. On se ne menja u potpunosti, već svojim delom, kao pergament sa koga je sastrugan prethodni, loš sadržaj a dopisan novi, koji ga čini boljim. On ostaje Fil, ne gubi svoj identitet, već ponavljanjem (dana) i učenjem postaje bolji čovek. Jedan od momenata kada je to naročito izraženo je kada recituje stihove pesme Work without hope Semjuela Tejlora Kolridža:

„And Winter slumbering in the open air,
Wears on his smiling face a dream of Spring!“

U inače pesimističnoj strofi Kolridžove pesme, Fil pronalazi stihove koji odišu optimizmom. Nagoveštena je potreba za njegovom promenom, koju je konačno spreman da sprovede u delo. Na kraju, prihvata novog sebe i za to biva nagrađen.

Imaginacija nam pomaže da stvorimo sliku o sebi koju želimo jer mi sebe gledamo kao drugog čoveka. Ona je vizuelizacija a postiže se ponavljanjem. Upravo ponavljanje daje ovom filmu priču a Filu priliku da radi na sebi. Time se dolazi do smisla i razjašnjenja a Fil, poput Sidarte, dolazi do nirvane, samospoznaje i do 3. februara. Prethodnicu ovog filma činile su kratke priče Christmas Every Day (William Dean Howells, 1892, prva poznata priča o ponavljanju istog dana) i Doubled and Redoubled (Malcolm Jameson, 1941.). Osnova obe priče je ista kao i u Danu mrmota – glavnim likovima se ponavlja jedan isti dan u njihovom životu, što ih dovodi do očaja ali i do duhovnog napretka. U Doubled and Redoubled, glavni lik proživljava jedan od najboljih dana svog života koji mu dosadi. Spas od monotonije naizgled nalazi kod jednog čarobnjaka. Na kraju priče prisutan je element misterije koji dovodi u pitanje stvarno izbavljenje glavnog junaka od nevolje u kojoj se našao. Christmas Every Day je više priča za decu čija je pouka da ne treba biti pohlepan. Otac ćerki pripoveda o devojčici koja je od Dobre vile poželela da svaki dan bude kao Božić. Na kraju se, nakon apsurdnih ponavljanja i problema koje je stvorila svom okruženju, pokajala i tražila vraćanje proslave Božića u pređašnje stanje – jednog godišnje, kako i treba da bude. U obe priče je prisutna fantastika koje nema u Danu mrmota. Prvi film u kojem se glavnom junaku ponavlja određeni vremenski period je 12:01 iz 1990. godine. U pitanju je kratki film, daleko manje poznat nego Dan mrmota.

Ono što čini Dan mrmota velikim i značajnim filmom je to što je prikazao promenu čoveka na bolje kroz komediju, bez uvođenja suvišnih (naučno)fantastičnih objašnjenja koja na kraju, kako je ovaj film pokazao, nisu nužna da bi gledaoci pogledali film koji pruža smeh i zabavu ali i podstiče na razmišljanje.

Gluma Bila Mareja je ono što ostavlja najveći utisak u toku gledanja filma. Ovo ostvarenje kao da je bilo predodređeno za njega – razlika u imenu glavnog junaka i njegovog vlastitog je u jednom, početnom slovu. On je jedan od glumaca koji su kroz svoju karijeru najbolje uspevali da ozbiljnošću postignu komičan efekat. U suštini, njegova uloga u ovom filmu se ne razlikuje mnogo od nekih prethodnih, poput one u filmu Stripes kada glumi vojnika ili one u filmu Ghostbusters, kada se bori sa duhovima. Sličan slučaj je bio i sa nekim od njegovih budućih uloga: bilo da je izgubljen u prevodu lutajući Tokiom (Lost in Translation), da traga za bivšim ljubavnicama (Broken flowers) ili se pojavljuje u kameo ulozi u filmu o zombi apokalipsi (Zombieland). Marej je glumačka institucija koja zrači harizmom i svojom komedijom privlači publiku, povezujući svaki novi film u kojem se pojavljuje sa prethodnim ulogama (koliko god bile slične) i prikazujući film i umetnost kao tkanje, intertekstualnost, strukturu. Jedino iziskuje od nas, gledalaca, da sve to primetimo.

Na kraju, Fil otkriva sebe ostavljajući za spoljni svet utisak da taj put nije bio dug (tj. da ga je prešao ne izlazeći iz Panksatonija) ili da ga nije bilo uopšte (da ga je prešao ne izlazeći iz kreveta). Mi, gledaoci, jedini smo svedoci svega kroz šta je Fil prošao ne bi li se probudio u krevetu pored žene koju je tokom svog putovanja iskreno zavoleo. Zato možemo da razumemo koju težinu sa sobom nosi Filova izjava olakšanja pri kraju filma: „Today is tomorrow. It happened.“. Upoznali smo glavnog junaka kao što je i on spoznao sam sebe iako ga drugi likovi u filmu verovatno nikada neće upoznati u tolikoj meri. Na taj način, na podsvesnom nivou, film je pokušao da stvori vrlo blisku vezu sa onima koji su ga pogledali – i čini to vrlo uspešno već 26 godina.

Za P.U.L.S.E Aleksandar Trbić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.