Revolucija u našim glavama
Istorija Bitlsa (treći deo)
Nakon enormnog uspeha albuma ‚‚Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ i euforije koju je pratilo njegovo pojavljivanje, potom šoka nakon iznenadne smrti njihovog slavnog menadžera Briana Epsteina (koji ih je kako-tako držao na okupu, u normali i uticao na to da se što manje bave uzavrelom političkom situacijom i komentarima, dajući akcenat njihovoj kreativnosti i pionirskoj ulozi u svetu rokenrol stvaralaštva) i uzdrmanog duha zajedništva koji ih je činio najpopularniim bendom u istoriji rokenrola, a napokon i gorko otrežnjavajućeg iskustva sa prvim pravim neuspehom, albumom ,,Magical Mistery Tour“ (kao i istoimenim TV filmom), Bitlsi se na neko vreme povlače iz javnosti u mir i utočište koje im je donela Indija, tačnije Rišikeš, mesto gde su se posvetili transcendentalnoj meditaciji i istočnjačkom duhovnom promišljanju kod svog novog gurua Mahariši Maheš Jogija. Boravak u miru Rišikeša, daleko od Britanije i očiju javnosti (kao i starih navika, konzumiranja marihuane i LSD-a kao neophodnih relaksirajućih i kreativnih energenata) značajno je obnovio njihovu kreativnu energiju početkom 1968. godine i očistio umove od psihodeličnih eksperimenata za nešto što će se vremenom pokazati kao njihov najkreativniji domet i vrhunac benda koji je obeležio jednu epohu i duh jednog jedinstvenog vremena, deceniju šezdesetih. Ideje za legendarni ,,White Album“ prosto su navirale u miru i dokolici, daleko od sveta koji su sami stvorili svojom jedinstvenom kreativnošću, duhom i energijom.
Prazne, bele korice albuma simbolizovale su na neki način stanje benda pred skorašnji raspad, grupu sjajnih, kreativnih umetnika na zajedničkom projektu. Bilo je to burno vreme nemira i stalnih previranja, simbolično ovekovečeno kroz stvaralaštvo Bitlsa. Trideset pesama, životnih priča okupljenih na jednom albumu, slika su buntovne 1968. godine, unutrašnjih i spoljašnjih promena pojedinca i društva, večne čovekove dileme kojim putem krenuti.
Dear Prudence, won’t you come out to play?
Dear Prudence, greet the brand new day
The sun is up, the sky is blue
It’s beautiful and so are you
Dear Prudence, won’t you come out to play?
Dear Prudence, open up your eyes
Dear Prudence, see the sunny skies
The wind is low, the birds will sing
That you are part of everything
Dear Prudence, won’t you open up your eyes?
Look around round
Look around round round
Look around
Dear Prudence, let me see you smile
Dear Prudence, like a little child
The clouds will be a daisy chain
So let me see you smile again
Dear Prudence, won’t you let me see you smile?
Dear Prudence, won’t you come out to play?
Dear Prudence, greet the brand new day
The sun is up, the sky is blue
It’s beautiful and so are you
Dear Prudence, won’t you come out to play?
Mekartnijevski strasno otpevana, rock and rollerski kotrljajuća i pop oblandom uvijena Back in the USSR otvara ovaj nestvarni LP i uvodi slušaoca u magični svet Bitlsa, uvek tako jednostavan, svež, pun mašte, divne lirike, sekvenci neodoljivog ludila, šarma, kreativnosti i harmonija koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Bila je to mekartnijevska rokenrolerska parodija na čuvene rok klasike Čak Berijeva u ‚‚Back in the USA“ i pesme Bič Bojsa ‚‚California girls“, napisana za vreme boravka u Indiji. Zanimljiva je zloslutna činjenica koja se odvijala u pozadini snimanja ove čistokrvno rokenrolerske, nadahnute i poletne pesme, naime, zbog sve većih ličnih i umetničkih (pre)tenzija između članova benda, načina viđenja rada, odabira pesama i iznalaženja novih načina izražavanja svakog od člana liverpulske četvorke čiji se duh zajedništva i spontanosti lagano topio i nestajao pred naletima ego tripova, pre svega glavnog tvoračkog tandema Lennon-McCartney, u jednom momentu nepremostivih nesuglasica tokom snimanja Ringo Star odlučuje da napusti bend (da bi se nešto kasnije vratio na nagovor nekadašnjih nerazdvojnih prijatelja), tako da je gromoglasni zvučni rokenrolerski zid zvani Back in the USSR nastao sa Mekartnijem na bubnjevima, Harisonom na gitari i Lenonom na basu. Mit je počeo lagano da se kruni i u narednih godinu-dve i formalno je nestao. Beli album, svojom dvoznačnom magijom je obeležio vrhunac i početak kraja jedne legende.
Raznovrsna pop rock kolekcija, obeležena snažnim autorskim pečatom, predstavlja snagu umetničkog izraza koji vas veže svojom neposrednošću i neuhvatljivom unutarnjom logikom. Preko snažnih Lenonovih rokerskih impresija i igara rečima – Dear Prudence (jedna od mnogih Bitls pesama nastalih tokom njihovog boravka u Indiji, kod gurua transcendentalne meditacije Maharišija, u kojoj je Lenon isprobao novu tehniku sviranja akustične gitare pod uticajem Donovana, posvetivši je Prudens, sestri legendarne glumice Mie Farou, tokom njihove istovremene ’’epizode“ sa Maharišijem i meditacijom), stižemo do još jednog Lenonovog bisera, Glass Onion, lirskih pasaža otpevanih strasno neponovljivim vokalom. Ona predstavlja zajedljivo Lenonovo poigravanje ‚‚dubinama“ (tako moćno i sarkastično najavljeno godinu dana ranije vanvremenskim singlom I Am the Walrus) koje su ‚‚hipnotisani“ obožavatelji tražili u pesmama Bitlsa (njihovim ‚‚skrivenim“ porukama i značenjima), njegovu beskrajnu gorčinu, sarkastičnu igru rečima, prezasićenost Bitlsima i ulogom koju je vremenom morao da igra i ponavlja do u beskraj, nametnutom od strane fanatične publike i industrije isprazne zabave željne uvek novih senzacija i idola, profita radi, naravno. Preispitujući sebe i sopstvenu prošlost, ulogu u Bitlsima i tražeći novu životnu i umetničku misiju, smisao svog stvaralaštva i samog smisla postojanja, Lenon se brutalno obračunavao sa svim nametnutim pravilima, očekivanjima, lažima i pričom, tačnije snom koji se sve više odbijao od zidove stvarnosti. Narkotici su činili poslednju liniju odbrane od stvarnosti koja je nemilosrdno nadirala ispod površine lažnog sjaja. Duhovitost, kreativnost i urođeni talenat, intuiciju da oseti pravi trenutak i duh vremena, potreba za nečim sasvim novim i iskrenijimizbijali su iz svih pora njegovog umetničkog bića. Razlaz sa Bitlsima, nečim što je sve više smatrao iluzijom bio je neminovan – samo su se rascep i gorčina sa kojima je doživljavao sebe unutar priče kojoj više ničim nije pripadao sve više produbljivali. ‚‚Glass Onion“ je bio jedan od vrhunaca Lenonove gorčine i nezadovoljstva situacijom u koju je sve dublje tonuo izigravajući po inerciji ono što već odavno nije iskreno osećao. Sledila je nezaboravna, onu koju posebno volim (pesma koja ima neku posebnu boju, unutrašnju snagu, mistiku, strast, lepotu, neizrecivost poetske note, pesma koja je tako dobro otpevana i koja možda na najbolji način pokazuje svu snagu i neponovljivost Lenonovog glasa, talenta, harizmatičnosti i unikatnosti odabranih, Bogom danih) – Happiness is a Warm Gun, za koju je sam Lenon tvrdio:
‚‚To je još jedna od onih koje volim. Kažu da je to pesma o drogama, ali je više o rock’n’rollu nego o drogama. To je neka vrsta istorije rock’n’rolla. Naslov sam uzeo iz jednog američkog magazina o puškama. Ne znam zašto ljudi pričaju da je to igla za heroin. Samo sam jednom video kako je to neko radio sa iglom i više to ne bih mogao ni da vidim“.
She’s not a girl who misses much
Do do do do do do, oh, yeahShe’s well acquainted
With the touch of the velvet hand
Like a lizard on a window pane
The man in the crowd with the
Multicolored mirrors on his hobnail bootsLying with his eyes
While his hands are busy working overtime
A soap impression of his wife
Which he ate and donated to the National TrustI need a fix cause I’m going down
Down to the bits that I left uptown
I need a fix cause I’m going downMother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gunHappiness is a warm gun
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
When I hold you in my arms
(Oh yeah)
And I feel my finger on your trigger
(Ooo, oh yeah)
I know nobody can do me no harm
(Ooo, oh yeah)Because happiness is a warm gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm gun, yes it is
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm, yes it is, gun
(Happiness, bang bang, shoot shoot)
Well, don’t you know that happiness is a warm gun mama
(Happiness is a warm gun yeah)
‚‚Happiness is a Warm Gun“ predstavljala je mešavinu tri ili četiri zasebna fragmenta naglašenih tekstom prepunim višeznačnih aluzija i asocijacija na različite teme, događaje i ličnosti, otpevana impresivno emotivno Lenonovim jedinstvenim vokalom koji u sebi krije pritajeni bluz i jedinstvenu izražajnu, magičnu notu privlačnosti.
Muzički gledano, pesma ‚‚Happiness is a Warm Gun“ sastoji se od četiri dela: uvoda s okidanjem prstima u tradicionalnom stilu, koji s neutešnog E-mola prelazi u razljućeni A-mol, lidijski deo u troosminskoj meri, koji uključuje i bluzerske nepravilnosti. Duplo ubrzani nastavak u istom tonalitetu i manje-više, rokerskom stilu i dugi zaključni u C-duru, uz korišćenje standardnog du-vap dela iz pedesetih“.
Od kreativne moći i nadahnutosti prethodno navedenih Bitls pesama sa Belog albuma do eksperimenta u Revolution 9, svojevrsnog radikalnog avangardnog poniranja u unutarnji svet autora i pomaka ka nečemu drugačijem, prostiralo se nepregledno polje duhovne kreativne avanture četvorice neponovljivih autora unutar celokupne istorije pop rok muzike.‚‚Pesma“ Revolution 9 osmominutna proba slušnih, slobodnih asocijacija, zvučni je Lenonov kolaž, avangardni eksperiment nastao iz više delova tokom juna 1968. godine u legendarnim londonskim Abbey Road studijima, produciran od strane još jednog Bitls maga, slavnog Džordža Martina, sa Džefom Emerikom kao tehničarem. Bilo je to lenonovsko otkačeno-nadrealno-sarkastično-tmurno viđenje pop muzike, nastalo pod uticajem eksperimentisanja s konkretnom muzikom avangardnih kompozitora Džona Kejdža i Karl Hajnc Štokhauzena. Bilo je to lenonovsko sarkastično i avangardno ,,razmrdavanje“ učmale malograđanske ‚‚svesti“, menjanje percipiranja nametnute stvarnosti, tzv. ‚‚jedine moguće stvarnosti“, koja je osmišljena u vladajućim krugovima u svrhu umrtvljivanja radnika i običnog sveta u iluzije blagostanja i opšte apatije, stanja koje je u potpunosti odgovaralo uzdrmanim vlastima u jednom haotičnom vremenu burnih protesta i pokušaja menjanja sveta i svesti ljud. Bila je to Lenonova sarkastična žaoka i izazov ‚‚elitnim“ i pohlepnim krugovima, učmalim, komercijalizovanim umetničkim krugovima, bio je to njegov iskorak koji će ga u budućnosti odvojiti u potpunosti od sveta Bitlsa i povesti vodama avangarde, ličnog samopreispitivanja i gorčini solo albuma – bolno iskrenih i političkih angažovanih, na momente i radikalizovanih.
,,Mislio sam da zvukom slikam revoluciju, ali pogrešio sam. Greška je bila u tome što je to bila kontrarevolucija“, objašnjavao je kasnije Lenon jednu od svoje dve ,,revolucije“ koje se pojavljuju na ovom albumu. Treća, malo ubrzanija, ostavljena je za singl. Oslanjajući se,uobičajeno, na vlastitu intuiciju (svoje najjače kreativno ‚‚oružje“, ono što ga je činilo tako posebnim, kreativnim, maštovitim,originalnim), Lenon nam svojom nadrealnom i provokativnom kompozicijom prezentuje nesvesne elemente svoje neverovatne kreativnosti(istorija rokenrola beleži da je bio autor preko 300 pesama tokom svoje celokupne karijere, stvorivši u tih dvadesetak godina mnoštvo klasika za sva vremena i eksperimentišući pionirski i avangardno oslobađajući prostor i udarajući temelje za mnoge potonje autore i pravce svojim vizionarskim, hrabrim delovanjem unutar rokenrola) i maštovitosti kroz nasumičnu interakciju fragmenata snimaka (smeštenih unutar graničnog područja između sna i buđenja) i svesno ironičan i sarkastičan omaž klišeima, svoju duhovnu revoluciju i korenitu transformaciju ličnosti (koja kulminira njegovim prvim pravim solo albumom iz 1970. godine ‚‚John Lennon – Plastic Ono Band“). ,,Ne prilagođavaj svoj mozak, greška je u stvarnosti“, bio je čuveni hipi slogan tih godina koji je unutar Revolution 9 lenonovski transformisan u zvučni kolaž na čudesan način i koji komentariše kvalitet svesnosti jednog uzbudljivog, radikalno buntovnog vremena. Kreativna nasumičnost, oslobađanje uma dotadašnjih okova stvarnosti i nametnutih, krutih normi konzervativizma i prepuštanje slučajnosti bili su posledica, pre svega, tadašnjeg masovnog konzumiranja halucinogena LSD-a, omogućivši mašti i intuiciji probuđenog Lenona revolt protiv svega onoga što je smatrao zastarelim izvesnostima prethodnih generacija, Lenonov sarkazam i radikalizam samo su dodatno ojačali novu, avangardnu notu njegovog umetničkog izraza. Uticaj Yoko Ono, njegove nove ljubavi bio je više nego značajan i vremenom sve jači na buduće Lenonove projekte, posebno solo albume i singl ploče koji su usledili dok je još formalno bio član Bitlsa (period od 1968.do 1969. godine). Uz avangardni umetnički izraz i radikalizam išli su i njegovo sve snažnije političko angažovanje, koje će ga na kraju odvesti u smrt, postao je previše ozbiljna i neprihvatljiva pokretačka snaga mnogih slobodarskih pokreta, preselivši se početkom sedamdesetih u Ameriku.
I’m so tired, I haven’t slept a wink
I’m so tired, my mind is on I wonder should I get up and fix myself a drink
No, no, no
I’m so tired I don’t know what to do
I’m so tired my mind is set on you
I wonder should I call you but I know what you would do
You’d say I’m putting you on
But it’s no joke, it’s doing me harm
You know I can’t sleep, I can’t stop my brain
You know it’s three weeks, I’m going insane
You know I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
I’m so tired, I’m feeling so upset
Although I’m so tired I’ll have another cigarette
And curse Sir Walter Raleigh
He was such a stupid git
You’d say I’m putting you on
But it’s no joke, it’s doing me harm
You know I can’t sleep, I can’t stop my brain
You know it’s three weeks, I’m going insane
You know I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
Sledili su ih potom Mekartnijevi komadi Ob-La-Di, Ob-La-Da (lepršava i spontana, mekartnijevski sladunjava pop melodija, na neki način njegov omaž jamajčanskog razigranom ska izrazu), Martha My Dear (ritmički najneobičnija Mekartnijeva pesma, najpoletnije iskazivanje njegove lepršavosti i pop melodičnosti), Blackbird (njegova akustična gitara i vokal stvorili su još jedan vanvremenski, biserni pop klasik, još jednu predivnu posvetu korenima moderne muzike – bluzu i kantriju), I Will (ležerno-sentimentalna smirujuća pop jednostavnost) i Mother Nature Son (u potrazi za duševnim mirom i seoskom idilom, u vreme sve većih tenzija unutar benda, Mekartni je ovu sjajnu kompoziciju komponovao u vreme boravka u Indiju, proleća 1968. pod uticajem jednog od predavanja gurua transcendentalne meditacije Maharišija) mnogi u nizu pop klasika iz pera neprevaziđenog, liričnijeg dela kultnog stvaralačkog tandema Bitlsa, Lenonova I’m So Tired (napisana u Indiji, nastavak sanjarenja sa Revolvera i ,,I Am Only Sleeping“, tačnije jedan od njegovih komentara na nesanicu izazvanu nedeljama uzaludnih pokušaja transcendentalne meditacije koja se na kraju pokazala kao obična farsa i gubljenje vremena). Lenonovska Sexy Sady brutalno je ciničan osvrt na svu tu parodičnu indijsku epizodu Bitlsa, njegov karakterističan jetki cinizam, gorčina proizašla iz svega onoga što je morao da trpi zarad sna zvanog Bitls magija – What have you done, you made a fool of everyone, opraštajni su lenonovski stihovi upućeni Maharišiju).
Harisonova legendarna While My Guitar Gently Weeps, bila je možda najbolji dokaz kakav se skriveni talenat krio u senci tandema Lenon-Mekartni, talenat koji je ovom božanstvenom pesmom neizrecivo zablistao. Na njegovu filozofsku poemu o suštini života Within You Without You (sa albuma ,,Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“), ljubavi i samog postojanja čoveka, nadovezuje se, godinu dana kasnije, svojom nestvarnom muzičkom lepotom, bluz emocijom i radošću čoveka koji iskreno voli i čija gitara nežno jeca trepereći u srcu poput čiste ljubavi muškarca prema ženi božanstvena While My Guitar Gently Weeps. Harison je napisao u jesen 1968. godine, a odsvirana je uz malu pomoć velikog prijatelja i muzičara Erika Kleptona, vodećeg britanskog majstora gitare i bluz čistunca. Nadahnuti Harison svoju inspiraciju za jednu od najlepših pesama Bitlsa i najlepših pesama uopšte pronalazi u Kineskoj knjizi mudrosti (I ching). Bio je to period stvaralaštva Džordža Harisona pod snažnim uticajem Boba Dilana, period laganog oslobađa od stega Lenona i Mekartnija, buđena Harisona kao veoma kreativnog umetnika i duhovnika, mistika koji iznova pronalazi svoj pravi i jedini mogući put.
Ne znam zašto ti niko još nije rekao
Kako da otkriješ svoju ljubav
Ne znam kako neko može da upravlja tobom
Oni te kupuju i prodaju
gledam u tebe i vidim gde je ljubav zaspala
Dok moja gitara nežno jeca
Gledam samo u tebe
A moja gitara još uvek nežno jeca
I dok Kleptonova gitara boji nežnim bluz prelivima poetsko platno života, Harison svojim setnim glasom i suptilnim potezima kičice senzibilne poetske duše nanosi predivne stihove iskreno zaljubljenog čoveka na pozadinu večnosti, na neuhvatljivi okvir života koji nam izmiče u trenutku kada pomislimo da smo uspeli napokon da ga uhvatimo, ukrotimo i oblikujemo po našim nezasitim željama. Bio je to period punog sazrevanja Džordža Harisona i kao čoveka i kao muzičara i kao poete. Ništa manje nije značajna i njegova jetka Piggies, socijalni, satirični komentar na klasne razlike, satirični, gorki komentar na licemerje i nasilnost tadašnjeg društva pod snažnim uticajem Orvelove ’’Životinjske farme“, harisonovski biserni eksperiment u baroknom stilu , uz malu pomoć harpsikorda (čembala).
Have you seen the little piggies
Crawling in the dirt?
And for all the little piggies
Life is getting worse
Always having dirt to play around in
Have you seen the bigger piggies
In their starched white shirts?
You will find the bigger piggies
Stirring up the dirt
Always have clean shirts to play around in
In their styes with all their backing
They don’t care what goes on around
In their eyes there’s something lacking
What they need’s a damn good whacking
Everywhere there’s lots of piggies
Living piggy lives
You can see them out for dinner
With their piggy wives
Clutching forks and knives to eat their bacon
Nakon nje, slede još folk rok balada u raspevanom mekartnijevskom stilu Rocky Raccoon (zabavna parodija, obogaćena zvukom klavira, beskrajna zafrkancija započeta kao nadigravanje Lenona i Donovana u Rišikešu), klasična Ringova bezbrižnost i melodičnost u Dont Pass Me By (kompozicija u kantri i vestern stilu, razigranog, plesnog ritma ukrašenog bluegrass violinom), i dalje nizanje slika čudesnog sveta liverpulskih ,,buba”, pop-rock klasici koji prkose vremenu i pomodarstvu. Jednostavnost izraza i lakoća sa kojom su to činili izmestila ih je zauvek iz sivila proseka mediokrteta i dala im zasluženo mesto u istoriji koju su sami stvarali.
Blackbird singing in the dead of night
Take these broken wings and learn to fly
All your life
You were only waiting for this moment to arise
Blackbird singing in the dead of night
Take these sunken eyes and learn to see
All your life,
You were only waiting for this moment to be free
Black bird fly, black bird fly
Into the light of the dark black night
Black bird fly, black bird fly
Into the light of the dark black night
Blackbird singing in the dead of night
Take these broken wings and learn to fly
All your life
You were only waiting for this moment to arise
You were only waiting for this moment to arise
You were only waiting for this moment to arise
Miljama daleko od proseka i ispraznosti netalentovanih, Bitlsi stvaraju stilski i idejno veoma šarenolik i neuobičajen album za njihove dotadašnje standarde. Slušamo Mekartnija kako strasno i energično peva u rokerskim Why Don’t We Do It in the Road (tokom oktobra 1968. pri samom kraju snimanja albuma objavljenog narednog meseca, Mekartni je užurbano sam uradio ovu pesmu, uz malu pomoć prijatelja Ringo Stara. Bio je to njegov bučni i stilizovani bluz u D-duru. Ma koliko moje srce bilo na strani Džona Lenona, moram priznati da mi je ovo jedna od najdražih pesama albuma, izvorno jednostavna, hrabra, neposredna) i Helter Skelter (Mekartnijeva haotična rokerska ,,vrteška”, koja svojim napetim stilom daje pun doprinos razvoju heavy zvuka iz spontane haotičnosti koja govori o vožnji toboganom), dok se Lenon snalazi u nizu sasvim neobičnog ludila, od The Continuing Story of Bungalow Bill, šaljivog, detinjeg pop komada kritičkih tonova, preko nostalgične, ljubavlju i setom obojene Julie (snenoj i elegičnoj kombinaciji sanjarenja o pokojnoj majci Džuliji i novoj ženi koja mu je tih godina totalno osvojila srce i um – Joko Ono. Pesma Džulija ujedno je i poslednja pesma snimljena za ovo vanvremensko remek-delo duha jednog vremena, Lenonovo bolno prinošenje žrtve duhovima predaka i pokušaj prekida opsesije majkom Džulijom i prenošenja ljubavi sa nje na Joko Ono, uz tihu molbu i traženje blagoslova) i ludila nazvanog Everybody’s Got Something to Hide Except Me and My Monkey (pesma koja označava povratak Bitlsa jednostavnijim rokerskim korenima, postpsihodelično ponovno rađanje Lenona kao čistokrvnog rokera), neobične Cry Baby Cry (jednog u nizu lenonovskih dvosmislenih sarkazama) do završnog bluz dodira Yer Blues (još jedan u nizu lenonovskih cinizama, ironičan odgovor na britanski blues boom druge polovine šezdesetih, ironičan komentar na pitanje mogu li beli ljudi istinski da osete i sviraju bluz muziku američkih, crnih legendi. Lenonov nekonformizam, gorčina, jetka ironija i bolna iskrenost davali su pesmama Bitlsa notu plemenite tuge, onu vrstu blues sete u glasu tako jedinstvenu i prepoznatljivu koja ih je njegovom originalnošću i beskompromisnošću izdvajala iz gomile i činila u mnogo čemu najznačajnijim bendom po istinsku revoluciju u srcima i glavama ljudi dekade koja je počela i završila sa njihovim pojavljivanjem i nestankom. Sjajan kontrast sa Mekartnijevim optimizmom, melodičnošću i duhom lepršavosti činili su jedinstvenu magiju Bitlsa, neponovljivu magiju tvoračkog tandema benda koji je proslavio rokenrol ili ,,električnu narodnu muziku 20. veka“, kako ju je sam Lenon jednom prilikom nazvao) i pomenute Revolution 1, kritički intoniranog poziva na bojkot svih političkih aktivista sveta koji žele da stvore novi svet nasilnim putem, koja jebila prva u nizu budućih Lenonovih politički obojenih reakcija na ludilo i propast jednog zabludelog sveta licemerja, pohlepe i ogoljenog zla.
Pesma Revolution 1 bila je prva na redu tokom snimanja Belog albuma (maj 1968. nakon razočaravajućeg povratka iz Indije, boravka koji je ipak bio kreativan i doprineo stvaranju mnogih ideja koje će se tokom godine realizovati upravo na snimanju legendarnog albuma). Džon Lenon se nalazio u jednoj od prelomnih životnih faza, njegova veza sa japanskom umetnicom Joko Ono konačno je ’’ozvaničena“ u njegovoj kući u Sariju (Surrey, England), 19. maja 1968. Dok je još uvek zvanična Lenonova supruga Sintija bila na odmoru, Džon i Joko su proveli čitavu noć snimajući njegov prvi solo album: Unfinished Music No. 1: Two Virgins, pre nego što su u zoru vodili ljubav. Ljubav prema Joko pomogla mu je, s jedne strane, da se oslobodi zatupljujućih kandži LSD-a (s kojim je eksperimentisao još od 1965. godine), ali je istovremeno, s druge strane, radeći uz Joko na novim umetničkim viđenjima stvarnosti počeo da koristi heroin.
Dok je Revolution 1 nastajala u dvoakordnom ležernom šafl ritmu, na studijskim trakama je ostalo zabeleženo kako se Bitlsi opuštaju bluzerskim improvizacijama između pokušaja snimanja pesme.
Pre nego što je avgusta 1968. pesma Revolution objavljena na singlu, kao zasebna verzija pesme (B strana singl ploče Hey Jude), pesma Revolution 1 je doživela niz promena i nasnimavanja, dok se na kraju nije pojavila i znatno brža i snažnija singl verzija. Nakon što su Lenon i Joko dodali nove vokalne delove i efekte, nastavljeno je s daljim nasnimavanjem. Lenonova inspiracija za serijal Revolution bili su studentski protesti u Parizu, maja 1968. a potom i antiratne demonstracije pred američkom ambasadom u Londonu. Lenon se našao u procepu sve radikalnijih stvaralačkih zahteva za nasilnom revolucijom i anarhijom Nove levice, s jedne strane (nazvavši Lenonovu kompromisnu verziju viđenja događaja ,,apolitičnim, plačljivim i uplašenim vapajima buržoazije“), gnušajući se njegove kritike radikalih političkih aktivista, i mogućeg ,,peace and love“, pacifističkog, miroljubivog rešenja nastalih nemira, s druge strane. Razljućen i gnevan prigovorima radikalne levice i desnice, po njihovom mišljenju Lenonovim neopredeljivanjem na ovu ili onu stranu u jednom od ,,presudnih istorijskih trenutaka“, Lenon je u jednom od intervjua dao svoj stav i viđenje cele stvari i mogućeg rešenja problema.
Reći ću vam šta ne valja u svetu – ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi.
Bluzerski tempo pesme poslužio je poistovećivanju Džona Lenona tadašnjem opštem povratku (bluziranim) korenima, uličnoj kulturi, buntu, muzičkom proleterstvu i usponu revolucionarne levice (koja je tokom 1966. i 1967. s gnušanjem odbacivala buržoasku umetnost). Bilo je to vreme britanskog bluz buma, kao i povratka bazičnom rokenrolu. I kao što je odgovor Stonsa bio u vidu povratka r & b singlu ’’Jumping Jack Flash“, potom albumu „Beggar’s banquet“ (sa pesmama poput ’’Street Fighting Man“ i ,,Sympathy For the Devil“, koje su bile njihov borbeni odgovor na revoluciju i ulične nemire), Beli album Bitlsa progovorio je na još snažniji i nedvosmisleniji način o duhu jednog burnog vremena (pre svega Lenonovim Revolucijama). Pesma Revolution 1 bila je po mnogo čemu presudna i jedan od najsnažnijih revolucionarnih Lenonovih zaokreta u životu i karijeri, bila je prva ozbiljna pukotina na uglađenoj fasadi Bitlsa i uvod u njegovu novu, mnogo radikalniju, društveno angažovaniju i politički obojenu, pacifističku fazu. Po mnogima bilo je to vreme kada je „rođen novi, pravi, istinski Lenon“.
Yes, i am lonely, wanna die
if i aint dead already girl
you know the reason why
Black cloud crossd my mind,
Blue mist around my soul
I feel so suicidal even hate my rock and roll,
Wanna die, yeah wanna die,
If i aint dead already girl
You know the reason why
Beli album Bitlsa ostaje jednim od svojevrsnih simbola jednog neobičnog vremena u kojem je nastao, razjedinjena celina neponovljive Bitls magije šezdesetih, kolekcija pesama i kreativnih iskustava koji su transponovali duh epohe u previranju i nestajanju, revija stilova koji su udarili temelje mnogim pravcima u rokenrolu, učinivši ga napokon umetnošću dostojnom poštovanja, kolekcija svih onih nedosanjanih mogućnosti koje su mogli da pretvore u još poneko remek delo da su potrajali koju godinu više. On ostaje nestvarna slika jednog eksplozivnog i neverovatno kreativnog vremena, galerija najneobičnijih duhovnih slika, skica, portreta, galerija likova i muzičkih eksperimenata nikad pre ni posle viđenih u tom formatu i u toj količini na jednom mestu. Napisati prikaz ovog remek dela, izneti samo u skicama priču o nekolicini pesama, a ne pomenuti nisku zagonetnih bisera kao što su recimo pesme Birthday (razigrana, konceptualna šala, posveta rođendanu još jedne rok legenede, Litl Ričardu), Savoy Truffle (jedna od onih uvrnutih, naizgled besmislenih pesama koje daju poseban šarm ovom neobičnom kolažu, čineći magiju albuma još većom i zagonetnijom. Ideja Harisona da napiše pesmu koja slavi njegovog prijatelja Erika Kleptona i njegovu strast ka jeftinim čokoladicama, angažujući pritom neke od najboljih saksofonista britanske džez scene tog vremena bila je još jedna pohvala kreativnoj ludosti i maštovitosti benda na svom vrhuncu), Wild Honey Pie (zarazne melodije i harmonijske forme), Long, Long, Long (okrenut mistici i istočnjačkoj duhovnosti, tihi, jedinstveni i tajanstveni Džordž Harison kreira svoju čudesnu muzičku viziju pomirenja s Bogom. Bio je to još jedan od mnoštva minimalističkih, pritajenih i zagonetnih momenata ovog jedinstvenog magnum opusa Bitlsa, trideset originalnih i različitih bisera koji nekom svojom neuhvatljivom logikomi tajnom čine presek i sumu jedne epohe, kaleidoskop duhovnosti i reviju stilova šezdesetih) ili završna, snena, enigmatična Good Night (sanjiva Lenonova balada, ostavljena za sam kraj albuma nakon zloslutne, apokaliptične ‚‚Revolution 9“, varijacija je na temu ,,True Love“ Kola Portera sa Ringom na vokalu. Totalno atipična, sentimentalna i slatkasto aranžirana od strane Džordža Martina, ova pesma zapravo je predstavljala Lenonovu zamisao kao uspavanku za njegovog petogodišnjeg sina Džulijena) dovoljan su dokaz o veličini, harizmatičnosti i nesagledivosti jednog od najblistavijih štiva koje je rokenrol ponudio u svoj svojoj višedecenijskoj nadahnutosti i lepoti unutrašnjeg sjaja.
Beli album ostaje unikatni portret četvorice momaka, svih njihovih talenata i umetničkog sazrevanja koje se bližilo ili već bilo na vrhuncu kreativnosti, kolekcija nekih od najboljih i najuticajnijih trenutaka koje je rokenrol zabeležio u svojoj čudesnoj, nepredvidivoj odiseji svetom koji su korenito promenili u svakom pogledu, od onog muzičkog, primarnog, do onog duhovnog, društvenog. Uz ,,Beggars Banquet“ Stonsa, predstavlja vrhunac eksplozivne i radikalno buntovne 1968. godine, jedne prelomne decenije i putokaz za sve buduće umetnike koji u zabludi eventualno pomisle da ,,sve znaju“ i da su ,,stvorili nešto epohalno i novo“. Svojom ,,belinom“ ostaje simbol čistote neisprljanih ideala četvorice neverovatnih mladića koji su samo svojim iskrenim srcem i božanskim talentima nadahnuto krenuli putem vlastitih snova i kreativnih poriva, prešavši granicu mogućeg pre svih ostalih.
Beli album Bitlsa (objavljen 22.novembra 1968. godine) ostaje moja najveća rokenrol ljubav, jedan od desetak vanvremenskih bisera kojima se čitav život uvek rado i iznova vraćam, moj kamen mudrosti i trajno izvorište lepote, ljubavi i inspiracije, moje zagonetno štivo koje svaki put iznova srcem upoznajem – moja prva i najveća ljubav, moj put ka lepoti koja se ničim ne može izmeriti, izreći ili kupiti. Dragocenost duše četvorice momaka iz Liverpula koji su meni i mnogim ljudima promenili sve(t), učinivši nas bar za nijansu boljima i kreativnijima.
Povrh svega, Bitlsi te čudesne 1968. godine osnivaju i sopstvenu kompaniju Apple, koja je obuhvatala diskografsku kuću, radnju i flmsku delatnost. Džon i Joko se pojavljuju krajem godine u projektu The Rolling Stonesa, čuvenom šou Rock And Roll Circus, te na sceni Royal Albert Halla u velikoj beloj vreći, jednom u nizu antiratnih projekata, njihove zajedničke pacifističke misije koja će obeležiti njihov budući zajednički život i karijeru nakon raspada Bitlsa.
Januara 1969. iznova su se okupili da bi snimili novi album i istoimeni film Let It Be (izlazak zloslutnog singla The Ballad of John & Yoko pokazao je unutrašnju uznemirenost Bitlsa, koji se pred kamerama pomenutog filma u Twickenham studiju, u Londonu, nalazio pri kraju snaga). Stvari su se ubrzano menjale, nervoza je rasla. Kamere londonskog studija,,Twickenham“, gde je snimano nastajanje novog albuma i session svirka Bitlsa, prikazivale su nemire i sve veći gubitak interesovanja za zajednički rad (film uistinu prikazuje poletnost i nepresušnu kreativnost najvećeg benda svih vremena, ali veštom snimateljskom rukom uklonjeni su iz konačne verzije filma upravo trenuci koji prikazuju velike tenzije, gotovo netrpeljivosti i totalnu nezainteresovanost, posebno Lenona, za bilo kakav dalji zajednički rad.
Ukratko, bilo je vreme za još jedan bitl-film ili tako nešto. Pol je hteo da ponovo krenemo na turneju ili da radimo nešto drugo.On je, kao sve sredio, pa su počele diskusije gde da idemo i sve to. Bio sam sa Yoko u to vreme i samo trčkao za njima. Sve vreme sam bio stoned i bolelo me dupe. Kao i ostale. Sve je bilo kao što film pokazuje. Mi, lenje drkadžije, koje sviraju već 20 godina. Odrasli smo ljudi, jebi ga, ne možemo da sedimo i vežbamo. Ja ne mogu, u svakom slučaju. Bilo je to užasno osećanje biti sniman sve vreme. Hteo sam da nas ostave na miru. Dolazili smo u studio u 8 ujutru. Ne možeš praviti muziku u 8 ujutru, okružen reflektorima i ljudima koji te slikaju. Zamalo da izdamo taj album u zaista usranom stanju. Bilo mi je svejedno. Mislio sam da je dobro da ga pustimo i pokažemo ljudima šta nam se događa: mi ne možemo više zajedno, mi ne sviramo više zajedno, ostavite nas na miru – komentarisao je kasnije Lenon.
Ideja vodilja za stvaranje novog albuma, pre svih Pola Mekartnija koji se istinski trudio da stvar održi na okupu i provetri talog burne prošlosti, bio je povratak korenima, bazičnom rock and rollu, jednostavnijim formama nakon dva kompleksna albuma, prepuna eksperimentisanja. Vremena klupskih (ili bilo kakvih) svirki odavno su prošla, gubila se spontanost, energičnost i veza sa straight rock korenima. Upravo iz svih tih razloga album Let It Be odiše obnovljenom energičnošću, poletnošću, vedrinom i neposrednošću, svim onim kvalitetima koji čisti rock čine tako privlačnim i jedinstvenim muzičkim pravcem i pogledom na život. Uprkos atmosferi skorog razlaza, neraščišćenih odnosa i zahladnelih odnosa Bitlsi su delovali jednako uzbudljivo i sveže. Njihova prirodnost, urođeni šarm i kreativnost nisu ih napuštali do samog kraja, a taj duh vedrine prenosio se i na muziku.
Od uvodnih akorda akustične gitare u Two of Us (uz Lenonov vrckavi humor kao intro, još jedan sjajan Mekartnijev komad, sentimentalni povratak korenima iz pedesetih, starim ljubavima kao što su bili ‚‚Everly Brothers“) i mekartnijevske lepršave topline, preko dirljive lenonovske sete u Dig a Pony (Lenonove pesme koja je nakon brojnih verzija i pokušaja dobila svoj konačni oblik na krovu njihove kompanije ‚‚Apple“, čuvenom koncertu održanom na vrhu zgrade, u četvrtak, 30.januara 1969. godine. Bilo je to njegovo viđenje tadašnje subkulture i konstatacija da su društveni tabui i stare vrednosti mrtvi, da je život igra, a umetnost sloboda dostupna svima) i glasa koji neodoljivo osvaja čistim rokerskim šarmom zaodenutim blue notom, zatim epske, lirične, vanvremenske i kosmički neuhvatljive Across the Universe, otpevane sa ubeđenjem i pritajenom strašću, onom karakterističnom blues bojom u Lenonovom glasu koja dira direktno u srce, Harisonove senzibilnosti u I Me Mine (njegov lament nad egoizmom koji razdvaja ljude, lament u jednom čudnom vremenu otkrića da LSD predstavlja otkrovenje nesebičnosti. Čudesna, misaona i pesimistična kombinacija galskog valcera i bučnog bluzerskog šafl ritma), dodiru čiste duše koji osvaja iznutra, tako bluzerski tugaljive i refrenskim krešendom naglašene, Lenonove nadahnute posvete duhu jednog vremena u Dig It (pesma koja u stvari predstavlja odlomak iz Lenonove improvizacije duge dvanaest minuta. Koristeći standardnu troakordnu formu on podrugljivo ‚‚propoveda“ u besmislenim slobodnim asocijacijama uz pratnju benda, skrivajući pred kamerama postavljenim za potrebe filma pravu, mučnu sliku atmosfere skorog raspada benda, njihove poslednje zajedničke kreativne trenutke, njihov duh koji ih je činio tako posebnim i inspirativnim), mekartnijevski šarmantne, duboke, otmene i dostojanstveno bolne Let It Be (u gospel ritmu, harmonična, veoma emotivna posveta pokojnoj majci Meri koja mu se javila u snu i rekla mu da pusti da stvari idu svojim tokom i da ne pokušava da održi neodrživo – Bitlse na okupu, četvoricu nekadašnjih poletnih i kreativnih liverpulskih momaka, koji su u međuvremenu odrasli i osetili duboku potrebu da svako krene dalje nekim svojim novim, zasebnim putem), neobavezno-razdraganog fragmenta Maggie Mae (tradicionalne pesme, jedne od mnogih Bitls improvizacija tokom snimanja albuma, Bitls interpretacija ulične balade o jednoj liverpulskoj prostitutki), rokerskog uzletanja u moćnoj I’ve Got a Feeling, uzbudljive kombinacije dvaju savršenih vokala Mekartnija i Lenona, oseća se duh novog poleta i radosti povratka silini čiste rock energije. Bila je to prva zajednička pesma neprevaziđenog kreativnog tandema, još od legendarne ‚‚A Day in the Life“ iz 1967. spoj dve polupesme. Jedan deo činila je Mekartnijeva strofa-refren i srednjih 10 taktova, u vezi s njegovom verenicom Lindom Istman, dok drugi deo predstavlja jedna od Lenonovih ideja iz 1968. godine, dvoakordni bluzerski format. Snimljena uživo tokom svirke na krovu, ona je predstavila po ko zna koji put Bitlse u svom nadahnutom, neispoliranom rokenrol izdanju, predstavila je njihovu snažnu, iskrenu i spontanu svirku, praćenu izvanrednim Bilijem Prestonom na električnom klaviru, povratak korenima i osnovnoj ideji da pesme nastanu bez ikakvog dodatnog nasnimavanja i studijskog poliranja, savršenstva jednostavnosti izvornog rock and rolla u The One After 909 (sirovi bluz železnice Džona Lenona), lenonovski obojene dinamičnošću i harizmom, još jednog mekartnijevskog pop klasika za sva vremena The Long and Winding Road,jedne od najlepših, melanholičnih i sentimentalnih pesama Mekartnija, pesme koja je postala konačna ‚‚jabuka razdora“ u aprilu 1970. u vreme kad je Lenon bez znanja Pola Mekartnija angažovao producenta Fila Spektora da konačno uobliči ovaj odbačeni album, što je toliko naljutilo Mekartnija da je par dana nakon finalnog miksanja albuma, 10. aprila te godine rekao svetu da napušta Bitlse, dirljivog setnog puta, Harisonove a la Elmore James For You Blue (poletna, bluzerska posveta Harisona svojoj tadašnjoj prelepoj ljubavi Peti Bojd, meni lično jedna od najdražih dvanaestotaktnih Bitls melodija sa Lenonovom magičnom slajd deonicom na gitari, toj treperavoj duši bluza Delte), gde sve pršti od ,,početničkog“ entuzijazma, želje za dokazivanjem i Lenona koji vibrirajući razvlači klizačem preko usijalih žica bluzerske gitare, pa do oproštajne Get Back (pesma koja je predstavljala prvobitni naziv albuma i koja je u aprilu 1969. postala devetnaesti britanski singl Bitlsa, jedna je od onih poletnih, gracioznih i otkačenih rokerskih kreacija, snažnih ritam i bluz numera koje su sačinjavale suštinsku osnovu benda iz koje su crpili snagu, vitalnost i ideje za uzlete u bilo kom pravcu da ih je poveo njihov neuništivi duh kreativnosti i inovativnosti), punokrvnog rock and rolla, još jednog dokaza nepresušne energije i kreativnosti koja je krasila Bitlse. Odgovor na pitanje:,,Šta bi bilo da je bilo?“ da su potrajali još koju godinu zajedno. Ipak, magija slutnje nudi mnogo više od odgovora, tajnovitu neizvesnost dalekosežniju od bilo kakve mašte.
Priču zaokružuje i obogaćuje toplina filma koji spontano prati rad na ploči, proces stvaranja pesama, lepotu ujedinjenih talenata, opuštenost i vedrinu session svirki, prirodnost četvorice momaka koji su prvi krenuli putem demistifikacije tzv. rock zvezda, prati dešavanja oko zgrade i reakciju prolaznika, te se završava antologijskim prepodnevnim nastupom na zgradi tadašnje Bitls kompanije ,,Apple“ (London, England). Na kraju svirke na krovu zgrade (na opšte čuđenje i oduševljenje kosmopolitskog Londona 30.januara 1969. godine), kao i na kraju ploče, jedinstvenom ironijom i smislom za humor John Lennon se spontano, sa smeškom, obraća prisutnima ,,Hvala na pažnji! Nadam se da vam se ovo svidelo i da smo prošli na audiciji!“ I kraj.
,,Let It Be“ je snimljen i ostavljen po strani do aprila 1970. Bitlsi su se još jednom okupili u februaru 1969. i do leta snimili svoje hronološki poslednje snimke i u septembru izdali ,,Abbey Road“ i… ostatak priče je legenda. Izazvali su pažnju, svideli se mnogima i prošli na audiciji, otišavši putem vlastitih snova, tamo gde još niko nije uspeo ni da se približi, ni da zaviri. Neka bude.
Leta 1969. Bitlsi su se poslednji put našli zajedno u studiju, radi snimanja novog, ispostaviće se, hronološki poslednjeg albuma. Naziv je dobio po čuvenom londonskom studiju Abbey Road, mestu snimanja albuma (kao i mnogih ranijih snimaka Bitlsa). Ispred studija, na čuvenom pešačkom prelazu, napravljena je još čuvenija fotografija Bitlsa kako prelaze ulicu. Bila je to jedna od opraštajnih slika četvorice momaka koji su 5.oktobra 1962. objavili svoj prvi singl, pesmu Love Me Do i nakon toga osvojili svet (slika iskorišćena za omot ploče Abbey Road).
Par meseci ranije, početkom 1969. godine, snimljen je album i film Let It Be, ali zbog sve većih nesuglasica unutar benda, ostavljeni su po strani. Bližio se kraj šezdesetih, bližio se kraj epohe koju su po mišljenju mnogih stvorili i pokrenuli 5.oktobra 1962. upravo Bitlsi. Džon Lenon, pevač, gitarista i njihov ideolog je već uveliko radio na solo projektima, zahvaljući najviše uticaju nove supruge, kontroverzne japanske umetnice Yoko Ono. Sve više se politički angažovao kroz razne pacifističke projekte, izdavao singl ploče (između ostalih antiratnu himnu Give Peace a Chance) kao i niz eksperimentalnih albuma, gledajući sve više na Bitlse kao opterećujuću prošlost. Mit se lagano krunio. Zla kob industrije zabave i nemilosrdni pritisci moneymakera gušili su postepeno radost sviranja i stvaranja, dovodeći priču do apsurda. Muzičari su vremenom postajali marionete i robovi za ispunjavanje komercijalnih prohteva i ponižavajućih ugovora, a njihov rad kompromisno komercijalno smeće, jeftina zabava za milione.
Uprkos svemu, Bitlsi ne bi bili to što jesu da nisu smogli snage da i Abbey Road urade na pravi nači, ironijom sudbine ispostavilo se da su na kraju stvorili još jedan izvrstan, možda i najbolji album. I tada, kao i godinama unazad, delovali su nadahnuto, sveže i inspirativno. Stvorili su najzreliji album, predivni pop kolaž povezan jedinstvenom Bitls magijom.
Come Together, lenonovski je cool poziv i ulaznica u magični krug poslednjih sedamnaest pesama Bitlsa. Intrigantne bas linije, prošarane jezom gitarske melanholije i jezičkih vrludanja Džona Lenona. Sa svojim seksualno političkim naslovom, ,,Come Together“ je Lenonovo poslednje zagovaranje kontrakulture tokom boravka u Bitlsima (fraza koju je skovao Timoti Liri bila je slogan za njegovu kampanju protiv kandidature Ronalda Regana za gradonačelnika Kalifornije, 1969. Liri je Lenona zamolio da napiše pesmu za kampanju i Lenon je pristao. Tako je nastala ova antologijska stvar koja otvara poslednji snimljeni album Bitlsa, ,,Abbey Road“). Napisana u stilu Lenonovih politički angažovanih, pacifističkih, postbitlsovskih pesama poput: Give Peace a Chance, Imagine, Power To the People, Happy Xmas (War Is Over)i Woman Is the Nigger of the World, ova pesma ispaljuje jetki mlaz ,,blebetanja“ prema nasilnim neprijateljstvima neprosvetljenog sveta, ukazujući na to da je jezik koji se koristi u takvim sukobima potencijalna zamka.
,,Ono što mogu da vam kažem jeste to da morate da budete slobodni“, jetko saopštava Džon Lenon u duhu jednog radikalno buntovnog vremena socijalnih nemira i društvenih previranja. Sloboda koju Lenon u pesmi priziva razlikuje se od pređašnje revolucionarne slobode po tome što je ona oslobađanje od svih normi i svih formi, uključujući i one najradikalnije – levičarske.
He roller-coaster he got early warning
he got muddy water he ono mojo filter
he say ,,one and one and one is three“
got to be good-looking ’cause he’s so hard to see
Come together right now over me
Sledi je još jedan melanholično smirujući Harisonov klasik Something, moglo bi se reći evergreen, delo zrelog umetnika koji je lagano izlazio iz senke Lenona i Mekartnija, glavnih autora Bitlsa. Pesma za koju je Frenk Sinatra tvrdio da je ,,najveća ljubavna pesma u poslednih 50 godina“, Džon Lenon priznao da je najbolja na albumu ,,Abbey Road“ i koja je stekla status druge najobrađivanije pesme Bitlsa od strane drugih izvođača (nakon ,,Yesterday“), nastala je još sredinom 1968. godine tokom pauze u radu na ,,Belom albumu“, kada je Harison komponovao na klaviru. Snimljena je za album ,,Abbey Road“ tokom leta 1969. (period jul-avgust), tokom pet zasebnih snimanja. Predivna melodija, bez uobičajene Harisonove gorke harmonije, ukrašena lirikom teksta i klasičnom gracioznošću (uz Bilija Prestona na Hammond orguljama i nizom studijskih muzičara, 12 violina, 4 viole, 4 violončela i jedan kontrabas) učinili su numeru ,,Something“ muzičkim evergreenom.
Maxwell’s Silver Hammer standardna je mekartnijevski sladunjava pesmica za nežnije sladokusce, lagana uvertira u remek-delo, fantastični rokerski klasik Oh, Darling! Strasno otpevana i proživljena, pesma od koje vas podilazi jeza, jedan je od najboljih Mekartnijevih komada, emotivni rok klasik propušten kroz čudesni Bitls filter melodičnosti koja dira dušu i raduje prefinjenošću sete, savršenstvo jednostavnosti prenošenja emocije, uz moćan glas i klavirsku pratnju. Ringo Star veselo i opušteno pevuši u pomorskoj Octopus’s Garden bašti, nepretenciozno, u svom humorom obojenom stilu, uvodeći A stranu ploče u epohalno finale.
Pesma Džona Lenona koja zatvara prvu stranu poslednjeg Bitls albuma – I Want You (She’s So Heavy) je neka vrsta enigme, čak i za najvernije sledbenike Bitls misije, atipično duga i čvrsta, prepuna neke neodređene tuge, gorčine i neuhvatljive jeze razvija se lagano, u session maniru, tokom ,,predugih“ osam minuta napetosti. Traje i traje, u neobaveznosti jamm session forme, neprimetno podižući tenziju. Zvuči kao neki osećaj dugog iščekivanja, pritajene sete rastanka, dugo odlaganog kraja, bez opraštaja i umirujuće nade. Seta u lepršavim pop klasicima Bitlsa bilo je ono što ih je, između ostalog, izdvajalo od većine, čineći ih tako magičnih i uvek svežim. Ma koliko je puta preslušavali, I Want You deluje čudesno zavodljivo i neuhvatljivo, nudeći mogući odgovor na pitanje kako bi Bitlsi zvučali da su još koju godinu potrajali – zrelo, primamljivo, korak ispred vremena u kojem sve nestaje osim njihove neukrotive mašte. I Want You bila je surovo beskompromisna Lenonova kreacija, miljama udaljena od sentimentalnosti pop balada Pola Mekartnija, udaljena od svega onoga od čega su on i Harison pokušavali da pobegnu, na kraju dovevši do raspada Bitlsa nakon dve godine rastrzanosti i tri maestralna albuma. Njeno duboko emotivno i strasno izvorište nalazilo se u beskrajnoj ljubavi koju je Lenon tih godina osećao prema Joko Ono (umetnički i životno tražeći iznova sebe i bežeći od svega što su predstavljali Bitlsi, mit od kojeg se na kraju grozio duboko rezigniran i bolno sarkastičan). Ponirući duboko u sebe, iznova ‚‚probuđen“ i ‚‚rođen“, u svoje ustalasano emotivno vrelo kreacije i duhovnosti, Lenon stvara jedno od svojih neobičnih remek dela. Bila je to bluzerska melodija u A-molu. Negde u isto vreme nastala je i jedna od njegovih najboljih pesama – Don’t Let Me Down (objavljena kao singl ploča). Zanimljiva je činjenica da su se te dve pesme, ta dva lenonovska bisera ( posvećena naravno dragoj Joko, njegovom novom božanstvu, muzi i inspiraciji) bile dve polovine jedne moćne izjave, koja ga je transformisala u duhovnom smislu u ono što će u naredne 2 godine postati njegova dva istinska solo albuma (nešto najbolje što je stvorio nakon Bitlsa) – John Lennon/Plastic Ono Band (1970) i Imagine (1971), izjave koja je glasila: ‚‚Don’t Let Me Down“ (‚‚Nemoj da me izneveriš“). Svet Bitlsa lagano se gasio u Džonu Lenonu, ali je i na samom kraju ostavio iza sebe niz besmrtnih Bitls klasika: ‚‚Don’t Let Me Down“, ‚‚Come together“, ‚‚I Want You“, „The Ballad of John & Yoko“ i ‚‚Because“.
I Want You jedan je od poslednjih zajedničkih bljeskova Bitlsa (nakon završetka snimanja albuma ‚‚Abbey Road“, avgusta 1969. Bitlsi su kao grupa bili praktično mrtvi), neka vrsta eksplozije supernove nakon koje su nastali mnogi drugi svetovi i zvezde (složenica sklopljena od 33 najbolja dela iz isto toliko pokušaja sa prvog dana njenog snimanja , gde su sva četvorica Bitlsa dali svoj puni, nadahnuti doprinos kao u najboljim danima, ne ostavljajući mesta bilo kakvim sumnjama zašto su bili i ostali najbolji pop rok bend svih vremena). Fascinira i sama činjenica da je miksanje i nasnimavanje ove čudesne Lenonove duhovne avanture trajalo gotovo šest meseci! Krajnji rezultat svega je autentična rok pesma, teškog, kompleksnog stila (u kojoj se tako moćno ogledao duh jednog uzburkanog, gotovo apokaliptičnog vremena), čista antiteza njihovom dotadašnjem karakterističnom pop izrazu po kojem su bili i ostali prepoznatljivi. Pesma koja se zlokobno uspinje ka svom apokaliptičnom klimaksu, poput antologijskog, orkestarskog dela pesme ,,A Day in the Life“, iznenada nestaje u vihoru, kovitlacu enigmatične Bitls oluje. Bio je to kraj prve strane albuma, orkanski klimaks pred smirenje i Harisonovu romantičnu, lepršavu ,,Here Comes the Sun“ i neprekinuti niz pesama u ,,medley“ stilu (niz nerealizovanih snimaka i delova, vešto ukomponovan i kreiran, kao neka vrsta odjavne špice) sa oproštajnim mekartnijevskim ,,The End“ recitalom o ljubavi. Bio je to veličanstveni uvod u kraj jednog sna, jedne neponovljive decenije i jedan od milion mogućih odgovora na pitanje kako bi u stvari zvučali Bitlsi da su potrajali bar još neko vreme, ali, čar magije i jeste u tajnovitosti i upitnosti, onom nedokučivom što nam uvek za malo izmiče i tera nas, uprkos svemu i saznanju da sve ima svoj kraj da uvek damo sve, pa i mnogo više od onog što zapravo mislimo da možemo. I Want You (She’s So Heavy)ostaje Lenonovim biserom i ljubavnom porukom koja ovaj čudesni svet čini jedinim mogućim i istrajnim, uprkos svim poražavajućim saznanjima njegove lagodne (ne)podnošljivosti postojanja … she’s so heavy.
Drugu, B stranu ploče otvara Here Comes the Sun, nešto tako lepo, dirljivo prijatno, smirujuće, puno duše, unutrašnje lepote, svetlosti, jednostavne radosti življenja, prijateljstva, ljubavi. Bio je to kreativni vrhunac tihog i povučenog Bitls klasika, čoveka iz senke, Džordža Harisona, veličanstveni zrak svetlosti koji izranja iz tame zaborava. Džordžov najbolji prijatelj i muzički saradnik, Erik Klepton, priseća se kako je Evo dolazi sunce nastala:
Bilo je divno prolećno jutro i sedeli smo na vrhu velike poljane koja se graničila sa mojim dvorištem. Imali smo gitare u rukama i prebirali po žicama kada je Harison iznenada počeo da peva:„It’s been a long cold lonely winter“…i deo po deo, završio je pesmu pre nego što je bilo vreme za ručak.
A stihovi su se pretvorili u lirske strune, setne vibracije, treperenje srca kada oseti novi dah nadolazeće ljubavi, sunca života, proleća koji topi led usamljenosti i tuge.
Nakon najboljeg, dolazi još bolje, čudo je komparacije sveta liverpulskih buba, čak i na dugo odlaganom kraju. Reč je o Lenonovom ultimativnom klasiku, koji po svemu, pre svega kvalitetu, senzibilitetu i magiji izlazi iz okvira obične rok pesme – Because, lenonovski odgovor na Betovena i njegovu vanvremensku Mesečevu sonatu, dirljivošću i senzibilnošću sete nadilazi sve, pa i same Bitlse. Ako su na početku karijere berijevskim rokendrolerskim manirom prizivali Betovena pesmom Roll Over Beethoven, na kraju svega, on je upravo bio tu, u pesmi Because. Bilo je to divno zatvaranje čudesnog umetničkog kruga, obojenog vanvremenskom toplinom ljudske duše i muzikom koja briše sve granice i ujedinjuje svetlost i lepotu svih onih koji stižu dalje od ostalih.
Vanvremenska, kosmička, setna ,,Because“ bila je poslednja pesma snimljena za poslednji album Bitlsa – ,,Abbey Road“, Lenonova trodelna harmonija u Cis-molu, inspirisana time što je Lenon čuo Joko Ono kako svira deo ,,Adagio sostenutto“ iz Betovene klavirske sonate, poznatije kao ,,Mesečeva sonata“.
Aaaaaahhhhhh…
Because the world is round it turns me on
Because the world is round…aaaaaahhhhhh
Because the wind is high it blows my mind
Because the wind is high…aaaaaaaahhhh
Love is old, love is new
Love is all, love is you
Because the sky is blue, it makes me cry
Because the sky is blue…aaaaaaaahhhh
Aaaaahhhhhhhhhh…
Aaaaahhhhhhhhhh…
Aaaaahhhhhhhhhh…
Melodija akorda poseduje ledenu gracioznost koja ne uspeva da angažuje emocije, već lebdi na povetarcu uzvišene igre reči. Pesma je snimljena početkom avgusta 1969. a završena na sam dan kada je napravljena i čuvena fotografija Bitlsa na pešačkom prelazu ispred studija, buduća omotnica albuma ,,Abbey Road“, objavljenog krajem septembra iste godine. Bilo je to vreme kada je heroin hladno lebdeo oko tela Džona Lenona dajući pesmi atmosferu vizionarskog otplovljavanja u neke druge ravni postojanja, poznate samo autoru ove nezaboravne melodije, setnog, mističnog, atipičnog, opraštajućeg kraja neponovljive Bitls magije. Dodir večnosti od kojeg vas obuzima neka čudesna seta, nemoć da bilo šta preduzmete osim da se prepustite hipnotičkim čarima melodije, magične aure koja je upravo zatvarala jedan mistični krug Bitlsa i jednu neponovljivu deceniju koja je upravo počela i završila se sa njima – kao i sve slobode i kreativni usponi oslobođeni nepreglednim poljima mašte i inspirativnosti koji je svetu ponudio ovaj bend, predvođen pre svega Džonom Lenonom.
Mekartnijeva You Never Give Me Your Money uvod je u opraštajni niz povezan nevidljivom unutrašnjom niti. Pol je svakako najzaslužniji čovek što su se uopšte pojavila poslednja dva albuma Bitlsa – razdor je trajao prilično dugo i do 1969. se produbio do usijanja. Opušteno neobavezna Sun King početak je kraja nakon kojeg sledi uglavnom mekartnijevski niz kratkih bitls-dosetki, stilski raznovrsnih pasaža, pretapajući se u melodiju odjavne špice i pesmu The End. Septembra 1969. ploča Abbey Road je ugledala svetlost dana. Bio je to verovatno najbolji i najzreliji album Bitlsa, ali Bitlsa više nije bilo. Stigli su do samog kraja epohe, ere koju su svojim duhom, maštom, energijom i kreacijom stvorili i na kraju je ostavili da počiva u snovima, sećanjima i dušama onih koji istinski osećaju i vole. Ostavili su je da počiva unutar legendarnih ploča na prašnjavim policama sećanja i širi pozitivne vibracije kroz vreme. Samo za one dovoljno otvorene i spremne da prihvate i podele vanvremensku lepotu muzike najboljeg pop benda svih vremena. I mnogo više od toga.
And in the end
love you take
is egual to the love you make.
Imao sam ideju da se vratimo u bazu i napravimo seriju koncerata po malim klubovima, objašnjavao je nakon raspada Mekartni. To sam predložio i ostalima. Počeli smo da pričamo o budućnosti grupe, nemajući pojma da je Džon, dan ranije, rekao našem tadašnjem menadžeru Alenu Klajnu da nas napušta. Pričaš svašta, ja ionako više nisam u grupi – rekao je Džon. Džordžu, Ringu i meni samo su se obesile donje vilice. Čekaj, kako to misliš, uspeli smo da izgovorimo, ali nam je Džon hladno saopštio da hoće da radi sam. Tako su Bitlsi prestali da postoje!
Words are flowing out like
endless rain into a paper cup,
they slither while they pass,
they slip away across the universe
pools of sorrow,
waves of joy are drifting though my open mind,
possesing and caressing me
Jai guru deva om
nothing’s gonna change my world
Ja ne verujem u Bitlse. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite Bitlse pozdravite ih u moje ime! – bile su opraštajne reči Džona Lenona.
Zvanični kraj Bitlsa objavio je upravo Pol Mekartni. Nakon što je završio snimanje svog prvog solo albuma (McCartney, april 1970), on u intervjuu datom 10. aprila 1970. godine definitivno objavljuje: Napuštam grupu zbog razlike u pogledima, razlika u poslu, razlika u muzici, a najviše jer mi je lepše sa porodicom.
I to je bio kraj jednog sna, barem onaj zvanični. Onaj nezvanični zapravo se nikada nije ni desio. Muzička i duhovna revolucija kojom su oborili i obojili svet beskrajna je lepota, višeglasna, melodijska harmonija, uvek tako inspirativna, prijateljska, topla, nežna, inovativna i neodoljivo pionirski naivna da nikoga ko ima čisto i otvoreno srce nikada neće moći da ostavi ravnodušnim.
Eh, da, bili jednom jedni Bitlsi i besmrtni duh kojim su pomerili, iščašili i promenili sve(t). I sve nas koji istinski umemo da verujemo i sledimo put srca koje nas nepogrešivo vodi. Jer, ljubav koju primaš, jednaka je ljubavi koju zapravo daješ. Let it be.
Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac
Posvećeno uspomeni na najveći bend svih vremena – Bitlse, jednoj romantičnoj epohi, šezdesetima, duhu jednog neponovljivog, buntovnog i revolucionarnog vremena, čoveku kojeg slobodno mogu da nazovem duhovnim ocem, Džonu Lenonu i svim onim lepim emocijama i trenucima koje mi je pružila njihova muzika u prethodnih pola veka mog postojanja.
Revolucija u našim glavama napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →