I PREDREVOLUCIONARNI PERIOD

Većina socijaldemokratskih partija Evrope, pred Prvi svetski rat glasala je za ratne kredite svojih vlada. U Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD) samo je mala grupa oko Karla Libknehta i Roze Luksemburg bila protiv ove odluke.

Tokom rata još je više porasla moć vojničke kaste u Vilhelmovom carstvu. Karl Libkneht i ostali levičari su isticali da je upravo antiimperijalizam jedna od suštinskih platformi u borbi za demokratizaciju u Nemačkoj – to znači da moć vojničke kaste treba skršiti, kidajući vezu između oružanih snaga i zemljišnog poseda, koja je bila stalni izvor nemačkog militarizma i ekspanzionizma.

Prvi svetski rat doveo je u krizu Velhelmovu imperiju sa njenim autokratskim aparatom. Dolazi do opšteg osiromašenja i po prvi put se klice nezadovoljstva javljaju i kod srednjih slojeva. Porazi na frontu, neprijateljska propaganda, i posebno Ruska revolucija, stvorili su pukotine u unutrašnjem nemačkom frontu. Međutim, za bujanje nazadovoljstva, odlučujući je bio poraz na frontu. Tek tada dolazi do proboja radikalne opozicije (Libkneht, Luksemburg, Mering) u okviru SPD.

Karl Libkneht:

„Svaka socijalistička partija ima svog neprijatelja, neprijatelja međunarodnog proletarijata u sopstvenoj zemlji; tu ona mora da se bori protiv njega. Oslobođenje svakog naroda mora da bude njegovo sopstveno delo“.

II SPARTAKOVCI

Karl Libkneht se 1915. nalazio u vojsci, dok je Roza Luksemburg, zbog svog antimilitarizma, bila u zatvoru. Te iste godine su Roza Luksemburg i Franc Mering pokrenuli časopis Die Internationale. Časopis su zabranile vojne vlasti, a osudila ga je i SPD. Drugi broj ovog časopisa je izašao tek 1919. Grupa oko časopisa radi ilegalno. Roza Luksemburg u svojim tekstovima posebno osuđuje politiku SPD i Karla Kauckog (ideologa revizionizma u međunarodnom radničkom pokretu). Grupa deluje u dva pravca – na uspostavljanju međunarodnih veza i na koordinaciji jedne opozicione platforme unutar partije i zemlje.

Karl Libkneht izdaje političku publikaciju Politička pisma 1916. gde se potpisuje kao Spartakus. Uskoro je cela grupa uzela to ime. Spartakovci kritikuju SPD, ali donose odluku da ne napuštaju partiju, već da borbu nastave unutar nje. Da se ne bi odvojili od masa spartakovci nisu zahtevali samostalnost od partije, čak ni onda kada SPD prekida svaki kontakt sa njima.

Spartakovci su ipak bili primorani da sa ostalim opozicionarima u okviru SPD stvore Nazavisnu socijaldemokratsku partiju (USPD), što je bila posledica uticija ruske februarske revolucije. Masovni štrajkovi tokom 1917. i početkom 1918. gurnuli su spartakovce ka radikalnijim stavovima. Štrajkovi izbijaju ne samo među radništvom, već i u mornarici austrougarske vojske. Januara 1918. Štrajkovi su se proširili na celu državu.

Brest-Litovski mir između Rusije i Nemačke marta 1918. naveo je Rozu Luksemburg da posumnja u sposobnost ruskih revolucionara da izvedu revoluciju. Spartakovci su bili ubeđeni da će revolucija biti svetska ili je neće biti.

Franc Mering u pismu objavljenom u sovjetskoj Pravdi priznaje neuspeh spartakovaca da USPD iskoriste za nemačku revoluciju. Svaka iluzija je isčezla. Dolazi do zbližavanja spartakovaca i drugih radikalnih grupa, a naročito bremenske grupe oko Karla Radeka koji uređuje Radničku politiku. Radek je kritikovao poziciju spartakovaca oko stvaranja USPD, tražeći novu proleterksu partiju. Na zemaljskoj konferenciji 7. oktobra dolazi do distanciranja spartakovaca od USPD.

III REVOLUCIJA

Monarhija je pokušala da izvrši površnu reformu institucija kako bi ukočila revolucionarni nalet masa. Formirana je vlada s princom Maksom fon Badenom, najliberalnijim predstavnikom dinastije. Socijaldemokrati su ušli u vladu.

Karl Libkneht se 21. oktobra trijumfalno vratio iz zatvoru u Berlin. Iskra revolucije krenula je iz ratne flote. Naredbu da se ide u bitku sa engleskom flotom 27. oktobra 1918. mornari su odbili. Na stotine mornara je pohapšeno.

Trećeg novembra u Kilu izbijaju demonstracije mornara koji traže oslobađanje svojih drugova. Počinje oružana pobuna. Na ratnim brodovima su istaknute crvene zastave. Četvrtog novembra stvorena su vojnička veća. Vojnička veća zahtevaju: puštanje političkih zatvorenika i mornara na slobodu, slobodu štampe, priznavanje veća za najvišu vlast… Istovremeno se stvaraju i radnička veća.

Petog novembra je u Kilu proglašen generalni štrajk. I u ostalim gradovima situacija je ista. U Štutgartu je štampan list pod naslovom Rote Fahne (Crvena zastava). Odlučujuća bitka se vodila u Berlinu. Vojni komandant Berlina je izdao proglas u kome je pozvao stanovništvo da ne pristupaju revolucionarnom pokretu. Pomisao da se jednom zakonskom odredbom može zabraniti revolucija najbolje govori o birokratsko-paternalističkom mentalitetu koji je vladao Nemačkom.

Devetog novembra izbija generalni štrajk u Berlinu. Demonstranti napadaju sedište policije oslobađajući 650 zatvorenika. Istog dana izlazi prvi broj Die Rote Fahne u kome stoji:

„Crvena zastava vije se nad Berlinom. Kajzer je abdicirao. Obrazovana je nova vlada… Čuvajmo se ushićenja. Ova revolucija ne treba samo da očisti sve ostatke i otpatke feudalizma, njena parola nije samo republika, već socijalistička republika! Njena zastava nije crno-crveno-zlatna, zastava buržoaske revolucije iz 1848, već crvena zastava internacionalnog socijalističkog proletarijata… Najneposredniji zadaci na tom putu su hitno postizanje mira, stalna vlast proletarijata, preobražaj privrede od privremenog socijalizma iz vremena rata u pravi socijalizam u vreme mira. Još uvek smo na početku tog teškog puta, a možda nisu isključeni ni preokreti…“.

Zahtevu spartakovaca za socijalističkom republikom suprotstavlja se socijaldemokratski Vorwärts sa svojom parolom o socijalnoj republici. Dva različita puta nemačkog radničkog pokreta su dospela do trenutka odlučujućeg sučeljavanja.

Abdikacija Vilhelma II je bila pokušaj spasavanja monarhije. I same buržoaske partije su tražile njegovu abdikaciju. Knez Maks fon Baden je podneo ostavku. Za svog naslednika predložio je šefa socijaldemokrata Fridriha Eberta. Samo mali broj pripadnikan radničkih masa je shvatio da će ovim postavljenjem Ebertu biti zadatak ne razvoj, već gušenje revolucije.

Devetog novembra je konstituisana nova vlada od članova SPD i NDP. Proglašena je republika.

IV SPARTAKOV SAVEZ

Socijaldemokrati na vlasti u Berlinu su se trudili da održe kontrolu nad situacijom. Spartakovci nastoje da se reorganizuju.

Desetog novembra 1918. obrazovana je nova vlada. General Grener je pohitao da obavesti predsednika vlade Eberta da mu je vojska na raspolaganju. Time je želeo da spreči predstavnike vojničkih veća da preuzmu kontrolu nad vojskom. Republika je tako nastala pod hipotekom uslova koje je diktirala stara militaristička vlast.

Petnaestog novembra sklopljeno je primirje između rukovodstva sindikata i predstavnika krupne industrije. Cilj je bio da se preduprede nemiri u radničkim masama.

Vlada ne želi da izvrši podruštvljenje krupne industrije, kao ni sprovođenje agrarne reforme. Zalaže se za opšte pravo glasa, davanje prava glasa ženama, uvođenje osmočasovnog radnog dana…

Radikalizacija spartakovaca dovodi 11. novembra do stvaranja Spartakovog saveza (Spartakusbund). R. Luksemburg, K. Libkneht, P. Levi, E. Majer, V. Pik, A. Telhajmer i drugi su još uvek mala prethodnica razočaranih politikom SPD nego neki revolucionarni pokret.

Šestog decembra se događa prvi krvavi nalet reakcije i socijaldemokrata na revolucionarni pokret. Kao odgovor, Spartakov savez izdaje proglas u kome se preciziraju zahtevi za preuzimanjem vlasti: „razoružati policiju i vojsku i stvarati proletersku crvenu gardu… Za jedinstvenu nemačku socijalističku republiku zasnovanu na koncentraciji parlamentarne i administrativne vlasti radničkih i vojničkih veća“. Spartakovci su računali na podršku proletarijata i tražilo se hitno uspostavljanje veza sa bratskim partijama u inostranstvu.

Prvi kongres veća radnika i vojnika cele Nemačke održava se u Berlinu decembra 1918. Od 489 izabranih delegata samo je 90 bilo sa radikalne levice, dok je spartakovaca tek 10. Nisu izabrani Karl Libkneht i Roza Luksemburg. Radikalna levica je na kongresu doživela težak poraz. Posledice su bile likvidiranje pokreta saveta i prenošenje celokupne vlasti na narodnu skupštinu. To je bio značajni korak unazad u odnosu na revoluciju od 9. novembra.

V PORAZ REVOLUCIJE

Stalni sukobi između dobrovoljačkih odreda reakcije (frajkori) i radničkih i vojničkih odreda su sve češći. U Berlinu su 23. decembra vladine snage otvorile vatru na diviziju narodne mornarice. Vojnici mornarice su se potom zabarikadirali u tvrđavi. U prvim sukobima oni odnose pobedu nad reakcionarnim snagama. Kao odgovor na ovaj čin vlade izvršen je 25. decembra napad na sedište Vorwärtsa, lista USPD, zbog njegove kontrarevolucionarne delatnosti.

Dvadeset devetog decembra USPD napušta vladu i time se pruža mogućnost SPD za kontrarevoluciju. Prvog januara 1919. spartakovci su stvorili Komunističku partiju Nemačke (KPD). Program KPD objašnjava Roza Luksemburg u Die Rote Fahne. To je briljantna aliza situacije:

„3/4 onoga što smo doživeli 9. novembra bio je pad postojećeg imperijalizma a ne pobeda novih principa… Potrebno je napustiti iluzije u pogledu zbijenosti radničkog pokreta… Revolucija se ne ostvaruje dekretom, niti samo promenom vlade, već akcijom masa“.

Karl Libkneht i Roza Luksemburg se zalažu za izbore, dok je većina protiv – da se revolucionarni pokret ponovo ne nasuka na greben parlamentarizma.

Lenjin je u nastanku KPD video početak Treće internacionale. Za SPD, 9. novembar predstavlja krajnju tačku revolucije, a za KPD je mogao biti samo polazna tačka.

Vlada uopšte ne reaguje na zahteve kontrarevolucionarnih krugova da se ubiju rukovodioci spartakovaca. Atmosfera u Berlinu je napeta. Četvrtog janura vlada je smenila upravnika berlinske policije, Ajhorna, koji je pripadnik USPD. Ajhorn odbija da se povuče. Šestog januara u Berlinu započinju demonstarcije podrške. Mase razoružavaju kontrarevolucionarne odrede, zaposedaju sedište policije, list Vorwäts i druge vladine ustanove.

KPD se zalaže za odbranu stečenih pozicija. Nije joj jasno kojim putem treba ići dalje. Roza Luksemburg:

„Nije dovoljno pozvati mase na demonstracije, treba im dati političke zadatke“.

Komesar vlade Noske uz pomoć frajkora prelazi u napad. Rukovodstvo revolucionarnog pokreta je svesno da je KPD suviše slaba. U Berlinu je reakcija zauzela sve. Razoružanje stanovništva je bio krvavi poduhvat. Uhapšeni su R. Luksemburg i K. Libkneht. Karl Libkneht je ubijen pri pokušaju bektva. Roza Luksemburg je ubijena na misteriozan način. Telo joj je bačeno u jedan kanal kraj zoološkog vrta. Ubijen je i poljski revolucionar Leo Jogihenes, mozak organizacije spartakovaca. Starog i bolesnog Franca Meringa slomile su vesti o smrti drugova. Revolucija je potučena.

Komunisti nisu hteli januarski ustanak, ali spontani pokret masa ih je primorao na to. Bilo je pitanje časti da se odgovori na napade reakcije.

Osnovni uzroci poraza revolucije su sledeći:

– podeljenost među revolucionarnim pokretom;

– revolucija se iscrpila u promeni političkih institicija (pala monarhija, uspostavljena je parlamentarna demokratija);

– SPD koja je imala snagu i podršku naroda postavila je ciljeve u okviru tradicionalnog parlamentarizma;

– revolucija se ograničila na mali broj nemačkih gradova;

– selo je ostalo po strani, jer nisu ponuđene radikalne mere agrarne politike;

– stvarna vlast je ostala u rukama stare birokratije;

– propala je mogućnost svetske revolucije zbog intervencije 14 kapitalističkih zemalja protiv sovjetske Rusije.

Devetnaestog januara održani su izbori za ustavotvornu skupštinu. SPD i USPD su dobile veliki procenat glasova, ali zajedno su imale manje glasova od udružene desnice. Nacionalna skupština se sastaje 6. februara u Vajmaru. Rođena je „velika vajmarska koalicija“ – SPD, katolički centar i desničarske partije. Donesen je novi ustav i prihvaćen je Versajski mir. Stvaranjem Vajmarske republike uspostavljen je novi poredak – opšte pravo glasa, pravo glasa ženama, odgovornost kancelara pred parlamentom, ukinute su polufeudalne i crkvene privilegije, data je mogućnost umetničkim i političkim slobodama. Političkim reformama, međutim, nije se ni načela baza ekonomske vlasti.

VI REVOLUCIJA U BAVARSKOJ

U Bavarskoj, koja je bila poljoprivredna oblast, 7. novembra 1918. pacifistički pokret svrgnuo je s prestola poslednjeg bavarskog kralja, Ludviga III. Na vlast su došli nezavisni socijaldemokrati. Od strane Saveta radničkih, vojničkih i seljačkih veća proglašena je Bavarska republika.

Politika Bavarske republike bila je proizvod zbunjenosti i improvizacije nezavisnih socijaldemokrata. Suština te politike bila je pobuna protiv centralizma Berlina i za samostalnost Bavarske. Na čelu Bavarske republike je nezavisni socijaldemokrata Kurt Ajzner (razbarušeni književnik, filozof-neokantovac i humanistički socijalista). Veliki štrajkovi tokom 1918. uverili su Ajznera da nemačku krizu mogu rešiti samo radne mase.

Program Bavarske republike pun je kontroverzi. Između ostalog, predviđeno je da Bavarska republika pristupi Društvu naroda. Posebno se napada politika Berlina i Pruske, koja se optužuje za militarizam. Ovakvom svojom politikom vlada u Minhenu je objektivno slabila svoju poziciju.

Pokret u Bavarskoj je ostao na površini. Njegov centar je lokalizovan u Minhenu. Sem toga, Bavarska republika nije raspolagala čvrstom odbrambenom organizacijom. Posle prvog šoka, buržoaske snage su našle snažan oslonac u birokratiji i veleposednicima. Vrlo brzo su počeli stvarati sopstvene vojne odrede.

Pokrajinski izbori za Ustavotvornu skupštinu januara 1919. naneli su totalni poraz Ajzneru, čime je on bio izolovan. Sama SPD je nastojala izolovati Ajznera i USPD.

Ajzner je ubijen od strane jednog reakcionarnog grofa. Ajzner je bio simbol bavarske revolucije. Njigovo ubistvo je izazvalo žeđ za osvetom čak i kod protivnika njegove politike, što ponovo daje maha revolucionarnom pokretu.

Obnovljen je rad Centralnog veća uz učešće predstavnika svih radničkih partijskih veća i sindikata. Marta 1919. održava se kongres veća u Minhenu. SPD želi dati kongresu umereni kurs i tako obuzdati pokret. Sedmog aprila je proglašena Bavarska republika veća (sovjetska republika). Komunistička partija je ostala rezervisana, ali se ipak pridružila akciji centralnog revolucionarnog veća.

Hapšenje od strane kontrarevolucionara rukovodilaca Centralnog revolucionarnog veća primorava komuniste da direktno pozovu mase na oružani ustanak. Ubrzano se vrše pripreme za stvaranje crvene garde. Umesto Centralnog revolucionarnog veća stvara se Komitet revoucionane akcije – oružana zaštita revolucije. Teži se uspostaviti veza sa Budimpeštom i Moskvom. Istovremeno se Minhen priprema za odbranu. Regrutuju se pripadnici Crvene armije. Proglašava se generalni štrajk na neodređeno vreme kako bi se koncentrisao što veći broj radnika u armiji. Međutim, seljaci bojkotuju revoluciju i ne šalju hranu revolucionarima.

Revolucionari sprovode nacionalizaciju banaka i stavljaju pod kontrolu industrijsku proizvodnju.

Pol Verner: „To je bio vrhunac vlasti proletarijata. Zlatno sunce proleća sijalo je nad Minhenom“.

Situacija je ubrzo postala nepovoljna po revolucionare. Dvadeset sedmog aprila i KP se povlači iz Akcionog revolucionarnog komiteta. E. Toler, koji se nalazio na čelu Centralnih revolucionarnih veća, odlazi na front kod Dahaua kako bi ga pokušao stabilizovati. Nesrazmera u snagama i potpuna izolovanost Minhena je nužno vodila u poraz. Dvadeset hiljada vojnika Crvene armije je stajalo spram sto hiljada vojnika reakcije. Snage belih su krajem aprila ušle u Minhen. Prvog maja je počeo divlji lov na ljude. Ulične borbe su trajale do 3. maja.

Eugen Levine, jedan od revolucionara koji je osuđen na smrt:

„Mi komunisti smo svi mrtvaci na dopustu“.

Porazom Bavarske revolucije je ugašeno poslednje žarište revolucije u Nemačkoj.

Uspostavljena Vajmarska republika je neprekidno u sebi nosila obeležje i plodove kontrarevolucije, koja će definitivno pobediti 1933. godine, dolaskom nacionalsocijalista i Hitlera na vlast.

Izvor: Crvena inicijativa

  Berlin, Istorija, Karl Libkneht, Nemačka, Roza Luksemburg, Vajmarska republika