Данас сам из воде извукао лепу Риде, тако је ја зовем, Ри од риба и Де од девојка, из Шишковог вира, а вир је у сокобањској Моравици! Човек, кад изађе из куће, никад не зна шта га чека. Мене је, ето, задесила несвакидашња срећа: риба-девојка!…

Било је, то, надомак Лимун-бање, како је зову мештани а названој Лимун по џемперићу жутом као лимун неког Мије Видојевића који је ту наследио лепо дедино и очево имање. Надимак Лимун, дао му је мој брат у време кад су, још, били деца. Лимун-бања је, уствари, најобичнија дивља бања, дивље купатило на трави, место где, једноставно, врућа вода извире из земље као гејзир и сиротиња која има некакве кожне проблеме стоји на земљи и бесплатно се купа; и мештани и гости са стране; после купања, кожа је мека и глатка као анђелово крило.

Прелазећи преко моста у Царини, зачуо сам оштар женски јаук, одмах сам помислио: неко се дави!

И, стварно, угледао сам девојачку руку како “хвата ваздух” изнад површине Моравице, на месту званом Шишков вир (Шишково право име је Драги Марковић, одавно је покојни, умро је још у време мог детињства, а ни ја нисам више млад).

Само сам одбацио ципеле у запливао…

Риба је имала среће, то јест, девојка!…

Успео сам да је, у последњем тренутку, спасим… Сирота, мора да се загрцнула!…

И тек кад сам је извукао и опружио на обалски песак, на десној обали Моравице, видео сам да то није обична девојка него риба-девојка, то јест, пола риба – пола девојка, то јест, риба-девојка: девојка горе а риба доле!…

Нисам могао да поверујем!…

Време бајки је одавно прошло, ако је, икад, по мом скромном мишљењу, и постојало: човечанство воли да измишља, али, изгледа, не сасвим! Доказ је мој улов, да тако грубо кажем јер овде се, очигледно, није радило о пецању него о спасавању голог живота из вира набујале реке.

Бленуо сам, трептао, нисам могао да верујем! Осећао сам се као да сам добио седмицу на лотоу (правилније се каже: лоту). Горе, све како треба, а доле… риба, крљушти, реп… реп и по!…

Још је, због борбе за ваздух, била слаба да нешто каже, али, погледала ме је, умилно, што сам јој спасио живот, добро сам разумео њену захвалност. Можда јој је, кроз главу (наравно, не може кроз реп јер главом се мисли!) прошла мисао да сам, као многи риболовци кад нису задовољни величином улова, могао да је вратим у воду, али, она, не, само, што није била мала него, напротив, била је повелика, риба и по, или, свеједно је, девојка и по, пола је била девојка… пола риба… какво враћање!   И, све такве мисли су ми…

Па ме је Риде привукла око врата, трипут ме пољубила и онесвестила се!…

Помислио сам да је, то, зато што се нагутала воде или муља или ко зна зашто, можда и зато што је, игром случаја, напустила свој сталан свет воде и нашла се у новом свету али свету здравог сокобањског ваздуха, тек, била је сасвим опуштена кад сам је подигао с песка, па кући…

Плашио сам се да ме неко не види, помислио би да сам луд!

На сву срећу, било је рано јутро и никог нисам срео ни у градском парку где сам је, на тренутак, спустио да јој загрејем реп у Шопору, топлој води амама која је истицала и слободно текла кроз парк…

– Баш ми је пријало! – рекла је Риде кад јој се загрејао реп.

Па сам наставио да је носим на Врело, где сам становао с мајком и млађим братом.

Мајка и брат нису могли да проговоре ни реч. Једном да и нас, сиромашне херцеговачке избеглице, огреје сунце! До тад смо имали само две мачке и певца, а, гле, сад! Мајка је напунила каду, брат је донео јастуче на надувавање па смо Риде сместили у воду. Одмах је заспала…

– Изгледа као Божанствена Гарбо! – рекла је мајка.

– Мене подсећа на Хемингвеја и на његово роман “Старац и море”! – рекао је брат.

– Мало сутра, ја нисам старац! – рекао сам. – Али, ако за своје писање икад добијем Нобелову награду за књижевност, онда ћу ти признати такво поређење али у моју корист: он је, из риболова, донео, у чамцу, само костур велике рибе, а ја… а ја…. погледај ту лепоту!…

Размишљао сам, логички: судећи по оним њеним морским пољупцима, потицала је из мора. Значи, она је, из Црног мора, преко Дунава, Мораве, Велике и Јужне па Моравице, преко Сокобањског мора код села-предграђа Бован, ето, допливала и до Шишковог вира, несумњиво јој је циљ био плажа Жупан! Али, десила јој се нека грешка у замасима, изгубила ритам пливања, шта ли, и, ето, малера, умало да не настрада!…

Спавала је све до вечери, тачније, до вечере: сармице од зеља с киселим млеком су јој се свиделе. Мајка јој је дала своју фланелску спаваћицу и, тако ушушкана, лепо је изгледала на троседу. Комшиница Александра Поповић, девојачко Видојевић, кад је навратила до мајке да јој врати позајмљену шољицу гриза, ништа није приметила јер је Ридин реп био испод ћебета.

И живот се наставио, смирен, предиван, бајковит!…

Али, не задуго!…

Она комшиница Александра, кћер Мије Лимуна, открила је нашу тајну!  Она је, ипак, видела крајичак Ридиног репа који је вирио испод ћебета и разгласила је целој Сокобањи да ми у кући имамо рибу!…

И читав наш живот се преокренуо!…

Прво сам питао Александру, зашто је, то, учинила.

– Па, ја сам жена, не знам да чувам тајну!

– Али, зашто си рекла да је она риба, кад је она исто толико и девојка?!

– Па, добро, погрешила сам, признајем, али, кад сам рекла риба, мислила сам на њен реп! Он је необичан, реп, а не, то, што је и девојка!…

Чудна филозофија. Али, такви су Сокобањци: од узрока праве последицу, и обратно (не обрнуто!)…

И, “кренуло” је (мада не волим овај глагол): Сокобањци су почели да нас посећују, као да је у питању народни музеј! Како и не би – Боба, Ксенијин, упецао рибу-и-по, само њен реп вреди… бре!… пола Сокограда, пола Рипаљке, пола Амама, пола Чокалијине пекаре, пола Виле “Цаце”, пола Калиновице, пола “Врела”, пола Трга Михића, пола ресторана “Жупан” где је, код госпа-Гвоздене, Андрић често набадао двапут по пет ћевапа, пола… пола… бре, колико тих пола има?!… Много! Богата је Сокобања! Има колико треба!… Милутину по полутину!…

Бањци су је питали како јој је.

Риде је одговарала да се никад не би вратила у Црно море, али да би се радо, за време годишњег одмора, мало пробрчкала у Сокобањском мору, у селу-предграђу Бован *).

Па је добила кијавицу. Доктор Шећерко јој је преписао капи, а апотекар Сретеновић их издао дуго загледајући рецепт, такав рецепт никад није видео: а јасно је зашто!…

Па је оздравила, кијавица је била лака и пролазна…

Зоран Чокалија се досетио да би се наша Риде могла искористити као бањска атракција да варош привуче што више туриста! Он је основао и “Друштво љубитеља и симпазитера Риде”, а моја маленкост, то јест, ја као најближи Риди и њеним чарима, изабран сам у Великој сали Општине за доживотног почасног председника!

Једна угледна делегација, с господином Чокалијом на челу, отишла је код нашег душевног председника Д. Лукића (Чокалија је Лукића држао у наручју кад је Лукић био беба!) да измоли употребу општинске лимузине с кадом-приколицом за Риде. Одмах је, председник, одобрио. Догађај кад је Риде потопила реп у кади-приколици и ја је одвезао на Сокобањско море, забележиле су све новине у Србији што је, убрзо, кад су ту вест пренеле и све друге радио и ТВ станице, привукло бројне туристе из Србије и других земаља у окружењу. Видећи како Риде покреће учмалу средину, сам председник је предложио да се за Риде сагради велики базен на Подини, да ужива у пливању а и сви остали, ко год хоће, свако је добродошао у сокобањси туристички рај!…

И, заиста, не прође много времена, председникова идеја се оствари: Сокобања доби велики полуолимпијски базен, велики аква-парк, на дику и понос како моје Риде, тако и свих мештана, намерника, бањских гостију прелепе Сокобање, свих људи добре воље! Аква-парк је добио назив “АКВА-РИДЕ”… Моја риба-девојка, моје рипче, моја драга Риде, највише је учинила за развој бањског туризма овог краја…

И живот се настави, породичан и миран, како се, само, пожелети,  може…

С Риде живим у срећном браку…

Наше венчање, било је атракција за целу Сокобању. “Склопили” смо реп… пардон!… брак, по њеној жељи, у ресторану “Жупан”. Власница ресторана госпа-Гвоздена, била нам је кума. Као венчан дар, кума нам је купила књигу “Риба на жару”… и сви су се смејали и знали да је то значило “на страсти”! Меден месец, зна се, провели су у Михићевом роману “Хотел Јевропа”, у оној соби на углу, с балконом, одакле је најлепши поглед на књажевску бању! У тој соби има један кревет, један орман, једна столица, једна “Библија”, једна срча отпала с горњег јединог прозора, једна хемијска оловка марке “PILOT SUPER GRIP <F>” заборављена (од неког ранијег госта) после решавања укрштених речи… е, ту је аутор романа једном спавао и сањао госн-Миленковића с белим рукавицама, првог власника хотела… касније, назив је промењен, “Парк”, па “Конак Бони”, итд., ко зна шта ће бити; појавили су се наследници који у транзицији… итд., итб. (ближе!)… времена долазе-пролазе… а сећања остају-остају да их се… сећамо… амо… амо… и овамо и онамо… ај!… ај!…

Ајд, лаку ноћ!…

П. С.

Кад сам се пробудио, прочитао сам и овај део приче, мора да сам га написао у сну. Део пре краја…

Остали смо, у Сокобањи, сами, моја Риде и ја. Мајка је, одавно,  умрла, а брат се, одавно, одселио у Београд…

Живот с Риде ми је предиван, а и њен, са мном, исто тако, стопут ми је то рекла…

Нажалост, Риде и ја немамо деце из разумљивих разлога, али, то не умањује нашу породичну срећу. Кад је питају како јој је, она, спремно, одговара:

– Лепо! Боба је идеалан муж! Све што зажелим, он ми испуни! У бајкама, рибе испуњавају жеље, а у стварности, Боба их испуњава мени!

– А шта, најчешће, желите? – упитала ју је, једном приликом,  позната сокобањска новинарка Љиљана Николић.

А Риде је спремно одговорила:

– Да пливам у топлој води, у женском базену, у турском Амаму!

И ту жељу јој редовно испуњавам.  Довезем је општинском кадом-приколицом до Амама, у парку, пренесем је, нежно, до женског базена и још нежније “бацим” у воду, само се праћне и сместа почне да ужива, риба је, то!

Али, додала је, Риде, на крају ТВ интервјуа, и ово:

– Једино што ми се не свиђа, ама ич! (почела је да говори сокобањски!) је што ме – кроз оно малечко пенџерче, с улицу – шпијунирају – а највише Драган Шишко, Бошко Кокица и Зоран Чокалија! Али, немају шта да виде, имам, само, реп!…

Па се смеје, широко, гласно и радосно, онако велика, лепа и јака, а глас јој мио, рибљи, крљушти јој трепере као лишће на озренском поветарцу!… гледано с Врела, из дворишта Виле “Цаце” где живот, некад, беше: млад, весео и смео…

__________
*) Ако некад, лети, долазећи или одлазећи из Сокобање, приметите на површини Сокобањског мора неко комешање на површини велике и дугачке воде, знајте да је то моја Риде: плива, ужива и репом вас поздравља! У ствари, каже вам: “Добро дошли, драги гости!”

.

За П.У.Л.С.Е Велибор Михић

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  priča, Велибор Михић