Right in the Childhood! (u smislu upropastićemo vam uspomenu na igru/crtani/film koji ste voleli) – ovakvi postovi na Internetu umeju baš i da me nasmeju i da me iznerviraju. Ja na primer nikako, ali nikako nisam mogla da svarim klipove o skrivenim porukama u Diznijevim crtaćima (od seksualnih preko masonskih do satanističkih). Prosto, tamo gde je neko video prizivanje demona, ja ništa videla nisam. Takođe su umele da me nasmeju, ali mi i pokvare utisak razne analize, parodije, sinhronizacije, nekad čak i igrane verzije.

Međutim, kako sam zahvaljujući interesovanju za društvene nauke počela da analiziram sve što vidim, a hvala Bogu dovoljno klinaca imam u porodici da mi oni budu izgovor za gledanje crtaća, počela sam da primećujem dosta toga što ranije nisam. Neću da pišem o subliminarnim porukama, stvarima koje loše utiču na decu i slično (možda poneke, ali trudiću se da ih izbegnem). Samo navodim neke stvari koje su po meni dovoljno naglašene u crtaćima i nekim stripovima, tako da „upadnu u oko“.

Anastazija i propaganda

Divan film i divna muzika! I dalje pamtim svaku pesmu, svaki dijalog, na kraju krajeva to je jedan od retkih “ljubavnih” filmova koji mi se sviđaju (Anastazija i Dimitri su mi od samog početka bili preslatki).

Ali, ali, ali… Da li ste obratili pažnju na to kako izgleda Rusija posle Revolucije? Da li biste živeli tamo? Ja ne bih (doduše, još manje bih volela da živim u Rusiji pre revolucije). Da li vam je zapalo za oko kako izgleda onaj neljubazni čovek koji ne da Anastaziji kartu bez izlazne vize? Da, ima na kapi ogromnu petokraku, srp i čekić.

Film je iz 1997. godine, kada strah (da ne kažem paranoja) od komunista u Americi nije više bio toliko snažan, a čisto sumnjam da prosečan gledalac obraća pažnju na te stvari, međutim meni posle toliko lekcija o Hladnom ratu ovo ne može baš da promakne, kakva god da je bila namera autora filma.

Ono što ipak treba istaći je da je ovaj film od ruske publike dobio pozitivne kritike, premda je bilo onih koji su smatrali da je način na koji je Anastazija prikazana pomalo neukusan (Anastasija Romanov je kanonizovana 1981. godine i nekim vernicima je film bio uvredljiv; takođe neki istoričari su smatrali da bi gledaoci na osnovu filma mogli da o Romanovima i Rusiji steknu pogrešnu sliku).

Crtani likovi i Napoleonov kompleks

Premda je diskutabilno koliko je zapravo Napoleon bio visok, odnosno nizak za vreme u kojem je živeo (ja sam nailazila na različite, kontradiktorne podatke i ne bih da širim dezinformacije), po njemu je nazvano psihološko stanje karakteristično za niske muškarce (obično se pominju muškarci, mada imam utisak da i pojedine žene imaju Napoleonov kompleks) koji su veoma agresivni i imaju potrebu da budu dominantni kako bi nadomestili fizički “nedostatak”.

Da li ste primetili koliko je u crtaćima niskih zloća? Sima Strahota (Yosemite Sam), Marvin Marsovac (Marvin the Martian), Iznogud (Iznogoud), Džo Dalton (Joe Dalton), na kraju krajeva i Džeri (ako i nije nizak kao miš, u odnosu na Toma je itekako nizak). Ne znam da li su autori crtaća i stripova vodili računa o ovome kada su smišljali likove, ali svakako su dobro odradili posao.

Zanimljivo je da su neki gledaoci primetili kako su dobri likovi uglavnom visoki – bar u odnosu na zloću, pa tako na primer imamo braću Dalton – Averel je visok i dobar, Džo nizak i zao. Istina je i da su visoki dobri likovi često priglupi – Averel, kalif Harun el Pusah… Bilo je ljudi koji su stekli utisak kako je glavna poruka da se ne isplati biti dobar ili da su dobri ljudi glupi. Ne bih se složila – dobar je i Asteriks, dobri su superheroji, dobar je Talični Tom, na kraju dobar je i Tintin o kome ćemo malo više govoriti – ali nijedan od ovih likova nije glup. Mislim da je glavna poruka kako nije dobro biti naivan – dobri i naivni ljudi u stripovima i crtaćima obično nisu preterano bistri – pas Taličnog Toma je dobar i glup i upada u nevolje zbog toga; sa druge strane kalif Harun el Pusah je dobar i glup ali izbegne nevolju samo spletom srećnih okolnosti.

Asteriks i Goti

Ovo je jedna od mojih omiljenih epizoda Asteriksa (strip je u pitanju, ne crtani film). Jedna od boljih replika je:

“Vizigoti su Goti sa zapada, a Goti sa istoka su Ostrogoti, ali Goti sa zapada žive istočno u odnosu na nas, razumeš li?”, na šta Obeliks naravno odgovara sa “Ne!”

Osim što Obeliks ne kapira gde žive Ostrogoti i Vizigoti, šta ovde još ne štima? Jedan moj kolega je rekao na sve ovo: “…ali u odnosu na njih i Ostrogoti i Vizigoti žive u budućnosti!”

Da, Goti jesu pravili probleme Rimljanima, ali ne u vreme Julija Cezara. Takođe, Goti u stripu pevaju pesmu u kojoj se pominje Alarik. Alarik je jedan od najpoznatijih gotskih vođa i jeste predvodio žestok napad na Rim, ali tek 410. godine naše ere. Ako uzmemo u obzir da je Cezar ubijen 44. godine pre naše ere, možemo da zaključimo da Cezar i Alarik nikako nisu mogli da se sretnu.

Ono što je još zanimljivo jeste da imena kojima se razlikuju dve grupe Gota (Ostrogoti i Vizigoti, u nekim izvorima Grejtunzi i Tervinzi) potiču iz rimskih izvora, tako da je pitanje kako su dve grupe Gota sebe nazivale i dalje otvoreno. A pošto istoričari koji se time bave ne mogu sa sigurnošću reći kako su Goti sami sebe nazivali, čisto sumnjam da Asteriks i Obeliks mogu.

Zli kalif umesto dobrog kalifa

Priznajem, bila sam zlo dete i navijala za Iznoguda. Ovo je verovatno bio prvi strip sa glavnim likom koji je anti-heroj koji sam čitala i sviđao mi se takav pristup, čak sam se u jednoj strateškoj igri zvala Kalif Iznogud. Ipak, kao što sam ja kao neko ko voli “varvare” bila razočarana kad sam shvatila koliko strip o Gotima nema mnogo veze sa pravim Gotima, tako su i ljudi koji se bave Arabljanima u srednjem veku mogli da uoče neke nepravilnosti – ali ruku na srce, u pitanju su stripovi, a ne udžbenici istorije, pa možemo da oprostimo autorima.

Već sam pominjala Napoleonov kompleks (u animiranoj verziji Iznogud kaže svom slugi, parafraziram “Ti ne možeš da razumeš zašto ja želim moć” i to se može shvatiti na više načina). Ali pogledajmo malo šta o nečemu drugom kaže vikipedija (znam, znam, ali za analizu crtanog lika, vikipedija je sasvim ok): “On će se služiti svim sredstvima da ostvari svoje ciljeve. […] Njega ništa ne može da koči, osim možda onih pravila uspostavljenih u okviru pravnog sistema društva. […] Uvek teže da se stvari rade onako kako oni misle da treba i jedino im je njihova ‘pobeda’ na pameti.” Žao mi je ako ću vam “srušiti Sneška” – naslov ovog članka je “Karakteristike psihopatije”.

Za sada, tražim način da demantujem samu sebe – sve ovo kada se ovako stavi „na papir“ zvuči kao analiza neke baš ozbiljne grafičke novele, a ne šaljivog stripa za decu (mada je u nekim scenama diskutabilno koliko je ovo dečiji strip, no dobro). Uprkos svemu što sam navela, iako mi se ovako “matoroj” čini da je Iznogud poslednja osoba koju biste želeli da vidite na prestolu (dobro, dobro, Džofri Barateon/Lanister je van konkurencije), deo mene i dalje navija za njega (i zabrinuta sam za sebe zbog toga).

Ono što možda deca koja čitaju Iznoguda ne mogu razumeti je odlična politička satira koja se provlači kroz strip. Na primer, dijalog iz epizode “Predačka greška”, zavera protiv velikog vezira:

– Treba ukloniti Iznoguda zato što ne brine o narodu, zato što krade iz trezora bez stida, zato što misli samo na svoj uspeh!

– Pa da, ali to radi svaki čovek na vlasti, svaki političar! To mi nije baš neki argument!

Takođe, 2012. godine objavljena je još jedna epizoda “Iznogoud President” (predsednik). Strip je bio parodija na trenutnu političku scenu u Francuskoj, ali ne znam da li je uopšte planu da se prevodi kod nas.

Nekim čitaocima (i gledaocima ako uzmemo u obzir i animiranu verziju) zasmetalo je to što su Arapi prikazani kao potkupljivi ljudi. Može se diskutovati i o tome, ali ja lično nisam nikada imala utisak da strip ima za cilj da prikaže Arape u lošem svetlu. Na kraju, nisu jedini u priči koji su potkupljivi – na primer, naš dragi zloća lavirint kupuje od jednog Grka, Krićanina (dugo se cenjkaju, ali Grk na kraju pristine i proda lavirint iako je on bio njegova glavna atrakcija na vašaru). Ovo je zapravo odlična aluzija na priču o Tezeju i Minotauru, a ne pokušaj da se Grci prikažu kao potkupljivi.

Pošto ćemo pričati i o rasizmu u stripu, treba naglasiti da Iznogud zapravo deluje kao neko ko je vrlo tolerantan prema strancima – ako od njih ima koristi. Autori stripa imaju specifičnu komunikaciju sa čitaocima u nekim epizodama (obraćaju im se kao da razgovaraju sa njima), pa tako kad čitate “Povratak Iznoguda”, stavljaju napomenu kako neće biti glupih fora o Kinezima jer nisu nimalo smešne, a već u sledećem kadru je nekoliko fazona na račun žute kože i kosih očiju. Moguće je da su hteli da kažu “znamo da ovo uopšte nije okej, ali smešno nam je”.

Tintin u Kongu

Mislim da je Tintin bio jedan od meni omiljenih stripova (posle Iznoguda) koje je objavljivao Politikin Zabavnik. Prošlo je više od deset godina otkako sam čitala te stripove, pa sam dosta i zaboravila.

Uglavnom, sećam se da je posle epizode “Tintin u Kongu” Zabavnik dobio kritike nekih čitalaca što je uopšte objavio taj strip – zbog načina na koji se Tintin ophodi prema životinjama tokom svoje avanture. Bila sam mala kada sam čitala, koliko se sećam i tada su mi pojedine scene lova zasmetale (na primer, jednom prilikom on misleći da je promašio antilopu “greškom” upuca čak dvadeset; juri slona zbog kljova itd.) ali ostatak priče je bio zabavan, na kraju Tintinov pas Sneško je beskrajno simpatičan, pa sam nekako “prešla preko toga”.

A onda sam nedavno ponovo pročitala “Tintina u Kongu”. I dalje smatram da je zabavna priča, i dalje smatram da ima mnogo dobrih fazona, ali nekako pomenute scene lova zaista ostave gorak ukus. Sreća, pa ih ima samo u jednoj epizodi (bar koliko sam ja uspela da vidim). Sam autor je u kasnijim stripovima nastojao da ispravi štetu koju je u ovoj epizodi napravio, pa je tako kasnije Tintin prikazivan kao prijatelj životinja (npr. epizoda Faraonove cigare). Opet, činjenica je i da su belci koji su u vreme kada je strip nastao putovali u Kongo tamo išli upravo da bi uživali u lovu – čitaj: ubijanju.

U Belgiji je inače bila pokrenuta čitava debata oko epizode “Tintin u Kongu”, tačnije oko toga da li treba da bude zabaranjena zbog rasističkih stavova koji se provlače kroz strip. Aktivista iz Konga Bijenvenu Mbutu Mondondo pokrenuo je 2007. godine postupak kako bi sprečio izdavanje stripa za koji kaže da na rasistički način predstavlja Afrikance.

Sud je pak ocenio da je strip rađen u vreme kada su kolonijalne ideje i dalje postojale (strip objavljen 1931. godine, a kasnije, 1946. i verzija u koloru) i da nema dokaza da je belgijski umetnik Žorž Remi, koji je radio pod pseudonimom Erže (Hergé), pisao sa ciljem da izazove rasizam. Samim tim zahtev da se strip zabrani je odbačen.

Ako pogledamo pojedine scene u stripu, videćemo da je Tintin u suštini prijateljski nastrojen prema crncima u stripu, ali ipak, oni njega tretiraju kao “uzvišenog belca” i prikazani su kao dobroćudni, ali priglupi ljudi. Činjenica je da ih Tintin ipak kao beli čovek malo gleda “sa visine” – i to ne samo on, već i njegov pas.

Jedna od kontroverznih scena (za koju je i sam autor kasnije rekao da mu nije drago što se našla u stripu) je ona u kojoj se žena iz Konga klanja pred Tintinom i kaže: “Belac biti dobar! On veliki vrač! On izlečio moj muž! Veliki čarobnjak!” Ako uzmemo u obzir da je Erže preminuo 1983. godine, od vremena kada je nastao ovaj strip je sigurno mogao da promeni mišljenje, a na kraju – ova epizoda tridesetih godina XX veka ni po čemu nije odskakala od nekog opšteg stava o narodima Afrike.

Klod Frolo

Zanemarimo njegov poprilično složen lik u Igoovom romanu, fokusirajmo se na Diznijev film. Iako je dosta izmena sama priča o Kvazimodu pretrpela kako bi se prilagodila deci, Frolo je za mene bio i ostao najantipatičniji Diznijev zloća. Stiče se utisak da sa negativcima uglavnom nema zlatne sredine – ili su skroz simpatični, ili su do te mere odbojni da se raduješ kada završe na najgori mogući način (sećate li se radosti kada je Džofri otrovan… a da on je van konkurencije).

Ipak, Frolo je lik koji moram da izdvojim. Bilo je zloća koji su, kao što rekoh, smešni ili na neki način simpatični (Doktor Dufenšmrc, Ursula) ili onih koji su baš iritantni (Gaston), ali nijednom u dečijem crtaću nisam videla lik koji mi je baš bio “čisto zlo”. Sudija Klod Frolo je tu izuzetak. Osim sjajne pesme (moja omiljena pesma iz animiranog filma), nisam uspela da nađem ništa dobro u njegovom liku, niti bilo šta što bi ga “opravdalo”.

Crtaći i Drugi svetski rat

Crtaće koji su emitovani za vreme Drugog svetskog rata nismo mogli da gledamo na Cartoon Networku, ali ima ih na nekim You Tube kanalima. U vreme rata, crtani filmovi su bili neko sredstvo da se ljudi (kako vojnici, tako i “home front”) opuste i zabave, ali i da im se podigne moral. Negde sam čak i čula kako je vojnicima bilo lakše da se identifikuju sa recimo Pajom Patkom, koji eto prolazi kroz slične muke.

Možda najbolji primer propagandnog crtanog filma sa Pajom Patkom je Der Fuehrer’s Face (ili Donald Duck in the Nuthzee Land), gde Paja Patak živi u “zemlji nacista”, mnogo radi, čita Mein Kampf… da bi se na kraju probudio u posteljini sa američkom zastavom i obradovao se kad je shvatio da je zapravo sanjao. Tu je i Herr Meets Hare, gde Duško Dugouško (Bugs Bunny) umesto Elmeru dosađuje Hermanu Geringu.

Der Fuehrer’s Face:

https://www.youtube.com/watch?v=uMTLMPcyprg&t=142s

Zanimljiv je i crtani film Tokio Jokio iz 1943, u kome su japanski vojnici predstavljeni karikaturalno… što je bilo daleko od istine.

https://www.youtube.com/watch?v=BlUld1yXKRo

Međutim, meni najupečatljiviji je Education for Death u kome Dizni prikazuje kako nastaje nacista. Osim scene u kojoj princ na konju (Hitler) budi lepu usnulu princezu (Nemačku), u ovom crtaću nema ničega smešnog. Naprotiv, veoma je potresan, jer te natera da se dobro zamisliš o indoktrinaciji dece u totalitarnim režimima.

Zanimljivo je da se u ovom crtaću može videti i spisak imena koja nije poželjno davati deci u Nemačkoj. Na spisku su uglavnom tradicionalna jevrejska imena, a takođe su tu i imena Frenklin i Vinston.

Education for Death:

https://www.youtube.com/watch?v=6vLrTNKk89Q

Duško Dugouško na Mesecu

Uzećemo u obzir da je crtani u kome Duško “letećom cigarom” stiže na Mesec rađen 1948. godine, dakle pre “pravog” sletanja na Mesec (poštedite me komentara da je sletanje na Mesec lažirano). Ipak, još u osnovnoj školi nisam mogla da shvatim logiku kojom se vodi Marvin Marsovac kada pokušava da uništi Zemlju sa Meseca – pošto Zemljina gravitacija privlači Mesec, ako Zemlja nestane, šta bi se onda desilo, odnosno zar on na Mesecu ne bi bio u nezgodnom položaju?

https://www.youtube.com/watch?v=ylp2GLvxTCc

Potraga za Nemom

Crtani film koji je rasplakao mnoge. Ali, opet je tu par informacija o ribama-klovnovima koje nas mogu zbuniti. Kod riba-klovnova, na vrhu lestvice glavno mesto zauzima najveća ženka. Odmah iza nje je najveći mužjak, a iza njega su dva do četiri manja mužjaka. E sad, ako ženka ugine, glavni mužjak menja pol i raste do veličine ženke, pa tako preuzima njenu ulogu. Ostali u grupi se zatim prilagođavaju mestu na novoj lestvici.

Nemo na početku filma ostane bez mame i brigu o njemu vodi tata… Ili je Nemov tata ustvari nova Nemova mama?

Simpsonovi – dobra porodica?

Malo odstupam, jer analiziram scenu iz crtanog koji em nije dečiji, em je namerno napravljen kao parodija na savremeni način života i američko društvo, em ove scene ubacujem kao antipod svemu što sam u ovom članku napisala.

Sigurno ste gledali film Simpsonovi (The Simpsons Movie). Znate, onaj sa onom velikom katastrofom, kada porodicu Simpson proteraju iz grada, pa oni odu na Aljasku, a Springfild je pod ogromnom kupolom? Pa, kada negde pred kraj, kada misle da će svi u Springfildu umreti, poslednja stvar koju Homer odluči da uradi je da provede vreme sa Bartom.

Ono što je mnogima neobično je što neke emotivne scene mogu da se vide i u crtanoj seriji South Park (nije da ih ima mnogo, mislim prvenstveno na sve scene sa Kenijevom sestrom ili pojedine Kajl-Ajk i Rendi-Sten momente). Za te scene nekada čak i pomislim da im nije mesto u jednom takvom crtaću (“takvom” u smislu nemilosrdne satire), ali ne mogu se oteti utisku da ti posle neke nežne porodične scene bude “toplo oko srca”.

Mislim da sam ovim pisanijem samu sebe najviše uspela da “pecnem” tamo gde baš boli. Kada sam bila mlađa, smetalo mi je kada neko vređa nekoga ili nešto što ja volim, pa makar u pitanju bio i izmišljeni lik. Sada ja upravo to radim.

Ipak, sve ovo što sam navela me nikako ne sprečava da po stoti put pogledam Anastaziju i uživam u muzici, da sa jednakim uživanjem gledam Asteriksa i Obeliksa, da (kao što sam već pomenula) i dalje navijam za Iznoguda (upornost je garancija uspeha?), ali da sa druge strane, bez obzira na to koliko mi “upadne nešto u oko” svaki put kad gledam scenu u kojoj Keni brine o svojoj sestri, i dalje bude smešno kada se autori potrude da izmisle novi i još kreativniji način da ga ubiju.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

Originalno objavljeno na portalu Zrno Soli:

zrnosoli.com/2018/09/01/pravo-u-detinjstvo-propaganda-napoleonov-kompleks-i-nemova-mama/

zrnosoli.com/2018/09/11/pravo-u-detinjstvo-ii-deo/

  Crtani film, Istorija, Strip, Umetnost