Robert Venturi je jedan od najznačajnijih arhitekata i teoretičara arhitekture XX veka. Venturijevi teorijski radovi naročito su kritikovali modernističku arhitekturu i ideju o fasadnim ukrasima kao detalju nepotrebnom za postizanje estetike zgrade, što je značajno uticalo na nastanak postmoderne arhitekture. Ostaće upamćen po krilatici “Manje je dosadno” (“Less is a bore”), koja je bila njegov odgovor na moto minimalističke arhitekture “Manje je više” (“Less is more”) koji je skovao Ludvig Mis van der Roe.

 

 

Venturi je rođen u Filadelfiji 25. juna 1925. godine, u kvekerskoj porodici. Studije arhitekture pohađao je na Prinstonu, gde je završio diplomske i postdiplomske studije sa najvišim ocenama. Pre svoje tridesete već je predavao na univerzitetu Pensilvanija i radio sa poznatim imenima svetske arhitekture poput Era Sarinena i Luisa Kana. Sopstvenu firmu je osnovao 1960. godine sa suprugom Deniz Skot Braun, s kojom je tokom karijere duge više od pola veka projektovao niz značajnih objekata, ali i sarađivao na više knjiga. U poznijim godinama predavao je arhitekturu i dizajn i na prestižnim univerzitetima Jejl i Harvard.

 

Arhitektura koju je Venturi propagirao i počeo da sprovodi u delo sredinom šezdesetih napravila je radikalan zaokret u odnosu na do tada vladajući internacionalni stil, vodeći se principom da zgrada mora da odgovara kontekstu okruženja, a služio se i istorijskim motivima u oblikovanju, što je u to vreme bilo prilično nepopularno. Međutim, Venturijev teorijski rad danas je mnogo poznatiji od praktičnog; neki kritičari čak uvrštavaju njegove knjige među najznačajnija dela arhitektonske publicistike svih vremena.

Knjiga “Complexity and Contradiction in Architecture” iz 1966. godine predstavljala je kritiku funkcionalizma u arhitekturi i internacionalnog stila uopšte i u svoje vreme je u profesionalnim krugovima smatrana vrlo kontroverznom. Na još više otpora u stručnoj javnosti naišla je knjiga “Learning from Las Vegas” iz 1972. godine, napisana u saradnji sa Deniz Skot Braun i Stivenom Izonurom, kojom je opravdana šljašteća forma arhitekture Las Vegasa, koja je do tada smatrana potpuno bezvrednom.

U revidiranom izdanju “Learning from Las Vegas” iz 1977. godine, Venturi je uveo podelu zgrada prema odnosu funkcije i forme na “patke” (ducks) i “ukrašene šupe” (decorated sheds). Po njemu, “patke” su objekti čija forma direktno proizilazi iz funkcije i bukvalno je odslikava (u skladu s tim “patke” obično ne mogu biti korišćene u druge svrhe osim originalne), dok su “ukrašene šupe” objekti jednostavne forme koji se mogu koristiti u bilo koju svrhu, a njihova funkcija se ogleda u dodatoj ornamentici, poput fasadnih detalja, ali i raznih natpisa i reklamnih tabli. (U svom praktičnom delovanju, Venturi je preferirao ovaj drugi pristup.) Ova podela još uvek je popularna među nekim autorima i predavačima.