Ulogujte se / Kreirajte profil

Rođenje politički-radikalnog islama

.

Become a Patron!

.

Za Bliski istok 1979. nije bila sudbonosna godina samo zbog iranske revolucije. Kao reakcija na nju u Saudijskoj Arabiji ojačan je vehabizam. Posledice su bile: džihad i terorizam.

Homeini na letu za Tehran, 1.02.1979.

Vođa iranske revolucije Ajatolah Homeini je 1979. godine, pre odlaska u Teheran, skoro četiri meseca u jednom selu u Francuskoj. Međunarodno poznati francuski filozof Mišel Fuko video je u Homeiniju čoveka velikih namera: “Ovo je možda prvi veliki ustanak protiv globalnih sistema, najmoderniji i najluđi oblik pobune.”

Fukou je međutim promakla diktatorska priroda propovednika, što mu je donelo reputaciju političkog naivca. Ali, jedna stvar se ostvarila: Homeini je podstakao revoluciju od globalnog značaja. Nigde to nije bolje shvaćeno nego u Iranu i zemljama susedima, kao i na Bliskom istoku uopšte.

Homeni u Francuskoj, 1.11.1978.

 

“5.000 godina odricanja, nepravde, diskriminacije”

Revolucionarni islam, u svojoj šiitskoj varijanti koju je Homeini propovedao, odmah su prihvatili mnogi Iranci. Šah Mohamad Reza Pahlavi, srušen u januaru 1979. – nekoliko sedmica pre Homeinijevog povratka iz egzila – odveo je Iran u autoritarizam koji je trajao 40 godina. Iskoristio je svoju moć da od Irana napravi zemlju koja je bila pod uticajem Zapada. Taj projekat je energično gurao napred, ne obazirući se na iransku tradiciju i ljudska prava.

Homeini je u očima mnogih Iranaca bio suprotnost Reze Pahlavija. Uspostavio je društvo koje se rukovodi verskim principima. Takvo društvo, nadali su se mnogi, vratiće socijalnu pravdu koja je mnogima nedostajala. “Za razliku od Šaha Pahlavija koj je hvalio 2.500 godina monarhije, Homeni je govorio o 5.000 godina odricanja, nepravde, klasne diskriminacije i ugnjetavanja”, piše istoričar Mihael Aksorti u svojoj knjizi Istorija iranske revolucije.

 

Rođenje političkog islama

1979. godine bila je prekretnica za politički islam. Ideja o povezivanju vere i politike već je postojala. Jedan od ranijih nosilaca te ideje od strane šiita bio je Sajid Muhamed al-Husaini, rođen 1838. u Asadabadu. On se pretvarao da je sunit kako bi mogao da predaje na sunitskom Univerzitetu Al-Azhar u Kairu. “Ostavite svoju ravnodušnost iza sebe”, vikao je svojim učenicima. “Živite slobodno i srećno kao i drugi narodi – ili umrite kao mučenici”. Ideja verski motivisane pobune bila je rođena.

Ideju su od dvedestih godian prošlog veka nastavili da razvijaju Muslimanska braća, da bi 1979. godine izašla na svetsku političku pozornicu. Tri događaja su je podstakla: Homeinijeva revolucija u Iranu; napad oko 500 radikalnih islamista, sa mladim Dšuhajiman al-Utaibijem na čelu, na Veliku džamiju u Meki i invazija Crvene armije u Avganistanu. Ovo poslednje je na kraju dovelo do pojave talibana koje su naoružavale i obučavale Sjedinjene Američke Države. Tri događaja rezultirala su političkom porukom da se može očekivati stupanje na scenu radikalnog islama kao protestnog pokreta.

Moć i snagu islamizma prepoznao je i tadašnji egipatski predsednik Anvar el-Sadat. Tražio je komunikaciju s Muslimanskom braćom i otpustio je mnoge njegove predstavnike iz zatvora, koji su bili uhapšeni prethodnih godina. Ali ubrzo nakon toga se još jednom nemilosrdno obračunao sa islamistima. Muhammad Islambuli je takođe uhapšen i mučen. Njegov brat Kaled stoga je u oktobru 1981. dobio zadatak da izvrši smrtonosni atentat na Sadata – kako u znak protesta zbog političkog kursa pomirenja s Izraelom, tako i da se osveti za zlostavljanje svog brata.

 

Teheran kao krizno žarište

Politički islam je bio efikasan odgovor na brutalnost arapskih režima, kako sekularnih tako i verskih, što se može videti na primeru Irana. Usledilo je svrgavanja šaha, napadi na američku ambasadu a potom i uzimanje diplomata kao talaca, koji su u zatočeništvu bili više od godinu dana. Šiitski revolucionari otvoreno su izazivali SAD a mnogi muslimani su sa simpatijama gledali u Teheran.

Teheran, 15.01.1979.

Čini se da je režim mula bio na putu da postane nova avangarda islamskog sveta. Iranski revolucionari su proglasili da “širenje islamske revolucije i njenih poruka uključuje i borbu protiv vođa i komandanata, jeretika i korena jeresi, kolonijalizma, eksploatacije i politeizma na svetoj božanskoj zemlji”.

 

Vehabizam – duh pušten iz boce

Za porodicu Al Saudi je to bila noćna mora. Saudijska vladajuća porodica takođe se predstavljala religioznom. Ali ona je gajila mržnju prema socijalno-revolucionarnom programu Teherana. Posledica: Saudijci su počeli još snažnije da podstiču konzervativni vehabizam – državnu religiju u zemlji.

Godinama su saudijske verske vođe usvajali nove verske zakone. Cilj je bio usmeriti pažnju vernika na religiju, tako da nemaju ni vremena ni snage da se bave politikom a posebno ne politikom koja bi iznela islamsku revoluciju. Model je bio uspešan: učenje vehabija našlo je sledbenike širom muslimanskog sveta. Ogromna većina sunitskih fundamentalista otišla je putem vehabizma.

Ono što u to vreme Saudijci nisu ni slutili: Od hiperkonzervativnog islama vehabijske orjentacije vodili su putevi do džihadizma i islamističkog terorizma.

 

Tvrdolinijaši i radikalizacija

Radikalni islam, kako šiitske tako i sunitske orjentacije, ispunio je prazninu koja je postojala od 1979. godine: sekularne vlasti su ili padale kao Naserova u Egiptu ili su mutirale i degenerisale se u diktatorske režime – što je bio slučaj u Iraku pod Sadamom Huseinom ili u Siriji pod Hafizom al-Asadom. Politički islam im se činio jedinim pouzdanim putem za reforme političkih i socijalnih sistema. Zbog toga su ga podržali nebrojeni muslimani.

Međutim, ovaj put je postajao sve radikalniji. Kombinacija verske i političke doktrine ostavila je malo prostora za umerene snage i glasove. To je rezultiralo napadima na Svetski trgovinski centar u Njujorku i druge američke objekte 9. septembra 2001. godine. Džihadizam je ponovo ojačao 2003. godine, kada su Amerikanci intervenisali u Iraku.

Svih tih godina se režim mula u Teheranu, kao i vladavina al-Sauda u Rijadu pretvarao u versku diktaturu. Istovremeno, nove džihadističke grupe kao što je Islamska država (IS) pokazale su do tada neviđenu brutalnost u regionu.

Međutim, Iran i Saudijska Arabija kao vodeće zemlje muslimana – šiita i muslimana – sunita, sve su se više otuđivale jedna od druge. Suparnici su postali neprijatelji, a danas se jedna protiv druge bore u Siriji i Jemenu. Zbog temelja postavljenih 1979. godine, koji su doveli do političko-verske radikalizacije, region pati do danas.

D.W

 

Duga senka Homeinija

Pre tačno 40 godina Iranci su slavili: svrgnut je Šah Reza Pahlavi i srušena njegova policijska država. Ali veselju je brzo došao kraj – lider revolucije Homeini prigrabio je svu moć za sebe. Posledice se osećaju i danas.

Otkako je Hasan Rohani postao predsednik juna 2013, u Teheranu duvaju neki drugi vetrovi. Umereni islamski sveštenici otvoreno govore o „saradnji sa Zapadom“ i o „više slobode za narod u Iranu“. Takve izjave dobro prolaze u inostranstvu, ali svima je jasno da novi predsednik ne može da sam da preokrene situaciju. Po iranskom ustavu, moć šefa države je ograničena, a u svim važnim pitanjima on mora da se obrati „vrhovnom vođi“ – ajatolahu. To je lako razumeti ako se uzme u obzir da se važeći ustav u velikoj meri oslanja na teorije ajatolaha Homeinija, čoveka koji je predvodio „Islamsku revoluciju“ 1979. godine.

 

Šah mora da ode!

Doduše, pokret koji je krajem sedamdesetih zatalasao Iran, bio je raznolik: obuhvatao je i komuniste i nacionaliste i liberale i sveštenike. Sve ih je povezivao jedan cilj, i jedna parola: „Šah mora da ode!“ Reza Pahlavi vladao je 25 godina, uz snažnu podršku Vašingtona: unutar Irana bio je dikatator, a u spoljnoj politici marioneta. Jaz između bogatih i siromašnih postao je ogroman, milioni Iranaca po selima živeli su ispod granice siromaštva, dok se malobrojna elita oko šaha razbacivala novcem.

Ipak, revoluciju su pre svega izneli građanski slojevi, kaže iranski publicista koji živi u Berlinu Bahrman Nirumand. On je bio svedok smene režima u Teheranu. „Iran je postao privredno važna zemlja zbog prihoda od nafte“, podseća Nirumand. „Zbog toga se u gradovima obrazovao relativno veliki srednji sloj i ti ljudi su tražili da se njihov glas čuje.“ Ti članovi pokreta priželjkivali su slobodan i liberalan Iran. To je jedan od razloga zbog kojeg su 1978. mnogi demonstranti nosili slike demokratski izabranog premijera Mohameda Mosadega, koji je 1953. godine svrgnut uz pomoć CIA.

Islamisti su preuzeli glavnu reč tek kasnije. „Homeini je bio najoštriji kritičar šaha među sveštenim licima“, kaže Reza Hajatpour sa Univerziteta u Erlangenu. Tokom egzila u Parizu, Homeini je držao vatrene govore protiv režima u Teheranu. Obećavao je pomoć za siromašne, ali i da će okončati „zapadnjačku dekadenciju“ u krugovima bliskim dvoru. Homeini se zalagao za stvaranje „islamske republike“, a Iranci su tu ideju dočekali sa oduševljenjem, seća se Bahman Nirumand: „Ljudi su razmišljali ovako: republika – to zvuči dobro, a islam – pa, dobro mi i jesmo islamska zemlja. Tada niko nije govorio da je cilj potpuna islamizacija države.“

Iranci na ulicama 1978. godine

 

Kratkotrajno „proleće slobode“

U početku je zaista izgledalo da će mule i liberali sarađivati. Prvog februara 1979, Homeini se vratio iz egzila. Samo četiri dana kasnije, imenovao je liberalnog političara Mehdija Bazargana za predsednika prelazne vlade. „Ali već u to vreme bilo je jasno da postoje razlike u mišljenju između klera i liberala“, seća se Reza Hajatpour. Pristalice Homeinija su, naime, brutalno eliminisale gotovo sve pristalice šaha i počele da uspostavljaju islamistički poredak u društvu. Važno je pomenuti da je u tom trenutku velikom broju Iranaca zaista bilo dosta šaha Pahlavija i dekadencije njegovog dvora. „Protiv toga nisu bili samo islamisti, već svi“, kaže Bahman Nirumand. „Zbog toga je Homeini imao veoma plodno tle za kulturne promene.“ Na referendumu 1979, Iranci su sa velikom većinom prihvatili novi, islamistički ustav, skrojen po meri verskog vođe Ruholaha Homeinija.

 

Sva moć u rukama mula

Levičari i liberali ipak su smogli snage da nastave borbu za vlast. U januaru 1980, dva meseca nakon napada na američku ambasadu u Tehranu, Abolhasan Banisadr izabran je za predsednika. „Već se videlo da se kler sa tim ne slaže“, kaže Reza Hajatopur, „Oni su imali svog sopstvenog kandidata.“

Banisadr je postao neugodan protivnik za Homeinija, i stalno se bunio protiv diktata sveštentva. „Narod je bio podeljen“, seća se Bahman Nirumand, „i odlučio se tek kada je počeo rat Irana protiv Iraka. To je bilo, po rečima Hmeinija, ‘dar od boga’.“

Tadašnji predsednik Iraka Sadam Husein napao je Iran u septembru 1980, uz ogromnu količinu američkog oružja. Dve države ratovale su osam godina. Na kraju nije bilo jasnog pobednika u vojnom smislu, a poginulo je gotovo milion ljudi. Što se tiče unutrašnje-političke situacije, kaže Nirumand, rat je osigurao vlast sveštenika, „jer je svaka opozicija mogla da se likvidira pozivanjem na spoljnog neprijatelja i zato što su stotine hiljada mogle da budu poslate na front. Pre svega, islamisti su mogli da sprovedu u delo svoju ideologiju mučeništva, umiranja za otadžbinu.“ Tokom rata, uklonjen je i Abolhasan Banisadr: okrivljen je za vojne poraze i smenjen u junu 1981. Mulama više niko nije stajao na putu.

Homeini je i danas veoma prisutan u Iranu, kao npr. Ovde, prilikom jednog od govora ajatolaha Hamneija

 

Snažne verske vođe, slabi predsednik

Kroz zemlju je prošlo nekoliko talasa pogubljenja. Liberali, komunisti, sledbenici šaha i opozicioni sveštenici su proganjani, hapšeni i ubijani. Predsednika Banisadra zamenio je Mohamad Ali Radžaj. Međutim, Radžaj je nakon samo 28 dana ubijen u bombaškom napadu. Posle njega, na funkciji predsednika našao se Sajed Ali Hamnei. Nakon smrti Homeinija, Hamnei je postao vrhovni religozni vođa i time i najmoćniji čovek u Iranu.

Od vremena revolucije, malo toga se promenilo u političkom sistemu Irana. I danas sve konce u rukama drže najviše religijske vođe. Predsedniku Rohaniju je gotovo u svim pitanjima potrebna saglasnost Hamneija.

Ipak, Hamnei odavno nema moć kakvu je nekada imao Homeini, tvrdi Reza Hajatpur. „Ideologija ne igra tako veliku ulogu kao ranije. Danas je to jedan jaki pragmatizam.“ To pokazuje i nova politika pod predsednikom Rohanijem. „To je pokušaj da se donekle povrati sve ono što je uništeno poslednjih godina, i na planu unutrašnje i spoljne politike“, kaže taj stručnjak. „Ljudi žele promene. Ali više se ne radi toliko o sukobu izmešu naroda i sveštenika, već više o društvenom konfliktu: između onih koji su pogođeni zbog sankcija i nezaposlenosti, i onih koji još uvek izvlače korist od sistema.“

Autori: Tomas Lačan / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Izvor: D.W

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.