Sena se polako podiže uz stepenice ispred katedrale Notr Dam. Uz iste one stepenice gde sam marta 1973. sedeo sa starijim kolegama Mašinskog fakulteta u Beogradu na njihovoj apsolventskoj eskurziji. Beše to lepa tura: Milano, Pariz, Lil, Marselj, Nica, San Trope, Kan, San Remo, Đenova…
U Beogradu i vasceloj nam zemlji kretala je uzbuna vezana za epidemiju velikih boginja, a mi smo se bezbrižno šetali njenim obalama, u tih nekoliko dana, koliko smo ostali u gradu svetlosti, muzeja, uličnih kafeterija i kurvi… Na bulevaru San Mišel sam u jednoj radnji kupio majicu sa natpisom Boston University, misleći već tada, kako bi bilo lepo da makar neki semester, ako ne i cele studije provede neko od moje dece, ako to ne mogu već ja… Ni slutio nisam da će se nekako to i desiti dvadeset i nešto godina kasnije. Naravno da smo hrlili da u Luvru vidimo Mona Lizu i to nam je nekako uspelo, skoro pred samo zatvaranje. Presedeo sam celo po podne na stepenicama ispod crkve Sacre-Coeur odmarajući noge od žuljeva nabijenih prethodne noći šetajući uzduž Pigala do Mulen Ruža i dalje do Maksima u čije smo ulaze gledali neko vreme, nadajući se da će se pojaviti niko manje nego Alen Delon glavom i bradom. Na Monmartru sam upoznao jednog Splićanina koji nam je prišao slušajući kojim jezikom govorimo, desetak godina kasnije u “Startu” ću ga prepoznati kao poznatog slikara hiperrealistu** i žaliti što tada nisam kupio jedan jako dobar akvarel sa barkom u luci, ali mi je tadašnjih 100 franaka bila nedostižna cifra:
-Koliko imaš? Pitao je shvatajući da mi se crtež dopada.
–Trideset pet, bio sam iskren.
-Premalo je, ne mogu… Rekao je to očigledno neraspoložen.
Stigli smo i do Versaja i sad kad bih morao da priznam šta mi se najviše dopalo, bila je to vožnja čamcem po jezeru ispred dvorca prepunog slika ogromnih formata. Peli smo se i na Notr Dam, šetali bulevarom Šanzelize… Obišli Trijumfalnu kapiju, Bastilju, Invalide…
Nikada posle toga nisam otišao do Pariza. Bilo je prilika, a na jedno turističko putovanje u jesen 2003, sa sve uplaćenim aranžmanom i avio kartom u rukama nisam otišao; pred sam put dobio sam visoku temperaturu. Uspeo sam da nateram H (bračnu drugaricu) da ode bez mene i u znak zahvalnosti dobio sam Haris tvid, isti onakav kakav je Tom Henks nosio u filmu Da Vinčijev kod i koji ljubomorno čuvam dan-danas…
“Nešto jaaaako važno te sprečilo i da ides sa mnom na putovanje u Pariz pre sedam, osam godina sa veoma povoljnim aranžmanom i plaćenim ulaznicama za polufinale i finale Rolan Garosa, ali si bio spreeečen nekom svojom glupošću u tom tamo Kijevu…” podeseća me H o nerealizovanom odlasku na Rolan Garos pre tih, osam, devet godina…
Pada kiša i tamo, ovde je vrelo… Prava jesen u gradu svetlosti. Vrh Ajfelovog tornja na koga smo se peli ne vidi se od magle i kišnih oblaka. Novak igra tri dana jedan te isti meč i očekivano pobeđuje… Svi pišu o količini novca koju je dobio, a on kaže da mu to ne prija kada većina ljudi u negovoj zemlji radi za 200 i 300 Eura… Trebalo bi da budemo iskreni i da se setimo njegovih dečačkih snova u kojima je govorio da mu je san da bude svetski broj 1 i da pobedi na Vimbldonu… Nije rekao ili govorio – san mi je da zaradim ogroman novac. “Dečak iz picerije sa Kopaonika”… Ja ga se sećam iz druge polovine devedesetih, dok sam čekao da završi svoj trening sa pokojnom Jelenom Genčić, sa kojom smo nekoliko puta i razgovarali i koja je još tada rekla da jedino Novak može postati veliki igrač, jer ima sve predispozicije za to. Da ne zaboravimo, u vreme Pilića, Franulovića, Bobe Živojinovića pa i kasnije, a možda i sada, tenis je sport privilegovanih i dobrostojećih ljudi, hajde da kažemo, možda i srednje klase, koje skoro da i nema… Koja nestaje polako sa ovih prostora.
Ne znam da li će Novak – Nole nacionale osvojiti Rolan Garos ove godine. Ako hoće da bude najbolji u istoriji ove igre, pošto je do sada skoro sve postigao, trebalo bi. Ima uslove za to i šteta je što ne igraju Federer i Nadal, protiv njih je najbolji. Mada ni Marej, Vavrinka, Gofan ili Tim, nisu za podcenjvanje. Nikako.
–Biće šta će biti, rekao bi moj deda Miloš da je živ.
Jučerašnji pljusak ga naterao da se skloni u jedan kafe. Seo je za sto do prozora i gledao kako ljudi bez kišobrana trče do bilo kakvog zaklona. Kako se barice na ulici pretvaraju u velike lokve sa vodom iz kojih nesrećne prolaznike zalivaju neoprezni vozači. Kako se grupa ljudi koja čeka autobus na stanici preko puta pretvara u gomilu…
Učinilo mu se da je jedno lice koje je odjednom iskočilo u prvi plan jer je vetar podigao i skoro istrgao kišobran iz njenih ruku prepoznao, ili ga samo asociralo na ženu koju je jednog takvog dana držao u svojim rukama.
Našli su se u ušuškanom stanu, čiju je terasu osvojio bršljen i tako je skrajnuo od znatiželjnika svih vrsta. I dok je ona stavljala vodu za kafu on ju je polako skidao… Sa svakim dugmetom koje je otkopčavao, stajući iza nje ljubio ju je u vrat, pa rame, pa svaki pršljen niz kičmu… Kad ju je ugrizao za guzu, okrenula se i podigla ga. Onda je krenula da raskopčava njegovu košulju i ljubila ga polako, skoro kao i on nju. Kad ga je gricnula za levu sisu, podigao joj je glavu, uzeo u naručje i spustio na sto.
-Iskipeće…
-Neka kipi…
Uspela je da se istegne, pruži ruku bivše košarkašice i isključi šporet dok joj je skidao pantalone ispod kojih ništa nije bilo. Onda je privukao stolicu, seo i stavio je u krilo. Grickao joj je uvo, ona je izvijala svoj beli vrat i zabacivala smeđu kosu koja joj je neprestalno padala na lice.
-Gledaj me, govorio joj je… Gledaj me.
-Zašto da te gledam? Skoro čežnjivo je zvučao glas.
-Hoću da vidim…
-Šta hoćeš da vidiš? I zatvarala ih, šeretski se osmehujući.
-Šta hoću da vidim? Pa koliko me želiš…
-A jel se to vidi u mojim očima?
-Ne znam, hoću da se uverim…
-U šta da se uveriš? Da li te volim?
-Ne, nego da vidim kad počinješ da me želiš onako kako mislim da me hoćeš.
-I misliš da ćeš to videti?
-Ne da mislim, znam. Toliko te već poznajem. -A voliš li ti mene?
-Šta da li ja Tebe?
-Ljubiš li me, dragi moj?
-Šta si rekla? Šaputao je, pomerajući joj krilo…
-Da li ti mene, lju…
U stanu iznad zatutnjalo je od udaranja nogama i zaorila se dreka:
– Bravo Noleeeeeee…
Nagnuo je glavu sasvim uz njeno uvo i dok je osećala kako mu oslobođeni ego traži put upravo tamo gde ga već spremna čeka učinilo joj se da je prošaputao:
-Bim…
*Rolan Garos je ime francuskog pilota (6.10.1888-5.10.1918) koji se proslavio na početku prvog svetskog rata jer je uveo inovaciju u postavljanju mitraljeza na mesto ispred pilota a ne na bolu kao do tada. Kako je 18. aprila 1914. oboren, našao se u zarobljeništvu u kojem je proveo tri godine. Iz logora je pobegao tako što je u Francusku poslao šifrovanu poruku u kojoj je zamolio da mu pošalju mapu Nemačke skrivenu u dršci teniskog reketa. Po povratku u Francusku (što je bila neverovatna avantura, vratio se u eskadrilu ali je oboren i poginuo dan pre svog 30. rođendana. Zbog uloge teniskog reketa u begu iz zarobljeništva, ovaj turnir koji je zapravo otvoreno prvenstvo Francuske i jedan od 4 najvećih, nosi njegovo ime).
** Najskuplji hrvatski slikar svih vremena Zvonimir Mihanović
Iz knjige ČUDNOVATA PLATNA (ne)ispričane priče (Prometej 2019)
Ovaj komentar je ispratio moju priču. Napisao ga je Dejan Simjanović, moj kolega i prijatelj (da, mlađi brat rano preminulog, Simketa – Zorana Simjanovića, da i njega pomenem),imam dozvolu da ga objavim, vredi:
” Moram da ti priznam da si mnogo bolji u ličnim osvrtima. Što se tiče ovoga, malo me iznenadila ovolika egzaltiranost, ko da ti je sinovac. Ja to sve pratim oduvek (nisam ni tako loš, ovaj moj je poceo da me dere tek pre dve tri godine) i pamtim vremena kada su barabe u Beogradu otimali rekete koje su mladi ljudi nosili po Beogradu, takav je bio odnos prema tenisu iako se to ozbiljno igralo i pre rata. Moj stric je gledao Devis kup u Bgd 1939. kad smo dobili Nemce (igrao je za Nemce fon Graf, mislim da se tako zvao, nije covek bio nacista pa su ga bacili u borbene jedinice i poginuo je), ustvari dobili su ih Hrvati Palada i Punčec koji je bio vrhunski u prvih pet u svetu inace iz Bjelovara, ubio ga rat, posle je vec bio malo mator igrao je meč u Egiptu u Devis kupu za Jugoslaviju pa ostao tamo i živuckao po svetu, učio bogataše da igraju tenis. Palada je ostao u Zagrebu do kraja zivota i jedan od najzaslužnijih za razvoj tenisa. Ovde je tenis uvek bio marginalan zbog fanatike bez obzira na pojedine lepe rezultate, ali ovde su bili veliki igraci Ika Panajotovic, Ivko Plećević i Nikola Špear ali su do Bobe Hrvati bili bolji. Zbog toga mi je drago sto se to promenilo i to je najveca Noletova zasluga, naravno sve je to rezultat njegove velike veštine i karaktera koji je neverovatan. On je inače vrhunski lik koji je proučio kako treba plivati u toj mašini za pravljenje para i to vrhunski radi. I svaka mu cast. Njegov razvojni put je poucan i to je sve OK ali ne treba se proseravati. A ovde je napravljena umetnost od proseravanja od vrha do dna. Ima jos jedna primedba, “visoki Francuz iz publike kradi. I svaka mu cast. Njegov razvojni put je poucan i to je sve OK ali ne treba se proseravati. A ovde je napravljena umetnost od proseravanja od vrha do dna. Ima jos jedna primedba, “visoki Francuz iz publike koji je pustio suzu” je ustvari Gustavo-Guga Kuerten, jedan od najboljih tenisera pre petnaestak godina, Brazilac koji je možda imao najbolji jednoručni bekhend, igrao je kreativno i duhovito ali je brzo prestao nije imao Noletovu upornost i postavljene ciljeve( nije bio sa Kosova a i porodično je bio bogat) i uzeo je dva Pariza pa je crtao srce na terenu a Nole je od njega uzeo licencu pre neki dan i dobio dozvolu da to isto uradi. On inače uveliko radi na svom marketingu ocigledno da i tu ima nekog Bekera i bogami uspeva. “
Interesantno, i edukativno, nema šta .
Мilan M. Pajević, 8.6.2025.
Rolan Garos – jedna priča napisao/la Milan Pajević dana
Pregled tekstova autora – Milan Pajević →