Roman “Gospođica“ je pisan i objavljen u istim godinama kao i Na Drini ćuprija i Travnička hronika (1942-1945) ali je on po tematici i strukturi drugačiji od pomenutih. U centru priče je lik i život jedne osobe – Rajke Radaković, zvane Gospođica, usamljene osobe opsednute manijom tvrdičenja. Gospođica je zgrtanje novca pretvorila u svrhu i cilj života. Dok oko nje propadaju imperije ili nastaju nove države, dok svet potresaju ratovi i revolucije, a tolika bića i porodice bivaju zgaženi točkom istorije, Gospođica u mraku svoje sobe, u kombinacijama sa svojim papirima i šekulacijama živi u svetu u kome ne vidi ništa dalje od dobitka ili gubitka svojih novčanih špekulacija. Prateći životopis i psihološki razvoj jedne ličnosti od njene rane mladosti pa do smrti, ne skrećući uglavnom sa osnovne priče, ovo delo predstavlja Andrićev najklasičniji roman u žanrovskom smislu.

„Gospođica je počela da oseća slast koju takvim kao što je ona daje „para koja se koti“, ono hladno pijanstvo koje potajno greje i obasjava zelenaše po vlažnim magazama, bolje od sunca, lepše od proleća…I kad položi ruku na grudi, pa je zatim prinese očima, vidi da joj je ruka sva prelivena tim sjajem u kome se zlato meša sa srebrom a koji nije ni tečnost, ni vazdušasto telo…i koji je kao blaga i moćna sila podiže sa zemlje , izdvaja od sveta…“

U svojim delima Andrić se često bavio proučavanjem psihologije ličnosti, posebno pokušavajući da opiše i razume promene u njihovom ponašanju i karakteru. Junaci njegovih priča su često osobe koje prelaze granice uobičajeno shvaćene normalnosti i koje su postale ili čudaci i osobenjaci, ili prešle sve granice, tonući pod uticajem zbivanja i unutrašnje duhovne zbrke u stanja ludila, kako je to u ovom romanu, na primer slučaj sa jevrejskim trgovcem Rafom Konfortijem. Uz glavni lik, u priči nailazimo skice za portret niza sporednih likova (Rajkini roditelji, rođaci, poslovni parnteri i sl) – nekada ovlaš, nekad detaljnije opisani, literarne skice koje podsećaju na sačuvane crteže iz albuma velikih slikara. U svakom potezu, svakoj liniji, prepoznaje se ruka majstora.

„Bio je visok, lep čovek sa proređenom prosedom kosom, sivih velikih očiju, širokih mekih pokreta pri hodu i govoru. Bio je oženjen Mađaricom, bogatom i nastranom ženom…I po sposobnosti i po vezama Pajer je mogao odavno da bude na važnijem položaju nego što je ovaj…ali on ne samo da se nije otimao za to nego je po svojoj volji sedeo u tom Sarajevu sa kojim se potpuno srodio i saživeo“.

Pripovest o Gospođici je, osim psihološkog portreta opsesivne osobe istovremeno u najširem smislu i priča o razlazu između unutrašnjeg sveta individue i sveta koji čini njeno okruženje. Iako je zbog prirode svoje manije Gospođica na određeni način blisko povezana sa okolinom u kojoj obavlja novčane operacije ili posuđuje novac, ona psihološki pa i fizički prebiva u potpuno drugom svetu od onog koji se valja, kotrlja, grmi i lomi neposredno ispod prozora njenog suvog i uvek mračnog doma. Retki slučaj kada u odnose sa „drugim“ unosti emociju, a ne hladnu računicu (epizoda sa avanturistom Ratkom koji je podseća na njenog ujaka) proizvodi promašaj i slom, nakon čega se Gospođica još više povlači iz sveta. Stoga se ovaj roman može čitati i kao parabola o biću koje je potpuni „stranac u stranoj zemlji“.

„Njen život je sada opet tekao mirno, pust i siv za druge, ali bogat i dobro ispunjen za nju, sav posvećen sitnim poslovima i velikoj štednji…(Njena ušteđevina, novac i zlato) to je njen prozor u svet, njeno društvo i lektira, njena vera i porodica, njena hrana i razonoda“.

Za razliku ostalih Andrićevih romana, koji pričaju o događajima smeštenim u relativno daljoj prošlosti, roman „Gospođica“ se odvija na mestima i u vremenu koje je Andrić dobro poznavao: Sarajevo od aneksione krize 1908. godine do kraja I svetskog rata i Beograd nakon I svetskog rata do 1935. Andrić opisuje atmosferu u Sarajevu na dan atentata, promene koje su ljudi osećali i doživljavli u godinama rata, od progona Srba, prvih masovnih oduševljenja mobilizacijom, navikavanje na sve teže ratne uslove, pa do velikog obrta 1918. koji je došao sa propašću hiljadugodišnje Carevine. Još su zanimljiviji opisi i prizori Beograda zahvaćenog promenama u godinama neposredno nakon I svetskog rata. Andrić je prvi put došao u Beograd 1924. godine da bi se nakon diplomatskog boravka po Evropi na duže nastanio od 1934. U prizorima beogradske svakodnevnice, vreve ulica, kafana i prikazima raznovrsnih likova – preduzetnika, trgovaca, kafandžija bankara, pesnika – iskazuju se bez sumnje i neke autorove lične uspomene. Možda bi stoga ovaj aspekt romana „Gospođica“ za neke čitaoce mogao biti i najzanimljiviji.

„Život u Beogradu oko 1920 godiene bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivrečnosti. Bezbrojne raznolike i velike snage išle su naporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih…nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe.“

Zbog suženosti priče, svedene na samo jedan život, u suštini suv, nezanimljiv i promašen, kao i zbog nesklonosti autora da se u priči udaljava od centralne teme i glavnog lika, ovaj Andrićev roman ne ostavlja utisak istorijske ili psihološke širine kakav imaju njegovi drugi romani, od kojih su neki po obimu još kraći od „Gospođice“ („Prokleta avlija“) ili su upečatljiva dela čak i kada su nezavršena („Omer paša Latas“). Roman „Gospođica“ se pre može uporediti sa Andrićevim pričama i novelama koje često sadrže tematiku posvećenu ličnostima koje se na razne načine ne uklapaju u svoju sredinu.

Kao i u slučaju svih ostalih Andrićevih dela posebna privlačnost romana proizilazi iz jezika i stila pisca koji je naizgled jednostavan i diskretan a u stvari stilski virtuozan (kako to najbolje primete Andrićevi prevodioci). Daleko od toga da se bavio jezičkim inovacijama ili eksperimetnima, Andrić pripovedač je nastavio i usavršio ono što su mu u nasleđe ostavili naša usmena književnost i Vuk, kao i prethodnici u srpskoj literaturi. „Jezik je život ljudi, svesni i nesvesni, vidljivi i skroviti. Izvan života postoji samo smrtno ćutanje. Nema te reči koja je bez veze sa životom kao što nema biljke bez podloge koja je hrani“, pisao je Andrić. On je svojim talentom taj nasleđeni jezik dodatno uglačao, učinio zrelim, otmenim, profinjenim, i uzdigao na nivo klasične forme. „Andrićev jezik i stil predstavljaju vrhunac srpskog književnog jezika i stila“ (M. Kovačević). Poput nekog krstaranja morem po lepom vremenu, lebdimo nošeni i osveženi tim pitkim, skladnim, lepim jezikom, uživajući u rečenicama gipkim, harmoničnim neusiljenim, a zaokruženim, mudrim.

U Beleškama za pisca“ kao savet piscima Andrić će napisati: „Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu ‘nosivost’, jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešivo i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete.“

Roman počinje sa opisom neba nad Beogradom koji kod mene budu uspomenu na jedan neizbrisani mladalački utisak – beskrajno užareno nebo pri zalasku sunca viđeno sa Brankovog mosta. Tako nas literatura s vremena na vreme povede za ruku, ponekad podsećajući i na lične doživljaje, na zbivanja, na scene razdvojene decenijama ili vekovima, a opet bliske. Slike i utisci koji traju, jezikom zanavek sačuvane.

„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo i uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, naporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega onog što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš tog neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj tog sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po rasutoj varoši.“

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Gospođica, Ivo Andrić, Književnost, Srpska književnost

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.