Umetnost nam otvara razna vrata, od praistorije je imala razne oblike i na kraju nas je zbližila. Čovek je dobio mogućnost da kroz umetnost prenese osećanja, da prenosi misli, ideje i lepotu. I da nam sve to ostavi u nasleđe.
Već hiljadama godina ljudi kroz umetnost pričaju svoje priče. Pričaju lične priče, priče o kulturi, religiji, društvu u kom stvaraju. Ostalo je mnogo toga što tek treba da otkrijemo, da proučavamo.
Sa razvojem industrije se razvila i još jedna umetnost. Na nju se nekada može gledati kao samo na zabavu. Međutim, filmska umetnost je itekako našla put do onih koji su željni znanja i iskustva. Do avanturista, hrabrih i radoznalih. To su samo neki od razloga. Tarkovski je izričito odbijao da snima zabavne filmove, govorio je da je to apsolutno trošenje vremena. Film je za njega bila filozofija, a ne zabava. Što se po njegovom filmskom opusu da i zaključiti. Reditelj Radu Jude takođe ne voli da snima zabavne filmove. Mihael Haneke je jedan od možda trenutno najneprijatnijih reditelja Evrope. Film zaista poprima sve ozbiljnije dimenzije, kako misaone, tako i vizuelne.
Reditelji često svojim filmovima znaju dati jednu ličnu notu. Nešto autentično, nešto što samo oni razumeju. Nešto što ih muči, sopstveni kamen na duši. I zahvaljujući svom talentu, oni to znaju uraditi maestralno. Jedan reditelj se zaista izdvojio. Njegovi filmovi nas parališu. I umetnost od vas i zahteva i telo i dušu i um.
Ne možete manipulisati ako hoćete da stvorite veliko delo, morate uneti svoje znanje, talenat, ali i životno iskustvo. I zato je možda nekima zaista teško da lične osećaje ostave po strani i stvore nešto van svog sveta. Nauka čak kaže suprotno, da mozak donosi pametnije odluke kada uključi emotivni deo. A naročito kada imate preveliki izbor. I za filmove ovog reditelja kažu da su vrlo emotivni. U pitanju je reditelj kojeg gde god da ga smestite će napraviti lokalno i univerzalno remek-delo. Roman Polanski.
Kako sam kaže – nemoguće je da reditelj ne ostavi autentični otisak na filmovima koje snima.
Sužavanje prostora
Svakom od nas se desilo da mu se prostor sužava. Roditelji vas progone, bivša vas progoni, država vam ne da mira. Vaš izbor u nekom momentu zaista biva sveden na minimum. U slučaju Polanskog njegov život je zaista bio sveden na minimum, na egzistenciju. Upravo je o tome snimao filmove. Polanski to radi maestralno i to u bilo kojim okolnostima, nije važno ni kako režira, ni koji je stil, ni koja je država, on uvek snima istu muku – sužavanje prostora. To je njegova lična i umetnička priča.
„Repulsion“ je njegovo rano delo o sužavanju prostora, kako metaforički, tako i bukvalno, fizički. Mladoj kozmetičarki, osim što nema puno mogućnosti da bira, na kraju se i fizički sam prostor sužava, hodnici i sobe postaju sve manje.
Polanski je često razrađivao temu oduzimanja prostor. Još jedan dobar primer jeste film „Kineska četvrt“. Za razliku od „Repulsion“, radnja se uglavnom dešava napolju, a i glavni junak nije anksiozan i nesrećan. Naprotiv, on je na početku vrlo veseo i raspoložen, pre svega zbog posla koji je dobio. Međutim, kako otkriva veliku prevaru i kako ulazi u mračne porodične priče ljudi koje prati, glavni junak je privatni detektiv, tako se i njegov prostor sužava. Sve što saznaje ovde ne služi samo da bi se proširili vidici, već ga informacije do kojih dolazi guraju u simboličku tačku, oduzimaju mu prostor. Tako istraga vodi u dva suprotna pravca, s jedne strane razotkriva, dok s druge guši samog istražitelja. Istovremeno sužava prostor i samim gledaocima. Na kraju više ne možete da dišete, nemate gde, Polanski vam nije ostavio ni mrvicu prostora. Ostavlja vas da sami sa sobom razrešite to što ste videli.
Žene
Roman Polanski je rođen u Francuskoj. Međutim, pred sam rat njegova porodica se preselila u Poljsku, u Krakov. Kao dečak je tokom nacističke okupacije završio u Krakovskom getu. Polanski kaže da je lakše bilo pobeći iz Krakovskog geta, u poređenju sa Varšavskim getom. Međutim, preživeti van geta je bilo čak teže. Njegov život se kao i u „Pijanisti“ pretvara u pakao. Majku su mu odveli na samom početku u gasnu komoru. I to trudnu. Njegov prostor se zaista sužava. Zarobljeništvo u getu, kasnije odrastanje na selu bez roditelja, gubitak majke, sve se to utisnulo duboko u Polanskog. I sudeći po filmovima sve to ga i dalje progoni. Lik majke koja je stradala u logoru nikada nije filmski obradio, ali pažljivi gledaoci mogu osetiti tu traumu i to dok gledaju nešto potpuno drugo, nevezano za događaje iz Drugog svetskog rata. Sam Polanski je rekao da ne može snimati te scene, jer mu je sve toliko traumatično, zbog toga je odbio da režira „Šindlerovu listu“, jer upravo u logoru u kome se dešava radnja je stradala njegova majka.
Polanski je uspeo da pobegne iz geta i potom se nekako izvuče iz nacističke okupacije. Postao je veliki reditelj. A onda je upoznao drugu važnu žensku osobu u svom životu. Upoznao je Šeron Tejt. Tako je započeo novo poglavlje. Bio je srećan i zadovoljan. Tragedije su bile iza. Šeron je bila trudna. I taman kada se opustio i počeo sa normalnim životom nakon nenormalnog rata i detinjstva bez roditelja, pristalice Čarlsa Mensona su ubile Šeron i time još jednom naterali Polanskog da beži.
I kad pogledate „Rozmarinu bebu“, pored toga što je to u osnovi horor, možete videti koliko on zaista ceni žene. Žene su kod Polanskog nežne, ponekad histerične i uplakane, ali nikada nisu zle, nikada ne žele da iskoriste i odbace druge. To je rezervisano za muškarce. Sve što Rozmari pokušava jeste da odbrani svoju bebu i zaštiti je od đavola. Dok je muškarce u ovom filmu zaista prikazao kao loše i progonitelje. Film „Tess“ je takođe i film o ženama. O vremenu kada su žene bile iskorišćene za dobrobit familije na najokrutniji način. A kada ni to nije dovoljno, one ponovo bivaju odbačene. I nekako je opet krivica kod žene. Zatim kada pogledate film „Carnage“ tu takođe možete videti muške likove koji su vrlo iritantni, a u nekim situacijama ne pokazuju ni trunku empatije. Oni su sebični i ne misle ni na koga iako su tu da bi rešili problem. Dok su majke prikazane mnogo empatičnije i brižnije. Polanski nije reditelj koji prikazuje klasično dobre i loše likove. On na sve gleda drugačije, tako ni ovi zaključci ne mogu biti konačni, ali nešto ipak govore o njegovom odnosu prema ženama.
Mučitelj i žrtva
Dok posmatramo žrtve u njegovim filmovima Polanski nas suptilno uvlači u novi svet, u svet u kome se pitamo kada smo i sami bili žrtve, ali nam sugeriše da moramo osvestiti i svoju ulogu gospodara. Jer, niko nije samo žrtva ili samo gospodar. Te uloge se menjaju. Ali Polanski ne dopušta patetiku i sentimentalnost. On vam ne dozvoljava da budete sigurni u svojoj fotelji. Ostavlja vas da se borite sami sa sobom. Stoga, njegovi filmovi zaista mogu biti jako mučni za gledanje, ali vam daju jednu novu dimenziju i širinu kakvu kod drugih reditelja ne možemo naći. Lepota kod Polanskog je što vas on nigde direktno ne bode u oko i ne trlja vam predrasude na nos, ali vas zaista tera da se preispitujete. Pita vas kada ste vi žrtva, a kada mučitelj. Pita vas da li ste se nekada u kratkom vremenskom periodu transformisali iz žrtve u mučitelja, kao u njegovom filmu „Venera u krznu“ ili u delu „Smrt i devojka“.
A majstor je da nas dovede pred moralne dileme. Glavni junaci u filmovima „Pijanista“ i „Ghost Writer“ su suočeni sa smrću i moraju da donesu odluke koje nisu lake. Konstantno balansiranje na granici je nešto što on najbolje zna da radi. Takav mu je bio i život. Sve je morao dobro da promisli, a nekada nije imao mnogo vremena za razmišljanje. Tako je svoje detinjstvo ili barem onako kako nam izgleda prikazao u filmu „Oliver Tvist“, priči o dečaku koja nam je svima dobro poznata. Međutim, nije nam toliko poznata priča Romana Polanskog. Nakon što se završio rat, i nakon što je stigla Staljinova vojska, koja je donela glad i koja je bila toliko neorganizovana, da mu se nekada činilo da je bila gora od nemačke vojske, budući sineasta je završio sa konzervativnim starijim ljudima na nekom selu. Tek kasnije se našao s ocem. Otac mu je bio zatvoren u koncentracionom logoru. Međutim, Roman to nije znao. I priča u jednom intervju da se deca mogu na sve navići, ali ih najviše proganja pitanje gde su njihovi roditelji.
Jedan od filmova u kom nam Polanski zaista reprezentativno ilustruje žrtvu je film „J’accuse“. Sve što se dešava jevrejskom oficiru, u stvarnosti i filmu, Polanski je osetio na svojoj koži i to više puta. Inače, u pitanju je čuvena „Drajfus afera“. Francuskog oficira jevrejskog porekla osuđuju da je izdao vojsku. Zola tada staje u vojnikovu odbranu i kaže da se sve mora isterati na svetlost dana i da se krivci za aferu moraju osuditi. Kad je snimio „J’accuse“ Polanski je još jednom potvrdio i prikazao nepravdu. To je uradio toliko ubedljivo da i vas boli. Istorijski događaj sa velikim ličnostima koji je zahtevao veliku scenografiju, investicije, stručnjake, Polanski je uspeo da snimi nakon svih nevolja koje su ga snašle. Izgleda da ovaj reditelj najbolje zna da radi kada je pod pritiskom i kada nema mnogo izbora.
Istraživanje žanrova
Polanski je jedinstven i po tome što je bez prestanka eksperimentisao sa žanrovima. Snimio je horore „Rozmarina beba“ i „Repulsion“, pa komediju sa Marčelom Mastrojanijem (What?), tu je i vampirski film (The Fearless Vampire Killers), tu su i drame, neo-noar dela… Nekako sve to izgleda kao da se ovaj reditelj uz sve probleme i zabavlja. Posebno ako znamo da je u nekim svojim filmovima i sam glumio.
Takođe, kako se selio u drugu državu, a samim tim i drugu kulturu, on je odmah snimao filmove koji su vrlo važni za te kinematografije. Tako se upisuje u kulturnu baštinu tih država. U Poljskoj je snimio „Nož u vodi“, nažalost, to je jedini film koji je snimio na maternjem jeziku. U Velikoj Britaniji snima „Cul de Sac“, „Repulsion“, „The Fearless Vampire Killers“. Prva dva su remek-dela, a treći je zabava na njegov način. Potom se seli u SAD i tamo opet snima velika umetnička dela, a za jedno će dobiti i Oskara. Film „Pijanista“ mu je mnogo godina nakon „Kineske četvrti“ doneo čuvenu statuu. I potom četvrta država u kojoj stvara remek-dela – Francuska, zemlja u kojoj se i rodio. Polanski završava krug. Vraća se kući da bi tu snimio čudesne filmove. U Francuskoj je snimio „Tenant“ i tako nam prikazao ksenofobične Francuze. Zaista smeo i inteligentan poduhvat.
I danas, šest decenija od prvog filma, nakon svih lutanja po svetu ovaj skroman umetnik nastavlja da stvara dela o kojima će se pisati i koja će se tumačiti. Jer je to njegov posao i njegova ljubav. Bez obzira na sve što ga je snašlo i koliko je država promenio. On je zaista primer mnogima u svetu ne samo kao filmski umetnik, već i kao neko ko ne odustaje od onoga što želi. A želeo je da bude glumac i onda je ipak upisao režiju. Ali odigrao je i fantastične filmske uloge.
Rođen kao „stranac“ u jednoj državi čiji jezik govori savršeno, potom se vraća u svoju postojbinu čiji jezik opet tečno govori. I na kraju uči novi jezik do savršenstva. Ovakva izuzetnost se ne nalazi često. Među piscima i ima takvih primera, ali među rediteljima baš i ne. Polanski nam je svima pokazao da za sopstveni neuspeh uvek možemo lako pronaći izgovore. Ali je uspešan put zaista teško izgraditi. Za to vam trebaju vreme, trud i ponavljanje. I da ne zaboravimo hrabrost i želju da se eksperimentiše. A upravo je on taj koji je oduvek gledao filmove. Čak i nacističke, samo da bi nešto gledao. I svi njegovi filmovi, uglavnom posredno, govore o tome što je i sam proživeo, a potom i protumačio. Jer, upravo to umetnici rade.
Polanski vas navodi da dublje uronite u sebe, da bolje razumete društvo, a tek ponekad vam dozvoljava da se i zabavite. Verujem da je Polanski uspeo da stigne do mnogih izmučenih duša, a prava je terapija i za one koji pokušavaju da shvate ko su i šta za boga miloga rade ovde. Polanski sve događaje gleda istovremeno i spolja i iznutra. Sve je lično proživeo, ali je svuda i stranac, neko ko tu organski ne pripada. Ta pozicija, nezahvalna doduše, daje mu jedinstveni ugao posmatranja stvarnosti. Ili mu možda ta njegova smirenost, naučena ili urođena, svejedno je, omogućava da, uprkos svim nevoljama, na trenutak zastane i vidi šta je dobro, a šta loše. Da vidi ko je tačno progonitelj, a ko žrtva.
23. Pirates
Jedna od retkih komedija ovog reditelja. Film u kome gledamo kapetana i slugu kako plutaju na balvanu na pučini mora. Sreća im se osmehuje kad pored njih prođe veliki brod, u koji se ukrcavaju. Međutim, u pitanju je španski brod koji plovi iz Južne Amerike ka Evropi. Podela počinje, neko se zaljubljuje u devojku a neko je očaran Asteškim tronom…
Trejler pogledajte ovde.
22. What?
Još jedna komedija od ovog poljskog reditelja snimljena je u Evropi na prelepoj italijanskoj obali. Da sve bude zanimljivije, jedan od glumaca je i Marčelo Mastrojani (Marcello Mastroianni). U filmu glumi i sam Polanski. Amerikanka se gubi usred noći i završava u vili u kojoj žive različiti ljudi, a između ostalog i bivši makro. Njih dvoje postaju bliski prijatelji.
Trejler pogledajte ovde.
21. The Fearless Vampire Killers
Još jedan Diznilend od ovog međunarodnog reditelja snimljen u Engleskoj. Koliko je njegovo interesovanje i obrazovanje široko Polanski nam pokazuje u ovom filmu. Filmu koji zaista odlikuje fantastična kostimografija i uvek zanimljiva tema.
Trejler pogledajte ovde.
20. Tess
Ekranizacija knjige „Tessa iz porodice d´Urberville ili Čista žena“ u kojoj nam autor prikazuje težak položaj žena u 19. veku. A u porodici pa gotovo da nemaju nikakvo pravo glasa. Žena koja mora da vodi kućanstvo, koja mora da zadovolji muža, rodi decu, održi ih u životu i ne napravi nikakvu grešku. Bilo kakva greška plaća se visoko. Zaista ne tako lepa priča o mladoj devojci koja je želela više od toga da bude domaćica. A gurnuta je niz liticu i na kraju optužena da ja sama kriva što je pala.
Trejler pogledajte ovde.
19. Cul-de-sac
Jedan od prvih filmova koji pokazuje njegov stil režiranja, široki kadrovi na početku, a potom sužavanje prostora kako bukvalno, tako i simbolički, sve sa ciljem da se izlude junaci, ali i publika. Gangsteri se nalaze usred nedođije i nailaze na dvorac u kom zarobljavaju muža i ženu. Tako počinje noćna mora.
Trejler pogledajte ovde.
18. The Ghost Writer
Film koji mu je doneo nagrade u Evropi. Međutim, ovo nije samo film o oduzimanju prostora i saterivanju u ćošak, toliko jakog da ne znate gde ćete s mislima. Junak se nalazi u kolima koja ga uporno navode na pogrešnu stranu. U ovom filmu je Polanski uključio i malo politike, malo teorija zavere, još nešto van onoga što je specifično za njega.
Trejler pogledajte ovde.
17. The Ninth Gate
Polanski se izgleda opet zabavlja. Već znamo da on nije nikakav vernik i da voli da eksperimentiše sa žanrovima. I u ovome mu se nešto posebno dopalo pa je odlučio da snimi film. Junak filma kreće da traži knjigu koja je potpisana sa L.C.F. A da bi je našao, na svom putu mora da prođe kroz mnoga vrata pakla. I na tom putu upoznaje zavodljivu devojku koja ga čuva od raznih nevolja. Pomalo triler, pomalo ljubavni.
Trejler pogledajte ovde.
16. Bitter Moon
Hugh Grant kod Polanskog. Zvuči potpuno šarmantno, kao neka božićna komedija. Međutim, Polanski se uvek trudi da bude ekstreman. Bavi se temom odnosa između muškaraca i žena i večnom tabu temom seksa. Hugh Grant ceo film sluša ispovest na brodu o seksualnom životu jednog od putnika, koji pritom ima vrlo atraktivnu ženu. Kod Polanskog se ovakvi filmovi nikad ne završavaju hepi endom.
Trejler pogledajte ovde.
15. Venus in Fur
Njegova žena očigledno za njega postaje njegova muza. I u ovom filmu, još jednom seksualnost, muški mačo momenat, a uključuje i dosta BDSM scena. Sve se odigrava na pozorišnoj bini, samo dvoje glumaca. Ispočetka predrasude prema ženi, a kasnije se uloge polako menjaju. Međutim, kada se jedan oseti ugroženim on opet počinje da se brani.
Trejler pogledajte ovde.
14. The Palace
Najnoviji film Polanskog u kome je sebi dao prostora da isproziva sve što je danas očigledno. Bahatost, snobizam, egoizam, narcisizam. I pritom je odabrao savršen događaj, a to je doček Nove 2000. godine. I to doček u neutralnoj Švajcarskoj. Pa gde ćete naći bolje mesto da okupite bogataše, sebične i neempatične ljude od Švajcarske i to u hotelu sa 5+ zvezdica.
Trejler pogledajte ovde.
13. Frantic
Harison Ford je ovom filmu legao ko budali šamar. Nažalost i nesrećne slučajnosti se dešavaju, i Fordova žena je oteta od strane Arapa. Odjednom nezainteresovane američke birokrate i policija postaju izuzetno zabrinuti i uključeni u slučaj. Međutim, naš doktor je već uveliko sam na tragu da nađe ženu ali potpuno izbezumljen i očajan.
Trejler pogledajte ovde.
12. Death and the Maiden
Koliko je Polanski kroz svoj život bio progonjen i koliko je bežao, pokazao nam je kroz paranoičnu devojku koja ne može da živi normalno nakon svega što je prošla. Moglo bi se reći da je Polanski ekranizovao svoj život. Mlada žena koja je bila žrtva surovog južnoameričkog režima susreće se sa svojim „mučiteljem“.
Trejler pogledajte ovde.
11. Macbeth
Večna tema. Šekspir je napisao istoriju kojom će se baviti još mnogi. Srećom po Šekspira, Polanski je reditelj koji to zna da ekranizuje. I tako je uspešno ekranizovao ne tako laku literaturu za čitati. Izdaja, prevara, poznate stvari ovom čoveku zajedno sa njegovim talentom i iskustvom za režiju su dovele da snimi zaista jedno od boljih izvođenja Magbeta.
Trejler pogledajte ovde.
10. Oliver Twist
Priča o dečaku koga su svi maltretirali. Dovoljno da odustanete od gledanja ukoliko ste od onih sa osetljivim srcem. Međutim, Polanski poslovično briljira u filmovima s gomilom negativnih likova. Uvek je tu da nas nečemu nauči. Iako su teški i mučni, takvi filmovi mogu da nas podsete da ne mučimo nekog Olivera ili da štitimo nekog Olivera.
Trejler pogledajte ovde.
9. Based on a True Story
Vrhunski film o oduzimanju prostora sa dve žene francuskog govornog područja. U ovom filmu nemamo samo situaciju oduzimanje prostora, nego se na kraju preispitujemo šta je stvarno, a šta je mašta. Da li je piscu za stvaranje vrhunskog dela bilo zaista potrebno da doživi ono o čemu piše, da li je morala da „izmišlja“ ili je pak napisala knjigu „Based on a true Story“.
Trejler pogledajte ovde.
8. An officer and a Spy
Događaj koji je probudio Evropu – J’accuse (Optužujem). Događaj koji je probudio pisce i uzdrmao javnost. Ekranizacija ovog dela u Francuskoj nam pokazuje i podseća nas gde počinje i kada kreće antisemitizam. Nije to bolest od juče. Prisutna je mnogo duže.
Trejler pogledajte ovde.
7. Carnage
Film za sve roditelje koji misle da su njihova deca sveci. Roditelji dva dečaka se nalaze u kući da porazgovaraju o „problemu“ koji njihova deca imaju. Međutim, do kraja filma od problema između dece nema ni traga ni glasa. Problem je negde drugde, a junaci su sve vreme zatvoreni u četiri zida.
Trejler pogledajte ovde.
6. Repulsion
Polanski je poznat po filmovima o oduzimanju prostora i suočavanju sa sobom, kao i o prikazivanju odnosa između mučitelja i žrtve, a u ovom delu reditelj sve to dovodi do ekstrema. Kozmetičarka luta po ulicama u katatoničnom stanju bez ikakve želje za bilo čim. Polanski nam prikazuje njeno stanje uma toliko detaljno, da se na kraju zidovi spajaju i pokušavaju da joj oduzmu prostor.
Trejler pogledajte ovde.
5. Knife in the Water
Jedini film na poljskom jeziku. Prvi njegov film, a već veliki uspeh. Par isplovljava brodom za vikend, da odmori od radne nedelje i pridružuje im se stranac. Međutim, put nije tako zabavan za sve. Ponekad je zabavan više za jedne, ponekad za druge. Neko uvek nekog maltretira i gnjavi. Razgovor skoro pa uopšte nije konstruktivan. Uvek je destruktivan.
Trejler pogledajte ovde.
4. Rosemary’s baby
Još jedna žena zaglavljena u stanu koju pokušavaju da unište. Pritom, ovde pokušavaju da unište ne nju, već njenu bebu. Ovde je zaista fantastična posvećenost reditelja ženama i da one izgledaju čudesno i da njihova gluma bude na top nivou.
Trejler pogledajte ovde.
3. The Pianist
Životna priča, verujem, mnogih Jevreja. Ovde nam je veoma emotivno i ljudski prikazao život Jevreja u getu. Od početka do kraja. Svaka ljudska osobina je skoro pa prikazana u ovom filmu.
Trejler pogledajte ovde.
2. Chinatown
Jedan od najkompleksnijih holivudskih filmova svih vremena. Evropsko filmsko iskustvo u kombinaciji sa Holivudom i parama, koje vam veliki studiji pružaju, donelo je briljantan rezultat. Oduzimanje prostora, dobar i loš lik, američki stereotipi. Vidi se da je dobro razumeo američko društvo. S razlogom nije dobio Oskara. Niko ne želi da ga bodete u oči.
Trejler pogledajte ovde.
1. The Tenant
Večna boljka svih multikulturalnih sredina koje ignorišu postojanje drugih. Jednom rečju, pravimo se mrtvi kada naiđe medved. A u ovom filmu to su stranci. Gluma Romana Polanskog u ovom filmu je zaista briljantna, iako je krajnje iskarikirana. Jer, zaista možda to i treba jednom ovakvom filmu. Da se pretera i osramoti društvo kako bi se ukazalo na problem.
Trejler pogledajte ovde.
Izvor: Lava Lab
Roman Polanski – reditelj bez ega napisao/la Lava Lab dana
Pregled tekstova autora – Lava Lab →