Ruski konstruktivizam je pokret nastao u SSSR-u i koji je ostavio je neizbrisiv trag na arhitektonskoj sceni, ali i u obrazovanju i stručnom oblikovanju više generacija.

Od svih avangardnih pokreta koji su se u prvoj polovini 20. veka pojavili u Evropi, o ruskom konstruktivizmu je najmanje pisano u domaćoj literaturi i publicistici. Internacionalna moderna je po svom arhitektonskom izrazu, od države do države, ali i od autora do autora, bila veoma slična, ali je imala i neke svoje lokalne ili pojedinačne osobenosti.

U Italiji, arhitekte i umetnici Marineti i Sant-Eli, napisali su manifest i organizovali prvu izložbu futurizma (futur = budućnost). U Francuskoj, slikar Ozenfan i arhitekta Le Korbizje, pokreću takođe umetničko-arhitektonski pokret pod nazivom purizam (pure = čisto). U Nemačkoj (Vajmarskoj Republici), dolazi do osnivanja arhitektonsko-dizajnerske škole Bauhaus, koja je okupila više tadašnjih arhitekata, dizajnera i umetnika iz cele Evrope.

Međutim, pokret koji nije imao striktno jednog ili dvojicu osnivača ili jednu školu, ponikao je nakon Oktobarske revolucije u tadašnjem SSSR-u i dobio je naziv (ruski) konstruktivizam. Iako nije poživeo ni pune dve decenije, ostavio je neizbrisiv trag na arhitektonskoj sceni, ali i što je mnogo važnije, u obrazovanju i stručnom oblikovanju više generacija pre i nakon Drugog svetskog rata.

Koreni iz doba pre revolucije

Ruski konstruktivizam se kao pokret rađa početkom 20. veka u Sovjetskom Savezu, ali njegove korene možemo pronaći u predrevolucionarnoj Carskoj Rusiji u delima avangardnih umetnika poput Kazimira Maljeviča ili El Lisickog. Oni eksperimentišu sa oblikom, bojom i dinamikom na platnu ili u prostoru kroz suprematistički jezik prouna i arhitektona.

Ozbiljniji pristup izgradnji novog arhitektonskog jezika započinje početkom 20-ih godina osnivanjem prvih škola, fakulteta i instituta, na kojima počinju da se proučavaju nove ideje vezane za urbanizam i arhitekturu. Imali su složena imena, ali mi ih pamtimo po skraćenicama – INHUK (Institut umetničke kulture), VHUTEMAS (Viša umetničko-tehnička radionica), VHUTEIN (Viši umetničko-tehnički institut).

Nove ideje su pratile savremene čovekove potrebe, ali i tehnološke inovacije koje su uveliko zahvatile Evropu. Privredne, a naročito industrijske promene zahtevale su novi pristup u projektovanju najpre gradova, a zatim i pojedinačnih objekata različite namene. Od čisto utilitarne do kulturno-umetničke funkcije.

Nove sociološke ideje su bile praćene novim arhitektonskim izrazom, koji po svojim primarnim konstruktivnim karakteristikama kasnije dobija i sam naziv – konstruktivizam. Po jednima, termin „konstruktivizam“ nastaje nakon promovisanja modela „Spomenika 3. Internacionali“, koji 1920. godine izrađuje Vladimir Tatljin.

Po drugima, termin ulazi 1921. godine nakon preovladavanja „konstruktivističke“ arhitektonske struje unutar INHUK-a, predvođene arhitektom Vesninom, nad „racionalističkom“ strujom predvođenom arhitektom Ladovskim. Braća Vesnin, Ladovski, Meljnikov, Ginsburg, Velkovski, Barkin, Leonidov i mnogi drugi stvaraoci, kroz svoje teorijske radove i izvedene projekte udahnuli su život Ruskom konstruktivizmu.

Na osnovu njihovih dela, ali i sveobuhvatnih aktivnosti arhitektonskih škola i instituta, možemo zaključiti da je Ruski konstruktivizam, uz nemački Bauhaus, jedan od najznačajnijih pokreta koji su uticali na kompletan razvoj savremene arhitekture, dizajna i primenjene umetnosti.

Odjeci i refleksije među domaćim autorima

Ideje Ruskog konstruktivizma kroz izvesne posredne ili neposredne uticaje dolaze i do savremenih arhitekata posleratne Jugoslavije, kasnije Srbije. Ovi svojevrsne „odjeci“ po istoričaru umetnosti Aleksandru Kadijeviću ili „refleksije“ po arhitektama Spasoju Kruniću i Mustafi Musiću na različite načine su pronašli put i ostavili različite tragove na domaće arhitekte.

Knjige kao što su Arhitektura Rusije dvadesetih (El Lisicki), Konstrukcije arhitektonskih i mašinskih formi (Černjihov) i slična dela, bilo da su prevedene ili ne, davale su preglednu sliku konstruktivističkih ideja i ostvarenja, a posete i razgledanje izvedenih objekata bile su veoma retke.

Posredni uticaji preko ideja grupe Arhigram takođe su na svojevrstan način uobličili ostvarenja domaćih autora. Posredni i neposredni uticaji sovjetskog arhitektonskog pokreta nisu detaljnije proučavani u Srbiji. Kroz nekoliko naučnih radova i monografija arhitekte Đorđa Alfirevića, kao i stručnih predavanja arhitekte Vanje Panića samo su pokrenuta istraživanja ove teme, pa se ovaj tekst pridružuje bazičnim istraživanjima.

U poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji nastaje izvestan broj objekata, čija arhitektonska forma ili koncept, slede ideje Ruskog konstruktivizma. Sve ove aktivnosti se javljaju početkom 80-ih godina, kada stasava jedna nova generacija arhitekata, koja nastoji da se u stručnom smislu pobuni protiv tada već ustaljene arhitekture pozne moderne i na scenu unese neke drugačije motive.

U Evropi se tada uveliko pojavila postmoderna arhitektura, koja je u arhitekturu ponovo donosila istorističke forme i duh nekadašnjih stilova i pokreta, zaboravljenih od trenutka kada ih je svojom dominacijom pregazila internacionalna moderna. Nošeni idejama arhitektonske postmoderne revolucije, domaći arhitekti se u tom trenutku najviše okreću ruskom konstruktivizmu, pa gotovo u isto vreme dolazi do upliva ovih ideja kod nekih potpuno različitih autora i njihovih projekata.

Primeri s početka decenije

Već 1981. godine, pod uticajem funkcionalnih potreba, a zaodenuto u konstruktivističku formu, biva izveden vodotoranj u Kragujevcu, arhitekte Branislava Mitrovića.

Koju godinu kasnije (1983), biva izgrađen i Komandno-operativni centar policije, arhitekte Spasoja Krunića, koji je svojom futurističko-konstruktivističkom arhitekturom zasenio mnoge druge projekte izvedene tih godina u Beogradu.

Sa druge strane, tih godina i buntovna grupa MEČ ima svoje aktivnosti, pa tako 1982. godine u Knez Mihailovoj ulici postavljaju svoju instalaciju, pod nazivom Forum.

Oni postavljaju crveni trougao kako prodire u belo stepenasto tkivo amfiteatra, praveći time omaž na jedan od najstarijih sovjetskih revolucionarnih crteža El Lisickog – Pobediti Bele crvenim klinom.

U crtežima i skicama nekolicine arhitekata, koji nastaju tokom 80-ih i 90-ih godina, takođe viđamo uplive konstruktivističkih ideja. Član grupe MEČ, arhitekta Mustafa Musić 1980. godine stvara svoj legendarni crtež „Slavija sa mog prozora“, dok njegov kolega profesor Slobodan Mića Rajović stvara na stotine crteža i skica za svoje projekte, mahom na konkursima, koji u sebi nose forme nekadašnjih sovjetskih arhitekata.

Milenijumski sat za kraj epohe

Naravno, najdalje u svojim promišljanjima odlazi arhitekata Mario Jobst, čiji konstruktivistički crteži dobijaju i prostornu realizaciju tokom 90-ih godina, kada nastaju legendarni stambeno-poslovni kompleks Yu business center ili popularno nazvane „Crvenkapice“, a koju godinu kasnije i Jugopetrol pumpa popularno nazvana „Dejtonka“.

Kako su uticaji postmoderne jenjavali, tako je sve manje konstruktivističkih objekata bilo zidano i ovu epohu kreativno zaokružuje Milenijumski sat, izveden 2000. godine na Trgu Republike, po projektima arhitekte Ksenije Bulatović.

Nakon 2000-ih neo-konstruktivističke ideje sve manje se pojavljuju na domaćoj arhitektonskoj sceni. Godine 2007.  nastaje još jedan utilitarni objekat, toplane u Valjevu, sa jasnim obrisima konstruktivizma, koji potpisuje arhitekta Jasna Lojanica.

U Kruševcu biva izvedena rekonstrukcija hotela „Rubin“, gde se prepoznaje omaž koji je arhitekta Milan Rašković napravio prema sovjetskom arhitekti Ivanu Leonidovu.

Kreativno dopisivanje s idejama sovjetskih autora

I onda, kada su svi pomislili da se ruski konstruktivizam neće više pojavljivati u delima domaćih arhitekata, potpuno neočekivano nastaje kompleks Mind Office u Kragujevcu.

Ovo prijatno iznenađenje arhitekte Predraga Milutinovića iz Mapa Arhitekti predstavlja poslovni objekat nesvakidašnje autorske arhitekture, koji u isto vreme promoviše najsavremenije strukturno-funkcionalne ideje, a opet se kreativno dopisuje sa konstruktivističkim idejama najvećih sovjetskih autora.

Rešetkasta ljuštura, kojom će stakleni objekat dobiti još jednu, perforiranu opnu, pruža svojevrsnu zaštitu od sunca, ali i vizuelnu igru svetlosti i senke, koja će posebno zanimljivo delovati u kompleksnom enterijeru jezgra objekta.

Nadamo se da arhitektura ruskog konstruktivizma i dalje može da podstakne domaće autore i da ćemo nastaviti da viđamo neka nova rešenja, inspirisana ovim, za mnoge zaboravljenim, stilom.

Marko Stojanović

Izvor: Gradnja

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, Gradnja, konstruktivizam, Marko Stojanović, Rusija, Srbija, Umetnost