Pojam građanskog staleža iz perioda smene vekova, kada su pod njim podrazumevani pripadnici profesija koje su zahtevale visoko obrazovanje, kao i imućni trgovci i industrijalisti (tzv. visoko građanstvo, nem. Großbürgertum), pritom obično uz pretpostavku izvesne kultivisanosti, je uži od pojma građanskog staleža iz vremena prve polovine devetnaestog veka, kada su pod njim podrazumevani i takvi stanovnici gradova kao što su zanatlije, vlasnici malih prodavnica i obični trgovci.[1]
Indikativno je da samo na srpskoj Vikipediji postoji članak pod nazivom ’salonski stan’.[2]
Na ovom primeru vidimo kako količina ili raspoloživost neke stvari utiče na njeno vrednovanje u društvu.
Kada je reč o tipovima stanova, u Srbiji se, prevashodno u Beogradu, govori na visokoparan način o ’saloncima’ – stanovima u zgradama izgrađenim u istoricističkom stilu (ili, retko – jer su u Beogradu veoma malobrojne – u Jugendstilu) sa dvokrilnim vratima, plafonima na visini od 310-330 centimetara i prostranom dnevnom sobom (samim ’salonom’). Izraz ’salonac’ potiče od ’salona’ koji su u takvim stanovima pre Prvog svetskog rata održavani. Šta su bili ti ’saloni’? – Sedeljke pripadnika srednje ili više srednje klase.
Izraz salonski stan koristi se i u Hrvatskoj, e.g. u oglasima i u novinskim tekstovima. Tamo se u tom kontekstu često koristi i klasna odrednica ’građanski’, te se tako nailazi i na formulacije ’salonski građanski stan’ i ’klasični građanski stan’. Nisu svi stanovi u klasnom pogledu isti, naravno. Postoje stanovi koji su građanski i stanovi koji su radnički i proleterski.
Pridev salonski upućuje na stan koji se ne koristi samo za ’puko’ stanovanje i, stoga, nije ograničen na funkcije prostora za spavanje, skladištenje i pripremanje hrane, održavanje lične higijene i možda rad, već je i mesto visoke kulture, zadovoljavanja potreba duha, mesto intelektualnih razgovora i zajedničkog čitanja knjiga. Takav stan ima potrebnu infrastrukturu i odgovarajući enterijer za te više svrhe, za razliku od skučenih i/ili prosto utilitarnih, prozaičnih stanova pripadnika nižih klasa.
U Češkoj se, sa druge strane, ti stanovi, u slengu, tipično nazivaju prosto ’činžak’ – od činžovní dům/Nájemní dům (zgrada sa stanovima za iznajmljivanje; poreklo izraza je od nemačke reči Zinshaus). Kako to da u Češkoj za takve stanove u upotrebi nije naziv koji asocira na otmenost? Verovatno zbog brojnosti takvih stanova u stambenom fondu njenih gradova. Otprilike 80% čeških gradova su istorijski gradovi, i to u smislu da je to očigledno u njihovoj sadašnjoj arhitekturi. U Pragu, Brnu i Plzenju (i nizu drugih čeških gradova) je ca. polovina sadašnjih objekata izgrađena pre Prvog svetskog rata, i ca. dve trećine do Drugog svetskog rata. Zato što ih tako mnogo imaju, u Češkoj stanovi u zgradama iz perioda smene vekova (i, u manjoj meri, Gründerzeit-a) nisu tipično stvar prestiža.
Naravno, kada bi ih u Beogradu nazivali stanovima u najamnim kućama ili najamnim zgradama, to ne bi zvučalo tako otmeno kao ’salonac’. Jer, ako kažete da stanujete u ’saloncu’, sagovornik mora sebi da vas predstavi kako jedne nedelje diskutujete sa Frojdom o psihologiji, a nekoliko dana kasnije sa Lukačom o književnosti. ’Stanujem u saloncu i otvaram kišobran kada u Parizu pada kiša, jer ja se samoidentifikujem kao Parižanin. Moje zamenice su Parisien/Parigot.’
za P.U.L.S.E: Bojan Viculin
[1] cf. Deutsche Sozialgeschichte 1870-1914: Dokumente und Skizzen, hrsg. von G.A.Ritter und J. Kocka, 3. Auflage, C.H. Beck, München, 1982.
“Salonski stan” napisao/la Bojan Viculin dana
Pregled tekstova autora – Bojan Viculin →