U jesen, izgubio je angažman u Maderi. Bez reči, šef ga je isplatio i spakovao mu dve tulumbe za srećan put. Još jednom je na klupi Tašmajdanskog parka ostao dovoljno dugo da čuje zvona sa crkve Svetog  Marka i dovoljno kratko da pobegne od košave.

Gažu nije izgubio zbog pijanstva – Sima zapravo uopšte nije pio – u pitanju je bila samo pogrešna reč. Batine je izbegao, otkaz nije. Ali nije brinuo: u Novom Sadu su ga mesecima čekali. 

Niz Nemanjinu se spustio do glavne železničke stanice; uvek joj se radovao. ‘Kakva divna zgrada, Gospode Bože…’ Mahnuo je Beogradu i potražio prvu klasu. 

…

Voleo je da ga zovu Sem Kuk. Na plakatima je mogao da se nazove i Sima Ciganin ali je pevao bolje od svakog Ciganina. Mogao je da bude i Kuki ali to je izgledalo neozbiljno, a on je svoj posao tako ozbiljno shvatao. Zato samo Sem Kuk. 

Voleo je vozove, kratko dremnuo u prvoj klasi i potražio vagon restoran. Bio je neobično čist i pun zanimljivih ljudi. Za jednim stolom dve muzikanta su ćuteći dimili u pikslu. 

‘ Dobro veče, kolege’ 

‘ Ćao Sem’ – svi su znali Sema Kuka. 

‘ A vi ste?’ 

‘ Ignac Šen, drago mi je’ 

‘ Ja sam Janika Balaž’ 

Televizor u uglu cvilio je dok Predsednik Republike otvara renoviranu železničku. 

‘ Pa šta radite ovde, dečaci?’

‘ Mi sa tezge, pa na posao.’

U stvari su se znali, iz viđenja. Slušao ih je kako sviraju samo sebi dok prepuna sala hotela Union steže zube i srce uz mađarske romanse. I svako je imao svoj razlog zašto je došao. 

Janika je prijatno ćutao kao i uvek, ljudi su se otimali za stolicu pored njega. Na prvi pogled mali, debeo, a zapravo jako lep čovek tankih vrhova prstiju. Koncert majstor. Šef tamburaškog orkestra, uvek poluosmehnut i polupoklonjen ka slušaocima. Zašto bi pričao? Njegov prim kazao bi sve. Skromno, veselo vedro; u stvari, gospodski.

E, da – gospodski. Bila je to lozinka i za Ignaca Šena. On se rado družio: ‘Stvarno, što te zovu Sem?’ 

Sem se tu potpuno opustio: ‘Ja sam ti ciganski crossover – beo sam a pevam bolje od svakog Roma.’

‘Šta tačno pevaš?’ – insistirao je Šen

‘Pa recimo ovo’

Prišao je televizoru, sa koga je sklonio Predsednika i pustio youtube:

(Legenda kaže da se Sam Cooke odmah nakon prvog slušanja Blowin’in the wind zapitao kada će neki crni brat napisati sličnu himnu. Sebe, međutim nije video kao autora; išlo mu je suviše dobro tih godina, obožavali su ga svi, beli, crni, žuti, latinosi i nije mu bilo potrebno nikakvo talasanje. A onda je život sve uradio brzo i grubo. Prvo će uzeti Semu osamnaestomesečnog sina, banalno, glupo i tragično, a Change dobiti početak: “There have been times that I thought I couldn’t last for long.”

Samo par meseci kasnije, poznat, bogat, uspešan, ali crn, biće izbačen iz ‘whites only’ motela u Luizijani i priveden. Dovoljno. Bio je spreman da zapiše: “There have been times that I thought I couldn’t last for long, but now I think I’m able to carry on.”

Najjače ubrzanje nažalost, daće joj najveći baksuz: Sam Cooke ubijen je 11.decembra 1964. Change više i nije mogao biti hit: uzastopne tragedije preoblikovale su je u himnu.)

It’s been a long time coming, but I know a change is gonna come.

Ignac Šen priču je slušao s pažnjom. Bio je praunuk Roma koji se vratio iz Aušvica. I nastavio da svira violinu.  Bio je šesta generacija violinista u porodici. Nosio je sećanje na nepravdu kao odlikovanje i razumeo nepravdu bolje od drugih. Gudalom je prevukao po violini tek ovlaš da isprati gudački uvod u pesmu i čuje Janikinu tamburu koja se pridružila.

‘Stani! Kako se prevodi A change is gonna come na srpski?’

‘Vetar će stati!’ – glas iza njih zazvonio je kao presuda. Sva trojica su se okrenula ka njemu.

‘O, gospon Đorđe…’ – pozdravili su kolegu koji je dotad samo mrzovoljno žvrljao. 

(Na njegovom papiru je pisalo: Ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu)

A pesma se nastavila sama od sebe.Ovaj je tim mogao da zakrene planetu tačno toliko da loptica padne na liniju.Sem je zatvorio oči: ‘ O, Bože, neka ovo bude moj orkestar zauvek’

Ima Boga.

I Sem je pevao. I Đorđe je pevao. I Janika, i Ignac. 

A Change is gonna come bio je crni odgovor na Bowin’in the wind, himnu Marša na Vašington, odgovor na Kingov  ‘I have a dream!’ i Sima Kukić je sklopio oči – ‘Sanjam i ja…samo se trudim da zaboravim.’ Uz ove divne ljude iz kupea hteo je da zaboravi na toksične raspojasane lovane, njihove nezadovoljene žene dok forsiraju kruškovaču, dekoltee i kolena koje ga zovu na terasu restorana, sve gazde kafana koje su mu ostale dužne. Hoću da sanjam o Maršu na Niš, o Maršu na Kragujevac, o Maršu na Novi Sad, hoću da Janika i Ignac i Đorđe budu na čelu i na usnama hodača i hoću da im oni ispričaju svoje snove; Prvi put je stvarno bio Sem Kuk, osećao svoj mekani tenor dok klizi niz tek postavljene šine. 

…

Možda zato što je Change nosio u sebi strašne predznake… možda zato što je Sem samo dva puta izveo uživo… možda zato što se prvi put osetio kao reka s kojom teče…like the river, I’ve been runnin’. 

Njihov voz je nekako prebrzo ulazio u Novi Sad. Nije mu se silazilo, ali ipak su svi zajedno kročili na novu železničku. Podne je pristizalo musavo, kako već stigne u novembru. Apsolutni sluhisti njegovog novog orkestra čuli su neko čudno krckanje sa plafona i u istom momentu podigli glavu. Svi sem Sime koji je po navici pogledao na sat: bilo je 11.52. Prvi novembar.

Dok im je krov padao na glavu, svi su u sebi mantrali  “A long time comin’, but I know A change gonna come.”

Polomljeni beton podigao je oblak cementa i odneo ga na Đavu.

(Za sve koji nisu dočekali Promenu. Znamo da ste sa nama)

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, Društvo, Muzika, Sam Cooke, Vladimir Alimpić

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.