Ulogujte se / Kreirajte profil

Samo za ludake

Prošao je dan kao što, eto, dani prolaze; nekako  sam ga proveo, upravo tiho ubio svojim primitivnim i plašljivim načinom životne umešnosti. Radio sam nekoliko časova, preturao po starim knjigama, dva časa sam imao bolove, kao što ih imaju stariji ljudi, uzeo prašak i radovao se što sam ih zavarao, ležao u vrućoj vodi i uvlačio u sebe prijatnu toplotu, u tri maha sam primio poštu, pregledao sva izlišna pisma i štampane stvari, izvodio svoje vežbe disanja, ali sam umne vežbe izostavio da ne bih remetio udobnost; proveo sam jedan čas u šetnji i primetio na nebu divne šare nežnih, dragocenih cirusa. Bilo je to veoma prijatno, isto kao i čitanje starih knjiga, kao i ležanje u toploj vodi, ali sve ukupno nije to baš bio očaravajuci, blistav dan sreće i radosti, nego eto, jedan od onih dana kakvi bi za mene, već duže vremena, trebalo da budu normalni i uobičajeni. Umereno prijatni, nekako podnošljivi, osrednji, mlaki dani jednog starijeg, nezadovoljnog gospodina, dani bez naročitih bolova, bez naročitih briga, bez stvarne tuge, bez očajanja; dani u kojima se čak i pitanje: nije li već vreme da se pođe za primerom Adalberta Tifterala i da se prilikom brijanja izazove nesrećan slučaj postavlja bez uzbuđenja i bez osećanja straha, već realno i spokojno.

Ko je doživeo drukčije dane, one rđave, sa napadima kostobolje ili opake glavobolje, koje su se ugnezdile iza očnih duplji i svaku delatnost očiju i ušiju, kao nekom mađijom, satanski preobratile iz radosti u mučenje, ili one dane duhovnog umiranja, pakosne dane unutrašnje praznine i očajanja, u koje nam se, usred razorene zemlje, isceđene od akcionarskih društava, čovečanstvo i takozvana kultura, u svom lažnom i prostački šupljem, vašarskom sjaju, na svakom koraku cereka kao neko sredstvo za povraćanje, koncentrisano i do vrhunca nepodnošljivosti dovedeno u svom sopstvenom, bolesnom Ja…. ko je, dakle, doživeo takve paklene dane, taj je zadovoljan ovim normalnim, nepotpunim kao što je ovaj današnji; taj zahvalno sedi kraj tople peći i čitajući jutarnje novine sa zahvalnošću konstatuje da danas opet nije izbio nikakav rat, da nije uspostavljena ni jedna nova diktatura, da u politici i ekonomiji nije otkrivena nikakva krajnja podlost; taj blagodarno podešava strune svoje zarđale lire za jedan prilično radostan, skoro zadovoljan san zahvalnosti, kojim dosađuje svom tihom, blagom, sa malo broma ošamućenom, nesavršenom polubogu zadovoljstva, i u mlakom i zgusnutom vazduhu ove zadovoljne dosade, ove blagodarnosti dostojne bezbolnosti, oboje, kako nepotpuni polubog koji žalosno klima, tako i prosedi polučovek koji prigušeno peva psalm liče jedan na drugog kao blizanci. Lepo je to biti zadovoljan, ne osećati bol, lepi su ovi snošljivi, pritvorni dani u koje se ne usuđuju da kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo šapuće i sve se na prstima šunja. Ali sa mnom, na žalost, nije tako, ja teško podnosim osećanje zadovoljstva, ono mi ubrzo postaje mrsko i odvratno, tako da, sav očajan, moram da bežim u druge temperature, po mogućstvu pomoću naslade, a po potrebi i pomoću bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišuci mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja žudnja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom uftiljenom, plitkom, normiranom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke dane snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka, u svetu, zavrnem šiju. Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspešno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.

Ovako raspoložen završio sam, dakle, u prvi sumrak, ovaj snošljivi, svakodnevni dan. Rešio sam bio da ga ne završim na način, za bolešljivog čoveka, normalan i povoljan, dopuštajući da me privuče krevet snabdeven grejalicom, bocom sa toplom vodom kao mamcem, pa sam nezadovoljan i osećajući laku odvratnost prema svojoj sitnoj dnevnoj delatnosti mrzovoljno obuo cipele i navukao kaput, i po mraku i magli pošao u grad da bih u gostionici „Kod čeličnog šlema“ popio ono što ljudi koji piju, po nekoj staroj konvenciji, nazivaju čašicom vina.

Silazio sam, dakle, niz stepenice sa svoje mansarde, tegobne stepenice tuđine, niz te skroz građanske, izbrisane i čiste stepenice veoma čestite kuće za tri porodice, pod čijim se krovom nalazi moje pustinjačko obitavalište. Ne znam kako je to mogućno, ali ja, beskućni i usamljeni stepski vuk koji mrzi malograđanski svet, stanujem uvek u pravim građanskim kućama, to je neka stara sentimentalnost kod mene. Ne stanujem ni u palatama ni u proleterskim kućama, već upravo u ovakvim, veoma čestitim, veoma dosadnim i besprekorno održavanim gnezdima malograđanštine, u kojima pomalo miriše na terpentin i sapun i u kojima se čovek trza ako jače zalupi ulazna vrata ili uđe sa prljavim cipelama. Nema sumnje da volim tu atmosferu još od detinjstva i da me moja potajna čežnja za nekom vrstom doma beznadežno uvek vodi istim starim, glupim putevima. A verovatno volim i suprotnost između onog života, mog usamljenog, nemilostivog i gonjenog, do krajnosti neurednog života i prave porodične i građanske sredine. Volim da na stepenicama udišem miris spokojstva, reda, čistoće, pristojnosti i pitomosti, u kome, i pored moje mržnje prema građanštini, za mene ima nečeg dirljivog, ali volim da zatim prekoračim prag svoje sobe, gde sve to prestaje, gde među gomilama knjiga leže opušci cigara i boce s vinom, gde je sve neuredno tuđinsko i zapušteno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli osenčeni i prožeti jadom usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, čežnjom za davanjem nekog novog smisla čovečjem životu, koji je postao besmislen.

I tada sam prošao pored araukarije. Naime, na prvom spratu ove kuće stepenice vode pored malog trema jednog stana koji je bez sumnje još besprekorniji, čistiji i iščetkaniji od ostalih; jer ovaj mali trem upravo blista od neviđene urednosti, pravi je mali hram reda. Na parketu, na koji se čovek plaši da stane, stoje dve kitnjaste klupice, a na svakoj od njih nalazi se po jedna velika saksija: u jednoj raste azalea, u drugoj prilično stasita araukarija, zdravo i pravo, najsavršenije, minijaturno drvo, jer i poslednja iglica poslednje grane zrači svežom čistoćom.

Katkada, kada znam da me niko ne posmatra, sednem na stepenik iznad araukarije, upotrebljavajući ovo mesto kao hram, malo se odmorim, skrstim ruke i predano gledam ispod sebe u taj mali vrt reda, čiji me dirljiv izgled i usamljena komika nekako potresaju do dna duše. Iza ovog trema, takoreći u svetoj senci araukarije, naslućujem stan pun blistavog mahagonija i život prožet pristojnošću i zdravljem, sa ranim ustajanjem, ispunjavanjem dužnosti, umereno veselim porodičnim praznicima, nedeljnom posetom crkvi i ranim odlascima na počinak.

Praveći se živahan, kaskao sam preko vlažnih pločnika ulica. Suzno i kao velom obavijene sjaktile su se svetiljke kroz hladnovlažni mutljag, upijajući teške odbleske sa mokrog tla. Setio sam se svojih zaboravljenih mladićkih godina koliko sam voleo ovakve mračne, mutne večeri u poznu jesen ili zimu, kako sam, opijen, žudno uvlačio u sebe raspoloženje usamljenosti i melanholije kada sam do ponoci, uvijen u svoj kaput, trčao po kiši i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lišća, već i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uživanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti sveće u svom sobičku sedeći na ivici kreveta! To je prošlo, taj pehar je ispijen i više se nije punio. Da li je trebalo žaliti za tim? Nije. Ne treba žaliti ni za čim što je prošlo. Žaliti treba za Sada i Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevši mi ni darove, ni uzbuđenja. Ali, Bogu hvala, bilo je izuzetaka, katkada, retko, bilo je časova koji su donosili uzbuđenja, donosili darove, rušili zidove i vraćali mene, zalutalog, opet natrag u živo srce sveta. Tužan, pa ipak uzbuđen do dna svoga bića, pokušao sam da se setim poslednjeg svog doživljaja ove vrste. Bilo je to na jednom koncertu, svirala se prekrasna stara muzika, i tada su mi se opet, izmedu dva takta jednog piana, odsviranog na drvenim duvačkim instrumentima, iznenada otvorila vrata u onaj svet, preleteo sam nebom i video Boga na delu, osetio sam blažene bolove i više se ničemu na svetu nisam opirao, ničega se na svetu nisam plašio, sve sam primao sa odobravanjem, svemu sam poklanjao svoje srce.

Sve ovo trajalo je kratko vreme, možda četvrt časa, ali mi se te noći vratilo u snu i otada bi, tokom svih onih praznih dana, katkada zablistalo u tajnosti; u trenucima sam ga jasno video, kao zlatan božanski trag koji se provlači kroz moj život, skoro je uvek bilo duboko zatrpano ispod đubreta i prašine, da bi zatim ponovo zablistalo zlatnim iskrama, na izgled kao da se nikada više ne može izgubiti, pa ipak se ubrzo gubilo u tami. Dogodilo se jednom noću da sam, ležeci budan, odjednom počeo da govorim stihove, stihove isuviše lepe, isuviše neobične, koje nisam smeo ni pomisliti da zapišem i kojih se ujutro više nisam sećao, ali koji su se ipak krili u meni, kao teško jezgro oraha u staroj krhkoj ljusci. Drugi put se to dogodilo pri čitanju dela nekog pesnika, pri razmišljanju o jednoj Dekartovoj ili Paskalovoj misli; ponekad kada sam se nalazio kod svoje dragane, to osećanje bi zasijalo i vodilo me svojim zlatnim tragom dalje u nebesa. Oh, teško je naići na trag Božji usred života kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito građanskog vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!

Ne mogu da izdržim dugo ni u pozorištu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da pročitam novine, retko kad modernu knjigu, i ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi traže u prepunim železnicama i hotelima, prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po barovima i varijeteima elegantnih, raskošnih gradova. Šta traže po svetskim izložbama, po korzoima, na predavanjima za one koji su željni obrazovanja, na velikim sportskim igralištima. Ja sve te radosti, koje bi mi, najzad, bile pristupačne i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da razumem i da učestvujem u njima. A ono što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošcu. I odista,ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu.

Trčao sam dalje vlažnom ulicom sa ovim svojim uobičajenim mislima, kroz jednu od najmirnijih i najstarijih četvrti grada. Tu se preko puta, sa druge strane ulice, uzdizao u mraku stari sivi kameni zid, koji sam uvek rado gledao. Stajao je tu tako star i bezbrižan, izmedu male crkve i neke stare bolnice; danju sam često odmarao oči na njegovoj hrapavoj površini, jer je bilo malo tako tihih, blagih, nemih površina u centru grada, gde se inače na polovini svakog kvadratnog metra nalazi poneka trgovina ili dreče imena advokata, berbera, lekara, pronalazača i veštaka za lečenje žuljeva na nogama. Sada sam opet video stari zid kako se uzdiže tiho i spokojno, pa ipak je bilo neke promene na njemu, video sam mali, lepi portal sa šiljatim lukom usred zida i zbunio sam se, jer odista više nisam znao da li se taj portal uvek nalazio tu ili je nedavno napravljen. Bez sumnje je izgledao star, prastar; verovatno su ova mala, zatvorena vrata, sa svojim tamnim krilima, još pre nekoliko vekova vodila u neko dremljivo manastirsko dvorište, a činila su to i danas, iako manastir nije postojao, i verovatno sam ovu kapiju sto puta video, ne obrativši pažnju na nju; možda je bila sveže obojena, pa mi je zato pala u oči. Ipak sam zastao i vrlo pažljivo pogledao preko, ne prelazeći ulicu, koja je bila veoma raskvašena i blatnjava; ostao sam na pločniku i samo pogledom odlutao preko puta, gde je sve već bilo obavijeno tamom i gde je, kako mi se učinilo, oko vrata bio opleten venac, ili nešto drugo što se šarenelo. I sada, kada sam bolje zagledao, zapazio sam iznad portala svetlu firmu na kojoj je, kako mi se činilo, stajao neki natpis.

Napregnuo sam vid i najzad sam, i pored blata i bara, prešao ulicu. Tada sam iznad portala ugledao slabo osvetljenu mrlju na starom, sivozelenom zidu, a preko te mrlje prelazila su pokretna šarena slova koja su nestajala, ponovo se pojavljivala, pa odletala. Eto, pomislih, sada su i ovaj stari, dobroćudni zid zloupotrebili za nekakvu svetlosnu reklamu! U međuvremenu razabrao sam nekoliko reči koje su se letimično pojavljivale; teško je bilo pročitati ih, morao sam ih odgonetati, jer su slova nailazila u nepravilnim razmacima, i to veoma bleda i iskrzana, a brzo su se i gasila. Čovek koji je hteo da napravi posao pomoću njih nije bio umešan, već je svakako bio neki stepski vuk, nekakav ubogi grešnik. Zašto je taj čovek puštao slova baš na ovom zidu, u najmračnijoj uličici starog dela grada, u ovo doba dana, po ovako kišovitom vremenu, kada ni koga nije bilo na ulici, i zašto su ona bila tako titrava, lelujava, tako ćudljiva i nečitka? Ali stoj, sada sam uspeo da jednu za drugom uhvatim nekoliko reci koje su glasile:

Magično pozorište

Ulaz nije za svakoga

Pokušao sam da otvorim vrata, ali teška starinska brava nije popustila ni pod kakvim pritiskom. Završila se igra slova, prekinula se odjednom, tužna i svesna svoje uzaludnosti. Vratio sam se nekoliko koraka unazad, zagazivši duboko u blato, ali slova više nisu nailazila, igra se ugasila, a ja sam još dugo stajao u blatu i čekao uzalud.

Onda, kada sam već posustao i vratio se na pločnik, preletela su svetlosna slova, kao kapljice, preko asfalta koji se presijavao. Pročitao sam:

SAMO ZA LUDAKE!

Noge su mi bile vlažne, bilo mi je hladno, ali sam pored toga još prilično dugo stajao tu u išcekivanju. Ništa više. Dok sam tako stajao i razmišljao kako su šarena slova, nežna i varljiva kao utvare, preletala preko tamnoga asfalta koji se presijavao, opet mi je pala na pamet jedna od mojih pređašnjih misli: poređenje sa blistavozlatnim tragom, koji je odjednom postao tako dalek i nepronalažljiv. Bilo mi je hladno, pa sam pošao dalje, sanjareći o tom tragu, pun čežnje za ulaznim vratima koja vode u začarano pozorište samo za ludake. U međuvremenu dospeo sam u okolinu pijace, gde nije bilo oskudice u večernjim zabavama; na svakom koraku nalazio se poneki plakat i pozivala poneka tabla: Damenkapela , Varijete,  Bioskop, Igranka ali sve to nije bilo za mene, bilo je to za svakoga, za normalne ljude, koje sam stvarno i video kako se u gomilama guraju na ulazima. Pa ipak sam se malo razvedrio, ipak me je dodirnuo pozdrav iz onog drugog sveta, zaigralo je nekoliko slova, zaigrala su i u mojoj duši, dotičući skrivene žice, i jedan odblesak zlatnog traga opet je postao vidljiv. Potražio sam malu starinsku krčmu u kojoj se od mog prvog boravka u ovom gradu, pre dvadeset i pet godina, ništa nije izmenilo: krčmarica je bila ista, a i mnogi među današnjim gostima sedeli su još onda ovde, na istom mestu, sa istim čašama pred sobom. Ušao sam u skromnu gostionicu, bilo mi je utočište. Doduše, bilo je to utočište slično onom na stepenicama kraj araukarije, nisam ni ovde našao dom i zajednicu, već samo mirno mesto posmatrača ispred pozornice na kojoj su tu i ljudi igrali tuđe komade, ali je i to mnogo značilo: nije bilo ljudske gomile, ni dreke, ni muzike, samo nekoliko mirnih građana sedelo je za nezastrtim drvenim stolovima (nije bilo ni mermera, ni emajliranog lima, ni pliša ni mesinga!) i pred svakim od njih stajao je večernji napitak, neko dobro, lako vino. Možda su ovi stalni gosti, koje sam sve poznavao iz viđenja, bili prave ćifte i možda su kod kuće, u svojim ćiftinskim stanovima, imali nekakve ogavne kućne oltare pred glupavim idolima zadovoljstva, a možda su bili usamljeni momci, izbačeni iz svog koloseka kao i ja, tihi pijanci, zamišljeni nad propalim idealima, stepski vuci, takođe bednici; ali to mi nije bilo poznato. Ponekog od njih dovukla je ovamo čežnja za domom ili neko razočaranje i potreba za nadoknadom; oženjeni  je ovde tražio atmosferu svog momačkog doba, stari činovnik odjek svojih studentskih godina, a svi su bili prilično ćutljivi, svi su bili pijanci i svi su, kao i ja, više voleli da sede sa bocom od pola litra ezaškog vina pred sobom negoli pred nekom damenkapelom. Tu sam bacio lenger, tu se moglo izdržati sat-dva. Tek što sam popio gutljaj elzaškog vina, setio sam se da danas, izuzev doručka, još ništa nisam okusio.

Pravo je čudo šta sve čovek može da proguta! čitao sam novine nekih desetak minuta, dopuštajuci da kroz moje oči prodre u mene duh nekog neodgovornog čoveka koji nadugačko i naširoko žvaće tuđe reči kvaseći ih svojom pljuvačkom, da bi ih zatim, nesvarene, opet povratio. Gutao sam to tokom čitanja čitavog jednog stupca. A onda sam požderao dobar komad džigerice isecene iz tela ubijenog teleta. Pravo čudo! Najbolje od svega bilo je elzaško vino. Ne volim opora, jaka vina, bar ne za svaki dan, vina koja se razmeću jakim dejstvom, a čuvena su po nekom specijalnom ukusu. Najviše volim sasvim čista, laka, skromna seljačka vina, bez naročitog imena, kojih može mnogo da se popije i čiji ukus tako prijatno svesrdno podseća na selo, na zemlju, na nebo i lugove. Čaša elzaškog vina i komad hleba svakako su najprijatniji obrok. Ali sada sam već bio pojeo porciju džigerice, što je bilo neobično uživanje za mene koji retko jedem meso i preda mnom je stajala već druga čaša. Bilo je takođe pravo čudo što su negde po zelenim dolinama zdravi i čestiti ljudi gajili vinovu lozu i cedili vino da bi tu i tamo u svetu, daleko od njih, nekolicina razočaranih građana i stepskih vukova tiho cevčili malo hrabrosti i raspoloženja iz svojih pehara.

Pa neka je i tako, glavno da je vino bilo dobro, da je pomoglo i donelo raspoloženje! Naknadno se u meni razlegao smeh olakšanja povodom čaše od reči u onom novinskom članku, i odjednom sam se setio zaboravljene melodije onog piana na duvačkim instrumentima. Ona se pela u meni, poput sapunskog mehurića koji se preliva, zablistala šarenilom, odražavajući u minijaturi ceo svet, da bi se za tim blago rasprsnula. Ako je bilo mogućno da ta mala, nebeska melodija tajno pusti koren u mojoj duši i da jednoga dana ponovo istera u meni svoj ljupki cvet, sa svim svojim dragim bojama, zar sam onda mogao da budem sasvim izgubljen? lako sam bio zalutala životinja koja nije shvatala svet što je okružuje, ipak je u mom ludom životu postojao smisao; nešto je u meni davalo odgovore, primalo pozive iz dalekih, veličanstvenih svetova, a u mom mozgu naslagale su se hiljade slika:

Anđeoske čete dodate samalog plavog crkvenog svoda u Padovi, pored kojih koračaju Hamlet i Ofelija, sa vencem na glavi, kao lepi predstavnici sve tuge i svih nesporazuma u svetu; vazduhoplovac Đanoco stoji u balonu koji gori i duva u rog; Atila Šmelcle drži nov šešir u ruci, budur para nebo svojim skulpturama koje su slične planinama. Pa čak ako bi te prilike živele i u hiljadama drugih srca, postoje još desetine hiljada drugih, nepoznatih slika i zvukova čija se postojbina nalazi u meni, kao što i oči kojima gledaju i uši kojima slušaju žive jedino i samo u meni. Ko je još davao odgovore starom bolničkom zidu izbledele, otrte, prljave sivozelene boje, u čijim su se pukotinama i razvalinama naslućivale hiljade fresaka koga je još osetio, koga je voleo, koga je dirnuo car njegovih nežno umirucih boja? One starinske kaluđerske knjige, sa minijaturama koje se blago presijavaju, i knjige nemačkih pesnika od pre dvesta i sto godina, zaboravljene od svog naroda, sve one od silnih ruku pohabane i od vlage izmrljane sveske, pa štampane stvari i rukopisi starih muzičara, tvrdi, požuteli notni listovi sa svojim obamrlim tonskim snovima; ko je još cuo njihove duhovite, vragolaste i čežnjive glasove, ko je još puna srca pronosio njihov duh i njihove čari kroz jedno drugo, njima tuđe doba? Ko se još sećao malog, žilavog čempresa visoko na bregu iznad kuće koga je stena, survavši se, prelomila i rascepila, ali koji je i dalje živeo i u nuždi isterao nov, kržljav vrh koji je odavao priznanje vrednosti prvom spratu i njenoj blistavoj araukariji? Ko je noću u lutajućim maglama nad Rajnom čitao pisma od oblaka? Bio je to Stepski Vuk. A ko je nad ruševinama svog života tražio truli smisao, patio zbog nečeg na izgled besmislenog, preživljavao na izgled lude stvari, a tajno se, u poslednjem sumanutom haosu, još nadao otkravljenju i Božjoj blizini?

Držao sam svoj pehar čvrsto u ruci, krčmarica je htela da mi ga napuni, pa se digoh. Nije mi više trebalo vina. Zasijao je zlatni trag, opet sam se sećao večnosti, Mocarta i zvezda. Mogao sam opet jedan čas da dišem, da živim, smeo sam da postojim i nisam morao da podnosim muke, da strahujem i da se stidim.

Kada sam izišao na utišanu ulicu, retka, sitna kiša, koju je čerupao hladan vetar, šumela je oko uličnih svetiljki, presijavajući se u staklastim prelivima. Kuda sada? Da sam imao neku čarobnu moć ispunjavanja želja, otvorila bi se preda mnom mala,lepa dvorana u stilu Luja XVI, u kojoj bi mi nekoliko dobrih muzičara odsviralo dva-tri dobra dela Hendla i Mocarta. To bi odgovaralo mom sadašnjem raspoloženju, pa bih tu svežu, plemenitu muziku posrkao kao što bogovi srcč nektar. O, da sam u tom času imao prijatelja, prijatelja u nekoj potkrovnici, koji razmišlja pri svetlosti sveće a pored sebe ima violinu! Kako bih se došunjao do njega u noćnoj tišini, kako bih se nečujno popeo vijugavim stepeništem da ga iznenadim, pa bi smo u razgovoru i muzici proslavili nekoliko nadzemaljskih noćnih časova! Nekada, u minulim godinama, često sam okušao tu sreću, ali je vremenom i to izbledelo i nestalo; između onoga onda i ovoga sada ležale su uvele godine.

Preko volje sam krenuo kući, podignuvši okovratnik od kaputa i zabadajući vrh štapa u vlažnu kaldrmu. Ma koliko sporo išao, ipak je isuviše brzo trebalo da opet sedim na svojoj mansardi, u svom malom, nazovi, domu, koji nisam voleo, a bez koga ipak nisam mogao, jer je prošlo bilo vreme kada sam ovakve zimske, kišovite noći mogao da provodim lutajući napolju. No bilo kako mi drago, nisam hteo da mi se dobro večernje raspoloženje pokvari ni zbog kiše, ni zbog kostobolje, ni zbog araukarije, pa iako nisam mogao da čujem kamerni orkestar niti da nađem usamljenog prijatelja s violinom, u meni je još odzvanjala ona ljupka melodija, koju sam mogao, ritmicki udišući vazduh i samo nagoveštavajući je, da odsviram samom sebi. Koračao sam dalje zanet mislima. Ne, moglo se i bez kamerne muzike i bez prijatelja, a bilo je smešno izjadati se nemoćnom žudnjom za toplinom. Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, oh, da ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.Iz jedne dvorane za igru pored koje sam prošao zapljusnu me vrelo i grubo. kao isparenje živog mesa, žestoka džez muzika. Zastao sam za trenutak; oduvek je ta vrsta muzike, iako sam je se gnušao, za mene imala tajnu draž. Džez mi je bio odvratan, ali sam ga voleo deset puta više nego današnju akademsku muziku; džez, sa svojim radosnim, sirovim divljaštvom, odišući naivnom, čestitom čulnošću, duboko je dirnuo i mene u svetu mojih nagona.

Stajao sam jedan trenutak njušeći, udisao sam krvavu i drečeću muziku, njušio sam pakosno i pohotljivo atmosferu ovih dvorana. Jedna polovina te muzike, ona lirska, bila je tužna, odviše zašećerena i kiptala je od sentimentalnosti, a ona druga bila je divlja, ćudljiva i snažna, pa ipak su obe polovine naivno i pomirljivo išle ukorak, slivajući se u celinu. Bila je to muzika iz doba propadanja. U Rimu za vreme poslednjih careva morala je postojati slična muzika. U poređenju sa pravom muzikom, Bahom i Mocartom, to su, razume se, bile pomije ali tako izgleda sva naša umetnost, čitav naš mentalitet, sva naša nazovi kultura čim se uporedi sa pravom kulturom. Ova muzika je imala preimućstvo u velikoj iskrenosti, imala je nečeg, ljubavi dostojnog, crnačkog u sebi, bila je bez ikakvih laži i ispunjena radosnim, detinjastim raspoloženjem. Imala je u sebi nešto od crnca i nešto od Amerikanca, koji nama Evropljanima, i pored svoje snage, izgleda tako dečački svež i detinjast. Da li će i Evropa biti takva? Da li je već na putu da postane takva? Da li smo mi, stari poznavaoci i poštovaoci nekadašnje Evrope, nekadašnje prave muzike, nekadašnjeg pravog pesništva, samo sitna, glupa manjina, sastavljena od komplikovanih neurotičara koji će sutra biti zaboravljeni i ismejani? Da li je ono što smo mi nazivali kulturom, duhom, dušom, ono što smo nazivali lepim i svetim bilo samo utvara, već odavno mrtva, koju samo još nekolicina nas budala smatra pravom i živom? Da li je mogućno da nikada nije ni bila prava i živa? Da li je ono za šta smo se mi, budale, borili, možda oduvek bilo samo fantom? Stara gradska četvrt primi me pod svoje okrilje. Gasla i nestvarna uzdizala se mala siva crkva. Odjednom mi opet pade na pamet večerašnji doživljaj sa zagonetnim vratima šiljatog luka i zagonetnom pločom iznad njih, sa svetlosnim slovima koja su tako podsmešljivo titrala. Kako je ono glasio natpis? Ulaz nije za svakoga. I samo za ludake.

Ispitivački pogledah preko puta u stari zid, s potajnom željom da opet otpočnu čarolije, da mene, ludaka, opet pozove natpis i da se mala vrata otvore preda mnom. Možda se tamo nalazilo ono što sam tražio, možda se tamo svirala moja muzika? Tamni, kameni zid gledao me je ravnodušno, zatvoren u dubokom mraku, utonuo u dubok san. Nigde vrata, nigde šiljatog luka, već samo tamni, tihi zid bez otvora. Smešeći se pošao sam dalje, klimnuvši prijateljski glavom u pravcu starih zidina.Spavaj spokojno, zide, ja te neću probuditi. Doći će vreme kada će te srušiti ili oblepiti svojim gramzivim firmama, ali sad si još tu, još si lep, i tih, i meni drag. Izbačen iz nekog crnog uličnog tesnaca, neposredno preda mnom, trgnu me čovek, usamljen, pozni povratnik umorna koraka, sa kapom na glavi, odeven u plavu bluzu, koji je na ramenu nosio motku sa plakatom, a na trbuhu, kaišem privezano, otvoreno sanduče, kakvo torbari nose po vašarima. Umorno je koračao ispred mene ne okrećući se, inače bih mu se javio i poklonio mu cigaru. Pri svetlosti najbliže ulične svetiljke pokušao sam da pročitam njegov steg, crveni plakat na motki, ali se on toliko klatio tamo-amo da nisam mogao da ga odgonetnem. Tada sam oslovio čoveka i zamolio ga da mi pokaže plakat. On je zastao, držeći motku pravo, i tada sam uspeo da pročitam titrava, iskrivljena slova:

ANARHISTIČKO ZABAVNO VEČE!

MAGIČNO POZORIŠTE!

ULAZ NIJE ZA SVAKOGA…

Vas sam tražio, uzviknuh radosno… šta je sa vašom zabavnom večeri? Gde se održava? Kada? On odmah potrča. Nije za svakoga, reče ravnodušno, sanjivim glasom i otrča. Bilo mu je svega dosta, hteo je da ide kući. Stanite, viknuh i potrčah za njim… šta to imate u svom sandučetu? Otkupiću vam nešto.Nezastajući, čovek mehanički izvuče iz sandučeta neku knjižicu i pruži mi je. Ja je brzo uzeh i strpah u džep. Dok sam otkopčavao kaput s namerom da izvadim novac, čovek skrenu, ude na neku kapiju, zatvori  je za sobom i nestade. Njegovi teški koraci odjekivali su prvo u dvorištu, preko kamenih ploča, a zatim po drvenim stepenicama; posle toga ništa više nisam čuo. Odjednom i mene savlada umor, imao sam osećanje da je već veoma kasno i da će biti dobro da pođem kući. Krenuh brže i uskoro stigoh, uspavanom ulicom predgrađa, u svoj kraj izmedu šetališta na bedemu, gde u malim, čistim najamnim kućama, iza travnjaka i bršljana stanuju činovnici i sitni rentijeri. Prošavši pored bršljana, travnjaka i mlade jele, stigoh do kapije, nađoh ključaonicu i dugme za osvetljenje, prošunjah se pored staklenih vrata, politiranih ormara i biljki u saksijama i otvorih vrata svoje sobe, svog nazovi doma, gde su me očekivali naslonjača i peć, mastionica i kutija sa bojama, Novalis i Dostojevski, kao što druge, normalne ljude očekuje mati ili žena, deca, služavka, psi i mačke.

Kada sam svukao mokar kaput, ponovo mi dođe do ruku ona mala knjiga. Izvukoh je, bila je to tanka, rđavo i na lošem papiru odštampana vašarska knjižica, kao one sveske „Čovek roden u januaru“  ili , „Kako ću se za osam dana podmladiti za dvadeset godina“ Ali kada se ugnezdih u svojoj naslonjači i stavih naočare pročitah sa iznenađenjem i osećanjem nečeg sudbinskog, što se odjednom javilo u meni, naslov ove vašarske sveske: „Rasprava o stepskom vuku. Nije za svakoga.“

Sadržina spisa, koji sam pročitao bez predaha, sa najvećom pažnjom, bila je sledeća:

RASPRAVA O STEPSKOM VUKU

SAMO ZA LUDAKE

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Neka se mudri  ljudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest. Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovecčnosti. O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila ni kakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažuci jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i  jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajuci se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk. Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom. Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna. Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj ljudski deo prirode, posmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora. Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih sunčanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće. Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošcu, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale. Baš su ovi ljudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da može sebi predstaviti njegov bedni, rastrzani život, taj je ipak u zabludi, jer još ni izdaleka ne zna sve. Ne zna da je kod Harija (kao što nema pravila bez izuzetka i kao što je jedan grešnik pod izvesnim okolnostima miliji Bogu od devedeset i devet pravednika) ipak bilo i izuzetaka i srećnih slučajeva, da je katkada nepomućeno i nesmetano osećao u sebi i vuka i čoveka, kako dišu, misle i osećaju i njemu, da su katkada, u veoma retkim časovima, njih dvojica sklapali mir i živeli u ljubavi, tako da nije jedan samo spavao dok je drugi bio budan, već su jedan drugoga bodrili i dopunjavali. Izgleda da ie i u životu ovog čoveka, kao i svuda u svetu, sve uobičajeno, svakodnevno, poznato i redovno povremeno imalo jedini cilj da tu i tamo doživi trenutni prekid, da bude probijeno vanrednim čudom, da ustupi mesto blagosti. Da li su kratki, retki časovi sreće izgladili i ublažili zao udes Stepskog Vuka, tako da su najzad sreća i patnja bili jedno drugom ravni; ili je čak možda kratka, ali snažna sreća onih malobrojnih časova upila u sebe svu patnju, zbog čega je dobila veću vrednost, to je opet jedno od pitanja o kome dokoni ljudi mogu da mozgaju ako žele. Često je i Vuk mozgao o tome, a to je bilo za njegovih dokonih i beskorisnih dana.

Uz to treba reći još nešto. Postoji priličan broj ljudi sličnih vrsti kojoj je pripadao Hari, naročito ih ima mnogo medu umetnicima. Svi ti ljudi imaju u sebi dve duše, dva bića, u njima ima božanskog i satanskog, ima majčine i očeve krvi, sposobnosti da budu srećni i da pate, a sve to živi jedno kraj drugog i jedno u drugome, isto tako neprijateljski i zapleteno kao vuk i čovek u Hariju. I ti ljudi, čiji je život veoma nespokojan, doživljuju povremeno, u svojim retkim srećnim časovima, nešto tako snažno i neiskazano  lepo, pena trenutne sreće povremeno prsne tako visoko i bleštavo nad morem patnji da ta kratka, zasenjujuca sreca zračeći dodiruje i očarava i druge. Tako nastaju, kao dragocena pena sreće nad morem patnji, sva ona umetnička dela u kojima se jedan jedini čovek koji pati, za jedan jedini čas, tako visoko uzdiže nad sopstvenom sudbinom da njegova sreća sija kao zvezda, i svima onima koji je vide čini se kao nešto večno i kao njihov san o sreći. Svi ovi ljudi, ma kako se zvala njihova dela i tvorevine, u stvari uopšte nemaju života, odnosno, njihov život ne znači postojanje u pravom smislu i nema svog oblika, oni nisu heroji, ili umetnici, ili mislioci onako kao što su drugi sudije, lekari, obućari ili učitelji, već je to večno paćenićko kretanje i vrtlog, nesrećno i bolno istrzano, jezivo i besmisleno, ako čovek nije spreman da vidi smisao baš u ovim retkim doživljajima, delima, mislima i tvorevinama, koji zrače nad haosom ovakvog života. Medu ljudima ove vrste nikla je opasna i strašna misao da je možda ceo čovečji život samo jedna opaka zabluda, žestoki neuspeo izrod pramajke, divlji i jeziv promašen pokušaj prirode. Ali je među njima nikla i ona druga misao, da čovek možda nije samo prilično razumna životinja, već i dete bogova, kome je određeno da bude besmrtno.

Svaka vrsta ljudi ima svoje osobene znake, svoja obeležja, svaka od njih ima svoje vrline i poroke,svaka svoj smrtni greh. Osobeni znak Stepskog Vuka bio je sledeći: on je bio čovek večeri. Jutro je za njega bilo nemilo doba dana, koga se plašio i koje mu nikad nije donosilo ništa dobro. Nijednog jutra u svom životu nije bio istinski radostan, nikada u prepodnevnim časovima nije učinio nešto dobro, nije se nečem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da pruži neku radost. Tek u toku popodneva polako bi se zagrejao i živahnuo, a tek predveče bi, za vreme svojih svetlih dana, postajao plodan, čio, katkada živ i radostan. Njegova potreba da bude usamljen i nezavisan bila je u vezi s tim. Nikada nije bilo čoveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnošću. U mladosti, kada je još bio siromašan i kada mu je bilo teško da zarađuje svoj hleb, više je voleo da gladuje i da ide u pocepanom odelu, samo ako bi time mogao da obezbedi sebi trunčicu nezavisnosti. Nikada se nije prodavao za novac i udoban život, nije se prodavao ženama ili vlastodršcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono što je u očima celog sveta predstavljalo preimućstvo i sreću, samo da bi sačuvao svoju slobodu. Za njega nije bilo ničeg mrškijeg i strašnijeg od pomisli da obavlja neku službu, da se pridržava nekog dnevnog i godišnjeg reda i da mora da sluša druge. Smrtno je mrzeo svaki poziv, kancelariju ili ured, a najstrašnije što bi u snu mogao da doživi bio je zatvoren život u nekoj kasarni. Umeo je da se izvuče iz svih ovih okolnosti, često po cenu velikih žrtava. U tome je ležala njegova snaga i vrlina, tu je bio nesalomljiv i nepodmitljiv, tu je njegov karakter bio čvrst i pravolinijski. Ali s ovom njegovom vrlinom bile su, opet, tesno povezane njegova patnja i njegova sudbina. Prošao je onako kako prolaze mnogi: ono što je po unutarnjem nagonu svog bića najupornije tražio i za čim je stremio palo mu je u deo, ali u većoj meri no što to ljudskom stvoru priliči. U početku mu je to bio san i sreća, zatim gorki udes. Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada od slasti.

I tako je Stepski Vuk propadao zbog svoje nezavisnosti. On je postigao svoj cilj, postao je potpuno nezavisan, niko nije mogao da mu naređuje, nije morao da se upravlja ni prema kome, slobodno i samostalno odlučivao je šta da čini i preduzima. Jer svaki čovek neminovno postiže ono što je po svom pravom nagonu prinuđen da traži. Ali usred stečene slobode Hari odjednom primeti da je njegova sloboda ravna smrti, da je ostao sam, da ga svet na neki strašan način ostavlja na miru, da ga se ljudi više nimalo ne tiču, pa čak da se i on samog sebe nimalo ne tiče, da se u sve ređem i ređem vazduhu, bez ikakvih odnosa i usamljen, lagano guši. Jer sada mu samoća i nezavisnost više nisu bili cilj i želja, već udes, presuda koja mu je izrečena, čarobna želja koja je izgovorena i više ne može da se pokrene, sada mu više ništa nije pomagalo ako je, pun cežnje i dobre volje, pružao ruke i bio spreman da se poveže i stopi sa zajednicom; sada ga ostaviše samog. Pri tome, medutim, nije bio omrznut i ljudima odvratan. Naprotiv, imao je mnogo prijatelja i mnogima je bio drag. Ali je uvek nailazio na simpatiju i ljubaznost, pozivali su ga, darivali ga, pisali mu prijatna pisma, ali mu se niko nije približio, nigde nije došlo do neke veze, niko nije bio voljan i sposoban da učestvuje u njegovom životu. Često ga je sada okruživao vazduh usamljenih, neka mukla atmosfera, okolni svet je proticao pored njega, osećao je nemoć da stvori prisnije odnose, i nikakav trud ni čežnja tu nisu pomogli. To je bila jedna od najvažnijih osobenosti njegovog života.

Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogrešno nazivati samoubicama samo one ljude koji se odista ubijaju. Medu ovima ih čak ima mnogo koji su, takoreći, pukim slučajem postali samoubice, kod kojih pojam samoubistva nije sastavni deo njihovog bicća. Među ljudima bez individualnosti, bez snažne konstitucije, bez velikog udesa, medu običnim ljudima iz čopora, ima mnogo njih koji završe samoubistvom, a po svom obeležju i kovu ne pripadaju tipu samoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom biću samoubice, možda veći deo njih, nikada stvarno ne dižu ruku na sebe. „Samoubica“ –  a Hari je bio je dan od njih – ne mora nužno da živi u naročito prisnom odnosu sa smrću – to može da se čini a da čovek ipak nije samoubica. Ali je samoubici svojstveno da svoje Ja, bez obzira da li s pravom ili ne oseća kao naročito ugroženu klicu prirode, da mu se uvek čini kao da je izuzetno izložen opasnosti, kao da stoji na najšiljatijem vrhu hridine, pa mu je dovoljan najmanji spoljni udar ili neka sićušna unutrašnja slabost da se surva u ponor. Ova vrsta ljudi obeležena je po liniji svoje sudbine time što je za njih samoubistvo najverovatniji način smrti, bar u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji je uočljiv još u ranoj mladosti i ove ljude prati tokom čitavog njihovog života, nije neka izuzetno slaba životna snaga, naprotiv, među samoubicama nailazimo na vanredno žilave, strasne a i smele prirode. Ali kao što postoje prirode koje prilikom i najmanje bolesti naginju groznici, tako ove prirode, koje mi nazivamo samoubicama i koje su često veoma osetljive i osećajne, naginju tome da se pri najmanjem potresu predaju intenzivnoj predstavi samoubistva. Kada bi postojala nauka koja bi imala smelosti i snage odgovornosti da se bavi čovekom umesto isključivo mehanizmima životnih pojava, kada bismo imali nešto slično antropologiji, nešto kao psihologiju, ove činjenice bile bi svakome poznate.

Ovo što smo ovde govorili o samoubicama odnosi se naravno, samo na površinu stvari, to je psihologija, pa prema tome deo fizike. Posmatrajući je metafizički, ta stvar izgleda drukčija i mnogo jasnija, jer pri ovakvom posmatranju samoubice nam se prikazuju kao bića pogođena osećanjem krivice zbog svoje individualnosti, kao duše kojima više čije životni cilj da sebe usavrše i oblikuju, već da se raspadnu i vrate majci, Bogu, da se vrate u svemir. Među ovim prirodama mnoge su potpuno nesposobne da ikada izvrše stvarno samoubistvo, jer su duboko spoznale koliki je ono greh. Za nas su one pak samoubice jer žive u smrti, a ne u spasonosnom životu, jer su spremne da se odreknu sebe, da se predaju, ugase i vrate početku.

Kao što svaka snaga može da postane i slabost (pod izvesnim okolnostima do toga mora da dođe), tako i obratno, izraziti samoubica često može da pretvori svoju prividnu slabost u snagu i oslonac, pa to obično i čini. Među ove slučajeve dolazi i slučaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemu sličnih, od zamisli da mu je svakog časa otvoren put u smrt stvorio je ne samo mladalačko-melanholičnu igru fantazije već je iz te zamisli crpao utehu i oslonac. Doduše, kao kod svih ljudi njegovog soja, svaki potres, svaki bol i svaka nezgoda u životu smesta su izazivali u njemu želju da se iz svega toga izvuče pomoću smrti, ali se postepeno baš iz te sklonosti izrodila filozofija u prilog životu. Srodivši se prisno sa zamisli da mu je onaj izlaz u slučaju nužde uvek otvoren, ona mu je davala snage da postane radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kada mu je bilo naročito rđavo, mogao je katkada sa radošću, pa čak i sa zluradošću, da oseti: „Radoznao sam da vidim koliko čovek u stvari može da izdrži! Kada dospem do granice podnošljivog, dovoljno je da otvorim vrata i već sam umakao“. Postoji veliki broj samoubica koji iz ove zamisli crpu neobičnu snagu.

S druge strane, svim samoubicama je dobro poznata borba protiv iskušenja da izvrše samoubistvo. Svaki od njih, u nekom skrivenom kutu svoje duše, dobro zna da je samoubistvo, doduše, izlaz, ali da je ipak samo pomalo otrcan i ilegalan izlaz za slučaj nužde, da je u suštini plemenitije i lepše ostaviti da čoveka pobedi i obori sam život nego sopstvena ruka. Svest o tome, nečista savest, koja ima isti izvor kao, na primer, nečista savest kod takozvanih samobludnika, podstiču vecinu samoubica na trajnu borbu protiv iskušenja. Oni se bore kao što se kleptoman bori protiv svog poroka. Ova borba je i Stepskom Vuku bila dobro poznata, vodio ju je mnogobrojnim, uvek drukčijim oružjem. Najzad je, oko četrdeset i sedme svoje godine, došao na srećnu ideju, koja nije bila bez humora i koja mu je često pružala zadovoljstvo, da svoj pedeseti rođendan odredi kao dan kada će dopustiti sebi da izvrši samoubistvo. Sporazumeo se sam sa sobom da toga dana ostavi sebi na volju da li će, za slučaj nužde, prema svom trenutnom raspoloženju, upotrebiti ovaj izlaz. Neka mu se sada dogodi šta mu drago, neka se razboli, osiromaši, neka doživi patnju i gorčinu… za sve je određen rok, to sve može da potraje najviše još nekoliko godina, meseci i dana, a njihov se broj stalno smanjuje! I odista je sada lakše podnosio sve nedaće koje bi  ga ranije jače i duže mučile, pa čak i do dna duše potresale. Ako se iz bilo kog razloga osećao naročito rđavo, ako bi pored pustoši, usamljenosti i podivljalosti njegovog života naišle i izvanredne patnje i gubici, mogao je tim patnjama da kaže: „Čekajte, još samo dve godine, pa ću zagospodariti vama!“ I tada bi se s ljubavlju predao zamisli kako će na dan njegovog pedesetog rođendana ujuto stići pisma i čestitke, dok će se on, siguran u svoj nož za brijanje, oprostiti svih patnji, zatvarajući vrata za sobom. Tada bi kostobolja, seta, glavobolja bolovi u stomaku mogli da gledaju kuda će sad.

Preostaje nam još da osobeni fenomen Stepskog Vuka, a naročito njegov neobični odnos prema građanštini, objasnimo na taj način što ćemo sve te pojave svesti na njihove osnovne zakone. Kako se to samo po sebi nameće, uzećemo kao polaznu tačku baš taj njegov odnos prema svemu građanskom! Zbog svog sopstvenog shvatanja stajao je Stepski Vuk potpuno van građanskog sveta, pošto nije znao i za porodični život ni za društveno častoljublje. Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobešnjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku, izvanredno obdarenom indiviuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevog života. Svesno je prezirao buržuja i ponosio se što on to nije. U izvesnom pogledu živeo je sasvim građanski, imao je novaca u banci i pomagao je siromašne rođake, odevao se, doduše, nemarno, ali pristojno i, neupadljivo, težio je da sa policijom, poreznicima i sličnim silama živi u dobrim odnosima.

Sem toga neka snažna, potajna cežnja stalno ga je privlačila malograđanskom svetu, tihim, pristojnim porodičnim kućama sa urednim bašticama, blistavo čisto održavanim stepeništima i čitavoj onoj skromnoj atmosferi reda i savršene pristojnosti. Sviđalo mu se da ima svoje sitne poroke i ekstravagantnosti, da se oseća kao čovek izvan građanskog sveta, osobenjak ili genije, ali, da se tako izrazimo, nikada nije stanovao i živeo po periferiji života, gde građanština više ne postoji, niti se osećao kod kuće u atmosferi nasilnika i izuzetnih ljudi, ni kod zločinaca i obespravljenih, već je uvek ostao sa stanom u provinciji građanstva, jer je imao izvestan odnos prema njegovim običajima, propisima i atmosferi, pa ma to bio i odnos otpora i pobune. Sem toga odrastao je i vaspitavan malograđanski, i otuda je zadržao mnoštvo pojmova i šablona. Teoretski nije imao ništa protiv javnih žena, ali bi on lično bio nesposoban da ozbiljno shvati jednu od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Političkog zločinca, revolucionara ili duhovnog zavodnika, koje su države i društvo proganjali, mogao je da voli kao svoga brata, ali ne bi znao kako da se ponese prema lopovu, obijaču ili ubici iz pohote, osim da ih na prilično građanski način sažaljeva.Tako je jednom polovinom svoga bića priznavao i potvrđivao ono što je drugom polovinom pobijao i poricao. Odrastao u kultivisanoj građanskoj kući, po ustaljenim pravilima i običajima, ostao je jednim delom svoje duše uvek privezan za poretke na ovom svetu, iako se već odavno individualizovao preko građanski moguće mere, oslobodivši se sadržine građanskog ideala i verovanja.

Ovo građansko, kao stalno postojeće stanje svega čovečnoga, nije bilo ništa drugo nego pokušaj izmirenja, težnja za ujednačenom sredinom između bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti čovečjih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i razvratnika, pa će nam poređenje uskoro biti razumljivo. Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži. Građanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini između ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati ni zanosu ni askezi nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen – naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi Bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini izmedu krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog  Ja, a građanin ništa više ne ceni nego svoje Ja (koje je, doduše, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom stiče mirnu savest, umesto naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre ugodnu temperaturu. Zbog toga je građanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti postupak glasanja.

Jasno je da se ovo slabo i plašljivo biće ne može održati  ma u kolikom broju postojalo, da ono sa svojim osobinama može odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca među vucima koji slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snažnih priroda građanin, doduše, smesta biva pritešnjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, čak i vlada svetom. Kako je to mogućno? Ni veliki broj čopora u kojima živi, ni njegove vrline, ni  njegov common sense, ni čitava organizacija ne bi bili dovoljno snažni da ga spasu od propasti. Onoga čiji je životni intenzitet već od samog početka toliko oslabljen ne može da održava u životu nikakva medicina sveta. Pa ipak građanština živi, snažna je i napreduje. Zašto?

Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buržoazije nipošto ne počiva na svojstvima svojih normalnih članova, već na veoma mnogobrojnim autsajderima, koje obuhvata usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Medu građanštinom uvek živi i veliki broj snažnih i divljih priroda. Naš stepski vuk Hari tipičan je primer za to. On se razvio kao individua daleko preko granice koju može da dostigne građanin. On kome su poznate slasti meditacije, kao i mračne radosti mržnje i samomržnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatočenik građanštine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih građana nataložili široki slojevi ljudi, mnoge hiljade života i inteligencija, od kojih je svaki, doduše, već osloboden građanštine i pozvan za život u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim osećanjima vezan za građanštinu i do izvesne mere zaražen njenim malaksalim životnim intenzitetom, pa ipak nekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj služi. Jer kod građanštine osnovno načelo velikana glasi obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene!

Ako u ovom smislu ispitamo dušu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao čovek kome je zbog visokog stepena njegove individualnosti određeno da ne bude građanin jer se svaka visoko razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom uništenju. Vidimo da je on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti nije mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teško materinsko sazvežde građanštine. Ovakav je njegov položaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Većina intelektualaca i najveći deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnažniji medu njima uspevaju da probiju atmosferu građanske zemlje i da stignu u kosmički svet, ostali se mire sa sudbinom ili sklapaju kompromise, preziru građanštinu, a ipak joj pripadaju, jačaju je i veličaju, jer na kraju ipak moraju da je prihvate da bi mogli da žive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne predstavlja tragediju, ali svakako krupnu nezgodu i zlu kob, u čijem se paklu njihovi talenti ispeku i postanu plodni. Mali broj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na način dostojan divljenja. To su oni tragikom obeleženi, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, čijem talentu građanština često odaje veliko priznanje, otvoreno je treće carstvo, jedan imaginarni, ali suvereni svet, a to je humor. Nemirnim stepskim vucima, tim stvorenjima koja neprekidno i strahovito pate, njima kojima je uskraćena tragika, kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji osećaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak ne mogu da žive u njemu, njima se pruža pomirljiv izlaz u humor, ako je njihov duh usled patnji postao dovoljno snažan i elastičan. Humor uvek ostaje na neki način građanski, iako je pravi tip građanina nesposoban da ga shvati. U imaginarnoj sferi humora ostvaruje se zamršeni, mnogostruki ideal svih stepskih vukova: tu je mogućno zauzeti stav odobravanja ne samo prema svecu nego i prema razvratniku, tu ne samo što se savijaju polovi jedan prema drugom nego se u ovakav stav odobravanja uključuje i građanin. Onome koji je sumanuto opsednut Bogom mogućno je da zauzme stav odobravanja i prema zločinu, a isto tako i obrnuto, ali njima obojici i svim ostalim ljudima bezuslovnosti nemogućno je da odobravaju još i onu neutralnu, mlaku sredinu: građanštinu. Jedino humor, taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor (možda najčudnije i najgenijalnije dostignuće čovečanstva) izvršava i ono nemoguće, naime, spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje jedino humor.

Pa ako bi u zagušljivom haosu svoga pakla Stepski Vuk, koji za to ima dovoljno dara i sklonosti, ipak uspeo da skuva i iscedi iz sebe ovaj čarobni napitak, bio bi spasen. Za to mu još mnogo štošta nedostaje, ali mogućnosti i nada postoje. Ko ga voli, ko saoseća s njim, neka mu poželi ovaj spas. On bi, doduše, zauvek ostao u građanštini, ali bi njegove patnje bile snošljive i plodne. Njegov odnos prema građanskom svetu, kako u ljubavi tako i u mržnji, izgubio bi svoju sentimentalnost, a njegova vezanost za ovaj svet prestala bi da ga muci bez prestanka kao neka sramota.

Da bi to postigao, ili da bi se na kraju ipak osmelio za skok u svemir, trebalo bi da se takav Stepski Vuk jednom suoči sa samim sobom, morao bi da duboko sagleda haos u sopstvenoj duši i da postane potpuno svestan samoga sebe. Tada bi mu se otkrila cela njegova sumnjiva egzistencija u svoj svojoj nepromenljivosti, i ubuduće bi mu bilo sasvim nemogućno da iz pakla svojih nagona uvek ponovo prebegne u sentimentalno filozofske utehe a odatle opet u slepu opijenost svog vučjeg bića. Čovek i vuk bili bi prinuđeni da upoznaju jedan drugoga bez maski osećanja koje izobličavaju, pa bi morali nagi da se pogledaju u oči. Tada bi se ili sudarili i razišli se zauvek, tako da više ne bi bilo Stepskog Vuka, ili bi njih dvojica, pred rađanjem svetlosti humora, sklopili brak iz razuma.

Možda će Hari jednog dana dospeti do te poslednje mogućnosti. Možda će jednoga dana naučiti kako da upozna sebe, bilo na taj način što će dobiti u ruke naše ogledalce, bilo što će susresti besmrtnike, ili što će u našem magičnom pozorištu naći ono što je potrebno za oslobođenje njegove zapuštene duše. Čekaju ga hiljade takvih mogućnosti, koje njegova sudbina neodoljivo privlači; svi ljudi koji stoje postrani od građanstva žive u atmosferi ovih magičnih mogućnosti. Dovoljna je najneznatnija sitnica pa da sine munja. Međutim, sve je ovo Stepskom Vuku dobro poznato, iako nikada nije imao pred očima ovu crticu svoje unutrašnje biografije. On naslućuje svoj položaj u zgradi sveta, naslućuje i poznaje besmrtnike, naslućuje mogućnost da sretne samog sebe i plaši je se, on zna za postojanje onog ogledala u koje bi neophodno morao da pogleda, a smrtno se plaši da baci taj pogled.

***

Na kraju naše studije preostaje nam da raskrstimo i sa poslednjom fikcijom, sa jednom načelnom obmanom. Sva objašnjenja, celokupna psihologija, svi pokušaji razumevanja iziskuju pomoćna sredstva, teorije, mitologije, laži; pošteni autor ne bi smeo propustiti da na kraju svog prikaza, po mogućstvu, raskrsti sa ovim lažima. Ako kažem gore ili dole, time već  tvrdim nešto što iziskuje objašnjenje, jer gore i dole postoji samo u mislima, samo u apstrakciji. Svemir ne zna za gore i dole.Prema tome „stepski vuk“  je, ukratko rečeno, samo fkcija. Ako se Hari oseća kao neka vrsta čoveka vuka i smatra da se sastoji od dva neprijteljska i suprotna bića, onda to predstavlja samo neki mit uprošćavanja. Hari uopšte nije čovek-vuk, iako smo prividno i ne ispitujući prihvatili tu laž koju je sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokušali da ga posmatramo i da ga protumačimo kao dvostruko biće, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da ćemo ga lakše razumeti, koristili obmanom, koju ćemo sada ispraviti.

Podela na čoveka i vuka, na nagon i duh, kojom Hari pokušava da razjasni svoj udes, veoma je grubo uprošćavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrešnog objašnjenja suprotnosti koje ovaj čovek nalazi u sebi i koje mu se čine kao izvor njegovih teških patnji. Hari u sebi nalazi čoveka, to jest čitav svet misli, osećanja, kulture, pripitomljene i sublimisane prirode, a pored toga još i vuka, to jest mračni svet nagona, divljaštva, svireposti i nesublimisane, sirove prirode. I pored ove na izgled tako jasne podele njegovog bića na dve sfere, koje su jedna prema drugoj neprijateljski raspoložene, kadikad je doživljavao da se vuk i čovek za izvesno vreme, za koji srećni trenutak, slože. Kada bi Hari u svakom pojedinom trenutku svog života pokušao da ustanovi koliko ima čoveka, a koliko vuka u svakom njegovom delu, u svakom osećanju, brzo bi došao u nepriliku i cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan čovek, ni najprimitivniji crnac, pa ni idiot, nisu tako uporno jednostavni da bi se njihovo biće moglo objasniti pomoću dva ili tri glavna elementa; a objašnjenje tako vanredno diferenciranog čoveka kao što je Hari naivnom podelom na vuka i čoveka pogotovo je potpuno beznadežan i detinjast poduhvat. Hari se ne sastoji od dva bića, već od stotine, od hiljade bića. Njegov se život ne klati izmedu dva pola, kao što su nagon i duh, ili izmedu sveca i razvratnika, već izmedu hiljadu i bezbroj suprotnih polova (kao, uostalom, život svakog čoveka).

Što tako obrazovan i mudar čovek kao Hari može sebe da smatra stepskim vukom, što veruje da Boga tu i složenu tvorevinu svog života može da obuhvati jednom tako prostom, grubom i primitivnom formulom, ne treba da nas iznenadi. Čovek nema veliku sposobnost mišljenja, pa i najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih, uprošćavajućih i lažnih formula u prvom redu sebe samog!  Jer svi ljudi, kako izgleda, imaju urođenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje Ja zamišljaju kao jedinstvenu celinu. Koliko god puta se pokazalo da je ovo zabluda, ona ipak i dalje živi. Sudija koji sedi nasuprot zločincu gledajući mu u oči, i koji za trenutak čuje kako ubica govori njegovim (sudijinim) glasom, a sve pobude, sposobnosti i mogućnosti ubice nalazi i u svojoj duši, ipak se već  idućeg trenutka ponovo pretvara u jedinku, postaje sudija, ponovo se vraća u ljusku svog uobraženog Ja, izvršava svoju dužnost i osuđuje ubicu na smrt. A kada naročito obdarene ljudske duše nežnog sastava počnu da naslućuju svoju mnogostrukost, kada, kao svi geniji, probiju zabludu o celini svoje ličnosti, pa sebe osete složenim iz više delova, kao kakav snop od mnogih Ja, tada je dovoljno da to samo izjave, pa da ih većina zatvori, pozivajući nauku u pomoć, a ova opet konstatuje šizofreniju i sprečava da čovečanstvo iz usta ovih nesrećnika čuje uzvik istine. Ali zašto gubiti reči, zašto izgovarati nešto što je svakome ko misli samo po sebi razumljivo, ali što nije običaj da se iskaže. Ako već jedan čovek pristupa proširenju uobražene celine svoga Ja u dvostruko biće, onda je bezmalo genije, ili, u svakom slučaju, redak i zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni najnaivnije, nije celina, vec mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od nasleđenog i od raznih mogućnosti. Što se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i što o svome Ja govori kao da je to jednostavna, čvrsto oblikovana, jasno obeležena pojava –  ta kod svih ljudi (pa i najvećih) uobičajena obmana verovatno je neka potreba, neki zahtev života, kao što su disanje i uzimanje hrane.

Obmana počiva na jednostavnom prenošenju. Telesno svaki čovek sačinjava celinu, duhovno nikada. I u pesništvu, cak i najistančanijem, uvek  su u pitanju prividno cele, prividno jedinstvene ličnosti . Od dosadašnjeg pesništva stručnjaci i poznavaoci najviše cene dramu, i s pravom, jer ona pruža (ili bi mogla da pruži) najveće mogućnosti za prikazivanje sopstvenog  Ja u svoj svojoj mnogostrukosti  – kad tome ne bi protivrečio prividan izgled, po kome nam se svaka pojedinačna ličnost jedne drame nepobitno prikazuje u istom, jedinstvenom, odvojenom telu, odvodeći nas u zabludu baš ovom svojom jedinstvenošću. Naivna estetika najviše ceni takozvanu karakternu dramu, u kojoj svaki lik nastupa jasno ocrtan i jedinstven. Tek izdaleka i postepeno naslućuju pojedinci da je to možda jevtina i površna estetika, da smo u zabludi, da grešimo ako na naše velike dramatičare primenjujemo veličanstvene, ali ne prirodne, već samo nametnute pojmove lepote kakva se ceni još iz antičkog doba, dramatičare koji su, polazeći uvek od vidljivog tela, u stvari i stvorili fikciju o sopstvenom Ja, o jedinstvenoj ličnosti. U pesništvu stare Indije ovaj pojam je sasvim nepoznat, junaci indijskih epova nisu junaci, već klupčad ličnosti i niz inkarnacija. U našem modernom svetu, međutim, postoje pesnička dela u kojima autor, verovatno ne sasvim svesno, pokušava da nam iza vela komedije ličnosti i karaktera prikaže mnogostrukost duše. Onaj ko hoće da to vidi, mora se odlučiti da ličnosti ovakvog dela ne posmatra kao pojedina bića, već kao delove, kao strane, kao različite aspekte jednog višeg jedinstva (makar i duše samog pesnika). Ko Fausta bude posmatrao na ovaj način, za toga će se od Fausta, Mefista, Vagnera i svih ostalih stvoriti jedna celina, jedan nadlik, i tek u toj višoj celini, a ne u pojedinim likovima, nazreće nešto od prave prirode duše. Kada Faust izgovora izreku, čuvenu među učiteljima, koju filistri izgovaraju sa jezom a koja glasi: Dve duše se, ah, kriju u mojim grudima! tada zaboravlja na Mefista i mnoštvo drugih duša koje se takođe nalaze u njegovim  grudima. I naš Stepski Vuk veruje da u sebi nosi dve duše‚ (vuka i čoveka) i već mu je od toga prilično tesno u grudima. Grudi i telo uvek predstavljaju celinu, ali duša u njima nema dve ili pet, već bezbroj. Čovek je lukovica sastavljena od stotinu ljuski, tkanina od mnogih niti. To su tačno znali i shvatili stari azijski narodi, i izumeli su tačnu tehniku budističkog jogija, naime raskrinkavanje zablude o ličnosti. Vesela je i mnogostruka igra čovečanstva: Indusi su se hiljadu godina trudili da razotkriju zabluju, a Zapad je uložio isto toliko truda da je podupre i osnaži.

Ako s tog gledišta posmatramo Stepskog Vuka, postaće nam jasno zašto je toliko patio zbog svoga smešnog dvojstva. I on je, kao Faust, mislio da su dve duše mnogo za jedne grudi i da ih moraju rastrgnuti. Naprotiv, dve duše su malo; i Hari vrši strašno nasilje nad svojom jadnom dušom kada pokušava da je shvati u jednoj tako primitivnoj slici. Iako je Hari visokoobrazovan čovek, ipak postupa kao kakav divljak koji ume da broji samo do dva. Jedan deo sebe naziva čovekom, a drugi vukom i smatra da je time došao do kraja i da se iscrpao. U „čoveka“  trpa sve što je u njemu umno, uzvišeno i kultivisano, a u vuka sve što je nagonsko, divlje i haotično. Ali u životu stvari ne teku tako jednostavno i grubo kao u našem bednom, idiotskom jeziku,i Hari dvostruko laže sebe ako primenjuje divljačku metodu sa vukom. Bojimo se da Hari ubraja u čoveka čitave pokrajine svoje duše koje još ni izdaleka nisučovečje, a izvesna svojstva svoga bića računa kao vučja iako su ona daleko prevazišla vuka.

Kao svi ljudi uopšte, i Hari veruje da vrlo dobro zna šta je čovek, pa ipak pojma nema o njemu, iako to prilično često naslućuje u snovima i drugim podsvesnim stanjima, koja se teško mogu kontrolisati. Neka ne zaboravi te slutnje, neka ih što više prihvata! Čovek nije čvrsto i trajno uobličenje (to je bio ideal antike i pored suprotnih naslućivanja njihovih mudraca), već je pre pokušaj i prelaz, dakle, ništa drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha. Prema duhu, prema Bogu, goni ga unutrašnja predodređenost prema prirodi, prema majci, vuče ga topla cežnja: između ove dve sile plašljivo se leluja njegov život. Ono što ljudi podrazumevaju pod pojmom čovek  uvek je samo prolazna, građanska nagodba.  Ova konvencija otklanja i zabranjuje izvesne grube zahteve nagona; delić svesti, morala, ubijanje životinjskog u sebi i nešto malo duha ne samo što je dozvoljeno već se i traži. Prema ovoj konvenciji čovek je, kao svaki građanski ideal, samo kompromis, plašljiv i naivno lukav pokušaj da se podvali opakoj pramajci prirodi, dosadnom praocu duhu i njihovim zahtevima, i on treba da boravi u mlakoj sredini između njih. Zato građanin dopušta i podnosi ono što naziva „ličnošću“, ali ujedno izručuje ličnost molohu „državi“ i bez prestanka izaziva razdor između njih. Zato građanin danas spaljuje na lomači jeretika i veša kao zločinca onoga kome će prekosutra postaviti spomenik.

Da čovek nije nešto već  stvoreno, već da je zahtev duha, daleka, sa čežnjom a i strepnjom očekivana mogućnost, i da put donde prevaljuju uvek, u malim etapama i u užasnim mukama i ekstazama, baš oni retki pojedinci kojima se danas priprema gubilište a sutra spomenik – ta slutnja živi i u Stepskom Vuku. Ali ono što on, nasuprot vuku, naziva u sebi čovekom obično nije ništa drugo nego baš onaj osrednji čovek građanske konvencije. Put ka pravom čoveku, ka besmrtnom, Hari tačno naslućuje, katkada ustežući  se, i polazi njime, ali to plaća teškim patnjama i bolnom usamljenošću. No,  da potvrđuje onaj najviši zahtev i da stremi za njim, zahtev duha da postane istinski čovek, da pođe jednim, užasnim putem ka besmrtnosti toga se plaši iz dubine duše. On tačno oseća da to vodi još većim patnjama, vodi do progona, do krajnjeg odricanja, možda i do gubilišta – pa iako na kraju toga puta stoji kao mamac besmrtnost, ipak nije voljan da prepati sve ove patnje i da umre na jedan od ovih načina. Iako je svestan više nego građanin zašto se postaje čovek, ipak zatvara oči i neće da zna da su očajnička vezanost za sopstveno Ja i očajnički strah od umiranja najsigurniji putevi u večnu smrt, a da onaj koji je u stanju da umre, da odbaci telo, da svoje Ja za večnost preda meni – postaje besmrtan. lako obožava svoje ljubimce medu besmrtnima, recimo Mocarta, u krajnjoj liniji ga, ipak, i dalje posmatra očima građanina, i spreman je da savršenstvo Mocartovo objašnjava, kao kakav učitelj u školi, samo njegovim izuzetnim talentom, a ne veličinom njegove samopredaje i spremnošću da pati, njegovom ravnodušnošću prema idealima građanštine i podnošenjem one krajnje usamljenosti koja oko paćenika , oko bića koje postaje čovek, čitavu građansku atmosferu proređuje, te ona biva kao ledeni etar svemira, ne onom usamljenošću u vrtu Getsimanskom.

Pa ipak je naš Stepski Vuk otkrio u sebi faustovsku dvojnost, pronašao je da u jedinstvenom telu nema jedinstvene duše, da se jedinstvenost, u najboljem slučaju, poima na dugom putu hodocašća, kao ideal ove harmonije. On bi želeo ili da savlada vuka u sebi  i da postane potpun čovek, ili da se odrekne čoveka i da bar kao vuk živi jedinstvenim i nerastrzanim životom. Verovatno da nikada nije posmatrao pravog vuka, jer možda bi tada video da ni životinje nemaju jedinstvenu dušu, da i one u svom lepom, vitkom telu kriju mnogostruka stremljenja i stanja, da i vuk u sebi nosi duboke ponore, da i vuk pati. Ali sa onim Natrag prirodi! čovek uvek pođe bolnom i beznadežnom stranputicom. Hari nikada više ne može da postane sasvim vuk, a kada bi to i postao, video bi da vuk takođe nije nešto jednostavno i iskonsko, već mnogostruko i složeno. I vuk ima dve, pa i više duša u svojim vučjim grudima, i onaj koji želi da postane vuk pada u istu grešku zaboravnosti kao čovek sa onom pesmom: „Oh, blažen je onaj ko je još dete!„.  Simpatični, ali sentimentalni čovek koji peva pesmu o blaženom detetu takođe bi želeo da se vrati prirodi, čednosti i prvobitnom stanju, a sasvim je zaboravio da deca nipošto nisu blažena, da su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.

Nijedan od puteva ne vodi unazad, ni ka vuku ni ka detetu. Na početu svega ne nalaze se nevinost i bezazlenost; sve što je stvoreno, i ono naizgled najjednostavnije, već je grešno, već  je mnogostruko,već je bačeno u prljavu reku postanka i nikada, nikada više ne može da pliva uzvodno. Put u nevinost, u nestvoreno, put ka Bogu ne vodi natrag, već  napred, ne ka vuku ili detetu, već sve dublje u greh, sve dalje na putu da se postane čovek. Ni samoubistvo, jadni  Stepski Vuče, neće ti u stvari pomoci, moraćeš da pođeš dužim, tegobnijim i mučnijim putem da postaneš čovek, moraćeš da svoju dvostrukost umnogostručiš, a svoju složenost učiniš još mnogo složenijom. Umesto da sužavaš svoj svet, da uprošćavaš svoju dušu, sve veći ćeš deo sveta, pa najzad i čitav svet, primiti u svoju bolno proširenu dušu, da bi možda jednom, na kraju, našao spokojstvo. Ovim putem je pošao Buda i svi veliki ljudi, neki od njih svesno a neki nesvesno, koliko je ko uspeo u smelom poduhvatu. Svako rođenje znači rastanak sa svemirom, znači ograničavanje, odvajanje od Boga, znači bolno ponovno postajanje. Vratiti se u svemir, poništiti patničko postojanje, postati Bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati svemir.

Ovde nije reč o čoveku kakvog ga zna škola, nacionalna ekonomija i statistika, nije reč o ljudima koji u milionima trčkaraju ulicama i koji ne predstavljaju ništa drugo nego pesak na morskom žalu ili raspršene kapljice pri udaranju talasa; nekoliko miliona ne igraju više nikakvu ulogu, oni su samo materijal i ništa više. Ne, mi ovde govorimo o čoveku u višem smislu, o cilju dugog puta na kome se ostaje čovek, o kraljevskom čoveku, o besmrtniku. Genije nije tako redak kao što se obično misli, i, razume se, ni tako čest kao što to tvrdi istorija književnosti, svetska istorija ili, najzad, i novine. Stepski vuk Hari, kako nam se čini, bio bi dovoljno genijalan za smeo poduhvat da postane čovek, često što se pri svakoj teškoći sažaljivo izgovara svojim glupim stepskim vukom. Činjenica da se ljudi koji imaju takvih mogućnosti pomažu stepskim dušama duša nije kao i činjenica da često osećaju onu kukavičku ljubav prema građanštini jeste nešto što veoma iznenađuje, a i rastužuje. Čovek koji je sposoban da shvati Budu, čovek koji nasleđuje nebesa i ponore čovečanstva ne bi trebalo da živi u svetu u kome vladaju common sense, demokratija i građansko obrazovanje. On u njemu živi samo iz kukavičluka, i ako ga njegove dimenzije sputavaju, ako mu je građanska soba odviše tesna, svu krivicu za to baca na vuka i neće da shvati da je sada vuk njegov najbolji deo. Sve divlje u sebi naziva vukom  i oseća  to kao rđavo, opasno i kao neku vrstu strašila za građane –  međutim on, koji veruje da je umetnik, da ima prefinjena čula, nije u stanju da vidi da osim vuka i iza vuka u njemu živi i mnogo šta drugo, sve vuk što ujeda, da se tu nalaze još i lisica, zmaj, tigar, majmun i rajska ptica. On ne vidi da je čitav ovaj svet, čitav rajski vrt ljupkih i strašnih, velikih i malih, snažnih i nežnih oblika zarobljen i pritisnut pričom o vuku kao što je pravi čovek u njemu zarobljen i pritisnut nazovi čovekom, građaninom.

Predstavimo sebi vrt sa stotinama vrsta drveća, hiljadama cvetova, stotinama vrsta voća i raznih trava. Ako vrtlar ovoga vrta ne zna ni za kakvu drugu botaničku razliku osim da se jedno može jesti, a drugo da je korov, onda neće znati šta da radi sa tri četvrtine svoga vrta, pa će iščupati najčarobnije cveće, iseći najplemenitije drvće, ili će ga mrzeti i gledati popreko. Tako isto postupa i Stepski Vuk sa hiljadama cvetova svoje duše. Što ne ulazi u rubriku čovek ili rubriku vuk, to i ne vidi. A šta sve ne ubraja u čoveka! Sve kukavičko, majmunsko, sve glupo i sitničarsko, ako nije baš vučija osobina, ubraja u čoveka, kao što sve snažno i plemenito pripisuje vuku, i to samo zato što još nije uspeo da zagospodari njime.

Opraštamo se od Harija, ostavljamo ga da sam ide dalje svojim putem. Da se već nalazi među besmrtnima, kako bi iznenađeno posmatrao ovo tumaranje, ovaj divlji, krivudavi put; i kako bi se ovakvom stepskom vuku nasmešio bodro, prekorno, sažaljivo i podsmešljivo!.

Herman Hese  “Stepski vuk”

  •  
  •  
  •  
  •  

10 komentara na tekst Samo za ludake

  1. Snežana Moračić

    16/08/2011 at 14:10

    kako ono bese ? kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta ciji ciljevi nisu moji…

  2. Indy

    20/08/2011 at 02:02

    Simpaticno je ovo sa 50-tim rodjendanom (koji mi predstoji za kusur meseci). Inace, ovaj tekst je bio moja “biblija” kad sam imao 16 godina, pa se osnovano postavlja pitanje sta sam to u medjuvremenu naucio? Umesto odgovora, po secanju cu citirati Marcel Duchampa (iz knjige John Cage radovi-tekstovi 1939-1979): “Ljudi su mi ceo zivot govorili ‘Videces ti kada budes imao pedeset godina!’ Sad imam pedeset godina i nista nisam video.”

  3. Boban Savković

    20/08/2011 at 10:54

    Odavno smo, Indy, negde konstatovali da smo ista generacija…sa tim da imamo (ili smo imali) istu knjigu o Kejdžu a i učiteljice engleskog su nam bile slične. Moja nas je učila, istom, putem Lucy in the sky with diamonds.

  4. Amika

    23/08/2011 at 00:09

    «Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju.» HH – SV

  5. Ister Luna

    24/08/2011 at 17:14

    sve je to veoma apstraktno i prija usima neiskusnog tinejdzera koji bi da se odmetne. mnogo bolje je pokusati da budes Idiot nego Stepski vuk.

  6. Snežana Moračić

    24/08/2011 at 20:16

    pa ne znam, ja bih rekla da je tvoj izbor pretenciozan, ako bas hoces da budem precizna blesfemican, poistovecivati se u bilo kom segmentu sa Idealnim Covekom koji je toliko apstraktan je vise tinejdzerski nego biti stepski vuk.
    uostalom, zar tebi nije vuk alter ego?

  7. Ister Luna

    24/08/2011 at 20:39

    prebrzo citas, primeti da ih ja ne poistovecujem, upravo suprotno, kazem da je bolje stremiti Idiotu kao bitno drugacijem. drugo, Idiot nije Idealan covek.
    moj alter ego se menja a vuk nije isto sto i stepski vuk.

  8. Aleksandar

    14/01/2012 at 03:22

    Hvala , uvek je dobro podsetiti se na to da ni patnja pojedinca nije pojedinacna , i gde su ti melemi koje uporno odbijamo.

  9. Luna Jovanović

    18/10/2013 at 09:47

    Da, kao što Hese kaže, Hari ‘uvek ide svojim putem’. On je sebe predodredio, čak i svoju samoću. Nekad (mu)nam se samo možda učini drugačije..

  10. Pera

    01/08/2014 at 20:29

    Indy:

    Istih sam godina, ali je iskustvo malo drugačije. Kejdžovu knjigu, u izdanju SKC-a, sam obožavao. I ta izreka nije njegova – to on citira Erika Satija. Ima u tom delu Kejdžovih izjava i druga Satijeva izreka, ona o ljubavi prema drvetu, i još jedna, o želji da njegova muzika može da ispuni onu tešku tišinu koja nastupi kada dvoje prijatelja zaćute.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.