Šank – svet poput filma

Svet izgleda poput filma kada se gleda sa druge strane šanka, kroz sočiva u obliku čaša, iz perspektive šankera koji ceo set nadgleda poput direktora. Toliko je sveta prošlo kroz njegov studio, malu kafeteriju na kraju ulice. Toliko je glumaca dalo sve od sebe da svojih sat vremena za stolom načini najkvalitetnijom komedijom, romansom, dramom. On je, s druge strane, uživao u svemu tome.

Neretko bi do njega dopreo nesuptilni šapat između zveketa tacni i kašičica.

„Nećeš mi verovati šta sam saznala o njoj!“

„Prošlog vikenda upoznala sam jednog zanimljivog dečka.“

„Možda me pozovu na sud zbog neplaćene kazne.“

„Moram da prestanem da idem u kladionicu.“

„Konačno sam uspeo da je iskoristim.“

Stvari koje bi načuo, koliko god dobre ili loše, uvek su mu predstavljale pozitivno iskustvo. Ne zato što je želeo da zna, ne zato što ga je bilo briga, već zbog činjenice da se u tim momentima, među drugim, živim ljudima, i on sa njima osećao živo. Svakodnevne lutkarske predstave pod toplim svetlom kafeterije bile su mu podsetnik da život nije toliko statičan i dosadan kao što mu se neretko činilo. Iza njegove šankerske kecelje krilo se srce koje je žudelo da bude deo nečega, nečega sa druge strane šanka. No, on je bio zadovoljan ovom pozicijom. Sakriven, ušuškan iza raznobojnih tegli i polica koje su ukrašavale šank, on je bio u svom svetu, na sigurnom. To što se nije vraćao nikome nakon smene, što mu je jedini prijatelj njegova mala siva garsonjera, to što se nije osećao kao da postoji kada ostane sam sa sobom, to mu nije predstavljalo problem. Lišen mogućnosti da bude lik u priči, bio je i više nego zadovoljan pozicijom posmatrača. Tako se, barem, neretko tešio svakog vikenda.

U kafeteriju je, jednog dana, ušetalo dvoje ljudi. Seli su za sto koji je bio najbliži šanku, i odmah su ugrabili šankerovu pažnju. Bili su to čovek i žena, naizgled sasvim prosečni ljudi, verovatno par. Za sobom su uneli i ogromnu napetost, koja ih nije napustila ni nakon što su poručili svoja pića.

„To što radiš nije pametno“, čovek je konstatovao hladno, bez preterane dobronamernosti ili zlonamernosti. Više je delovalo kao neki podsetnik.

„Onda mi pomozi da budem pametna“, žena je uzdahnula i obema šakama opkolila svoju čašu, posramljeno spuštajući pogled ka svojim prekrštenim kolenima.

„Nikada nećeš biti pametna,“, čovek je odmahnuo glavom, zadržavajući isti onaj hladni pogled kao i pre, „ukoliko ne prestaneš da bežiš od svega.“

„Opet ti o tome!“, prosiktala je žena kroz zube.

„Ne, opet ti sa takvim ponašanjem“.

Šanker se zamislio. Neretko mu dolaze parovi koji se svađaju, mire, rastavljaju, ali ovo je za njega bilo nešto novo. Neutralan ton, nedokučiva tema, nedefinisan odnos između njih – sve je to za njega bila misterija.

„Znaš da nemam snage da se suočim“, mirno je prekstila ruke na stolu i u svoje naručje spustila glavu.

„Bože svašta!“, čovek se tiho zakikotao, „sa čim tačno?“

„Ni sa čim.“

Ubrzo se probudila neka vrste razumevanja između šankera i nepoznate gošće. Da li iz empatije ili proste sebičnosti, šanker je dopustio sebi da se pronađe u strahu koji je žena ispred njega iskazivala. Baš zato se i nalazio tu gde jeste, sakriven iza šanka, iza kecelje, nemoćan da probije zid kojim je sam sebi preprečio put. On nikada nije znao da se suoči. Nikada nije smogao smelosti da postane deo neke priče, nekog filma, stvarnog sveta.

„Majka nas nije vaspitala ovako. Zašto bežiš od rešenja problema?“, čovekov pogled blago je smekšao, mada je glas pokušavao da održi u istom zrelom, racionalnom tonu.

„Šta ako ne umem da rešim problem? Morala bih da živim svesna svog poraza.“

„To je izgovor.“

„To je istina.“

„To je budalaština.“

Nastala je neprijatna tišina. Šanker se opet zamislio. Odlučio je da ga čovek nervira. On, očigledno, ne razume koliko je teško biti uplašen. Koliko je teško izaći van šanka, izvaći van svoje glave.

„Da li te nerviram?“, bojažljivo je upitala žena, ne dižući pogled.

 „Nikada“, čovek se blago osmehnuo, „da li ti nerviraš sebe?“.

 „Stalno“, osmehnula se i žena.

„Hajde da prvo oprostimo sebi, okej? Da nam to bude prvi siguran uspeh?“.

„Da, to bi bilo odlično“, osmeh koji je prethodno imala na licu jako brzo pretvorio se u suze, koje je još brže sklonila sa lica. Podigla je glavu, ispravila leđa i duboko uzdahnula.

„Šta je prva stvar koju ćeš uraditi sutra?“, upitao ju je čovek, videvši da se prethodna napetnost polako gasila.

 „Mislim da ću, za početak, samo da izađem i da postojim“.

Uz jedno finalno potvrdno klimanje glavom od strane čoveka sa kojim je došla, oboje su polako odlutali u lavirint svakodnevnih, beznačajnih razgovora o prostim temama koje šankeru, samo danas, nisu više bile zanimljive. U svom umu razmišljao je o njihovom ranom razgovoru gotovo čitavu smenu. Zar je ljudima toliko lako da postoje? Da se suoče sa svojom usamljenošću i da prestanu da je zovu komforom? Uši su mu zapištale od krivice kojom je bio preplavljen. Smotano je prao i brisao čaše pred sobom, kao da ih se u trenutku gadio. Njegova rasejanost je ubrzo rezultirala i cepanjem koje čaše, užurbanim čišćenjem poda, neiskrenim mehaničkim izvinjavanjem kolegama jer im je izazvao haos. Ostatak njegovog dana, isto tako, proveo je pod velom vrtoglavice i distanciranosti od sadašnjeg trenutka. Glava mu je bila zatočena u vakuumu, nemoćna da uživa u prizoru ljudi ispred sebe, pomalo čak i kivna na ljude koji kao da su su došli da mu se rugaju jer on ne ume da postoji.

Sledećeg jutra probudio se ranije nego obično. Uradio je sve što bi i inače uradio pred svoju jutarnju smenu, samo je jedna stvar bila drugačija. Umesto da se uhvati cipela, ključa, izađe napolje, zaključa vrata i pođe na posao, on se uhvatio svog laptopa. Nakon kraćeg kucanja, prešao je očima još jednom po ekranu, pažljivo čitajući svoj zahtev za davanje otkaza pre nego što ga je poslao.

za P.U.L.S.E Jovana Janković

Izvor fotografije  Unsplash

Kreativni program Epifanija

  Epifanija, Jovana Janković, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi