Pre pedesetak godina, tokom vladavine vojne hunte u Turskoj, gradu Urfa u jugoistočnoj Anadoliji promenjeno je ime u Šanliurfa (slavna Urfa) u znak odavanja počasti žestokom suprotstavljanju francuskim i engleskim trupama tokom I Svetskog rata. Prostrani planinski masivi tu već polako prelaze u užarenu nizinu koja se spušta prema jugoistoku sve do dalekog Arapskog zaliva. Život ravnici donose dve velike reke, Eufrat i Tigar, koje otopljene snegove i kiše, zajedno sa lesom sa planina valjaju put Indijskog okeana. U toj plodnoj zaravni, poznatoj po staro-grčkom nazivu Mesopotamija, nastao je (i kasnije propao) čitav niz civilizacija počevši od one najstarije — Sumera, koja je čovečanstvu donela prve monumentalne građevine, hramove i velike gradove, slojevitu društvenu organizaciju, prvo pismo i ključne tehnološke inovacije kao što su točak, sistem za navodnjavanje polja i njihovo đubrenje… Proto-pismo iz Uruka datirano je negde oko pre 5300, a već razvijeno klinasto pismo sa jasnim tekstovima pre oko 5000 godina. Ceo taj kompleks uređenja ljudskih života nazivamo civilizacijom.

Tako nam je bar savremena arheologija predstavljala razvoj društva… sve do nedavno. A onda su od sredine devedesetih počela arheološka iskopavanja na dvadesetak kilometara od Urfe na neuglednom brdu zvanom G(o)ebekli Tepe. Što je iskopavanje teklo dalje sve veće je bilo čuđenje arheologa i nas ostalih koji smo to pratili iz prikrajka preko šturih vesti. Ispod petnaestak metara naslaga kamenog šuta nađeni su ostaci monumentalnih ovalnih kamenih građevina sa prečnikom od 10 do 30 metara za koje se pretpostavlja da su bile pokrivene drvenim krovovima. Slična nalazišta iz perioda predgrčarskog neolita, stara negde između 12500 i 10500 godina, nađena su i na više desetina mesta u široj okolini, uključujući tu i Nevali Čori, Karahan Tepe, Bončuklu Tarla u današnjoj Turskoj, ali i Tel Karmel, Tel Abu Hureira i Jerf el Ahmar nešto južnije u današnjoj Siriji. Sličnosti govore o tome da se radi o zajedničkoj kulturi na širem prostoru.

Gebekli Tepe tu donekle iskače monumentalnošću i kvalitetom do detalja isklesanih reljefnih ornamenata na stubovima u obliku slova T visokim do 7 metara, a teškim čak do 50 tona. Tolike građevine pre pronalaska zemljoradnje, pripitomljavanja životinja i grnčarstva? Niko nije ni pretpostavljao da je tako nešto bilo moguće, a kamoli da je i postojalo. Konačno, koliko su počeci drevne sumerske civilizacije vremenski udaljeni od nas, barem toliko je i kultura predgrnčarskog neolita u gornjem toku Eufrata bila udaljena od izgradnje prvih sumerskih gradova Eridu i Uruk u njegovom donjem toku, kada se već susretne sa nešto manjim Tigrom.

Pri ulasku u Urfu, grad od pola miliona stanovnika, namernici se prvo voze kroz savremena predgrađa ne previše različita od betoniranog i asfaltiranog Beograda. Kada se, međutim, dospe do njenog centra, čovek najednom potone nekoliko vekova unazad i obre se u šarolikoj otomanskoj kasabi za pijačnih dana. Sličan osećaj imao sam i početkom osamdesetih kada sam prvi put zakročio u čaršiju u Prizrenu — kao da sam iz Evrope dvadestog veka najednom zabasao u azijsku kasabu iz doba moćnih osmanlija.

Posle dve decenije iskopavanja u obližnjim arheološkim nalazištima na zaravni u centru Urfe izgrađen je velelepni muzej da bi namernicima iz celog sveta mogli da se prikažu predmeti pronađeni u samom gradu i celom šanliurfanskom vilajetu. Zbog obilja eksponata pored njega je podignut i zaseban muzej, arhitektonski postavljen tako da podseća na ogroman leteći tanjir, sa stalnom postavkom mozaika iz obližnjih rimskih vila iz prvih vekova nove ere. Jedan od najraskošnijih, mozaik na kojem je prikazana scena sa Orfejom i životinjama privučenim zvucima njegove lire, bio je ukraden i izložen u muzeju u Dalasu, ali je posle dugih diplomatskih i sudskih sporova ipak bio vraćen u Urfu.

Najvažnije iskopine na nalazištu Gebekli Tepe na dvadesetak kilometara od centra grada prekrivene su futuristički oblikovanim krovom da bi bile zaštićene od siline letnjeg sunca i od podlokavanja zbog zimskih kiša. E upravo ta novija iskopavanja privukla su me u Urfu, a ne toliko ono po čemu je dotle bila poznata — legendarno mesto rođenja Avrama, rodonačelnika tri najveće monoteističke religije — judejske, hrišćanske i islamske. On je po prosvetljenju preimenovan u Abrahama ili Ibrahima, već po nahođenju raznolikih sledbenika. Za proroka ga uznaju i pokloninici ezoteričke monoteističke religije Druza iz Levanta i sinkretičke religije bahajaca nastale u Persiji u 19. veku.

Religije su, posebno u ranom periodu, zaista preuzimale narative jedna od druge, sve dok kasnijom strogom kanonizacijom nije došlo do potpunog preobrata i žestoke međusobne isključivosti. Po nekim tradicijama iz sve tri velike religije Abraham je bio rođen u pećini ispod brda u centru Urfe, gde se njegova majka skrivala od pogroma biblijskog vladara Nimruda, graditelja Vavilonske kule. Nimrodu je tumač njegovih snova predskazao da će uskoro da bude rođen drznik, koji ga neće poštovati kao boga i dovešće do pada njegovog carstva. Po biblijskom narativnom obrascu, posle ponovljenom i u priči o Mojsiju porobljenom u Egiptu, car je, da bi predupredio zlu sudbu, naredio da se ubiju sva muška deca u gradu koja se rode te godine. Prema drugim predanjima to se pak zbilo u Uru ili Uruku, a ne u Urfi, koja je prvobitno na sirijskom zvana Orhay ili Urhai. Ovo alternativno ime možda nagoveštava da je sadašnji grad postojao već za vreme hurijskog carstva, koje je na tim prostorima cvetalo pre nekih četiri i po milenijuma. Kada ga je dva milenijuma kasnije osvojio Aleksandar Veliki, grad je postao poznat po imenu Edesa; novo ime mu je nadenuto zato što je grčke osvajače podsetio na Edesu u Makedoniji, pošto i ona ima rečicu i izvore bistre vode, a okružena je suvom kotlinom.

I sirijsko i grčko ime Urfe aludiraju na životodavnu tekuću vodu. Kako bilo, tek u samom centru grada zaista postoji pećina sa izvorom bistre vode. Ponad nje je u sklopu velike džamije Mevlidi Halil Cami podignuto svetilište proroku Ibrahimu. Ne zna se tačno kada je džamija izgrađena ali zapis iz 16. veka kaže da je tu postojala medresa. U to doba je otomanska imperija već uveliko vladala i na Balkanu, a pretila osvajanjem i centralnoj Evropi. U svetilište hodočasnici, ali i obični radoznalci, ulaze smerno pogrbljeni, kroz oniža vrata, pošto su prethodno izuli opanke ili sandale; već zavisno od izabrane ili nasleđene nošnje. Po čaršiji i šarolikom bazaru Urfe kreće se raznolika reka likova i nošnji sačinjena od domaćih Turaka i Kurda, ali i izbeglica iz obližnje ratom razorene Sirije koji pripadaju tamošnjim Kurdima, Arapima i turkijskim narodima. Izbegličke arapske žene su zabrađene crnim čadorima, koje ga pridržavaju usnama i zubima tako da pokriva i lice, a otkriva samo oči. Nije imao ko da im zapeva stih iz one leskovačke pesme iz našeg pustog turskog: „Zašto, Sike, zašto, pod čador da ideš? ”.

Unutra je odaja za molitve sa podom pokrivenim ćilimima i velikim prozorom koji gleda na osvetljenu pećinu. Na tako sveto mesto ulazi za muškarce i žene su, naravno, strogo odvojeni, a lepši pol mora još i da maramom prekrije ruse kose. Bez izuzetaka. Još pre nego što je planula postmoderna opšta konfuzija oko polova, Teodor Adorno je primetio da na Zapadu živimo u vremenu raspada iskustva. Te tendencije još nisu dospele do Urfe, gde se i dalje živi vrlo tradicionalno; a teško da će tamo ikad i dospeti… taman i da Evropa nekim čudom Tursku primi u okrilje Unije.

U produžetku prostora sa muzejima na desetak hektara između dva brda sa čaršijom na jednoj, a zidinama tvrđave na drugoj strani, nalazi se senoviti park sa „Abrahamovim ribnjakom” uokvirenim džamijom, medresom i baštenskim kolonadama. Prema biblijskoj legendi Abraham je odbio da cara Nimroda slavi kao boga, što je bio tadašnji zakon, drsko mu rekavši da njegov bog nije tako ružan. Car je naredio da se ispod tvrđave zapali vatra i drznik bude bačen u nju. Rečeno-učinjeno, no svemoćni Jahve je vatru namah pretvorio u vodu, a drva za potpalu u šarane. Otuda se i voda iz ribnjaka i šarani smatraju svetim i lekovitim. Ko nedelju dana pije vodu iz njega biva izlečen od svake bolesti, a ko dodirne šarane biva izlečen od kožnih boleština. Ko se pak usudi da ubije šarana taj biva oslepljen.

Na par stotina metara dalje je izvor sa obiljem bistre vode koji je kanalima povezan sa svetim ribnjakom. Nazvan je „Zelihine suze” po Nimrodovoj kćeri, koja je počela da uznaje Abrahamovog boga, te je zbog toga njen otac naredio da i nju bace u vatru. Na mestu gde je poginula potekla je hladna izvorska voda. Okolo tog jezerceta je mnoštvo kafića gde se, sedeći uz samu ograđenu obalu, može popiti kafa i pojesti kakva turska poslastica. Dok sam tu u debelom hladu srkao kahvu i pušio čibuk du’ana kontao sam o tome zašto je Jahve spasio mladog Avrama, da posle ode u obećanu zemlju i poživi do svoje 175., a devojci Zelihi uručio samo utešnu nagradu — da joj ime poneko pamti i posle četiri i po milenijuma.

Uz Abrahamov ribnjak nalazi se Halil-Ür Rahman džamija podinuta početkom trinaestog veka za vreme vladavine seldžučke dinastije iz jednog od turkijskih naroda pridošlih iz prostranih azijskih stepa. Listovi akantusa i drugi ornamenti na galerijama minareta odražavaju vizantijski stil i upućuju na mogućnost da je to prethodno zapravo bio zvonik crkve Presvetle Bogorodice podignute još 504. godine, koji je samo premodelovan u minaret. I jedinstvena Aja Sofija u Istanbulu je isto tako dobila četiri minareta kada je milošću sultana pretvorena u islamsku bogomolju. Na svu reću nije je lako bilo porušiti. Među najuočljivijim obeležjima bilo kojeg muslimanskog grada su upravo minareti, visoke i vitke kule prislonjene uz gradske džamije, sa kojih mujezini pozivaju vernike na molitvu pet puta na dan. Današnji elektronski mujezini u Turskoj, za sad, božjom milošću nisu toliko napadno glasni, kao recimo oni u Egiptu. Nešto valjano im još ostade i od Kemala Ataturka.

Ako nekome sve ove mentalne kapije i prozori s pogledom na još uvek živu mitološku prošlost nisu dovoljno impresivni, u Urfi postoji i legenda u kojoj glavnu ulogu igra plahta kojom je Isus Hrist obrisao svoje lice posle jutrenja. Prema zapisima hrišćanskog istoričara Jevsevija Kezarijskog (Eusebius of Caesarea) sa početka 4. veka on je u riznici u Edesi/Urfi pronašao i sa sirijskog preveo pismo cara Avgara V, koje je ovaj preko poslanika uputio Isusu Hristu; a našao je i pismo koje je bogočovek iz Nazareta poslaniku izdiktirao kao odgovor kralju. Avgar je, početkom prvog veka, iz Edese vladao svojim arapskim, persijskim i jermenskim podanicima nastanjenim u okviru kraljevine Osroene. U svom pismu požalio se na giht koji ga je mučio i umoljavao Isusa da dođe u Edesu, obećavajući da će tu biti poštovan, a ne proganjan kao u Palestini. Naveo je još da je čuo za mnoga njegova čuda i isceljenja koje je mogao da upriliči samo Bog… ili njegov sin. Isus je odgovorio da ima nezavršena posla zbog kojeg je i poslat, te ne može da dođe, ali zato blagosilja Edesu, a Avgaru šalje plahtu kojom je obrisao svoje mokro lice — ona će dovesti do izlečenja čim je malo poškropi vodom.

Tako se u Edesi našla plahta sa volšebno, ali jasno označenim likom Isusovim, što je kasnije nazvano prvom čudotvornom ikonom, koje su otada postale sastavni deo mentalnog tkiva svih ortodoksnih crkava. Da li je Avgar bio izlečen od artritičnih bolova nije poznato, mada ne treba sumnjati, niti je znano da li je Jevsevije sve to izmislio u tekućoj borbi za prevlast između crkava u Vizantiji i Rimu; nije sasvim jasno ni šta se kasnije dogodilo sa „nerukotvorenim Hristovim obrazom” na plahti ili ubrusu.

Narativ iz istočne hrišćanske crkve je da je bogostvorena ikona izbavila Edesu od opsade Persijanaca, ali ne i od kasnije opsade vojske vizantijskog cara Romana Lekapina u 10. veku. Ikonu su stanovnici Edese morali da trampe za svoju slobodu. Careva vojska se povukla, a ikona je svečano prebačena u riznicu u Konstantinopolju. Otuda su je navodno ukrali zapadni krstaši početkom 13. veka tokom sveopšte pljačke svetoga grada, ali je brod koji ju je prenosio potom potonuo negde u Mediteranu.

Neki istraživači tvrde da je ikona ipak dospela u Italiju i da se nalazi ili u Vatikanu u kapeli Santa Matilda ili u jermenskoj crkvi Svetog Vartolomeja u Đenovi, pošto obe poseduju ono što se zove mandilion sa likom Isusovima, koji nije ikona slikana ljudskom rukom. Neko je tu ipak polupao lončiće, pošto je italijanski narativ da su ti mandilioni nastali tako što su narikače ubrusom brisale Hristovo lice posle skidanja sa krsta na kojem je bio razapet.

Zanimljivo je da postoje kopije navodnog pisma istog tog Avgara, upućeno imperatoru Tiberiju, u kojem ga izveštava da su Jevreji u Palestini nepravedno razapeli sina božjeg, koji je činio razne mirakule za dobrobit ljudi. Molio ga je da Isusa proglasi Bogom, ali tu nije pominjao nikakvu pređašnju ličnu dopisku sa Isusom. U odgovoru imperator ga izveštava da nije u njegovoj moći da Isusa proklamacijom priključi u već prenaseljen Panteon rimskih bogova, ali da je od Senata zatražio da to učini; međutim predlog je posle rasprave bio glatko odbijen. Takođe ga izveštava da će, pošto završi vojnu kampanju u Iberiji, krenuti i u Palestinu, pa će Jevreji dobiti ono što su zaslužili. Ako bi ova pisma bila autentična, bila bi ozbiljan istorijski dokaz da je Isus zaista postojao. Međutim verovatno se radi o još jednoj od mnogobrojnih fabrikacija relikvija, dragocenijih od zlata, u borbi hrišćanskih sekti za prevlast.

Za priču o čudesnom mandalionu iz Urfe retko znaju i najbolji tamošnji turistički vodiči, a kamoli njihova sve brojnija klijentela iz celog sveta. Međutim, svi znaju za jedno istinsko čudo koje se dogodilo pokraj samog Abrahamovog ribnjaka. Naime, sredinom devedesetih je prilikom građevinskih radova u obližnjoj ulici iskopana skulptura stara oko 11000 godina isklesana od krečnjačke stene, koja relativno verno prikazuje čoveka (ili antrpomorfnog idola) u prirodnoj veličini. Nazvana je Čovek iz Urfe. U očne duplje utisnuti su joj obluci od crnog vulkanskog stakla, slično kao u poznatim statuama okatih Moaia na Uskršnjem ostrvu. Oko nje su još pronađeni samo oskudni ostaci neolitskog naselja. Istinsko je čudo da je neoštećena preživela tolike milenijume potonje gradnje na tom mestu, a posebno urbanizaciju tokom prošlog veka.

Nešto slično se dogodilo i u obližnjem selu Sayburç, gde je jedan seljanin pravio garažu i pri tom iskopao desetak metara dug kružni kameni reljef visok oko pola metra, koji prikazuje muškarca između dve zveri. Posle je primećeno da je deo ograde oko kuće zapravo neolitski stub isklesan u obliku slova T. Reciklaža. Niko ne može da zna da li je i koliko sličnih nalazišta zauvek prekrila savremena urbanizacija.

I Čovek iz Urfe i prilika sa reljefa (kao i još jedna statua u prirodnoj veličini, nedavno iskopana u nalazištu Karahan Tepe na četrdesetak kilometara istočno od Urfe) obema rukama drže svoje faluse. Ponavljanje motiva govori o tome da se ovde radi o tada opšte poznatom kulturnom simbolu, kao što je danas, na primer, motiv raspeća Hristovog. Pošto su u međuvremenu prohujali milenijumi iz kolektivnog pamćenja izbrisali značenje te simbolike, o njemu možemo samo da nagađamo. Simbol plodnosti, cikličnosti ljudskog života, životne snage, pa možda čak i natprirodne kosmičke kreativne energije, kao što to označava simbol lingama u mnogo kasnije rafinisanoj mitologiji hinduizma?

Verovatno je da je odgovor bliži jednostavnim tumačenjima, a da ona su ona komplesknija zapravo prenošenje kasnijih civilizacijskih shvatanja na vreme kada ona još nisu bila razvijena. Prve čovekolike figurine uopšte su one mnogo manjih dimenzija, napravljene s rudimentarnom veštinom prikaza pre tridesetak hiljada godina, nazvane Venerama. Smatra se da su se koristile kao talismani plodnosti, jer su predstavljale žene s prenaglašenim bedrima i masivnim dojkama. Majčinstvo je po prirodi stvari bilo očigledno, a veliko je pitanje da li je tada uopšte i postojao koncept očinstva. Verovatno su ljudi u paleolitu živeli kolektivno u okviru plemenskih grupa, a ne izdvojeni u porodice. Saradnja i deoba hrane bile su jednostavno mnogo bolje strategije za uspešan lov i preživljavanje.

Ako su prikazi pomenutih muških likova koji drže svoje faluse, simboli plodnosti onda je sigurno da su ljudi ove neolitske kulture već razumeli osnovne biološke činjenice, a verovatno su i počeli da žive u okviru porodičnih zajednica, jer su sva iskopana staništa-kuće dimenzija od svega nekoliko kvadratnih metara, što isključuje mogućnost kolektivnog boravka.

Monumentalne građevine sa ogromnim pljosnatim kamenim stubovima su očito imale važnu ulogu u kolektivnom životu naselja. Prvi istraživač Gebekli Tepea, nemački arheolog Klaus Šmit, je smatrao da se tu radi o prvim hramovima u svetu u kojima su se ljudi iz šire okoline povremeno okupljali radi magijsko-verskih ceremonija sa pratećim velikim gozbama. Pošto su građevine sada iskopane ispod bar desetak metara kamenog šuta, ali ostale dobro očuvane, sa kamenim stubovima još uvek uzdignutim, pretpostavio je da su posle oko hiljadu i po godina korišćenja iz nepoznatog razloga pažljivo namerno zatrpane; kao da su stanovnici hteli da ostave svojevrsnu vremensku kapsulu za budućnost. Pošto je kompleks par kilometara udaljen od bilo kakvog izvora vode, smatrao je da to nije bila stalna nastamba, nego je nekoliko stotina ljudi iz okolnih nastambi dolazilo da učestvuje u gradnji svetilišta, a potom i u ceremonijalnim svetkovinama.

Nalazi posle daljih iskopavanja, međutim, ta tumačenja dovode u sumnju. Iskopan je čitav avirint manjih građevina sa kamenim zidovima u kojima su ljudi nekada živeli. Nađeno je i stotine manjih kamenih žrvnjeva, koji su služili za pravljenje brašna od još uvek ne sasvim kultivisanih žitarica. Nađeno je i nekoliko cisterni za vodu uklesanih u kamen. Osim toga, klima u Anadoliji je u tom davnom periodu, relativno skoro posle poslednjeg ledenog doba, bila mnogo vlažnija nego danas, pa je moguće da je bilo i bližih izvora vode. Sahara je, na primer, još pre osam hiljada godina bila ozelenjena i sa nizom slatkovodnih jezera i reka. Ispod brda Gebekli Tepe nalazi se niz udolina koje su mogle da služe da se u njih sateraju krda antilopa ili divljih svinja i tako lakše ulove. Dakle, moglo se i tamo preživeti.

Topografija oko nalazišta Karahan Tepe je vrlo slična, a datira se sa početkom od oko petsto godina pre početaka gradnje Gebekli Tepea. Sve to, međutim, treba uzeti sa zrncem soli, jer je dosad istraženo svega 5 ili manje procenata od onog što se, na osnovu radarskog sondiranja, veruje da postoji još neiskopano na oba nalazišta. Niko ne zna sa sigurnošću šta još čeka da bude pronađeno, što bi moglo da na svetlo dana iznese nove činjenice. Svaka sezona iskopavanja donosi nove uzbudljive nalaze.

Tako se sada veruje da su se stanovnici ovog naselja suočavali sa problemom erozije i odrona. Verovatno je da su monumentalne građevine zapravo bile i veće nego što su sada, ali su posle nešto smanjene sanacijom zbog odrona. Oko dva centralna stuba postoje nešto niži stubovi poređani približno u krug. Dobar deo njih je ukrašen nekada više, a nekada manje elaboriranim visokim i niskim reljefima, koji prikazuju lokalnu faunu — lešinare, kranove, leoparde, veprove, lisice, pauka, žabu… Neki od tako ukrašenih stubova su delimično zaklonjeni niskim kamenim zidovima, koji su verovatno podignuti kasnije, kada su odroni s brda ugrozili spoljašnje zidove. Smatra se takođe da građevine nisu namerno zatrpane šutom nego je to učinila erozija tokom otonjih milenijuma.

Stubovi u oblika slova T očigledno predstavljaju visoko stilizovane ljudske figure — možda deifikovanih predaka, možda natprirodnih idola — jer su na nekima ovlaš uklesani obrisi šaka postavljenih oko kukova, naznake ogrlica, okolotrbušnih kajševa, odeće… Neki istraživači se pitaju šta znači to što te stilizovane figure nemaju glavu, iako mnoge druge statue pokazuju da to nije zbog neumešnosti klesara. Odgovor je verovatno jednostavan: osnovna funkcija stubova bila je da nose drvenu krovnu konstrukciju, a to je mnogo lakše izvesti na širokim ramenima, nego na eventualnoj glavi. Činjenica je, međutim, i da stubovi nisu izvedeni jednostavno, utilitarno, nego je mnogo pažnje, vremena, napora i kreativne energije potrošeno na njihovo ukrašavanje, što potvrđuje da su imali i sekundarnu ulogu o čijoj svrsi možemo tek da nagađamo. To ne mora nužno da bude vezano za objašnjavanje sveta oko sebe mitološkim narativima, jer je želja za umetničkim izražavanjem možda i temeljniji deo ljudskog bića nego traženje smisla života ispletanjem mitsko-verskih narativa. Zar o tome ne govore i često vrlo raskošno pećinsko slikarstvo i pravljenje elaboriranih svirala od kosti ptica iz još mnogo dublje prošlosti u paleolitu, kada ni osnovnih alatki za olakšavanje života još nije bilo?

Pretpostavka Klausa Šmita da su ove monumentalne građevine zapravo prvi hramovi je široko prihvaćena, tako da se čak postavlja pitanje da li je zapravo religija bila uzrok prelaska sa života večnih lutalica na život u postojanim naseljima, a da se sa nesigurnosti lova, ribolova i skupljanja plodova prešlo na stvaranje postojanijih izvora hrane uz pomoć zemljodelstva i stočarstva. Mnogi reljefi i statue iz naselja oko Urfe, kako oni koji prikazuju životinje, tako i oni koji prikazuju ljude, naglašavaju isturena rebra, ključne kosti i kičmeni stub, kao da žele da naglase da je bilo perioda gladovanja i neimaštine. Stoga je verovatnije da je „poljoprivredna evolucija” u predelima polumeseca plodnosti koji se pruža od Levanta, preko južne Anadolije do Mesopotamije, nastala tako što su ljudi iz tih krajeva postepeno našli načine da iskoriste tamo postojeće prirodne mogućnosti i stvore nove izvore hrane. Na obali Galilejskog jezera u Palestini/Izraelu su pre tridesetak godina pronađeni tragovi postojanog naselja na paleolitskom nalazištu Ohalo II, datiranom u period od pre 23000 godina, čiji stanovnici su takođe bili lovci, ribolovci i sakupljači plodova, ali su se dodatno bavili i sejanjem divljih žitarica. Tu je pronađen i jednostavan kameni žrvanj za mlevenje semenki u brašno. Živeli su u primitivnim zemunicama od par kvadratnih metara pokrivenih granjem, a zemljani pod je bio prekriven travom. Ni traga čak ni od zidova od netesanog kamenja, a kamoli od idola od vešto isklesanog kamena ili bilo kakvih predmeta koji bi nagoveštavali razvijen unutrašnji svet stanovnika. Glad je ipak mnogo jači podsticaj da se promeni organizacija života, nego što su to spiritualnost i duhovnost. Ovi nalazi jasno govore da je prelazak na poljoprivredu bio desetak hiljada godina dug i mukotrpan proces, pun pokušaja i promašaja, a ne iznenadna revolucija.

Neočekivana monumentalost kulture oko Gebekli Tepea je one sa bujnijom maštom ponukala da u njoj vide dokaze za već odavno spremne teorije o još starijoj civilizaciji (verovatno sa potonule Atlantide) sa vrlo razvijenim tehnologijama, čije su izbeglice primitivne anatolijske lovce i sakupljače plodova naučile kako da klešu ogromne kamene blokove i grade velelepne građevine… a posle su svi zajedno netragom nestali. Nama ne sasvim razumljivi prizori uklesani u neke od stubova tumače se kao mape noćnog sazvežđa, kao ostavljanje poruke o prethodnoj nebeskoj kataklizmi, kao beleg o spritualnim i duhovnim porukama primljenim od posetilaca iz duboke vaseljene… Sva ta halabuka je već davno prežvakavana oko mudrovanja o zagonetnim piramidama u Gizi, kolosalnim kamenim blokovima u Baalbeku, tesno spojenim neregularnim kamenim blokovima u Kusku i o kulturnoj baštini sa drugih krajeva zemaljske kugle. Zajednička im je savremena mitološka svest, koja ne uznaje kolektivne ljudske sposobnosti i mogućnosti. Za ono što je još uvek nedovoljno poznato traže se neka volšebna ili mistična rešenja, mnogo komplikovanija i neverovatnija nego što su to same nepoznanice. Drugo što ih spaja je odsustvo strpljenja da se pročitaju nalazi marljivih arheologa. Ovakvim samoproglašenim istraživačima lakše je i uzbudljivije da krstare svetom sa svojim prepametnim telefonima, pa posle da pred mikrofonima na beskrajnom prostoru interneta naširoko divane o neverovatnim čudesima i misterijama koje su svojeumno otkrili.

Kakvi nas nalazi još očekukuju od daljih iskopavanja u Anadoliji videćemo u budućnosti, ako nas ne izdaju strpljenje i interesovanje ili nas ne proguta konačnost ljudskog života. Ljudska radoznalost je ono što neodoljivo zove na neka sledeća putovanja. Za mene je ovde najinteresantnije da ni u ovim naseljima iz daleke prošlosti, ni u onim iz nešto kasnijeg, ali još uvek predcivilizacijskog doba, kao što je Čatalhejuk kod Konije, pa ni u naseljaljima još kasnije Vinčanske kulture nisu pronađeni nikakvi tragovi velikog društvenog raslojavanja… niti ratovanja. To govori da pohlepa i kolektivno nasilje nisu neizbežni delovi ljudskog postojanja. Nisu ove dugovečne kulture bile rusoovske pastorale bez ikakvih problema i nasilja, niti je to bio primitivan egalitarni komunizam prema teoriji Engelsa i Marksa; verovato se radilo o društvima u kojima su duh saradnje i težnja za društvenom kohezijom činili osnovu relativno harmoničnog kolektivnog života. Surova međusobna konkurencija, nasilje i bespoštedni širi društveni sukobi uplovili su na istorijsku scenu mnogo kasnije — sa pojavom civilizacija. Ako dalja iskopavanja na svetlo dana iznesu nešto što protivreči ovom optimističkom pogledu na prirodu ljudskog bića, priključiću se i ja preovladavajućem svetonazoru najkonciznije iskazanom Plautovom maksimom homo homini lupus est.

Tekst i fotografije: Jaroslav Marko

  D.O.M.I.N.E, Jaroslav Marko, putopisi, Šanliurfa