Sartr – Mučnina | PULSE Magazin

Sartr – Mučnina – Magla beše tako gusta na Bulevaru Utvrđenja, da sam s velikim oprezom išao uza same zidove Kasarne; s moje desne strane, farovi automobila terali su ispred sebe mokru svetlost i bilo je nemoguće znati gde se završava pločnik. Bilo je ljudi oko mene; čuo sam bat njihovih koraka, ili, ponekad, tiho brujanje njihovih reči: ali nikog nisam video. Jednom se neko žensko lice obrazova na visini mog ramena, ali ga magla smesta proguta; drugi put me neko dodirnu veoma snažno dahćući. Nisam znao kuda idem, bio sam odveć udubljen: trebalo je oprezno napredovati, pipati tle vrhom stopala i čak ispružiti ruke napred. Uostalom, nisam nimalo uživao u toj vežbi. Ipak, nisam pomišljao da se vratim, bio sam obuzet. Najzad, posle pola sata, opazih u daljini plavičastu paru. Ravnajući se prema njoj, uskoro stigoh na ivicu neke velike svetlosti; u središtu, odakle su vatre probijale maglu, prepoznah kafanu Mabli.

Kafana Mabli ima dvanaest električnih sijalica; ali su samo dve bile upaljene, jedna iznad kase, druga na tavanici. Jedini kelner me silom gurnu u jedan mračan ugao.

“Ne ovuda, gospodine, čistim.”

Bio je u sakou, bez prsluka i lažnog okovratnika, u beloj košulji s ljubičastim prugama. Zevao je, gledao me mrzovoljno provlačeći prstima kroz kosu.

“Crnu kafu i kifle.”

On protrlja oči ne odgovorivši i udalji se. Bio sam u dubokom mraku, u prljavoj ledenoj tami. Radijator sigurno nije bio uključen. Nisam bio sam. Neka žena voštane boje kože sedela je preko puta mene i ruke su joj se neprekidno micale, čas da poglade bluzu, čas da usprave crni šešir. Bila je s nekim visokim plavim muškarcem koji je bez ijedne reči jeo okrugao hlepčić. Tišina mi se učini teška. Osetio sam želju da pripalim lulu, ali bilo mi je neprijatno da pucketanjem šibica privlačim njihovu pažnju. Zazvonio je telefon. Ruke se zaustaviše: ostadoše zakačene za bluzu. Kelneru se nije žurilo. Pre nego što je otišao da digne slušalicu, polako je završio metenje.

“Alo! da li je to gospodin Žorž? Dobar dan, gospodine Žorž… Da, gospodine Žorž… Gazda nije tu… Da, morao je već sići… A! po tom maglovitom vremenu… On obično silazi oko osam sati… Da, gospodine Žorž, preneću mu poruku. Do viđenja, gosodine Žorž.”

Magla je pritiskala prozorska okna kao teška zavesa od sivog somota. Neko lice se za trenutak prilepi za okno i iščeze. Žena plačljivo reče:

“Zaveži mi cipelu!”
“Nije razvezana”, reče muškarac i ne gledajući. Ona se razljuti. Ruke su joj jurile duž bluze i po vratu kao krupni pauci.
“Jeste, jeste, zaveži mi cipelu!” On se umorno sagnu, i lako joj dodirnu stopalo ispod stola:
“Gotovo je”.

Ona se zadovoljno nasmeši. Muškarac pozva kelnera.

“Konobar, koliko to košta?”
“Koliko peciva?”, pita kelner.

Oborio sam oči kako ne bi izgledalo da ih odveć uporno posmatram. Posle nekoliko trenutaka, začuh škripanje i videh kako se pojavljuju: ivica suknje i dve visoke cipele uprljane osušenim blatom. Za njima krenuše muškarčeve, lakovane i šiljaste. Pođoše ka meni, zaustaviše se i načiniše poluokret: on je oblačio svoj kaput. U tom trenutku, jedna šaka na kraju ukočene ruke poče da silazi niz suknju; malo je oklevala, grebla suknju.

“Da li si spremna?”, upita muškarac. Šaka se otvori i dodirnu široku zvezdu od blata na desnoj dubokoj cipeli, zatim iščeze.
“Uf!”, reče muškarac. Uzeo je kofer pored čiviluka. Oni iziđoše, videh ih kako uranjaju u maglu.

“To su umetnici,” reče mi kelner kad mi je doneo kafu. “Izvodili su tačku u međučinu u bioskopu Palas. Žena vezuje sebi oči i čita ime i godine gledalaca. Danas odlaze jer je petak i menjaju program.”Ode po tanjir s kiflama sa stola koji su umetnici upravo napustili.

“Nije potrebno.” Nisam želeo da jedem te kifle. “Treba da ugasim električno svetlo. Dve lampe za jednu mušteriju, u devet sati ujutro; gazda bi me izgrdio.”

Polutama preplavi kafanu. Slaba svetlost, umrljana sivim i mrkim, padala je sad s visokih okana.

“Želela bih da vidim g. Faskela.” Nisam video da je ušla ta starica. Zadrhtah od talasa ledenog vazduha. “Gospodin Faskel nije još sišao.”
“Šalje me gospođa Floran” – nastavi ona – “nije joj dobro. Neće doći danas.”
Gospođa Floran je riđokosa, kasirka.
“Ovo je vreme”, reče starica, “pogubno za njen stomak.”
Kelner se napravi važan:
“Magla”, odgovori, “to je kao i s g. Faskelom; čudi me što nije sišao. Tražili su ga telefonom. Obično silazi u osam sati.”
I nehotice, stara pogleda u tavanicu:
“On je gore?”
“Da, to je njegova soba.”

Starica reče otegnutim glasom, kao da govori samoj sebi:

“Možda je umro…”
“E lepo!” – na kelnerovom licu se pojavi izraz najživlje ozlojeđenosti.
“Lepo bogami! Baš vam hvala!”

Možda je umro… Ta pomisao me je okrznula. To je upravo ona vrsta misli koje nam se vrte po glavi po tom maglovitom vremenu. Starica ode. Morao sam postupiti isto: bilo je hladno i mračno. Magla se provlačila ispod vrata; uskoro će se lagano popeti i sve potopiti. U Gradskoj biblioteci našao bih svetlosti i vatre. Ponovo se neko lice prilepi uz okno; kreveljilo se.

“Pričekaj malo!”, reče besno kelner i istrča. Lice se ukloni, ostadoh sam. Gorko sam prigovarao sebi što sam napustio svoju sobu. Mora da je sad preplavljena maglom: plašio bih se da se vratim u nju. Iza kase, u tami, nešto zaškripa. Zvuk je dopirao s privatnog stepeništa: da li je poslovođa konačno silazio? Ali ne: niko se ne pojavi; stepenice su škripale same od sebe. G. Faskel je još spavao. Ili odista beše mrtav iznad moje glave. Pronađen mrtav u svom krevetu jednog maglovitog jutra. – U podnaslovu: U kafani mušterije su jele i pile i ne sluteći… Ali da li je on još bio u svom krevetu? Da se nije skotrljao, povlačeći sa sobom čaršave i udarivši glavom o patos? Vrlo dobro poznajem g. Faskela; raspitivao se ponekad za moje zdravlje. To je krupan veseljak s negovanom bradom: ako je umro, onda je od srčanog udara. Biće modar kao plavi patlidžan, s isplaženim jezikom. S uzdignutom bradom i ljubičastim vratom ispod mesta gde se kovrdžaju dlake. Privatno stepenište se gubilo u mraku. Jedva sam mogao da razlikujem okruglu dršku na ogradi. Trebalo je proći kroz taj mrak. Stepenište bi škripalo. Gore bih našao vrata sobe… Telo je tamo, iznad moje glave. Okrenuo bih prekidač: dodirnuo tu mlaku kožu, da vidim. – Ne mogu više da izdržim, ustajem. Ako me kelner iznenadi na stepeništu, reći ću mu da sam čuo neku buku. Kelner se naglo vrati, zadihan.

“Da, gospodine!”, viknu on. Glupak! Prilazi mi.
“Dužni ste dva franka.”
“Čuo sam buku gore” – rekoh mu.
“Nije prerano!”
“Da, ali mislim da nešto nije u redu: kao da se začuo hropac, a potom potmuli štropot.”

U toj mračnoj dvorani, s maglom iza prozorskih okana, to je zvučalo sasvim prirodno. Neću zaboraviti izraz njegovih očiju.

“Trebalo bi da se popnete da vidite” – dodadoh podmuklo.
“A ne!” – reče on; a zatim dometnu – “plašio bih se da me ne ukeba. Koliko je sati?”
“Deset.”
“Otići ću u pola jedanaest, ako ne siđe.”
Načinih jedan korak ka vratima.
“Zar odlazite? Ne ostajete?”
“Ne.”
“Da li je to bio pravi hropac?”
“Ne znam” – rekoh mu izlazeći. “To je možda bilo zato što sam upravo mislio o tome.”

Magla se malo razišla. Požurih da stignem do Ulice Turnbrid: osećao sam potrebu za njenim svetlostima. Bilo je to razočarenje: svetlosti je, svakako, bilo, od nje su blistali izlozi trgovina. Ali to nije bila vesela svetlost. bila je sasvim bela, zbog magle, i padala vam je na ramena kao tuš. Mnogo sveta, naročito žena: služavki, kućnih pomoćnica i gazdarica, od onih koje govore: “Kupujem sama, jer je sigurnije”. One bi malo njuškale po izlozima i konačno ulazile. Zaustavih se ispred kobasičarnice Žilijen. S vremena na vreme, video bih kroz staklo ruku koja pokazuje noge punjene pečurkama i male kobasice. Tad bi se jedna krupna plavuša nagnula s ispršenim grudima i uzimala komad mrtvog mesa među prste. U svojoj sobi, na pet minuta odavde, umro je g. Faskel. Tražio sam oko sebe neki čvrst oslonac, odbranu protiv svojih misli. Nije ga bilo: magla se malo-pomalo raspršila, ali se nešto uznemirujuće i dalje vuklo ulicom. Možda to nije bila prava pretnja: bilo je to izbrisano, prozirno. Ali je upravo to na kraju izazivalo strah. Naslonih čelo na stako izloga. Na majonezu od jednog jajeta pripremljenom na ruski način, opazih kap tamnocrvene boje: bila je to krv. To crveno na tom žutom teralo me je na povraćanje. Iznenada mi se ukaza priviđenje: neko je bio pao, s licem napred, i krvario po jelima. Jaje se otkotrljalo u krv; kolut paradajza, koji ga je krunisao, odvojio se, pao pljoštimice, crveno na crvenom. Majonez se malo otopio: lokva žutog krema koja je potočić krvi delila u dva rukavca. “To je suviše glupo, treba da se prenem. Iz ovih stopa idem u Biblioteku da radim.” Da radim? Dobro sam znao da neću napisati nijedan redak. Još jedan izgubljen dan. Prolazeći kroz Gradski park videh na klupi, na kojoj obično sedim, nepomičnu veliku plavu pelerinu. Eto nekog kome nije hladno! Kad sam ušao u čitaonicu, Samouk se spremao da iziđe. Bacio se na mene: “Gospodine, moram da vam zahvalim. Zahvaljujući vašim fotografijama proveo sam nezaboravne časove.” Kad sam ga ugledao, za trenutak sam se ponadao: udvoje, možda bi bilo lakše prebroditi taj dan. Ali sa Samoukom se samo naizgled može biti udvoje. On lupi po nekoj knjizi u kvarto format. Bila je to Istorija religija. “Gospodine, niko nije bio pozvaniji od Nusapjea da se poduhvati te široke sinteze. Zar to nije istina?” Izgledao je umorno, a ruke su mu drhtale:

“Loše izgledate” – rekoh mu.
“Ah, gospodine, i ja to mislim! To je zato što mi se dogodilo nešto odvratno.”

Prilazio nam je čuvar: to je neki mali Korzikanac, prgav, s brkovima kao u pukovskog bubnjara. On se satima šeta između stolova lupajući petama. Zimi pljuje u maramice koje potom suši uz peć. Samouk mi se toliko približi da mi je disao u lice:

“Neću vam ništa reći pred tim čovekom” – reče mi poverljivo.
“Da li hoćete, gospodine?…”
“A šta to?”
On pocrvene, a bedra mu se ljupko zanjihaše:
“Gospodine, ah! gospodine: reći ću , pa kud puklo da puklo. Da li biste mi ukazali čast da u sredu ručate sa mnom?”
“Vrlo rado.”

Želeo sam da ručam s njim koliko i da se obesim.

“Kakvu mi čast ukazujete!” – reče Samouk. On brzo dodade. “Doći ću po vas kući, ako hoćete!”, i iščeze, bez sumnje iz straha da se ne predomislim ako mi za to ostavi vremena. Bilo je pola dvanaest. Radio sam do četvrt do dva. Loš rad: knjiga mi je bila pred očima, ali mi se misao neprekidno vraćala kafani Mabli. Da li je sad g. Faskel sišao? U suštini, nisam baš mnogo verovao u njegovu smrt i to me je upravo ljutilo: to je bila neodređena pomisao u koju nisam mogao ni da sebe ubedim niti da se nje ratosiljam. Korzikančeve cipele škripale su po podu. Više puta, on bi se ustobočio ispred mene, kao da hoće da razgovara sa mnom. Ali bi se predomislio i udaljio. Oko jedan sat, odoše poslednji čitaoci. Nisam bio gladan, ali, pre svega, nisam želeo da odem. Radio sam još jedan trenutak, zatim se trgoh: osećao sam se kao pokopan u tišini.

Podigoh glavu: bio sam sam. Mora da je Korzikanac sišao kod svoje žene, koja je domarka Biblioteke; želeo sam da čujem bat njegovih koraka. Upravo začuh šum blagog odranjanja u peći. Magla je preplavila odaju: ne prava magla, koja se već odavno razišla – druga, ona koje su ulice još bile pune, koja je izlazila iz zidova, iz ploča na kaldrmi. Neka vrsta nepostojanosti stvari. Knjige su, prirodno, bile još tu, poređane po abecedi na policama, sa svojim crnim ili mrkim hrbatima s naznakama JU fk. 7.996 (Javna upotreba – Francuska književnost) ili JU pn. (Javna upotreba – Prirodne nauke). Ali… kako da kažem? Obično moćne i zdepaste, zajedno s peći, zelenim lampama, velikim prozorima, merdevinama, knjige kanališu budućnost. Sve dok smo između tih zidova, sve što se bude dogodilo mora se zbiti nadesno ili nalevo od peći. Kad bi ušao i sam Sveti Denis, noseći svoju glavu u rukama, morao bi da uđe s desne strane, da korača između polica posvećenih francuskoj književnosti i stola namenjenog čitateljkama. A ako ne dodiruje zemlju, ako lebdi na dvadeset santimetara od tla, njegov krvavi vrat biće tačno na visini treće police s knjigama. Tako ti predmeti služe barem za utvrđivanje granica verovatnog. Pa lepo, danas oni baš ništa nisu utvrđivali: izgledalo je da je i samo njihovo postojanje bilo dovedeno u pitanje, da su s najvećom mukom prelazili iz jednog trenutka u drugi. Čvrsto stisnuh u svojim rukama knjigu koju sam čitao: ali su najsnažniji osećaji bili otupeli. Ništa nije izgledalo stvarno; osećao sam se okružen dekorom od kartona koji je mogao biti naglo prenesen na neko drugo mesto. Svet je čekao, zadržavajući dah, šćućuren – očekivao je svoju krizu, svoju Mučninu, kao onomad g. Ašil. Ustadoh. Nisam više mogao da izdržim na mestu usred tih onemoćalih stvari. Odoh da kroz prozor bacim pogled na Empetrazovu lobanju.

Prošaptah: Sve se može dogoditi, sve se može zbiti. Očigledno, isključujem onu vrstu užasnog koju su ljudi izmislili; Empetraz neće početi da igra na svom postolju: to bi bilo nešto drugo. S užasom pogledah ta nepostojana bića koja će se možda kroz jedan sat, kroz jedan minut, srušiti: pa da; bio sam tu, živeo sam usred tih knjiga prepunih znanja, od kojih su neke opisivale nepromenljive oblike životinjskih vrsta, a druge objašnjavale da količina energije ostaje celovita u svemiru; bio sam tu, stojeći ispred prozora čija su stakla imala određen pokazatelj prelamanja svetlosti. Ali kakve slabe ograde! Pretpostavljam da svet iz dana u dan liči na sebe iz puke lenjosti. Danas je izgledao tako kao da hoće da se promeni. I tad se moglo dogoditi sve, sve. Nemam vremena za gubljenje: u osnovi ove nelagodnosti je priča iz kafane Mabli. Treba da se vratim tamo, da vidim g. Faskela živog, da, po potrebi, dodirnem njegovu bradu ili njegove ruke. Tad ću, možda, biti oslobođen. Uzeh u žurbi svoj mantil i, ne obukavši ga, prebacih ga preko svojih ramena; pobegoh. Prolazeći kroz Gradski park, ponovo na istom mestu pronađoh čudaka u pelerini; imao je ogromno bledo lice između dva uha grimizna od hladnoće.

Kafana Mabli je svetlucala u daljini: ovaj put mora da je bilo upaljeno dvanaest sijalica. Ubrzah korak: trebalo je s tim završiti. Najpre bacih pogled kroz velika staklena vrata; dvorana je bila pusta. Kasirka nije bila tu, ni kelner – a ni g. Faskel. Morao sam uložiti ogroman napor da uđem; ne sedoh. Viknuh: “Kelner!” Niko ne odgovori. Jedna prazna šolja na stolu. Parče šećera na tanjiriću. “Zar nema nikog?” Jedan kaput je visio na vešalici. Na okruglom stočiću s jednom nogom bili su nagomilani ilustrovani listovi u crnim kartonskim koricama. Vrebao sam i najmanji šum, zaustavljajući dah. Privatno stepenište lako zaškripa. Spolja se začu sirena nekog broda. Iziđoh unatraške, ne ispuštajući iz vida stepenište. Znam dobro: u dva sata posle podne gosti su retki. G. Faskel je imao grip; mora da je poslao kelnera u nabavke – možda da potraži lekara. Da, ali eto, osećao sam potrebu da vidim g. Fasela. Na ulazu u Ulicu Turnbrid, okrenuh se, osmotrih s gađenjem blistavu i pustu kafanu. Na prvom spratu, prozorski kapci su bili spušteni. Obuze me prava panika. Nisam više znao kuda idem. Potrčah duž Dokova, skrenuh u puste ulice četvrti Bovoazi: kuće su me svojim sumornim očima gledale kako bežim. Ponavljao sam sebi sa zebnjom: kuda ću? Kuda ću? Sve se može dogoditi. S vremena na vreme, dok mi je srce lupalo, naglo bih se okrenuo: šta se događalo iza mojih leđa? Možda bi to počelo iza mene i, kad bih se odjednom okrenuo, bilo bi prekasno. Sve dok budem mogao da uporno gledam predmete, ništa se neće dogoditi: gledao sam ih najupornije što sam mogao, kamene ploče na kaldrmi, kuće, plinske svetiljke; oči su mi brzo prelazile s jednih na druge da bi ih iznenadile i zaustavile usred njihovog preobražaja. Nisu izgledali baš prirodno, ali sam vatreno govorio sebi: to je plinska svetiljka, to je hidrant, i snagom svog pogleda pokušavao da ih svedem na njihov svakodnevni izgled. U više navrata sam na svom putu nailazio na barove: na Bretonsku kafanu, na Bar Marne. Zaustavljao sam se, oklevao ispred njihovih zavesa od ružičastog tila: možda su ti dobro ušuškani lokali još bili pošteđeni, možda su još sadržavali jedan delić jučerašnjeg sveta, izdvojen, zaboravljen. Ali, trebalo bi gurnuti vrata, ući. Nisam se usuđivao; ponovo sam kretao. Naročito sam se plašio vrata kuća. Strahovao sam da se ne otvore sama. Na kraju sam koračao sredinom kolovoza. Naglo izbih na Kej Severnih luka. Ribarski čamci, male jahte. Postavih stopalo na alku zabetoniranu u kamenu. Ovde, daleko od kuća, daleko od vrata, upoznaću trenutak odmora.

Po mirnoj vodi prošaranoj crnim zrnima, plivao je zapušač. “A pod vodom? Nisi mislio na ono čega može biti pod vodom?” Neka životinja? Veliki oklop, dopola zarinut u blato? Dvanaest pari nogu lagano riju mulj. Životinja se s vremena na vreme pomalo uzdiže. Na dnu vode. Približih se, vrebajući neki vrtlog, slabo talasanje. Zapušač je ostajao nepomičan između crnih zrna. U tom trenutku začuh glasove. Bilo je vreme. Okrenuh se oko sebe i nastavih svoju trku. U Ulici Kastiljone sustigoh dvojicu muškaraca koji su razgovarali. Na bat mojih koraka, oni žestoko zadrhtaše i zajedno se okrenuše. Ugledah njihove uznemirene oči koje se uperiše u mene, zatim iza mene da vide ne dolazi li još nešto. Bili su, dakle, kao ja, i oni su se plašili? Kad ih pretekoh, pogledasmo se: još malo i uputili bismo jedni drugima koju reč. Ali pogledi odjednom izraziše nepoverenje: po ovakvom danu, ne razgovara se sa bilo kim. Ponovo se bez daha obretoh u Ulici Bulibe. Pa dobro, čini su bačene: upravo sam hteo da se vratim u Biblioteku, da uzmem neki roman, pokušam da čitam. Idući duž ograde Gradskog parka, opazih čudaka u pelerini. Još je bio tamo, u pustom parku; i nos mu je postao crven kao uši. Taman sam hteo da gurnem vrata s gvozdenim šipkama, ali me skameni izraz njegovog lica: mrštio se, napola cerekao na glup i sladjunjav način. Ali istovremeno, piljio je, pravo pred sobom, u nešto što ja nisam mogao da vidim, i to tako oštrim i žestokim pogledom da se naglo okrenuh. Preko puta njega, s jednim stopalom u vazduhu, poluotvorenih usta, jedna devojčica od desetak godina, opčinjena, posmatrala ga je vukući nervozno svoju maramu i isturajući svoje šiljasto lice. Dobričina se smešio za sebe, kao neko ko će upravo napraviti neku dobru šalu. Odjednom ustade, s rukama u džepovima svoje pelerine koja mu je padala do stopala. Načini dva koraka i oči mu se prevrnuše. Pomislih da će u svakom trenutku pasti. Ali se on i dalje smešio pospanog izgleda. Odjednom shvatih: pelerina. Želeo bih da to sprečim. Bilo je dovoljno da se zakašljem ili da gurnem vrata sa šipkama. Ali sam i ja bio opčinjen licem devojčice. Crte su joj bile napete od straha, mora da joj je srce užasno lupalo: samo, na toj pacovskoj njušci čitao sam i nešto moćno i opako.

To nije bila radoznalost, već pre nekakvo odlučno iščekivanje. Osetih se nemoćnim: bio sam napolju, na ivici parka, na rubu njihove male drame; ali oni su bili prikovani jedno za drugo mračnom silom svojih želja, obrazovali su par. Zadržah dah, hteo sam da vidim šta će se ocrtati na tom staračkom licu, kad dobričina, iza mojih leđa, bude razmakao krajeve svoje pelerine. Ali odjednom, oslobođena, mala zatrese glavom i poče da trči. Tip u pelerini me je video: upravo to ga je zaustavilo. Jedan tren je ostao nepomičan usred aleje, zatim se udalji poguren. Pelerina ga je udarala po nožnim listovima.

Odgurnuh vrata s gvozdenim šipkama i stigoh ga u jednom skoku.