Ходочашће ка извору традиције: “Савин извор” Васка Попе

Фолклорна традиција чини потку песничке имагинације Васка Попе и присутна је у његовом песништву од прве објављене збирке Кора, на основу које је развио низ тема и мотива у песмама којe су настајале касније. Њихове варијације безмало препознајемо и у песничкој збирци Усправна земља, која је првобитно и била део прве његове збирке. Елементе фолклора Попа претаче у модерне поетске облике, користећи их стваралачки и оригинално. Спајање песничких слика са митским, посредством језика, допринело је успешно оствареној синтези традиционалног и модерног, усменог и писаног. Иако је инспирацију нашао у сликама из нашег народног живота, стиховима које је писао у дијалогу са средњовековним наслеђем и фолклором дао је снажан модерни израз. Фолклоризација средњовековног наслеђа нарочито је видљива у песничкој збирци Усправна земља, а посебно у другом њеном циклусу: „Савин извор“.

Несумњиво је да и овај циклус треба посматрати у контексту читаве збирке, што доприноси бољем разумевању песама и расветљавању функције појединих мотива и симбола, односно наслућивању њихових веза, с обзиром на то да је синкретично укрштање истих у корелацији са њиховом вишезначношћу. И као што код Попе постоји потреба за успостављањем континуитета са традицијом, тако и циклусе карактерише својеврсна континуираност, која је у овој збирци добила свој пуни израз. Управо то додатно доприноси приближавању Попине поезије усменој књижевности. Амблеми који чине саставни део Попиних збирки такође упућују на то да је песник на оригиналан начин неговао једну врсту народног стваралаштва. У овом случају то је знак усправног мача (потреба за одбраном), забоденог у облак (као метафору опасности), а да је Попин избор одговарајућег знака и овога пута потпуно мотивисан, потврђује и сам наслов збирке.

Васко Попа је песник јединствен по строгости организације својих песничких збирки. Није случајно што су песме којима се отвара први и последњи циклус Усправне земље штампане курзивом –  оне овој збирци дају својеврстан оквир. Кружна композиција није карактеристична само за целину већ и за поједине циклусе, који су у овом случају у знаку броја седам, омиљеног Попиног броја (сваки од пет циклуса састоји се од седам песама), који упућује на савршенство и извесну правилност. Такође, овде се несумњиво може успоставити веза са народном традицијом, јер је ово један од типских бројева у различитим остварењима усмене књижевности. Као врхунац тог савршенства (у композиционој организацији) ипак остаје његова збирка Споредно небо.

Читава збирка „Усправна земља“ у знаку је ходочашћа (од поласка на свети пут до повратка са истог у Београд) и отвара се истоименом песмом, а како је кружна композиција карактеристична и за Попине циклусе, тако се на мотив Савиног извора наилази и на почетку и на крају циклуса о којем је овде реч. У питању је ходочашће кроз простор и кроз време. Свака је реч у „Усправној земљи“ строго функционална. Ходочашће ка корену традиције подразумева путовање и као неизвесност и као авантуру. Отуда се, да би се стигло до корена спознаје, иде „светим путем“, који овде постаје песничка тема. Сва та кретања и путовања иду увис, ка небу, подразумевају успињање, уздизање у вертикалу, усправљање, па је отуда и назив збирке веома индикативан; „горе“ – то је оно ванвременско, свевремено, вертикални пут који је унапред одређен ходочаснику (од стране Светог Саве). Код Попе је враћање извору управо враћање народној књижевности и фолклору.

Познато је да Васко Попа у своме стваралашту радо користи митске слике. У кругу песама „Савин извор“ он активира и паганску и хришћанску митологију. Свети Сава, уз фигуру вука, средишња је личност у поменутом циклусу, и припада с једне стране хришћанском а са друге паганском слоју. То је једини циклус ове збирке који има мото, за који је узет следећи дистих:

Мој залудни оду

На Савину воду,

преузет из једне српске народне песме. Директно на овaј мото надовезује се већ прва песма циклуса „Савин извор“, са доминантним мотивом Савине воде. Представе и симболи који партиципирају у овом циклусу заснивају се најчешће на народним предањима о Светом Сави, и њихов контекст треба узети у обзир ако се желе разумети појединачне песме овог циклуса, премда су они код Попе, свакако, прошли кроз својеврсно преобликовање и модификацију.

Песник се, несумњиво, ослањао и на студије Веселина Чајкановића приликом конципирања и реализације овог циклуса (па и читаве збирке), али је начином обраде одређене грађе и специфичним поетским изразом оставио траг сопственог ауторства и оригиналости, учинивши на тај начин своје песме јединственим. Свети Сава као светац на ког су пренете особине некадашњег врховног бога у старој српској религији, ближи је паганским представама о старом богу подземног света, но хришћанском свецу. Међутим, треба имати у виду и песниково одступање од Чајкановићевих претпоставки и отклон од његових истраживања, с обзиром на то да песник доводи Савин лик углавном у везу са соларним мотивима, додељујући му атрибуцију која овог свеца пре приближава богу Перуну, врховом божанству код Срба. Та соларна симболика има своју традицијску условљеност, оличену у културном наслеђу, у историјском, средњовековном, фолклорном и митском.

Склоност Васка Попе ка народном језику и одређеним фолклорним жанровима (кратки облици, народна веровања и предања, легенде и народне песме), овде је такође дошла до изражаја. О приповедним мотивима у светосавској традицији писао је и Веселин Чајкановић, констатовавши да су се за личност Светог Саве рано почели везивати мотиви из народне традиције. Од прве песме циклуса („Савин извор“), већ према уводним мотивима видимо да се Попа ослања на варијанте различитих предања о Светом Сави које транспонује у своје песме, уз својеврсну трансформацију поменутог жанра: Бистро око у камену / Отворено засвагда  / Четвороструким пољупцем штапа. Синтагма „око у камену“ указује на предање према којем је Свети Сава представљен као чудотворац који крстом ослобађа из камена воду, коју тамошњи народ зове Савина вода. Тај камен у који је Сава ударио штапом такође се помиње као посебан локалитет (Савин кук), где „главобољни“ и „окобољни“ свет долази да се умије. Само, Попа иде још даље – код њега је то вода која лечи од сваке смртобоље и животобоље. Отуда је вода студена провидна истина, која помаже да се боље види и доноси свет(л)ост. Савин извор јесте вода као живи извор. Помињањем биљурне вучје главе са дугом у чељустима песник активира Савин митски лик – мотиве из словенске, односно српске митологије и представу о Сави као вучјем пастиру или заштитном божанству вукова. Насупрот симболици пса, вук је код Попе крајње позитиван симбол. И у нашем народу тако постоји низ предања у којима се  Сава доводи у везу са вуковима, а најчешће са њиховим постанком. У једном од њих, Сава вука назива другом и благосиља његову пасмину. Када већ говоримо о пастирству Св. Саве, неизоставно треба спoменути и истоимену песму, за чију је потку Попа такође узео народну традицију, која овог свеца доводи у везу са сточарством и чувањем стоке. Сада је то „камено стадо“, те је његово пастирство овога пута везано за мудрост, односно камење које он сам музе и поји жедне вукове.

Друга песма циклуса („Живот Светог Саве“) прави је пример укрштања хришћанског и паганског слоја. Средњовековни утицај је јасан: као у средњовековним житијима (душа жедна Бога), гладан и жедан светости Сава је напустио земљу, али и себе (није више Растко) – као што сваки монах мења свој идентитет и „напушта себе“. Са друге стране, Сава је и пастир који „тимари громове и муње“ (Попа му, дакле, не додељује само атрибут вучјег пастира). Овим песник Сави придаје и карактеристике већ споменутог бога Перуна (које се иначе приписују Светом Илији) – он чува „златоруне облаке“. У тој улози пастира, Сава се не одваја од свог штапа, „змијоглавог“, тог симбола мудрости, сазнања, али и исцељења. Жезло памети и мудрости, односно штап који је зарадио (уп. са игуманским штапом поклоњеним Сави Немањићу), постао је његов симбол, и он се васкрсавши вратио међу своје вукове (свој народ), где живи „без година и без смрти“ – ван времена. Сетимо се да и песнички субјект креће на пут са „очевим штапом у руци“ (песма „Ходочашћа“ из истоименог циклуса), а са њим се и враћа с пута, па, посматрано у контексту читаве збирке дакле, његов штап има важну симболику. Као што прекршта камен, Сава прекршта и мрак, „сече га на четворо“, и ту се поново сусрећемо са магичном функцијом штапа, као каквог чаробног средства својственог јунацима бајки.

Хришћански светац је од старинских божанстава наследио и њихове атрибуте. Поред већ поменутог штапа, који се као моћно средство спомиње и у многобројним народним легендама и предањима са својим различитим магичним моћима, из песме у песму до изражаја долазе нове појединости и предмети који се као нераздвојни атрибути приписују Сави. У том смислу је посебно симптоматична песма „Свети Сава“, која за овог свеца везује нове атрибуте, уз варирање мотива из претходних песама. Тако се овде поново успоставља парадигма са богом громовником – у Савиној риђој бради (која се као важан атрибут јавља у још неким песмама овог циклуса) играју се муње и громови, а та брада није случајно засута баш липовим цветом (познато је да је липа свето словенско дрво које, по народном веровању, штити од громова). Пчеле око његове главе граде живи ореол. Код Чајкановића налазимо следеће објашњење о пчели као чистом, светом инсекту: „Она је, према народним схватањима, изишла из раја; или је постала из Христове ране на челу, или из Христових суза, које је проливао кад је био на крсту“. Отуда и веровање да пчела има душу и да игра велику улогу у васкрсавању: „душе које се спремају за поновно рођење (…) имају облик пчеле“. Даље у песми срећемо нове мотиве, као што су мотиви верига и петла, а на чије детаљније објашњење такође наилазимо код Чајкановића. Уз атрибут верига Сава се јавља и као заштитник права и правде. Отуда оне у песми висе о његовом врату, попут праведних верига које висе из неба. Као свети предмет, стремећи навише, оне упућују на везу између горњег и доњег света, постајући симболом успињања, што је само још један детаљ у сложеној мрежи мотива и симбола који објашњавају симболику наслова збирке. Осим тога, са веригама се у везу доводи управо жртвовање петла. Петао је светао, позитиван симбол и означава победу над демонима. Као соларна животиња, он „пламти“ на Савином рамену, јер ју је Сава благословио и увек је носио уза се. Светац се овде поново јавља у безвремену:

Лево од њега тече време 

Десно од њега тече време

Он корача по сувом

У пратњи својих вукова.

Премда су у западној митологији ковачнице пре свега везане за демонске силе, а Чајкановић потврђује да српска традиција приписује ђаволу проналазак овог заната, код Попе је управо Свети Сава онај који „кује нову кичму вуковима“. О овом довођењу у везу са ковачким занатом, сведочи и народно предање Како је Свети Сава научио људе ковати вруће гвожђе. То је у складу са усменом традицијом која Саву представља и као учитеља практичне мудрости, а што је нарочито евидентно у легендама и предањима, где је он зналац свих заната, путник који уноси ред и благостање међу људе. Попа је, дакле, несумњиво имао у виду овај за њега важан подтекст народне књижевности приликом грађења Савиног лирског лика. Свети Сава као народни учитељ, просветитељ и ширилац културе представљен је кроз мотиве из народне приче на занимљив начин у песми „Школа Светога Саве“, где се сусрећемо са помало комичном сликом:

Седи на врху крушке 

И нешто себи у браду говори.

Према народном веровању, Свети Сава се о свом дану пење на крушку, око које се искупе вуци, а он им онда одређује храну за наредну годину. Како се дрво везује за сазнање, а нарочито се крушка сматра светим дрветом, не чуди што Сава својим вуковима баца „медоусте“ листове, хранећи их мудрошћу и писменошћу. Његов непријатељ овде је ветар, с обзиром на то да се у особинама ветра налазе псећи елементи (а познато је да пас код Попе има изразито негативну симболичку конотацију, као опозит вуку). Ветар псује Савине речи, а псовка и клетва се у нашем најобичнијем језичком понашању везују за пса, демонску животињу (уп. изразе: „лајати“, „псовати“).

Сава је и код Попе приказан пре свега као велики путник, што је несумњиво у складу са житијном, средњовековном и народном традицијом. Он „путује по мрачној земљи“, а његов премудри штап „пева песму укрштених путева“. Овај светац има дакле све карактеристике путујућег божанства, по чему се такође може довести у везу са богом громовником. Посебно су занимљиви стихови у којима се срећемо са познатим мотивом Хвитингтонове мачке, који је нераскидиво повезан и са мотивом катабазе, а који је и Чајкановић обрадио на широј компаративној основи. Уколико се осврнемо на одговарајућа народна предања (нпр. Свети Сава, мачка и ријека Сава, Свети Сава спасава владику), видећемо да Савино путовање подразумева пут у „мрачну земљу“, у земљу мишева (сеновитих животиња), доњи свет. Сава чак чини и једну занимљиву обредну радњу: пере шапе својим вуковима (а шапа звери је веома је важна за симболизацију Попине поезије већ од збирке Кора).

По завршетку путовања, очекивано, следи повратак на Извор, на почетак. Последња песма циклуса који је настајао од 1958. до 1971. године сабира у себи и варира многе мотиве доминтантне у читавој збирци „Усправна земља“, не само у циклусу посвећеном Сави. Помињање Савиног ћивота и његово довођење у везу са крушкама свакако треба надовезати на још једно народно предање, које овде доносимо у целости:

„Прича се, да је ћивот Светога Саве из Милешева дошао у руке неког Турчина из Исарџика. Овај је у њему зими чувао крушке. Да је тај Ћивот светиња познало се по том, што су крушке дуже држале и боље мирисале.“

Појава трећег ока доноси загледаност у будућност – Сава види своју вучју главу (биљурну) и на челу исписан знак сазвежђа, као и свој „процветали“ штап. Савина ће се глава, дакле, сачувати упркос томе што ће он бити спаљен. И поново је најснажнија поетска слика на крају, у поенти:

Два ока затвара 

Трећим оком у камену гледа.

Мотиви камена и воде и иначе код Попе имају повлашћено место, те  јак симболички потенцијал – камен као симбол постојане мудрости, вода као „очишћење“. И ходочасников повратак није случајно у знаку поделе камења мудрости које је стекао на свом светом путу. На делу је, дакле, својеврсно дозивање мотива кроз читаву збирку, па и кроз целокупно дело Васка Попе.

Обновивши у Усправној земљи интересовање за традицију и средњовековно културно наслеђе и приказавши Светог Саву као чувара те традиције и националног идентитета (у читавој збирци, а нарочито у циклусу „Савин извор“), Васко Попа се потврдио као један од главних носилаца стваралачког реактуализовања традиције у модерној српској поезији. И управо та веза са традицијом одржава континуитет код Попе. Песник је успео да на плану лирике задржи везу са прецима, епским и историјским наслеђем. Својеврсни синкретизам обележио је ову његову збирку патриотске поезије, која се може одредити и као нека врста лирског спева, с обзиром на то да је Попа у њој успешно и на оригинилан начин унео елементе епског у лирско и остварио специфичну синтезу архетипског и модерног, спојивши фолклорну лексику и урбанизовани језик, митологију и легенду, искуство традиције и историјско искуство.

Za P.U.L.S.E Marija Mirković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Vasko Popa