Rat  u Ukrajini: Svakim danom kojim se, evo već više od četiri nedelje, produžava apsolutna ludost biva sve jasnije da je — parafrazirajući rečnik Starog zaveta  — sedam mršavih krava ono što nam ne gine. Svima. Može to nekom da zazvuči paradoksalno, ali to je zapravo ono što je dobra vest. 

Loša vest je da je jedina alternativa godinama mršavih krava penjanje na planinu Megido, koja je prema Knjizi Otkrovenja iz Novog zaveta mesto konačnog obračuna tokom smaka sveta.

Pa onda birajte: da li su vam draže mršave krave iz Starog ili Armagedon iz Novog zaveta.

Knjiga Postanka je prva knjiga Staroga zaveta, to jest Tore. U njoj su jevrejski pisci s prelaza iz bronzanog u gvozdeno doba, pouka radi, zabeležili i priču o Josifu (Josipu ili Jusufu, kako ga nazivaju druge tradicije). Neki arheolozi i istoriografi smatraju da je to zapravo kasnija varijanta legende o egipatskom mudracu, svešteniku, lekaru, arhitekti i graditelju prvih piramida Imhotepu, prvom ljudskom geniju čije ime je zabeleženo i to na postolju kipa faraona Džosera pre oko 4850 godina. Oni to zaključuju na osnovu toga što su svi ključni elementi priče o Imhotepu i Josifu vrlo slični.

Ovaj visoki faraonov službenik je bio prvi čovek koji se upustio u podizanje zdanja od klesanog kamena. Imhotep je upravljao gradnjom stepenaste piramide faraona Džosera podignute u Sakari južno od Kaira. Izgradio ju je tako što je napravio šest trapezastih mastaba složenih jednu na drugu, čime je dobio oblik stepenaste piramide. Neki veruju da je arhitekt to učinio kako bi se grobnica videla preko zida koji je okružuje i time zadovoljio egocentričnost moćnog vladara sveta. Imhotepa su Egipćani slavili kao mudraca i boga medicine čak dve hiljade godina kasnije u ptolemejskom razdoblju. Njegovi kipovi iz tog doba prikazuju mudrog pisara koji sedi sa zamotuljcima papirusa u šakama.

No da se vratimo paralelnoj biblijskoj priči o Josifu i mršavim kravama. Ukratko, ona kaže da je Jakov voleo svog sina Josifa više nego svoje ostale brojne potomke. Stoga su Josifova braća postala zavidna i odlučila da ga ubiju, no najstariji među njima se protivio, te su ga samo bacili u bunar. Ostali su potom hteli da ga izvade iz bunara i ubiju, no jedan od njih, Juda, je predložio da je bolje da ne čine svetogrđe protiv Božjih zapovesti, nego da ga prodaju u roblje „Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir“. Pouka je dakle da ako ti je brat nemio ne greši hrišćansku dušu, ne ubijaj ga, nego ga prodaj u roblje.

U Egiptu je Josif postao sužanj u kući nekog faraonovog činovnika čija žena je pokušala da ga zavede, no on je odbija ostajući veran gospodaru. Pazi vraga! Razočarana i ljutita, ta žena ga optuži da je on nju zavodio. Zbog toga Josif dospeva u tamnicu gde njegova mudrost brzo biva zapažena. Postao je omiljen, pa je tumačio snove faraonovim slugama. Moćni faraon je usnio san koji niko nije umeo da mu protumačiti. Tako njegove sluge preporuče faraonu Josifa kao pouzdanog tumača snova. Faraon mu ispriča da je usnio sedam debelih krava, a zatim i sedam mršavih krava, koje su pojele one debele. Josif je uz Božju pomoć predočio faraonu da je on zapravo u snu video budućnost u kojoj će posle sedam plodnih godina uslediti sedam sušnih. Mudro mu je preporučio da se na to pripremi. Faraon ga za nagradu postavi da upravlja svim njegovim poslovima. Nakon sedam godina obilja, tokom kojih je Josif redovno dodavao deo roda u zalihe žita, usledilo je sedam gladnih godina. Žita nije bilo nigde osim u Egiptu. Slede još neke manje važne peripetije. Ime Josif dolazi od hebrejske riječi hosif što znači dodati, tako da se čini sasvim mogućim da je stranac Imhotep za jevrejske čitaoce preimenovan u domaćeg Josifa.

I tu se ova priča povezuje sa smutnom sadašnjicom. Egipat je jedna od niza zemalja koja veći deo svojih potreba za žitom podmiruje kupovinom iz Ukrajine i Rusije. Egipat jeste dar Nila, ali toliko su se ljudi tamo u međuvremenu namnožili da ne mogu sami sebe da prehrane. Kako stvari stoje, bar ove godine, teško da će u Ukrajini biti i setve i žetve. A to neće biti lako izvodljivo ni u Rusiji, a i da bude, biće pod gvozdeno čvrstim sankcijama. Idu dakle gladne godine, u literarnom smislu tih reči.

Pored Ukrajine i Rusije posebno teško će, ni krive ni dužne, da stradaju siromašne zemlje Afrike. Žita su već na svetskim berzama poskupela u proseku za oko 25% procenata. Ulje i više od toga, jer se najveći deo suncokreta u Evropi gaji baš u Ukrajini. Otuda veselje naših velikih rusofila, pripojenih na internet, zato što je u Nemačkoj već počela nestašica ulja za kuvanje, a nadaju se da će Rusija da im zavrne i gasovode, pa da i kod njih nastane potpun privredni kolaps. Kao da se sve to ne bi prelilo u celi svet, pa i Srbiju.

Valjda ta otvorena zluradost ima korene u tome što je nemački kancelar Kol onomad protivno svim zakonima — pisanim i moralnim — tajno doturao šlepere pušaka i automata profašističkim bandama u bivšoj Jugoslaviji; preostali mu u magacinima iz bivšeg DDR-a, pa nije imao gde da ih upotrebi nego u iniciranju građanskog rata među već duboko zavađenom braćom, kojima je ta podla kapisla bila dovoljna da počnu da se međusobno ubijaju i razaraju sopstvenu zemlju. Onda je taj dušebriznički napor nastavio NATO samo u mnogo većem obimu i sa mnogo ubojitijim oružjem. Posle je samo bilo pitanje vremena kada će započeti s direktnim bombardovanjem i uvođenjem novonastalih vazalnih državica u svoje redove.

Sada se gotovo isti scenario odvija i sa Ukrajinom. SAD su uložile oko pet milijardi dolara, što u novcu, što u oružju i delovanju CIA-a da organizuju ulični državni prevrat i smene inače korumpiranog i nesposobnog predsednika Janukoviča. Ni najmanje im nije smetalo što su među tim protestantima najžešće bile profašističke grupe koje slave najvećeg ukrajinskog ratnog zločinca iz Drugog svetskog rata – Stepana Banderu. Puk sastavljen od ovih junoša sada bije bitku sa Ruskim napadačima oko luke Mariuopolj. Zemlje NATO-a su potrošile još mnogo veće sume od onih početnih na naoružavanje ukrajinske vojske i njihovu obuku. Spremne su na žestoku borbu do poslednjeg Ukrajinca — mi ćemo da doturamo oružje, a vi ginite; zajedno smo jači, ali nije nam u interesu da se i mi direktno pridružimo borbi.

Pripremu za ovakav sled događaja SAD su vršile još od administracije Buša mlađeg, pa su je nastavile i sve one potonje. Uprkos protivljenju moćne Merkelove na sastanku NATO pakta u Bukureštu 2008. najavili su budući ulazak Gruzije i Ukrajine u njihove redove. Na to su ubrzo usledili rat Rusije sa Gruzijom i otcepljenje njenih delova, pa onda i prigrabljivanje Krima. Trenutno se odvija pokušaj otcepljenja teritorija Ukrajine na kojima ima više Rusa nego Ukrajinaca, želeli to oni ili ne. Jedan od korena tih problema oko granica je činjenica što je pijani Jeljcin bezobzirno krčmio Sovjetski Savez stvarajući i dotle nepostojeće države razgraničavajuči ih prema linijama dotad nebitnih administrativnih granica. Nas nije usrećio pijani Jeljcin nego tri bandita, ali su posledice vrlo slične. Zemlje NATO-a na sva medijska zvona pozivaju na mir, ali rade baš sve što je moguće da se Rusija zaglibi u što duži iscrpljujući rat, posebno kad se ne puca na njih. Da su hteli mir, objavili bi da Ukrajinu neće primiti u NATO, pa do sadašnje invazije vrlo verovatno ne bi ni došlo.

San svih umnih neprijatelja Rusije, od Bizmaka do Bžežinskog, bio je da zavade Ukrajince s Rusima, jer je to bio jedini način da se ruska sila slomi. Bžežinski je sam pisao o tome koliko se obradovao kada je čuo da je Sovjetski savez sedamdesetih izvršio invaziju na Avganistan. Sada će i oni da dožive svoj Vijetnam — likovao je. Putin je pogrešno procenio da je Rusija toliko ojačala da sada može da stane na put stalnom agresivnom naporu NATO-a da stisne Rusiju sve užim vojnim klještima. Moguće je da će i Napoleon i Bizmark da povedu kolo u paklu, kada Rusiju pogode sve posledice ovog besmislenog rata.  

Ima sijaset ljudi, među njima su i perjanice sa obe strane ovog velikog svetskog sukoba, koji budućnost tumače prema zapisima iz “svetih“ knjiga. Nisam jedan od tih sijaset, ali bih možda i promenio mišljenje ako se ispostavi da posle ove konačne bitke nadvlada ono što je dobro i lepo, kako je to optimistički obećano u Bibliji. Ovo nije ni borba između dobra i zla iz starih holivudskih kaubojaca i modernih sci-fi filmskih prerada istih priča, niti borba između sledbenika levičarske i desničarske ideologije, kako je to bilo u doba Varšavskog pakta. Ovde su se, sada već definitivno na smrt, zakrvili liberalna i autokratska verzija kapitalizma.

Zapad je odavna demonizovao Putina, a sada je i čitava ruska vladajuća garnitura u jednoumlju medija predstavljena kao banda ratnih zločinaca. Da i jeste tako, koliko je to pametno saterivati ih sankcijama i nebuloznim pretnjama u ćorsokak, pošto upravljaju raketama dovoljno moćnim da se za svagda okonča svaka civilizacija na Zemlji? U očajanju… kad, uz dugu zaglibljenost u ubitačnom ratu, počnu nestašice i nezaposlenost mogli bi i da ih upotrebe. S druge strane ruski zvaničnici su najavili da se odriču neuspešnog pokušaja uklapanja u sistem Zapada, da je on i tako krajnje dekadentan, te da se od sada okreću prema Kini. Ako je pak grožđe tako kiselo, da li je Putin prethodno proverio kuda vode oni mamutski gasovodi u koje je Rusija spucala desetine miliona dolara u poslednjih desetak godina? Svi se oni pružaju ka Zapadu. Ni jedan prema Kini.

Dakle, nadajmo se dolazećim mršavim kravama, jer potpuno ništavilo je ljudima nemoguće i zamisliti. Srećan kraj obično imaju loše priče.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  Društvo, Jaroslav Marko, Politika, rat, Rusija, Ukrajina