Seksualni ‘innuendo’
Kritičari su ranije smatrali da većina Hičkokovih/ Alfred Hitchcock/ filmova ima prvenstveno zabavni karakter na uštrb neke veće umetničke vrednosti, sve dok ga nije otkrio Fransoa Trifo/ François Truffaut/ i proglasio ga vrhunskim autorom originalnog stila koji je ulogu reditelja stavio na važno i centralno mesto i zajedno sa ostalim velikanima filma: Čaplinom, Hoksom, Fordom i Velsom imao značajan uticaj na Novi talas u Francuskoj.
Hičkok je vizuelno kompleksan režiser i neprevazidjeni majstor psihološkog trilera i savršene montaže.
Film, o kome je ovde reč, je glamurozni špijunski triler Sever-severozapad/ North by Nortwest/koji je Hičkok snimio 1959. godine sa Kerijem Grantom / Cary Grant/ i Evom Marijom Sent/ Eva Maria Saint/.
I ovaj film, kao nekoliko Hičkokovih filmova, obiluje narativnim poigravanjima i zamenom identiteta. Hičkok je pribegao svom omiljenom triku za razvijanje zapleta priče, mekgafinu – beznačajan detalj koji se svuda provlači i pokreće glavne junake na akciju i razvija priču je u suštini potpuno nevažan detalj za gledaoce.
Sever- severozapad se smatra prvim Bond filmom.
Hičkok je imao i vrlo nestašan smisao za humor, u šta ćete se i uveriti u završnoj sceni filma.
O filmu se, pretpostavljam, već sve zna, pa je ovaj mali foto-esej posvećen samo jednoj sceni u vozu i veoma zanimljivom, punom skrivene erotike razgovoru izmedju dva glavna junaka: Rogera O. Thornhilla i Eve Kendall.
Scenario za film je napisao Ernest Lehman za koji je bio i nominovan za Oscara.
ROT: Opet smo se sreli.
EK: Da
ROT: Šta preporučujete?
EK: Slatkovodnu pastrmku, prilično je dobra.
ROT: Uzimam. Slatkovodna…pastrmka…
ROT: Izgledam li vam nešto poznato?
EK: Da.
ROT: To mi se dešava. Imam takvo lice.
EK: Lepo lice.
ROT: Stvarno?
EK: Ne bih to rekla da tako ne mislim.
ROT: Oh, vi ste taj tip.
EK: Kakav tip?
ROT: Iskren.
EK: Ne baš.
ROT: Tim bolje, plašim se iskrenih žena.
EK: Zašto?
ROT: Uvek sam u podredjenom položaju sa njima.
EK: Zato što niste iskreni sa njima?
ROT: Baš zato.
EK: Kao priča o kaznama za pogrešno parkiranje?
ROT: Hoću reći, onog trenutka kada sretnem privlačnu ženu, moram da se pretvaram da ne želim da vodim ljubav sa njom.
EK: Zašto biste to krili?
ROT: Možda bi joj bilo neugodno? A možda i ne bi?
Razmišljam…Imao sam sreće da budem za istim stolom sa vama.
EK: Sreća nema veze sa tim
ROT: Sudbina?
EK: Dala sam kelneru $5 da vas pošalje za moj sto.
ROT: Da li da to smatram kao ponudu?
EK: Nikad ne pričam o ljubavi na prazan stomak.
ROT: Ali vi ste već jeli.
EK: Vi niste.
ROT: Zar nije vreme da se predstavimo?
EK: Ja sam Eve Kendell, imam 26 godina i neudata sam. Sada znate sve o meni.
ROT: Čime se bavite osim što zavodite muškarce u vozovima?
EK: Ja sam industrijski dizajner.
ROT: Jack Phillips. Odgovorni i glavni menadžer prodaje u Kingby Electronics.
EK: Ne, vi ste Roger Thornhill…iz Medison avenije.
Traže vas zbog ubistva…na svim ste naslovnim stranicama novina u Americi.
Ne budite tako skromni. Ne brinite, neću nikome reći.
ROT: Zašto?
EK: Rekla sam vam već. Zbog lepog lica.
ROT: Da li je to jedini razlog?
EK: Noć će biti duga.
ROT: Tačno.
EK: A i nije me nešto zainteresovala knjiga koju sam počela da čitam.
Shvatate?
ROT: Čekajte da razmislim. Znam tačno šta mislite.
EK: R.O.T?
ROT: To je moj zaštitni znak. Roger O.Thornhill.
EK: Šta znači O?
ROT: Ništa.
Pozvao bih vas u svoju spavaću sobu da je imam.
EK: A kabinu?
ROT: Ništa nemam, čak ni kartu. Krijem se u vozu još od početne stanice u New Yorku.
EK: Malo neobično za vas.
ROT: Da, zar ne? Čak ni mesto za spavanje…
EK: Imam prostranu kabinu. Samo za sebe.
ROT: Nije pošteno.
EK: Kabina E…Vagon 3901.
ROT: Koji divan broj. Lako se pamti.
I za kraj, završna scena koju je Trifo okarakterisao kao izvanredan Hičkokov smisao za humor, a Hičkok nazvao falusni simbol: voz prolazi kroz tunel u punoj brzini za vreme ljubavnog čina…
Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Seksualni ‘innuendo’ napisao/la Snežana Moračić dana
Pregled tekstova autora – Snežana Moračić →
Pored ostalog…niko nije umeo tako da nosi sivo odelo kao Keri Grant.
Hic je, uz sve ostalo, ‘smislio’ i dve najlepse (a blago zanemarene) plavuse Holivuda kasnih pedesetih. Tipi, i naravno, Eva Mari (s tim sto je ovu drugu ‘pozajmio’ od Kazana al’ dobro). Bese li Bad Salberg ili Elija sam, tek citao sam davno neki intervju s jednim od njih u vezi sa On the Waterfront, pa kaze “Eva Mari je bila bas ta blonde pale Catholic girl za tu ulogu”. I stvarno, mislim da taj film ne bi bio to sto je, bez nje, cak i sa Brandom, Stajgerom i Maldenom.
Ovde bi i Ritu Moreno, Brandovu Anu Kasfi, i Dzenet Margolin, isto valjalo pomenuti. Bas vreme lepih zena, taj Holivud tadasnji
A Kim Novak, a Doris Day, a Tippi…sve u sivim ‘tailored’ kostimicima, kombinacija koja na prvi pogled nije najsrecnije izabrana, zbog kontrasta, plavusa i siva , je ustvari savrsen /jos jedan od mnogih/ trik da se potencira njihova ‘hladnoca’.
ali neodoljivo sarmantan,breathtaking Keri Grant je jedan od najelegantnijih /ako se ne upustim u prizivanje dzentlmena zlatnog doba holivuda/ i najzgodnijih muskaraca ever.
mene je uvek intrigirao Hitchcockov tretman zena u njegovim fimovima i sta se krije iza svega toga. Kada se povede rec o H. zenama, odmah se u raspravu pozove jos jedan reziser, Bergman i ‘njegove’ zene, samo sto su u ovom slucaju, za razliku od H., kod Bergmana njegove junakinje bile zaista i njegove ljubavnice.
Kada bolje razmislim, pre bih H.-kove zene uporedila sa zenama W.Allena…
Bergman on Hitchcock: “He is completely infantile, and I would like to know more — no, I don’t want to know — about his behavior with, or rather against, women.”
Kraj filma je zaista nezaboravan; koji je to , ali onaj, wicked sense of humor.
Bojane, bas te bledunjave plavuse su bile H. specijalitet, upravo zato sto imaju lice , pravilne crte lica, elegantne, i sve su manje-vise slicne, nemaju neki ‘izrazeni’ karakter, jednostavno su lepe ali neuzbudjujuce lepe, uvek na nekoj distanci… nemaju onu fatalnu lepotu neke zanosne rite ili ave…a opet ne onako hladne kako mogu seksepilne svedjanke da budu.
Perfektan izbor za uloge koje im je dodelio.
Da li je mr H. bio misogynist i o tome moze da se diskutuje, da li je imao komplekse, najverovatnije.
Ne znam, meni si i Tipi i Mari upecatljive, ova prva je bas onako, ice-and-fire o kojem pricas.
Da, naravno, Kim Novak, Doris Dej i drustvo, podrazumevaju se i one. Ali ove mi tematski prve padose na um.
Vudijeve zene, iskreno, vise sam mogao da skapiram uvek ovaj njegov kasniji segment karijere, recimo od polovine osamdesetih naovamo. Ove sto danas angazuje, kao da je mene pitao
Bergmanove Svedjanke… ne znam, meni je otud uvek Ekberg bila broj jedan, a ona je vec iz druge (Felinijeve i holivudske) estetike.
Nego kad pominjemo pedesete, ti i ja smo vec onomad pricali o (zanemarenom) klasiku sa ranom Monro, Don’t Bother To Knock… En Benkroft, koju mahom znamo od Mrs. Robinson nadalje, je u tom filmu izgledom ostavila po strani Monro bigtime. Bas lepa zena, onako, mediteranski. Cudno da u mladosti nije stekla kasniju prepoznatljivost
da, uznemirujuci don’t bother to knock…iako mi bas nije idealan izbor glumaca bio u pocetku,
/ mislim na marilyn, a jos vise na widmarka/ dorothy malone mi se ucinila boljom nill, ipak, uvek kad ga gledam zakljucim da je nell ustvari marilyn i niko drugi.
d.day i k.novak sam spomenula vise zbog sivog ‘outfit’-a, nadovezavsi se na bobanovu opasku za grantovo sivo odelo. nisu samo muskarci bili ‘handsome’ u sivom…
mislim da je allenov izbor vrlo intrigantan ustvari, ‘iritira te’ a ipak te duboko emocionalno angazuje, bar mene.
Da, za Vudija. Ne znam jel’ ti se dopao onaj njegov recentniji, Melinda an Melinda (ostao poprilicno opskuran u odnosu na, ne znam, Scoop, Vicki Christina Barcelona i ovih par razglasenijih, i kritika ga generalno lose prokomentarisala). A meni film bas takav, sto kazes, iritira i angazuje.
Pritom sjajan Vudijev izbor Vila Ferela za alter-ego, skroz neocekivan (jer ferela uvek kapiram u tom kljucu ex-frat-boy humora i te Old school-ratpack fransize, dakle ni blizu Vudijevoj sredini, NY i to).