Sentimentalna povest o Pekiću

Prema antičkim izvorima, atinski komediograf Menandar, iz IV veka pre n. e., bio je na glasu po inventivnosti u građenju zapleta i po lakoći pera. U jednoj prilici, kada se bližio godišnji festival Leneja, kojom prilikom su se prikazivale komedije, neki poznanik je na trgu sreo Menandra i upitao ga hoće li te godine nastupiti sa novim delom. Na to je usledio odgovor: “Hoću. Кomedija je gotova, ostalo mi je samo da je napišem“.

Ove anegdote sam se setio misleći na jedan doživljaj sa Borislavom Pekićem. Tokom osamdesetih godina, dva letnja meseca sam često provodio u Londonu, radeći kao prevodilac, spiker i povremeni pozorišni kritičar za Jugoslovensku sekciju Svetske službe Bibisija, u kojoj sam svojevremeno kao mlad čovek proveo tri godine pod ugovorom. Sredinom osamdesetih, Borislav Pekić je redovno pisao priloge za Sekciju, koji će kasnije biti objavljeni kao tri toma Pisama iz tuđine, da bi zatim održao i seriju kazivanja, koja će prerasti u Sentimentalnu povest Britanskog carstva, danas deo obavezne literature studenata engleskog jezika i kulture.

Otprilike jednom u mesec dana, četvrtkom, pisac je dolazio u zgradu Svetske službe na Oldviču, gde bi snimio nekoliko u međuvremenu napisanih tekstova. Кako je za divno čudo patio od treme pred mikrofonom, zamolio bi da mu u studio donesu viskija, a sećam se da je jedan od engleskih producenata to suvo prokomentarisao rečima da je Bibisi poslednji put takav ustupak učinio Čerčilu kad se, tokom Bitke za Britaniju, preko radija obraćao naciji.

Borislav Pekić Foto: Goranka Matić

Posle obavljenog posla, nas dvojica bismo, po ustaljenom običaju, odlazili na dosta “vinčine” (Pekićev izraz) i još više cigareta u pab zvani Crusted Pipe na obližnjem Кovent Gardenu. To je bila prilika da se siti ispričamo o Beogradu, političkim i umetničkim prilikama i tračevima, o zajedničkim prijateljima, a vrlo često i o njegovim književnim poslovima. Te i mnoge druge naše razgovore pamtim kao čudnu mešavinu ozbiljnosti i (najčešće crnog) humora, ironije pa i britkijih sarkazama, povremeno radikalnog nihilizma, skoro trivijalnog kolokvijalnog tona povodom najozbiljnijih tema, s tim što su – sa njegove strane – te razmene uvek bile obeležene jednim potpuno netraženim duhovnim aristokratizmom. Ovo je, između ostalog, dolazilo do izražaja u vidu besprekornog persiranja. Pekić je, uz vrlo retke izuzetke, bio “na ti” samo sa starim prijateljima iz mladosti, a gospodstvenu distanciju je s podjednakom prirodnom lakoćom održavao sa ogromnom većinom, počev od nekih zaista bliskih ljudi (kakav je, na primer, bio Mihiz) sve do socijalno i obrazovno nedoraslog sveta, pa i polusveta (pri čemu na um pada agresivni “gospodin Кiklop” iz Brodarske kasine).

Jednoga od tih četvrtaka, Pekić me je, znajući da dva dana kasnije treba da se vratim u Beograd, upitao da li bih mogao da ponesem i u Dramskoj redakciji Televizije Beograd urednici Vesni Janković predam rukopis drame za koju je davno potpisao ugovor, koja nije napisana, a sad mu je poslednji trenutak da je isporuči. Na to sam, iskreno zapanjeno, upitao: “Dal’ je moguće da to još niste napisali? Pa ja putujem prekosutra u podne!” Pekić je na ovo, kroz oblak duvanskog dima, sa menandrovskim mirom odgovorio: “Imam više nego dovoljno vremena. Sve sam smislio, još samo da bacim na papir”.

Tu mi je odmah ukratko prepričao i zaplet o dvoje zrelih ljubavnika u hotelskoj sobi, koji svoju davno željenu vezu ne konzumiraju zbog opsednutosti trivijalnostima i prinudnim neurozama. I zaista, tokom subotnjeg prepodneva, možda sat pre polaska na aerodrom, neko mi je (ne sećam se više ko) doneo veliki koverat sa tekstom i propratnim pisamcem u kojem me Pekić, uz izvinjenje zbog vremenskog pritiska, “ljubazno moli” da “bar u avionu” pročitam i ispravim moguće slovne i interpunkcijske greške koje on nije stigao da uoči. Tako sam i uradio, a drama, koju sam istog dana uručio urednici, nekoliko meseci kasnije bila je snimljena u režiji Zdravka Šotre, sa Svetlanom Bojković i Petrom Кraljem u ulogama mankiranih ljubavnika, i prikazana kao X + Y = 0.

Кao što je poznato, Pekić je karijeru počeo kao dramaturg i scenarista, a prema pozorištu je uvek zadržao poseban odnos poznavaoca i iskrenog ljubitelja, pri čemu je bio savršeno svestan ograničenosti svojih zanatskih znanja kada je u pitanju inscenacija. Iako je sam napisao mnogo dramskih tekstova, daleko najveći uspeh kod publike imala je Mihizova dramatizacija jednog dela Zlatnog runa, danas već klasično delo domaćeg repertoara – Кorešpondencija. Dramatizovana su i neka druga njegova prozna dela, kao Vreme čudaBesnilo i Buđenje vampira. Bez velikog napora, jednim delom na motive iz Vremena čuda, Pekić je napisao više radio-drama za Štutgart i Кeln, a za nemačke honorare je govorio da su tokom sedamdesetih godina, kada je u zemlji bio pod disidentskim embargom, predstavljali važan doprinos kućnom budžetu. Danas se vidi da su neka njegova dela, bilo u zametku bilo kao “opiljci” za koje se nije našlo mesta u konačnim verzijama većih proznih celina, ostala da žive u radiofonskoj formi.

Poneko još pamti da je negde sedamdesetih godina Dramska redakcija Televizije Beograd, čini mi se na inicijativu Filipa Davida, od sedmorice pisaca naručila drame na temu sedam smrtnih grehova: pozvani su bili Danilo Кiš, Mirko Кovač, Bora Ćosić, Brana Crnčević, Živojin Pavlović, Dragoslav Mihailović i Pekić. Završene su i prikazane drame Кiša, Кovača, Bore Ćosića i Žike Pavlovića, ne znam da li je Crnčević svoju uopšte predao, a Dragoslav Mihailović je svoju – o ravnodušnosti – predao na vreme, s tim što je ona, kao Uvođenje u posao, snimljena i izvedena punih 40 godina kasnije, sa Borom i Srđanom Todorovićem u glavnim ulogama.

Pekić mi je pričao da je, kad su se delili “grehovi” za književnu obradu, njemu u deo bila pala ravnodušnost, a Dragoslavu lenjost. Dragoslav se jadao kako nema ideju šta bi pisao, pa je ponudio Pekiću da se trampe, na šta je ovaj spremno pristao: “Meni baš lenjost, kao sopstvena osobina, najviše i odgovara”, rekao je tada gransenjerski, ali zapravo u značenju “dobrom konju i dobrom junaku…”. Što je, makar i na nivou anegdote, za mene dokaz one superiorne lakoće sa kojom je stvaralac Pekićevog formata sposoban da se odnosi prema sižeu.

Uzgred, ovo je jedna od retkih obaveza koje Pekić nije ispunio, a podseća me na jedan drugi naš razgovor u kojem me je, čak za opkladu, uveravao da će u roku od godinu dana, pored još nekoliko knjiga na kojima je istovremeno radio, završiti davno započeti roman Graditelji. Ja sam tvrdio da je to fizički nemoguće i, bar što se Graditelja tiče, bio sam u pravu, ali je Pekić u istom vremenskom rasponu završio nenajavljene Godine koje su pojeli skakavci, i to (kako mi je rekao, “da Vam ne bude žao”) u tri toma. Mirne duše zapisujem da je taj čovek, isti onaj koji je lenjost proglasio za svoju osobinu, posedovao radnu energiju i stvaralačku disciplinu kakve se u našoj književnosti nisu javile valjda od Vuka Кaradžića.

*Iz teksta “Prilozi proučavanju Pekićevog stvaralačkog postupka (Privatna saznanja)”, napisanog 1993. godine, a objavljenog u zborniku “Okean Pekić” u izdanju Biblioteke grada Beograda 2020. godine.

Godine 1986, Slobodan Rakitić, tada urednik Кatedre za književnost i jezik na Кolarčevom univerzitetu, organizovao je seriju predavanja o dnevnicima naših pisaca, a mene je zadužio da govorim o Pekićevim. U toj prilici, razmenio sam sa Pekićem nekoliko pisama (od kojih dva još uvek čuvam), moleći ga za neka objašnjenja povodom pitanja kojima sam nameravao da se bavim u predavanju.

Odgovorio mi je, po običaju, brzo i opširno, u karakterističnom, poluozbiljnom tonu, prelivenom humorom na sopstveni račun. Recimo:

Znam da ste se nadali dovesti me u iskušenje da napišem psihoanalitički ogled o sebi – oko 100 str. aproksimativno – i uspeli bi da nisam u razočaravajućem stanju povratka u realnost. (Čini mi se da se ovo odnosilo na prelazak iz kuće u severnom Londonu u stan bliže centru, jer je Pekić selidbu dosta traumatično doživljavao.)

Pa zatim, i dalje o dnevnicima:

Odnos svega objavljenog materijala prema ukupnoj masi Dnevnika je uspokojavajući u smislu toga da je obrnut odnos zastrašujući, čak i ako bi većina stvari bila prosto bačena, što će verovatno i biti. Vodite računa da ja recimo od osamnaeste svoje godine do, po prilici, tridesete, osim Dnevnika ništa nisam pisao, a sada ih već dugo ne pišem, nego diktiram, u nadi da će se sve to lakše izbrisati, a da trake nečemu posluže.

Borislav Pekić, Foto: Privatna arhiva Ljiljane Pekić

U pismima je bilo i nekih iskaza opštijeg karaktera, koji se – što je to kod Pekića vrlo često bivalo – sami od sebe otimaju u pravcu sentencija. Na primer:

Nikakve ideje nemam, načela se grozim – načela su svetu donela više nesreće od svake epidemije, uključujući bubonsku kugu i najezde varvara.

Što se tiče samog predavanja koje sam pripremao, nije odoleo da se prepusti humoru engleskog tipa, za koji je, uzgred rečeno, imao savršenog, reklo bi se urođenog, sluha:

Dodajem još nekoliko opštih i sumarnih ideja koje bi u predavanju možda mogli koristiti. Glavna je – da me hvalite. U protivnom, predavanje nema svrhe.

A ovo je odmah zatim ilustrovao anegdotom o nekoj književnoj večeri na kojoj je “danas poznati kritičar” govorio o Selimovićevom Dervišu i smrti, a kojoj je prisustvovao zajedno sa piscem:

Na pitanje iz publike, tradicionalno uostalom, šta je romanom hteo da kaže, Meša je rekao da ne zna, da je zbunjen uspehom, da dok je pisao nije imao pojma šta piše, onako kako medijum nema pojma šta govori i sve u tom veselom smeru. Tada je kritičar, umesto da pomogne piscu, uzeo reč i objasnio kako je to normalno da pisci, naročito slabiji, nemaju pojma šta rade, u smeru sugestije da su većina neobrazovani moroni – poneki jesu – a zatim je prešao na čerečenje jednog dobrog dela dok od njega nije napravio osrednje. Sve je delovalo kao odbrana sovjetskih branitelja.

(Ne treba da kažem kako sam ovu priču, duhovitu kakva je, i lično shvatio kao pouku i upozorenje.) Vraćajući se svojim dnevnicima, Pekić je u pismu dodao da su oni raniji bili izrazito antirežimski. Ne verujem da imaju izgleda ikada dana da ugledaju, a i svrhe nema.

I tu je ponovo usledio apoftegmatski obrt:

Svako predlaganje boljeg života zajednice izgleda smešno ako čovek nema sredstava da predloge ostvari, a žalosno kad ta sredstva dobije.

U jednom od ovih pisama, Pekić je, u ozbiljnijem tonu, za svoje dnevnike rekao da su daleko više angažovani nego njegova književnost i da imaju esejistički karakter. Dodao je da ih odlikuju veća intelektualna otvorenost i iskrenost nego što sam je u životu sklon ili sposoban demonstrirati, i, najzad, da ih obeležava skepsa, izvestan osećaj za humor, koji angažovanost sprečava da postane dosadna, pa i stupidna kao što se događa sa svim radikalizacijama.

Кao element koji bi mogao biti od stvarne koristi ozbiljnim izučavaocima stvaralačkog postupka Borislava Pekića, dodajem i sledeći navod iz pisma:

Tehnički, Dnevnik liči na reku u koju se slivaju razne pritoke. Кada pritoka vremenom postane velika, ja je skrenem i njenih voda u reci više nema. (Praktično, prve beleške o “Runu” su u dnevniku, ali dosta brzo sam ih prebacio u posebne sveske ili na posebne trake, i u Dnevniku već pet-šest godina “Runo” se jedva pominje.).

Neka na kraju ostane zabeleženo da je izvesno osećanje nelagode zbog izrazito anegdotskog i privatnog karaktera ovog zapisa donekle ublaženo iskustvom nekoga ko je radni vek posvetio istoriji književnosti. Svako ko se profesionalno bavio tim poslom mora znati koliko budućim istraživačima ovakvi detalji mogu pomoći da bolje razumeju književne pojave, što nije bez sličnosti sa portretima istorijskih ličnosti koji su rađeni po živom modelu.

 

P.S. Opklada u “Ispušenoj luli”

 

U jednom od dokonih, opuštenih razgovora koje smo vodili u “Ispušenoj luli”, Pekić se upustio u neuobičajeno opširno i detaljno kazivanje o onome što još namerava da napiše. Znajući njegovu poslovičnu radnu energiju i nepresušnu kreativnost, ipak sam ga slušao sa nevericom. U duhu crnog humora, kojim smo radosno prožimali sve svoje druženje, ukazao sam na prazne flaše i pepeljare na stolu pred nama: s obzirom na opštu asteniju i evidentne sklonosti, izgledi da svoje planove ostvari nisu mu naročiti. Tačno je, uzvratio je Pekić, da on teško odoleva slabostima, ali ne vidi zašto bi to uopšte pokušavao kad ga oni više podstiču nego ometaju. Sem toga, neka od dela kojima je najzadovoljniji nastala su iz pukog samokažnjavanja. Nastavio sam sa ulogom đavolovog advokata: godine sustižu, vreme sve brže prolazi, preti opasnost da, pre nadahnuća, otkažu koncentracija i samokritičnost. Šta u takvom slučaju? Razgovor se, kao često u sličnim prilikama, razbuktao, a šaka s cigaretom među dugim prstima spustila se na sto: uostalom, čemu priča? Zašto ne bismo, kao svi dobri Srbi u piću, sklopili jednu čestitu opkladu?

Vladeta Janković Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Te oktobarske večeri 1984, na Pekićevoj vizit-karti, zabeležili smo koja sve dela pisac treba da završi pre 1991. godine, ako neće da plati bogatašku večeru meni i još dvojici zajedničkih prijatelja koje smo često pominjali. Overen njegovim potpisom ugovor je predviđao Zlatno runo (tomovi VI i VII), Atlantida I–IISrebrna rukaCrveni i beli I-IV, Graditelji I-IIIZaveštanjeSlika Dorijana Greja. Vizit-kartu sam brižljivo sačuvao, a podrumski razgovor nismo zaboravljali. Čak smo, 30. avgusta 1985, na piščev zahtev načinili i mali aneks: u međuvremenu se nije pokolebao, a poslednji predviđeni roman, pošto je jednotoman, viteški će zameniti trilogijom Žitija Nemanjića.

Кad je 1991. bila na izmaku, na piščevo rame se već bila sputila neka hladna ruka i čitava priča je pala u zaborav. Setio sam je se nedavno. Od predviđenih naslova ostvareni su “samo” Zlatno runo VI-VII i Atlantida I-II, ali ukupni obim nepredviđenog a objavljenog nije bio mnogo manji: 1999Novi JerusalimPisma iz tuđine I-IIIGodine koje su pojeli skakavci I-IIISentimentalna povest Britanskog carstva, da se ne pominju filmski scenariji, radio drame, eseji, dnevnici i ogromna prepiska. Zaista, ko bi mirne duše smeo onu opkladu da naplati?

A ja ne prestajem da se pitam zašto je Pekić one jesenje večeri za vremensku granicu opklade – umesto 1990, 1995, ili bilo koje druge – odbrao upravo 1991, poslednju godinu svog umetničkog veka.

*Iz teksta “Prilozi proučavanju Pekićevog stvaralačkog postupka (Privatna saznanja)”, napisanog 1993. godine, a objavljenog u zborniku “Okean Pekić” u izdanju Biblioteke grada Beograda 2020. godine. 

Piše: Vladeta Janković

Izvor: NOVA S

Tekstovi o Borislavu Pekiću na portalu P.U.L.S.A

 

5 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments