Franc Kafka – ,,Seoski lekar"

Ulogujte se / Kreirajte profil

Franc Kafka – ,,Seoski lekar“

.

Become a Patron!

.

Strah se kao univerzalno osećanje provlači kroz skoro sva Kafkina dela, no pošto je piscu u ovoj pripoveci pošlo za rukom da kod čitaoca izazove toliko realan strah gotovo krizu identiteta, ona svakako zaslužuje posebnu pažnju. Pripovetka ,,Seoski lekar” jedno je od retkih dela koje je Kafka izdao za života. Kao i većina njegovih dela tada, nije ostavila preterano velik odjek, ali je svakako, iako retko čitana, jedno od njegovih najizazovnijih dela. 

Kroz lik neimenovanog lekara Kafka vešto slika još jednu bezimenu ličnost uvučenu u vrtlog apsurda. On je tu da leči, da radi svoj posao i preko granica svojih mogućnosti, da se ponizno odaziva na svaki poziv seljana ne znajući na kraju ni sam zašto. Kafka nas majstorski provodi kroz svet groteske i apsurda stvarajući možda, sasvim nenamerno, za to vreme novu filozofiju. U njegovom svetu (da li samo u njegovom?) nekakva viša sila lekaru pošalje konje kojih nema, da bi obavio posao koji je očigledno nemoguće obaviti. Pošalje mu, uistinu, i konjušara koji napada njegovu dragu služavku Rozu. Morao je za taj neobičan dar nešto da žrtvuje, ali zar baš tu divnu devojku? No dobro sada je prepušten zimi i brzim konjima hitajući da obavi nemogući posao. Čitalac sada pomišlja da je ta žrtva morala biti za viši cilj, spašće nekome život. Ali da li je tako? Pacijent traži da ga puste da umre. Ali pregled potvrđuje da je zdrav. Ipak ne, ipak je bolestan. Ima tešku ranu zbog koje verovatno neće preživeti.

Ali sada pita:

Hoću li preživeti?

Šta li uopšte hoće od lekara? Seljani pevaju nekakvu pesmu o lekaru koji je tu da leči, a ako ne izleči ubiće ga. U toj pesmi sadržana je sudbina svakog čoveka koji radi za druge. Ako uradi biće blagosloven, a ako ne uspe ubiće ga, skloniti (na ovaj ili onaj način) zaboravljajući pritom sve prethodne blagoslove. Porodica je zadovoljna, lekar nešto radi. Odnose ga i polažu pokraj pacijenta na postelju. Dok lekar leži pored samrtnika ovaj ga prekoreva jer mu samo uzima mesto na samrtničkoj postelji. Pisac nam ovde prikazuje ljudsku težnju da radije uživaju u svojoj muci, u svojoj samrtničkoj postelji nego da dozvole da im neko malo te postelje uzme, ali da ipak ne umru. 

Opis inficiranog života u rani, sablasno njihanje konjskih glava kroz prozor i besmisleno pevanje seljaka su scene koje pojačavaju neprijatnost slične onima koje bismo mogli sresti u savremenim horor filmovima. Ova bi se priča u potpunosti mogla pretočiti u film strave i užasa, ali ne onaj zbog kojeg bismo pokrivali oči ili vrištali nego onaj koji bi probudio naše najdublje strahove i patnje. Nije čudo što je baš ovu pripovetku 2007.godine izabrao japanski umetnik Koji Jamamura za svoj animirani horor film. Verovatno bez namere da napiše horor priču Kafka je gotovo prevazišao čitavu kasniju industriju horor filmova koji su tu da izazovu površan, privremeni strah. On je svojom pričom, a svakako i drugim delima, uspeo čoveka da ogoli do najdubljih njegovih strahova. Predstavio ga je kao biće straha nemoćno da se odupre svetu pa i sebi samom. Kao što je mladića progutala rana ili služavku Rozu strast besomučnog konjušara tako je lekara kao i svakog drugog malog čoveka progutao veliki svet i veliki apsurd u njemu. 

Ova priča nagoveštava nadrealizam koji se tada tek rađao kao umetnički pokret. U svakoj epizodi čitalac može tražiti više različitih značenja, međutim nije ih neophodno tražiti. Dovoljno je samo to što skoro svaki delić ove priče dotiče ona duboka osećanja straha i bezizlaza. I bez traženja smisla, samo kroz osećanje ovo delo dovodi čitaoca do saznanja da smo svi zatočeni u apsurdnom svetu, svetu straha i protivrečnosti. Kafka, majstor bezizlaznih situacija, ostavlja svog lika sa mrtvim pacijentom i njegovom porodicom koja je u lekara polagala sve svoje nade. Naš lekar shvata da je bolje da što pre krene. Dok seljani u daljini pevaju sablasnu pesmicu on juri po zimi sa konjima koji su mu poslati očigledno da bi žrtvovao služavku, izgubio vreme i doživeo sramotu. Seda u kola i bez bunde kreće kroz hladnoću. Telo mu je ostalo bez bunde, na zimi, a um takođe skinut do svojih najintimnijih patnji. Ova priča, naizgled besmislena upravo zbog toga i ima smisao. Ona čitaocu otvara najdublje i najzarđalije dveri njegovog uma i tera ga da se susretne sa onim što nije ni znao da u njemu postoji. Sa svakim novim čitanjem otvara se nova Pandorina kutija iz koje izvire novi strah. Kafka nas kroz svoju, usudiću se da kažem, izopačenu pripovetku obogaćuje za još jedno osećanje, doduše vrlo neprijatno. Ali zar nisu neprijatna osećanja ona koja najduže traju i najdublje se urezuju? 

Pacijent u smrt odnosi reči koje mu je lekar šapnuo, da njegova rana i nije toliko teška i da se zadobija udarcem sekire. Ali šta on ima od toga? Šta njegova porodica ima od saznanja od čega njihov srodnik boluje? Na kraju šta sam lekar ima od toga što je došao da obavi posao koji je nemoguće obaviti? Šta ima od neobičnog dara u vidu dva konja i konjušara? I na posletku šta nesretna Roza ima od cele ove situacije? Kad čitalac postavi sebi ova pitanja shvata da na njih ne postoji odgovor. On može smišljati čitav niz odgovora na ova ili na mnoga druga pitanja koja je moguće postaviti. I sa svakim novim čitanjem razumeće je drugačije, dok će se neko zadovoljiti time što je pročitao sablasnu pričicu bez traženja da išta u njoj razume. Neko će se zapitati zašto je ovako nešto uopšte i napisano. Biću slobodna da kažem: Blago njemu, jer ne vidi kakav je svet u koji smo bačeni. 

Za P.U.L.S.E Lana Koša

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments