Ulogujte se / Kreirajte profil

Serija nesrećnih događaja Lemonija Sniketa

 





 

Serija nesrećnih događaja (A Series of Unfortunate Events) je serijal knjiga za decu autora Lemonija Sniketa (Lemoni Sniket je zapravo pseudonim Denijela Hendlera). Ceo serijal ima trinaest knjiga, a svaka ima po trinaest poglavlja (osim poslednje, koja ima dodatno, četrnaesto poglavlje – nekakav epilog). Knjige su izlazile u periodu od 1999. do 2006. godine.

Nažalost, kod nas u Srbiji su davno prevedene samo prve četiri knjige (Loš početak, Soba reptila, Kraj otvorenog prozora i U strašnoj pilani). Čini mi se da su u Hrvatskoj prevedeni još neki delovi (do sedme ili osme knjige, ne znam da li je u planu da se prevode dalje). No, tražila sam ih i našla na engleskom kada sam shvatila da posle Strašne pilane ima još.

Bodlerovi siročići

Ukratko, knjige prate doživljaje troje dece Vajolet, Klausa i Sani Bodler (Baudelaire) kojima su roditelji nastradali u požaru koji je uništio i njihovu kuću. Njihov novi staratelj je grof Olaf (negativac u priči), koji na razne načine pokušava da dođe do bogatstva koje su njihovi roditelji ostavili. Nakon što se za to sazna, siročići se sele od njega i u suštini ceo serijal prati njihove selidbe od jednog staratelja do drugog, a grof Olaf do poslednje knjige ne odustaje od svoje namere. On se stalno pojavljuje prerušen (veoma loše), ali samo Bodlerova deca ga prepoznaju. Ipak, iako im odrasli kojima su povereni nisu mnogo od pomoći, Bodlerovi imaju i neobična interesovanja i talente koji se u različitim neprijatnim situacijama pokazuju korisnim. Vajolet ima dara za pronalaske i građenje neobičnih mehanizama, Klaus voli da čita i istražuje, a najmlađe dete, Sani, na početku priče je još uvek beba i „ono što joj nedostaje u visini nadoknađuje veličinom i oštrinom svoja četiri zuba“.

Sam način pripovedanja je drugačiji od svega što sam čitala kao dete. Na samom početku, autor najavi da priča ne samo da nema srećan kraj – nema čak ni srećan početak. Nekima je čak i smetalo što pisac često ponavlja kako su u pitanju neprijatne knjige. Na primer, kada treba da se desi neki veliki „plot twist“, on prekine pripovedanje i napiše nešto tipa „sad sledi neprijatan deo, bolje bi vam bilo da odmah ostavite knjigu i uzmete da čitate nešto drugo…“ Jeste da malo ume da dosadi, ali čini mi se da je pisac hteo da stvori kontra-efekat: kad kaže „nemojte ovo da čitate“, čitalac će baš zbog toga hteti da čita.

Jim Carrey i Meryl Streep u ekranizaciji iz 2004.

Nedavno sam ponovo pročitala sve knjige (podstakla me je serija, priznajem) i primetila dosta stvari koje kao klinka nisam – ima mnogo aluzija na književna dela, imena pisaca, naučnika itd. Takođe, u svakoj knjizi postoji po jedna biblioteka i uglavnom je dosta vezana za radnju priče. Bez obzira na naslov serijala, knjige obiluju apsurdnim, pomalo mračnim humorom i može se videti dosta sarkazma.

Ono što je zanimljivo je da su ove knjige stekle popularnost otprilike u isto vreme kada i serijal o Hariju Poteru, prodate su u više d 60 miliona primeraka, prevedene na 41 jezik, doživele su čak dve ekranizacije (film iz 2004. godine i serija koja je emitovana od 2017. do 2019.), postoji i igrica, ali bez obzira na sve kod nas su čini mi se prošle poprilično nezapaženo. Ja inače baš volim Harija Potera i nemam nameru ni da poredim, ni da kažem da mi je ovaj serijal bolji ili lošiji – teško da mogu da se uporede. Ali s obzirom na to da su i Hari i Bodlerova deca siročići – postoji dakle jedna dosta ozbiljna tema, iako su u pitanju priče koje su najvećim delom zabavne. Ovde moram da naglasim da mi se jako sviđa (koliko god morbidno zvučalo) kako Sniket opisuje sam način na koji se deca bore sa gubitkom. Za razliku od Harija, koji je ostao siroče kao beba, Bodlerova deca (osim naravno Sani koja je beba na početku) su gubitak doživeli kao tinejdžeri i kroz ceo serijal se (uz sve nevolje koje ih snalaze) bore i sa tim.

Na samom početku prve knjige, deca loše vesti saznaju dok se zabavljaju na plaži i posle toga, pisac kaže:

Čini mi se beskorisnim da vam opisujem kako su se užasno osećali Vajolet, Klaus, pa i čak i Sani u trenucima koji su usledili. Ako ste ikada izgubili nekog ko vam je veoma važan, onda već znate kako je to, a ako niste, ne možete ni da zamislite.

Dakle, iako su u pitanju dečije knjige, na vrlo pametan (i deci razumljiv) način se bave i težim temama kao što su gubitak i tugovanje.

Neil Patrick Harris kao grof Olaf u ekranizaciji iz 2017.

Već sam pominjala da su odrasli u knjigama, čak i oni koji su u suštini pozitivni likovi i žele dobro deci, vrlo beskorisni. I često ne obraćaju pažnju na ono što deca imaju da kažu („To je grof Olaf, ali je prerušen!“). Prosto, nisam mogla da se ne setim koliko je zapravo frustrirajuće kada si dete i pokušavaš da nešto saopštiš, a odrasli ne obraćaju mnogo pažnje, kakva god informacija da je u pitanju (ono što odraslima deluje nebitno, deci je uglavnom veoma bitno). Tako da, iako većina nas nije imala za petama maskiranog zlikovca koji želi naše bogatstvo, svakako možemo razumeti kako je Bodlerovim siročićima. Možda ne bi bilo loše da odrasli obrate malo više pažnje na ovakve knjige, čisto da, kada sledeći put požele da „otkače“ dete jer imaju „važnija posla“ – razmisle ponovo. Iako možda nije u opasnosti njihovo bogtstvo (pod uslovom da ga imaju), ignorisanje ili potcenjivanje onoga što deca imaju da kažu može biti opasno – što po dečije samopouzdanje (dete može da stekne utisak da, ako je ono što ima da kaže nebitno, onda je i ono samo nebitno), što po komunikaciju uopšte (ako na primer roditelj više puta ignoriše ono što dete želi da kaže, može se desiti da dete izgubi volju da sa njim priča o bilo čemu).

Na kraju, u pitanju su knjige koje itekako mogu da podstaknu dečiju radoznalost. Postoje aluzije na stvarne ličnosti i događaje – vrlo lako deca se mogu zapitati ko su ti ljudi, šta su napisali, šta su izumeli, po čemu su značajni… Takođe, bilo je dece koja su pokušavala liče na likove iz knjiga – da naprave neki neobičan izum kao Vajolet ili da budu načitani kao Klaus (ne znam da li su pokušavali i da grizu kao Sani). Ja se iskreno nadam da će se naći neka dobra duša koja će prevesti i ostatak serijala.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

Tekst originalno objavljen na: Zrno soli

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.