Natrčao sam pre neki dan na čuveni film “Sjaj i beda Holivuda” koji nisam gledao celih x godina, gotovo od onih davnih dana kada su mi bubuljice poput zlatnog ordenja ukrašavale ćilibarsku teksturu kože sveg ponosita čela.

Šta reći, američki mejnstrim filmovi sedamdesetih su kao dijamantski odsjaj pobedničke buke koja u sutonu zlati uvelu, sklerotičnu travu na samrtničkom pokrovu preminulog mejnstrim filma današnjice.

Dakle, iz ovog prezentističkog ugla mlakog A glavnotokovskog filma, o kome čak nisam ni kompententan da govorim, i to zbog jalove gledalačke kareze gde prekid nastupa već nakon petnestak akademskih mindži (u slučaju visokotolerantnog anđela poput mene to treba preračunati na strpljivih pola sata), još mi je teže da poverujem (a nekada mi je to bilo sasvim normalno, da ne kažem odveć štreberski – IMANENTNO za film uopšte) da je “novoholivudsko” hodenje dubravama sopstvene mladosti bilo ovako berićetno, vitalno, spontano i zrelo.

Dijapazon svih tipikalija je ovde prisutan: fotografija je meka, eterična i rajski udobna (premda je ovde to i pomalo ironično, ali dovoljno da zavara čula, pa da se pod vlašću povoljne impresije posle sanjaju male bele zeke i čokoladni buldozi koji trčkaraju livadama onosvetovne lepote, praćeni neizostavnim odjekom serafimskih lira); kamere su u konstantom pokretu, te su vorkeri na šinama i proto-gimbalima konstatno zaposleni, analogni objektivi se menjaju tvoreći zumove i blago krivudave, prekarakteristične odzumove uz lucidna i pravovremena fokusiranja, gluma je prirodna (čak i kad ulazi u artificijalni i teatralniji drajv) i ako mi dozvoljavate da dodam – maestralna; prisutno je blago eksperimentisanje i slobodarski duh u postupku, u skladu sa uticajima novotalasnih francuskih filmskih gurua, no u većoj meri lišen književničkog intelektualiziranja i avangardnih meškoljenja kao što je slučaj kod potonjih (nije kritika, samo gojim razliku), a frizirano i poturbljeno je sa američkim kokakolaško-zabavnim imputima i komunikativnijim pristupom pop-kulturi i umetnosti (ali iz današnjeg ugla gledano bez većeg kompromisa i sugeracije ŠTA bi trebalo da se oseća i KAKO da se doživi, dakle, bez potcenjivanja publike).

Naravno, ne treba ovde isključiti i psihodelične supstance koje su formirale sve-bdeći egregor nad poročnim Holivudom, neki vid Kjubrikove-Klarkove bebe nafilovane esidom, čiji sveti duh se manifestuje kao sveprisutni monolit, te neosporni vetar u leđa čak i onim autorima koji su strejtovali, nikada ne upražnjavajući sintetičku hranu bogova, ali se ipak kupaše u kvantnoj čorbi sveopšte energije.

Ipak, trebalo bi pored nabrojanog dodati da dekadenciju i propast ovako formirane kinematografske tvrđave “novog Holivuda” treba potražiti i u trendu nove droge kao što je to bio kokain koji bi dotadašnjeg kreativca i psihonauta holistički pretvorio u samo jedan fantomsko-samouvereni, navijagreni pulsirajući penis kome bi prirodniji habitus bio da brljavi po splavovima i žurkama, a ne da snima filmove ili pak da režira operu.

Ali da ne bih ovom prilikom zazvučao poput izbeglice iz arheološkog muzeja ili metuzalmovog starijeg brata, možda će VI filmovi (koje ćemo svi mi uskoro režirati na svojim tastaturama) biti mnogo bolji od ovih A filmova koji se danas snimaju i koštaju 200-300 miliona dolara – i to da bi izgledali upravo kao VI filmovi, a pritom bili korumpirano i monopolno rezervisani za nekakve odabrane zanatlije prosečoide kao ekstenzije želja finansijera, producenata, studija, te sličnih korumpiranih entiteta.

A zamislite, “Sjaj i beda Holivuda” se teško može navesti ne samo kao bolje ostvarenje sedamdesetih, nego čak ni kao bolje ostvarenja slavnog Džona Šlezingera, te je stoga ovaj film bio sahranjen i od kritike i od publike naviklih na jake A filmove. Ali opet, uvek je zanimljivo kada cinični i pesimistični Englez portretiše Holivud-Vavilon relaciju, dodatno popločavajući autoput ka paklu.. A ako se setimo, nešto kasnije imamo slučaj Alana Parkera u zakukuljenijoj formi iste teme znanoj kao “Anđeosko srce”.

Iako “Sjaj i beda Holivuda” pati od određenih nedostataka filmske, narativne prirode i sveobuhvatno nekoherentnosti (nije da mi nešto ovo smeta naročito kada imamo odlične parcijale), opet, pored svega, donosi radost za oči i dušu.

Dovoljno je videti duo Karen Blek i Donalda Saterlend a da se kardiocentrični centar raširi i zaigra svoje harmonično kolo sveopšteg veselja. Harizmatična Karen Blek u velikoj meri nosi film, uz pomoć Vilijema Artetona i ostalih… Dakle, Karen Blek, sa današnjih instagramskih pozicija – rasklimana, zrikava lepotica – upravo potvrđuje nesavršenstvo i prirodnost naočitog izgleda kojim bismo mogli definisati poželjnu ženu, kao nekakav femino-ekvivalent Džeku Nikolsonu (čak su i spareni u ”Pet lakih komada”).

Treba dodati da američki film sedamdesetih nastupa krajnje nepretenciozno i često unutar svojih ”nespektakularnih” i “svesno sirotinjskih” oblandi podvaljuje sadržinu gustog i bogatog sirupa sa odloženim dejstvom, tako je to i ovde slučaj samo u nešto uparađenijoj i teatralnoj varijanti.

Prvih sat i po ovog filma posmatramo nekakve osebujne marginalce u izmaštanom simulakrumu Holivudskog sistema vrednosti, gde autor potpuno sarađuje svojom režijom i vajbom sa sveopštom retro uspavankom, i dok se tako stvari dosadnjikavo odvijaju, sveprisutan je podtekst poput kužnih i zlokobnih podzemnih voda koje čekaju svoju šansu da pokuljaju.

Ova satirična melodrama se poslednjih sat vremena pretvara u horor, film postaje i u postupku više kao brutalno, grubo i svesno sirov u direktnoj estetici i jeziku nalik na tada savremenu art kinematografiju. Scena borbe petlova je u pravom kanibalholokaustovskom maniru, pravi animal snaf karusel prizor, uz groteskno lizanje pokidane kreste od strane tužnog kepeca koji oplakuje svog pernatog ljubimca.

Takođe, bizarna scena gde Homer Simpson (eto ti pa sad!) liminalno biće velikih ruku (tumači ga ko drugi no Donald Saterlend) međaš ozbiljnih patologija, potisnutih trauma, inhibicija i poremećaja istovremeno umiksovan sa dobroćudnim, pitomim bićem dobrih namera – doživljava napad besa i gazi dežurnog provokatora – androginog, atificijelizovanu šoubiz spodobu i nadrealnog dečaka u jednoj od strašno uznemirujućoj sceni upravo snimljenoj u upečatljivom maniru filmova sedamdesetih.

Licemerje Holivuda je ekstremizovano do granica nosivosti, ali optuženi Holivud uživa da isporuči film gde je on lično zlikovac i tako još jednom izdiže u nebesa (ili pakao) čuveni mit o sebi!

za P.U.L.S.E Vanja Urukalo

  Džon Šlezinger, Film, Sjaj i beda Holivuda, Vanja Urukalo

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.