Skica iz Grenobla – Prvi put sam čuo za ime ovog grada za vreme održavanja X ZOI 1968 godine.  Igre su proslavile Žan Klod Kilija,  koji je osvojio sva tri zlata u alpskim disciplinama, a nas su upoznale sa glasom nezaboravne Milke Babović i umetničkim klizanjem, tim divnim spojem ritmova muzike i pokreta. Ovoga puta susret sa Grenoblom je više studentski, jer ovo je jedan od većih univerzitetskih centara u Francuskoj. Ceo jedan deo grada su okupirali fakulteti sa svim pratećim sadržajima…Dobili smo informaciju tokom razgledanja grada vozićem da u gradu boravi oko 45.000 redovnih studenata, plus oko 15.000 studenata koji povremeno dolaze (vanredni studenti). Za grad od nekih 165.000 stanovnika to je baš veliki broj, a to se i vidi po velikom broju mladih koji šetaju ulicama. Ko dođe u Grenobl mora da se provoza žičarom koja preko reke Izer vodi znatiželjnike na obližnje brdo – vidikovac, popularnu Bastilju.

Odatle grad možete da vidite kao na dlanu. Sam Grenobl je na oko 220 mnm, a okolo su Alpi čiji vrhovi prelaze 2000 mnm, a udaljeni su svega par km vazdušnim putem. Ovo vam daje utisak kao da ste negde na morskoj obali, tolika je velika sličnost reljefa. Ono što odmah primećujete je da je vazduh veoma čist, grad pun zelenila i da stalno pirka neki vetrić koji osvežava. Već drugi dan boravka u Grenoblu smo bili u gradskom muzeju gde se mogu pogledati slike od renesanse (Đ.Belini, Veroneze, Tintoreto…), preko, romantičara, impresionista-postimpresionista (E.Delakroa, A.Sisli, Renoar, Gogen…), do Matiza, Gončarove, Modiljanija, Miroa, Pikasa, Vorhola…

Provodimo lepo prepodne u muzeju pa nastavljamo uz pomoć prijatelja naše ćerke istraživanje grada. Prijatelji nam pokazuju znamenitosti grada kao što su Stendalova kuća, Verdun prefektura…U Cafe de la Table Ronde, drugi po starosti očuvan kafe u Francuskoj (iz 1739 godine), u prijatnom hladu sa pogledom na najstariju crkvu Grenobla, pravimo pauzu i ručamo. Macchiato ostavljamo za obližnji kafe „Amorino“, a jačinu mu blažimo perfektim sladoledom od vanile (madagaskarske naravno).

Nas ipak posebno oduševljavaju parkovi. U parkove je zabranjen ulazak pasa pa se posetioci veselo pružaju po travi i uživaju u rafinirano postavljenim cvetnim vrtovima. Uvek ruže, uz ostalo cveće, uvek neka statua, nezobilazna fontana i česma za osveženje. Pomalo dostižu moje drage Kineze, čiji parkovi su za mene predivan spoj vode i zelenila. Nama ipak za srce prirasta botanička bašta. Tu nalazimo “našu klupu”, gde iza šušti bambus, a ispred sa leske na obližnju veličansvenu bukvu skaču veverice veselo se igrajući “žmurke”. Ljudi su ovde veoma ljubazni, diskretno ljubazni. Tramvajem zvanim čežnja (svega četiri linije), čistim i tačnim kao švajcarski satovi, lako se stiže sa jednog kraja grada na drugi.

Trg Viktora Igoa, petak popodne, polako se gasi vrelina dana, vetar donosi oblake i najavljuje kišu. Najavljuje i jesen dok mota žuto lišće po trotoaru i kaldrmi na raskrsnici dve ulice Grenobla: Rue de Belgrade i Rue Docteur Bally. Našli smo lepo mesto za opraštanje sa Grenoblom. Sedimo na lepim drvenim klupama, a Grenobljani u žurbi prolaze – svako u svom pravcu. Kese u rukama, torbe na ramenima, poneki šeširić više kao ukrasni detalj. Primećujem da ovde dame uglavnom nose otvorene sandale. Ovo nas je prvi put iznenadilo devedesetih u Pekingu, gde je Valeri znala da stigne pred školu za Pjeroa u takvoj obući i u decembru. Hrabre su te Francuskinje priznajem i šarmantne. Vetar se poigrava sa biljčicom koja je nikla na zvoniku obližnje crkve Sv. Ludovika iz XVII veka. Na njegovom vrhu krst, a na krstu petao. Šarmantna kombinacija mi uvek izmami osmeh, kako pogled odluta na vrh zvonika.

Dve bake na klupi do naše razmenjuju stare slike i komentarišu, a vetar vragolan mi zatvara svesku. Neke od najlepših stihova svetske poezije je upravo on izazvao. Često mi se u glavi motaju stihovi Borisa Pasternaka, Bai Chu Yi-a ili R. L. Stivensona. Stivensonu su šuštale ženske haljine kroz travu, a meni eto ta moja mala sveska. Zatvaram je do daljeg i priznajem poraz,  jer negde duboko u sebi osećam da posle svih nas samo će on ostati. Vetar.

U Beogradu 10.09.2013.

za P.U.L.S.E: Goran Đerić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Goran Đerić, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi