U poslednje vreme svi nastoje da me uvere kako živim najbolje godine svog života, a ja kao nikako da shvatim. Nije da se nešto opirem, ali sem nekog nategnutog komfora koji sam kolko-tolko dostigo i to daleko od onoga što ljudima mog statusa sleduje u uređenim, klasno stratifikovanim društvima, većina toga teško da se razlikuje od trendova koji su se implementirali devedesetih i preživljavati ih bez Devedesetdvojke je pandemonijum na koji sam moro da se sviknem. Patim evo već 14 godina, čak sam i jubilarni rođkiš proveo s ekipom iz Ritma sportskog srca, vodio sam ih kod Gabaša na ćevape.

Rale radi u misiji UN u Južnom Sudanu, Bensedin je pandur u Vest Holivudu, Koka je u obezbeđenju lokalne TV stanice. Taman je tolko proteklo da se nismo skupili na jednom mestu. Teško nam je tad pao rastanak, što reče Koka ko da sam izgubio nekog svog i to je neko preovlađujuće osećanje većine nas. Bistri smo ljudi, snašli smo se, al neki nedefinisani osećaj gubitka provejava suviše dugo ne samo u našim životima, već u opštoj atmosferi društva i društvenih odnosa koji nas okružuju.

Sve što do mene dopre deluje mi kao neopevana budalaština i ne znam da li je to zbog godina koje su me sustigle ili zbog potpunog nepripadanja epohi u kojoj živim. Iako sam daleko od toga da sam sentimentalan prema prošlosti, sve mi je smor. Čak i putovanja. A tek ljudi… Osećam se kao da sam okružen idiotima. Onda se setim Lenke Veličković, Vladine keve, koja bi u mojim aktuelnim godinama za svakog koga pomeneš rekla – Ah, taj idiot… uz obavezno kolutanje očima. Nema jače zabave u adolescenciji. Bio bih oduševljen da se pretvorim u nju i provedem preostalo vreme potpuno razuveren u spasenje čovečanstva. Zapravo je volela život i ljude i bila najbolje moguće društvo u svim prilikama, s retko lucidnim zapažanjima. A lucidna zapažanja četvorice danguba iznošena u formi kolokvijalnog kafanskog govora s podmetačinama i fingiranim prepucavanjem kojima smo secirali aktuelnu stvarnost, a sve šatro kroz prizmu sporta, bila su upravo ključ nesvakidašnje popularnosti naše emisije, što je u lenjo nedeljno popodne znala prema istraživanjima da okupi i do 60.000 slušalaca.

Bensedin kaže da to što živi u Los Anđolesu ne može da se prepriča rečima i da je dehumanizacija totalna. Diplomiranog antropologa Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta u uniformi i s značkom LAPD, američka vlada plaća da održava red po ulicama u kojima žive beskućnici, kojih prema popisu ima oko 80.000. U najbogatijem gradu najbogatije države u istoriji kosmosa. Dorćolac iz Solunske s univerzitetskom diplomom živi eksperiment koji nije mogao da sanja ni na najluđem seminaru tokom studija. Kaže, ne bi verovo, ništa više ne postoji, ne bi imali gde da snimaju Bejvoč, od negdašnjih plaža u gradu ostaše samo kante za smeće i 2 klozeta, u jednom spava beskućnik. Pričali su mi te večeri svašta o životu na Pacifiku i u Podsaharskoj Africi, trebo bi knjigu razgovora da izdam.

Život u 2024. Ne mogu ničeg da se setim. Imo sam par dobrih izložbi, neke jubileje. Sve mi je to toliko postalo nebitno da ne mogu čak više ni da se pravim da mi je stalo. Al polomio sam se oko svega, ispoštovali su me maksimalno, zahvalan sam svima. Nije u pitanju nadmenost, jednostavno, to je deo života koji se nužno prihvatakao posledica ulaska u profesionalne vode. Zabole sve ko sam ja i šta bi ja, sve dok ne počnu oko tvojih dela da se vrte pozamašne svote, al to ima svoju cenu. Stvorio sam zauzvrat pozamašan broj iznenađujuće dobrih, sadržajno novih radova, samog sebe sam iznenadio da te vatre još ima za izvoz. Zamorno je sve oko toga – intervjui, dostupnost, trgovanje, igre moći, jurnjave, reakcije, hvalospevi, prozivke, pljuvanja… Nikakve to veze nema s mojom prirodom.

Od malih nogu volim da gluvarim, da se muvam naokolo bez nekog jakog razloga, prosto postojim. Zato volim da otfuram negde. Išo sam ko fol do Venecije i Pariza poslom, samo da se maknem od te neprekidne vidljivosti. Pamtim kako ležim na travi u Arsenaleu i gledam u nebo. VIP Bijenala leži u zelenilu i gleda u plavetnilo sunčanog aprilskog popodneva. Išo sam oko pola 10 da vidim Roberta Indijanu u Prokuracije Vekije na Pjaci San Marko, stupio sam nepretenciozno samouvereno u prostor, mislili su da sam neko mudo pa se polomiše. Bio sam potpuno sam. Slike iz godine mog rođenja, ulja na platnu, impresivna, kao da su juče naslikana, lebdeo sam na sedmom nebu.

Pri odlasku dadoše mi torbicu i kačket od vrhunskih materijala, ne kao one sponzorske iz Đardina. Pitali su da li želim da se vidim s kustosom. „Metju Lajons je trenutno na spratu iznad i doručkuje, možete mu se pridružiti ako želite.“ Zahvalio sam se, lažući masno kako imam zakazana viđenja u drugim paviljonima. Ispratili su me do izlaza kao divu. Zahvalio sam se na svemu protokolarno srdačno. Tokom godina pokupe se trikovi. Kako se odnosite prema drugima je pola posla. Ostalo je nešto dara i posvećenost.

U Parizu sam bio smešten iznad Bastilje, blizu La Roket, nekih metar dana pred Olimpijske igre, zbog izložbe o umetnosti i sportu na kojoj sam bio jedini živi učesnik, što je čudesan osećaj. Doduše bio je još jedan ali se zbog poodmaklih godina nije pojavio na otvaranju. Proveo sam četiri dana skitajući kroz svoju prošlost, prešo sam na nogama 60 kilometara. Svratio sam da vidim šta ima kod Ropača i Perotena u galeriji, ali sam vreme najviše proveo na ulici. Stajao sam ispred zgrade Sophie Le Norcy u 44 Rue des Gravilliers na obodu Marea gde sam leta ’78. prvi put čuo Led Zeppelin II i pitao se šta li je s njom, da li je živa. Pazario sam u prodavnici ploča zaostaloj u vremenu i prostoru kod Le Alea deluks izdanje Allman Brothers Band At Filmore East za 10 evrića. Naleteo sam na povratku do hotela na neku freak hype haute couture reviju u picnutom treš prostoru s zvezdom Oklahoma Sitija Lugencom Dortom kao glavnom atrakcijom, ispostavilo se da je Pariska nedelja mode u toku ili već nešto. Izašli smo ispred kad se sve zavšilo, spontano i neusiljeno me pozdravio i pružio ruku, otpozdravio sam i predstavio se, rekoh da sam Jokarin sunarodnik, pito me šta radi rekoh nemam pojma, verovatno je na pripremama, proćaskali smo još malo i fotkali se. Divan tip, impresivne pojave. Zaprepastilo me kad sam shvatio da je mlađi od moje ćerke, 35 godina razlike boktejebo. Sve je to nerealno.

Često uhvatim sebe kako razmišljam o dosadašnjem životu i onom što je ispred, smislu svega. Dotiču me vrlo događaji krajem godine. Uranjam u prošlost promatrajući sudbine ljudi u prelomnim vremenima. Svačeg poučnog ima što može poslužiti i danas kao orijentir. S obzirom da su se, barem kad smo mi u pitanju, tranzicioni procesi na našu ludu sreću odužili i da nas istovremeno i oće i neće, raznorodne se pouke i paralele mogu povući u zavisnosti ko, kako i kojim očima gleda na stvari. Dve paradigme su mi zapale za oko, jedna iz 1922, druga iz 1805. i obe su istisnute iz naše kolektivne svesti, jer su neke druge ličnosti i događaji odlukom nauke i politike dobile primat.

Prva se odnosi na članak objavljen u časopisu Nova Evropa koji je u Zagrebu izdavao Pančevac Milan Ćurčin. U tematskom broju naslovljenom Parole i motivi / Omladina i fašizam od 21. novembra 1922. u tekstu pod nazivom Radnička klasa i fašizam, tada dvadesetogodišnji Milan Durman opisuje fenomen narastanja pokreta koji je krajem oktobra, svega 3 nedelje pre izlaska magazina, pobedio na izborima u Italiji i izveo trodnevni marš na Rim kojim je stupio na vlast i istorijsku scenu. Preciznost tog izlaganja je frapantna u odnosu na kontekst vremena, društvenog razvoja, mogućnosti, godina i položaja samog autora, a posebno opservacija i političke zrelosti u poređenju s današnjicom. Durman tako kaže da su fašisti proizvod kapitalističke klase koja je nesigurna u pouzdanost državnog aparata kao garanta zaštite ekonomskih interesa staleža koje ostvaruje prekovladajućeg poretka, te u tu svrhu stvara poluslužbene borbene organizacije sastavljene pretežno od radništva kod kojih se klasni karakter nije razvio u potpunosti. Ali u jednoj rečenici posebno poentira:

 „Svuda gdje god se vladajuća klasa ne pouzdava sama u svoj režim, stvara ona ovakove borbene organizacije, koje imaju, uz cjelokupan državni aparat, da brane njezine interese, koji se — razumije se — identifikuju sa općenarodnim interesima.“

Milan Durman bio je intelektualac marksističke orijentacije, jedan od vodećih skojevaca svog vremena, osnivač i urednik časopisa Omladinska borba, doktor prava i rezervni oficir kraljevske vojske u činu pešadijskog potporučnika, rodom iz Gornjeg Javoranja kraj Dvora na Uni. U vreme Staljinovih čistki izlazi iz KPJ i pridružuje se Samostalnoj demokratskoj stranci, partiji Srba u Hrvatskoj igine u aprilu 1941. tokom Luftvafeovog bombardovanja Sarajeva. Ostavio je za sobom neizbrisivo duhovno, intelektualno i političko nasleđe o kojem mi danas uglavnom ne znamo ništa.

Još manje znamo o drugoj paradigmi koja se tiče Teodora Filipovića, profesora istorije prava na univerzitetu u Harkovu koji je pristupivši pobuni iz 1804, kao i većina uglednih ustanika koji su došli sa teritorije Austrije, radi izbegavanja eventualnog progona preuzeo pseudonim Božidar Grujović i bio 1805. postavljen za prvog sekretara Praviteljstvujušćeg sovjeta, najstarijeg centralnog organa uprave u istoriji novovekovne Srbije. Ova fascinantna ličnost koja je preminula sa svega 29 godina, ostavila nam je jedan govor kao svetionik i temelj savremenih principa državotvornosti, trajni orijentir u izazovima sa kojima se jedno društvo neprekidno susreće na svom istorijskom putu. Slovo o slobodi koje je isticalo značaj donošenja ustava kao razumnog i pravednog uređenja nove države bazirane na jednakosti svih njenih pripadnika trebalo je da bude održano po samom kostituisanju Sovjeta 15. avgusta 1805, ali do toga nije došlo usled neslaganja samih ustaničkih vođa i začetka oligarhijskog poretka s kojim se u različitim oblicima susrećemo do današnjih dana. Međutim, ostao je zapisan u celini u memoarima prote Mateje Nenadovića i važno je osvrnuti se na neke od iznetih principa baš danas kada se suočavamo sa potpunom anomijom u društvu:

„[…]Razum dakle i pravda jesu dve polovine blagopolučija. Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona. […]Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom.[…]Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje i čest svoju: Sigurnost 1. života, 2. imanja, i 3. česti, svaki, da, i ono dete koje se ješče, rodilo nije, ište od zapovednika, i ako poglavar njima svima život, imanje i čest sačuvati neće, ili ne može, nije dostojan poglavar biti.[…]Svoboda, svoboda nas ljudma čini, svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost, i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona svjaščenstvo prosveščava, i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakoga obogaščava, svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće, veseli i utešava, i mio mu život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje radi, i marva se bolje plodi, lep se hleb jede, i dobro vino pije! Jednom rečju gde nema slobode tu nema života.“