Stefani Bordo – „Slaba tačka“

„Slaba tačka“ Stefani Bordo: Još od mojih studentskih dana izbor za NIN-ovu nagradu za mene je predstavljao veoma važan događaj. Rano sam počela da shvatam da je pitanje književne nagrade nešto što treba da se tiče svakog akademskog građanina. Knjige su one koje menjaju svet, koje pokreću na preispitivanje, na sumnju, a onda i na ideje koje pomeraju granice, koje stvaraju čoveka i koje formiraju jednu naciju. Zato, nekako simbolički, asociram NIN-ovu nagradu sa praznicima – to je doba godine kada imamo retrospektivu događaja koji su nas pokrenuli i podstakli na nešto važno.

Baš u periodu tih mojih studentskih dana, kada sam počela da osvešćujem značaj nagrađivanja romana godine, jedna studentkinja filozofije tada je počela da stvara lik tako fascinantne, a tako okrutne, tako moćne i tako beskrupulozne protagonistkinje romana koji će se, bezmalo, deset godina kasnije naći na listi nominovanih romana za NIN-ovu nagradu 2021. godine. I tako se rodio njen prvenac, „Slaba tačka“ u izdanju Nove Poetike, a sa njim se rodila i književnica Marija Jakić, koja je izrodila Stefani Bordo, koja je sve, samo ne heroina, ali koja će baš takva kakva jeste čitaoca izbaviti iz onog najdubljeg mraka – zatvaranja očiju pred surovom realnošću.

– Znate li kako je to biti poznat širom države u kojoj živiš, ali opet biti jedna od najmisterioznijih osoba u njoj? Znate li kako je biti jedna od najlepših žena na svetu, ali u isto vreme jedna od najgorih, najružnijih koje ste ikad sreli? Znate li kako je biti bogat, a opet tako siromašan? Kako je biti prebijen, a kako biti onaj koji prebija? Kako je ubiti, a kako biti ubijen? Za sada sve znam, osim poslednjeg. (Isečak iz romana „Slaba tačka“)

Budući da je Jakićeva po struci filozof, za očekivati je da je u „Slabu tačku“ utkala sistem koji čitaoca uvlači u analizu iz koje ne može da izađe. Kroz ovu analizu čitalac u autorki traži odgovore, ali umesto deklarativnih i dogmatskih odgovora otvaraju se krucijalna pitanja – o moralnoj opravdanosti za prikrivanje laži; o teoriji odlučivanja u odnosu između moći i materijalnog sveta naspram surove, ali neukaljane nemaštine; o ceni opstanka na visokim pozicijama u društvu naspram sopstvenog integriteta koji je odavno prodat (i kome?); o stereotipnim aršinima kroz koje su osetljive društvene grupe predstavljene dok su oni zaista svakojaki i ni po čemu suštinskom drugačiji od većinskih grupacija. „Slaba tačka“ nas ne uči životu. Ne uči nas ni onoj drugoj strani života koja ukaljava naš ušuškani svet. „Slaba tačka“ nas goni da brzo mislimo, da čim oformimo utisak ubrzo ga raspršimo u paramparčad, vuče nas i tera da shvatimo da postoje svetovi dijametralno suprotni od naših, u kojima važe sasvim drugčija pravila. To su svetovi korupcije, kriminala, moćnika koji su u stanju da odbace najrođenije ukoliko oni na bilo koji način ugrožavaju njihovu sistematizovanu mrežu. U tom svetu Jakićeva postavlja estetski prelepu i moralno unakaženu Stefani Bordo, koja upravlja podzemljem od kog zavisi šta će se dešavati na površini. Jednom njenom odlukom ta površina, odnosno ušuškani svetovi običnih ljudi, mogu da postanu potpuno drugačiji, a ti ljudi će uzrok tražiti u vlasti, koja je uovom romanu samo jedan od brojnih kanala delovanja Stefaninih Balkanskih pacova, kako su nazivali njenu moćnu i široko rasprostranjenu bandu.

Zbog čega je Stefani toliko zaštićena? Kako ona uspeva da upravlja isprogramiranim ljudskim životinjama, kakvi su njeni saradnici iz celog regiona? Zašto zagriženi i uporni inspektor San ne uspeva da joj stane na put? Koja je slaba tačka ove žene i hoće li joj ta slaba tačka doći glave? Ovo su pitanja koja kroz otkrivanje odgovora istovremeno otvaraju egzistencijalna, etička, estetska, rodna i psihološka pitanja koja zaista jesu temelj jednog društva. Interesatno je koliko kroz igru paradoksa Marija Jakić izvlači krucijalne konkluzije – ona ukazujući na potpuno iskrivljene moralne principe podstiče čitaoca da se zapita koji su to principi bez kojih nema društva; kroz isticanje izuzetne fizičke atraktivnosti svoje protagonistkinje izaziva u čitaocu da mu izolovana lepota, bez moralne upotpunjenosti, bude odbojna; ističući borbenost jednog inspektora koji je Rom pokazuje nam da mi možemo itekako da zavolimo aktera koji pripada stereotipno i nepravedno ugnjetavanoj nacionalnoj manjini; pokazujući kako jedan homoseksualac može javno da se deklariše tek od momenta kada dobije zaleđinu moćnika Jakićeva nas tera da se zapitamo o ljudskim pravima na izbor i opredeljenje; na kraju, kroz pokazivanje minornog položaja lika koji se kandiduje na predsedničkim izborima u odnosu na Stefani Bordo, jasno možemo videti da mnoge stvari nisu toliko jednostrane i jednostavne kao što deluju.

Na kraju, ako praznici treba da imaju ulogu da nas podstaknu na promene nabolje, kao filozofi, ni Marija Jakić, a ni ja, ne možemo, a da ne pomislimo da je najbolji način za to duboko promišljanje i osvešćivanje upravo onog podzemlja, koje se nalazi ispod naše površine, tačnije, površnosti. Zato, naizgled paradoksalno, moja heroina, koja je u svojoj priči sve, samo ne heroina, za NIN-ovu nagradu je Stefani Bordo, koja u jednom jeste uspela – da progovori o onome što je u svom filozofskom sistemu godinama, pažljivo, precizno i analitično formirala Marija Jakić. Zato, bilo kako bilo, moj pobednik za roman godine je „Slaba tačka“ – jer pogađa slabu tačku svakoga od nas.