Slikarstvo nesanice

“Tama u umetnosti nije tama.

Svetlost u umetnosti nije svetlost.

Prostor u umetnosti nije prostor

Vreme u umetnosti nije vreme.”1

Ad Reinhardt

Umetnost Nemanje Mate Đorđevića je u konstantnoj transformaciji, evoluciji, preispitivanju, sa akcentom istraživanja psihološkog, tamnog i ne uvek prijemčivog. Umetnik u svom procesu ne odustaje od niti koja povezuje prethodne cikluse u vidu prepoznatljivog rukopisa, virilnosti u obliku agresivnih, naoko haotičnih likovnih elemenata koji svoju borbu nastavljaju u radijantnim kadrovima slika svojih zamišljenih (iskreiranih) kompozicija. Neke od njih  mogu podsetiti svojim, najčešće, hladnim plavim i zagasitim crvenim tonovima, u kojima centrlano mesto zauzimaju kiborzi, biomehaničke kreature, lobanje ili neka fantastična bića, na frejmove visokoestetizovanih japanskih anime filmova žanra Mecha. Njihov svet se odvija u zamahu, snažnom pokretu, uskovitlaloj energiji i u njemu nema mesta za statičnost, stišanost tonova i impresije spokoja. Motivi preneti na platna ili papir izazivaju budnost, jednu vrstu vertiga u kome svi likovni elementi bivaju udruženi s namerom da uzdrmaju, provociraju i magnetično privuku pažnju posmatrača.

Ideja „čoveka-mašine” je u umetnosti 20. veka bila inspirativna kao koncept povezivanja mehaničkog i organskog, živog i neživog, racionalnog i iracionalnog, i bila je prisutna u radovima značajnih umetnika (Umberto Boccioni, El Lissitzky,  René Magritte, Hans. R. Giger…). Nemanja Mate Đorđević ovu temu, već prisutnu u okviru prethodnih ciklusa, razvija na radovima nastalim tokom 2024. godine. Posmatrač ne zna, sa sigurnošću, da li je to svet futurističkih fantazama u kome se prelamaju, poput eha, ideje o „čoveku-mašini”, koje mogu asocirati na ideje Futurista proklamovane u manifestu Filippa Tommasija Marinettija iz 1909. godine, u kome se, između ostalog, ističe značaj mašine i tehnologije u progresu čoveka, ili su to vizelni pasaži likovno uobličenih umetnikovih vizija ili drugih, nama nepoznatih ravni i skrivenih svetova. Jedno je sigurno – snažna prisutnost Đorđevićevog likovnog sveta je poput „animističkih invokacija” koje unose dozu nemira, ustreptalosti, slutnje u očekivanju. Upijajući predstave s dvodimenzionalnog medija jedne slike, kao da ne percipiramo površinski reprezentativni sloj, dinamičnu kompoziciju i motiv, već uranjamo u sopstvene skrovite kutove potaknuti tamnim fonom koji je dominantan u značajnom broju radova. Može se reći da inkorporiranje tamnog elementa i pojačavanje njegove prisutnosti na Đorđevićevim delima otvara prostor ideji preplitanja dva elelmenta, koja u svojoj biti se upotpunjuju i međusobno naglašavaju, ili kako M. Heidegger navodi: „Tama i svetlost  pripadaju jedan drugom, i ne samo na način, da gde ima tame, tu uvek mora biti i svetlosti  i obratno. Pre bi se moglo reći da je tama u svojoj suštini svetlost, a svetlost je u svojoj suštini tama.“2

Ukoliko posmatrač analizira likovne predstave prenete na platna, crteže ili skulpture, mogla bi se prepoznati prisutnost jednog aspekta dinamičkog pokreta, ekspresivne tenzije, prodornog izraza i dominantnog uplitanja nekog skrivenog „unutarnjeg ličnog znaka”. Iako su mnogi likovni kritičari već prepoznali umetnikovu prijemčivost ka nokturalnom, smrti, agresivnom ili nesvesnom prisutnim u motivima, kompozicijama ili likovnom mizanscenu kreatura koje izranjaju iz mraka, zanimljiv je i skriveni elemenat koji poput negativa može biti i nosilac „kriptovanog” pozitiva. Taj elemenat bi se možda mogao posmatrati, metaforički rečeno, poput kabalističkih Klifota koji predstavljaju suprotnu prirodu sveta koji vidimo. On je skriven, u senci, predstavlja Drugu stranu koja nije prepoznatljiva na prvi mah, ali je tu, s nama, u svetu oko nas i obavija ga poput nevidljive ljušture. Prepoznavanje te druge prirode nam otkriva nove horizonte samorefleksije koje potom mogu transformisati simboličku Noć, treperuću tminu i kreature fantastike u oblike koje možda pronalazimo u sebi. Mi se s tim oblicima suočavamo, od njih se ne sklanjamo, već ih osećamo i integrišemo ili, kao što aludira francuski likovni kritičar Јеаn-Luc Chаlumеаu citatom koji se odnosi na umetnika: „….koga verovatno muči ozbiljna slabost, leči svoju muku otimajući ništavilu slike iz dna svoje noći bez sna.”3

U susretu s likovnim svetom Nemanje Mate Đorđevića, ističe se jedna crta hermetičnosti, dubine, snažnog „zvuka” koji je na nivou sadržinskog sloja i, ukoliko se ne bismo opteretili dodatnom hermeneutikom u tumačenju ulivajući pregršt paralela i objašnjenja koji mogu, a ne moraju biti istiniti, uvideli bismo snažnu silu koja poput neke zakonitosti uobličava i kreira osnovni ton likovnoj predstavi. Ona bi se mogla dočarati na primeru muzičkog dela gde dubina basa, koji prati i stvara ton u nižem registru, upotpunjuje melodiju i ritam aleternacijama, ne remeteći ih, već uobličavajuči celokupnu kompoziciju. Na sličan način, poigravajući se ritmom, umetnik kreira radove u vidu poliptiha, sačinjenih od uzanih vertikalnih formata stvarajući „zamrznute kadrove”. Na njima takođe možemo prepoznati alternacije motiva. Ovi paneli su međusobno spojeni, ali su likovno svesno isprekidani, stvarajući iluziju pokreta i međusobnog nadjačavanja oslikanih registara. Sa druge strane, umetnik neke motive, poput lobanje postavlja u središte tonda Demijurg  koji dodatno naglašava simboliku onostranog, smrti i tamnog pricipa. Zanimljivo je istaći i lakoću stvaranja iluzije prostora, koji kao da je u suptilnoj izmaglici, projektovanjem linija kretanja u više pravaca kreirajući privid dubine i treperenja vazduha.

U prepletu crvenih, plavih ili crnih tonova, obitavaju likovi izmaštanog sveta skoro pa naučne fantastike ili neke umetnikove mitologije, koji kao da će izroniti iz njega i zakoračiti u našu stvarnost, izazivajući i mameći nas. Oni su predstavljeni u pokretu, dinamički osnaženo, sirovo i agresivno. Istaknuta je njihova ogoljenost, namerno izbegavanje estetizacije, insistiranjem na naglašvanju njihove grotesknosti, odbojnosti i zlokobnosti. Figure često prati eksplozivan crtački sloj u vidu brzih poteza, kapanja i curenja boje. Ovaj aspekt intenzivira dramu prikazanih figuralnih predstava. Može se prepoznati u vidu belih gustih nanosa koji mogu asocirati na „električna isijavanja”, koja kao na delu Antidot prodiru kroz prste, kruže oko tela ističući „naboj” koji je akumuliran. Njega prati preplet crvenih zamršenih linija koje poput mreže flankiraju glavu naglašavajući izraz lica koje nas posmatra s razrogačenim očima i ustima. Da li je ono u agoniji, ekstazi, katarzi ili šoku, posmatraču je u biti nejasno. Utisak projektovanog kovitlaca u kojem centralna figura komunicira s posmatračem čini celu scenu napetom, konfrontirajućom, ali paradoksalno i veoma zavodljivom. Slično rešenje može se takođe prepoznati na velikom formatu dela Elegije , u okviru kojeg se drama neke nove kreature s multipliciranim lobanjama i stisnutom pesnicom odvija pred nama u nekakvom vihoru (možda rata?) gazeći sve pred sobom. Da li u njima prepoznati lične demone s kojima se umetnik rve ili je to refleksija trenutne tragedije aktuelnih ratova u svetu?

 Uz seriju slika koje su mahom velikog formata, ovu izložbu prate crteži (tuš na papiru)  Cadaver (2013-2024.), kao i par skulptoralnih ostvarenja i asamblaža u vidu „slika-objekata” – Noćne Elegije, koji u svom izražajnom mediju prenose teme podjednako snažno, stvarajući materijalizirane tačke, poput čvorova raspletene mreže mraka, izmaglice, robota i kreatura, u prostoru imaginarne smrti poput crne senke i života, poput crvenila. S tim u vezi, delo Mesija koje se sastoji od dva elementa: lobanje i vaze takođe izaziva posmatrača svojom prodornom ekspresivnošću. U ovom slučaju cveće koje je po pravilu vezano za upotrebu jedne vaze zamenjeno je crnom lobanjom. Iako je tema mrtve prirode i vaze s cvećem u istoriji umetnosti često predstavljala ideju Memento mori, u ovom slučaju i ovom spoju simbolika je nedvosmislena, ali se može sagledati i kroz prizmu umetnikovih previranja.

Na posletku, sagledavajući celokupan likovni „ansambl” može se naslutiti jedan vrlo delikatan zagrljaj antiteza, koji u umu posmatrača može kreirati inverziju predstava u okviru unutarnjeg doživljaja, a koji potom vodi ka približavnju značenja dela. Iz tog razloga umetnost Nemanje Mate Đorđevića pruža dublju potku koja se razotkriva dužim zagledanjem iza vibrantnog formalnog plana. Upravo u tom svesnom „maskiranju” iščitavanja, Nemanja Mate Đorđević svoje kompozicije čini nepogrešivo vitalnim i osnaženim u svom sadržajnom aspektu.

Dejan Vučetić

—————————————————————————————————-

 1.Ad Reinhardt, Art as Art: The Selected Writings of Ad Reinhardt. United States: University of California Press, Oakland, 1991, str. 68

2.Martin Heidegger, Heraklit, Gesamt Ausgabe 55, Vittorio Klostermann, Frankfurt, 1994, str. 33

3.Jean Luc-Chalumeau, Mate, le peintre de l’insomnie, Povodom izložbe “Nyctophilia” u Srpskom kulturnom centru u Parizu, aprila 2016.

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Dejan Vučetić, Nemanja Đorđević, Slikarstvo