Ulogujte se / Kreirajte profil

Sloboda da se bude slobodan – Hana Arent

Moja tema danas je, plašim se, skoro neprijatno aktuelna. Revolucije su postale svakodnevna pojava od kada su se, po ispostavljanju duga imperijalizma, toliki narodi podigli da „prezmu na sebe među svetskim silama izdvojeno stanje ravnopravnosti koje su im namenili zakoni prirode i prirodni Bog“. Onako kako je najtrajniji ishod imperijalističke ekspanzije bio širenje ideje o nacionalnim državama na sve četiri strane sveta , tako je kraj imperijalizma pod pritiskom nacionalizma vodio širenju ideje revolucije po celoj planeti.

Sve te revolucije, bez obzira na to koliko nasilna njihova antizapadnjačka retorika bila, stoje pod obeležjima tracicionalnih zapadnjačkih revolucija. Sadašnjem stanju stvari prethodio je niz revolucija nakon Prvog svetskog rata u samoj Evropi. Od tada, a znatno upadljivije nakon Drugog svetskog rata, ništa ne izgleda izvesnije od toga da će revolucionarne promene oblika vlasti, nezavisno od promene administracije, pratiti poraz u ratu između preostalih sila – brzog, odnosno potpunog uništenja. Ali važno je napomenuti da su, čak i pre nego što je razvoj tehnologije doveo do toga da ratovi velikih sila budu doslovno borba života i smrti, a stoga i samoopstruišući, politički gledano ratovi već postali pitanje života i smrti. To se ni na koji način nije podrazumevalo, ali pokazuje da su učesnici nacionalnih ratova počeli da se ponašaju kao da su bili uključeni u građanske ratove. I manji ratovi u poslednjih 20 godina – Koreja, Alžir, Vijetnam – izvesno su bili građanski ratovi, u koje su se uvukle velike sile, bilo da je revolucija pretila njihovoj vladavini ili su stvarali opasan vakuum između prevlasti.

U ovim primerima rat nije prethodio revoluciji, inicijativa se premetnula iz revolucije u rat, koji je u nekim slučajevima, ali nikako svim, praćen vojnom intervencijom. To je kao da smo se iznenada vratili u 18. vek, kada je Američku revoluciju pratio rat protiv Engleske, a Francusku revoluciju rat protiv ujedinjenih monarhističkih sila tadašnje Evrope.

A opet, uprkos ogromnoj razlici u okolnostima, tehnološkim i drugim, vojne intervencije pokazuju se relativno bespomoćnim pri suočavanju sa ovim fenomenom. Brojne revolucije u poslednjih dvesta godina su propale, ali relativno malo njih slomljeno je pri nadmoćnoj primeni sredstava nasilja. Upravo obrnuto, vojne intervencije, čak i tamo gde su bile uspešne, često su se pokazale nemoćnim da uspostave stabilnost i popune vakuum moći. Čak i posle pobede su, čini se, nesposobne da zamene haos stabilnošću, korupciju poštenjem, a rasulo i trulež uspostavljanjem uprave i poverenjem u vlast.

Restauracija, posledica prekinute revolucije, uglavnom ne obezbeđuje ništa više do tanak i sasvim očigledno privremeni plašt pod kojim se proces raspada nekontrolisano nastavlja. Ali, sa druge strane, postoji i veliki potencijal za buduću stabilnost sadržan u svesno osnovanim novim političkim telima, među kojima je američka republika najbolji primer. Osnovni problem je, naravno, taj što su uspele revolucije retke. Ipak, u sadašnjoj konfiguraciji sveta, bilo da je to dobro ili loše, revolucije su postale najznačajniji i česti događaji – a po svoj prilici će se to nastaviti i u narednim decenijama – i bilo bi, ne samo mudrije, nego i važnije da, umesto busanja time da smo najveća sila na svetu, kažemo da baštinimo izuzetnu postojanost od osnivanja naše republike, a da je ta postojanost neposredan izdanak revolucije. Jer, pošto više ne može biti odlučena ratom, trka velikih sila može lako da bude rešena, na duže staze, time koja strana bolje razume šta su revolucije i kakav je ulog u njima.

Hana Arent (foto: Printscreen)

Ni za koga, verujem, više nije tajna, bar ne od incidenta u Zalivu svinja, da se međunarodna politika ove zemlje pokazala nedovoljno stručnom, pa čak i loše obaveštenom, pri proceni revolucionarnih stanja ili razumevanja impulsa revolucionarnih pokreta. Iako se za incident u Zalivu svinja često krive pogrešne informacije i to što su tajne službe zakazale, greška zapravo leži u nečemu mnogo dubljem. Greška je bila u nerazumevanju toga šta to znači kada ljudi pogođeni siromaštvom u zaostaloj zemlji, u kojoj je korupcija dosegla nivo truljenja, iznenada shvate, ne iz svog siromaštva, nego iz zatomljenosti i stoga nerazumljivosti njihove bede, šta to znači kada prvi put čuju da se stanje u kojem se nalaze otvoreno razmatra, a nađu se i pozvanim da učestvuju u tom razmatranju; i šta to znači kada su dovedeni u svoj glavni grad, koji nikada ranije nisu videli, i rečeno im je: ove ulice, i ovi trgovi, i ove zgrade, sve je ovo vaše, vaša imovina i stoga i vaš ponos. Ovo, ili nešto slično tome, dogodilo se prvi put u Francuskoj revoluciji.

Zanimljivo, starac u Istočnoj Prusiji koji nikad nije izašao iz svog rodnog Kenigsberga, Imanuel Kant, filozog i zaljubljenik u slobodu, koji teško da je bio čuven po buntovnim mislima, odmah je razumeo. Rekao je da “takav fenomen u ljudskoj istoriji nikada neće biti zaboravljen” i, zaista, ne samo da nije zaboravljen, nego je igrao i ključnu ulogu u svetskoj istoriji od kada se pojavio. A iako su se mnoge revolucije završile tiranijom, takođe se uvek imalo na umu da se, kako to kaže Kondorset, “reč ‘revolucija’ može primeniti samo za revolucije čiji je cilj sloboda”.

Revolucija, kao i bilo koji drugi pojam u našem političkom rečniku, može da se koristi u generičkom smislu, a da se ne uzime u obzir ni poreklo te reči niti vreme kada je pojam iskorišćen prvi put da bi se opisao određeni politički fenomen. Pretpostavka za takvo korišćenje je da je taj pojam, bez obzira na to kada i zašto se pojavio, fenomen na koji se odnosi savremen ljudskom pamćenju. Iskušenje da se iskoristi ta reč generički posebno je jako kada govorimo o “ratovima i revolucijama” zajedno, jer ratovi su, zaista, stari koliko i pisana istorija čovečanstva. Bilo bi komplikovano iskoristiti reč “rat” u bilo kojem drugom do generičkom smislu, ako ni zbog čega drugog, a ono jer njeno prvo pojavljivanje ne može biti datirano ili povezano sa prostorom, ali takav izgovor ne postoji za nasumično korišćenje pojma revolucija.

Pre dve velike revolucije krajem 18. veka i posebnog smisla koje je tada dobila, reč “revolucija” jedva da je korišćena u rečniku političke misli i prakse. Kada se pojam pojavio u 17. veku, na primer, primenjivao se strogo u vezi sa značenjem u astronomiji i označavao je večno, nezaustavljivo, sveponavljajuće kretanje nebeskih tela; njeno korišćenje u politici bilo je metaforičko, da se opiše pokret pre nekog uspostavljenog stanja, te stoga pokret, zamah koji je prethodio nekom uspostavljenom redu. Ta reč nije korišćena prvi put za ono što smo skloni da nazovemo izbijanjem revolucije u Engleskoj i Kromvelov uspon do neke vrste diktatora, nego naprotiv, 1660. godine, pri restauraciji monarhije nakon zbacivanja Rampove skupštine. Ali ni i o Zlatnoj revoluciji, događaju tokom kog je, paradoksalno, ovaj pojam našao svoje mesto u političko-istorijskom jeziku, nije se razmišljalo kao o revoluciji, nego kao o restauraciji snage monarhije do njene nekadašnje pravednosti i slave. Pravo značenje revolucije, pre događaja s kraja 18. veka, možda je jasno nagovešteno u povelji na Velikom pečatu Engleske iz 1651. godine, prema kojoj je prva transformacija iz monarhije u republiku značila: “Sloboda po Božjoj milosti obnovljena“.

Anri Pol Pero – “Zauzimanje Bastilje” (1928)

Činjenica da je reč “revolucija” originalno značila obnavljanje više je od puke semantičke neobičnosti. Čak se ni revolucije iz 18. veka ne mogu razumeti bez shvatanja da su revolucije izbile sa obnovom kao ciljem, a da je sadržaj takve obnove bio sloboda. U Americi, prema rečima Džona Adamsa, ljudi revolucije bili su “pozvani bez očekivanja i obavezani bez prethodne sklonosti”. Isto važi i za Francusku gde je, prema Torkvilovim rečima, “čovek mogao da poveruje da je cilj nadolazeće revolucije bilo da se restaurira ancien régime pre nego njegovo zbacivanje”. A kada je tok obe revolucije, kada su učesnici postali svesni da se pre upuštaju u sasvim novi poduhvat nego što se okreću unazad bilo čemu što mu je prethodilo, kada je reč “revolucija” shodno tome poprimila novo značenje, bio je to Tomas Pejn, među svim tim ljudima, koji je, još veran duhu prohujalog doba, predložio, sasvim ozbiljno, da se Američka i Francuska revolucija nazovu “kontrarevolucijama”. On je želeo da izuzetne događaje poštedi sumnje da je napravljen sasvim novi početak i od odijuma prema nasilju sa kojim su ovi događaji bili neizbežno povezivani.

Skloni smo da previdimo ispoljavanje skoro instinktivnog užasavanja u prirodi tih prvih revolucionara prema nečemu sasvim novom. Delimično i zato što smo tako dobro upoznati sa žudnjom naučnika i filozofa Novog doba za “stvarima nikad ranije viđenim i mislima kakvih nije bilo nikada ranije”. A delimično i zato što ništa u toku ovih revolucija nije toliko upadljivo i upečatljivo kao izraziti naglasak na novini, kakav su iznova i iznova ponavljali učesnici i svedoci, insistirajući na tome da se ništa što bi se značajem i veličinom moglo porediti nije dogodilo ikada ranije. Ključna i složena činjenica je da je ogromni patos nove ere, Novus Ordo Seclorum, što je još ispisano na novčanicama našeg dolara, izbio u prvi plan tek nakon što su učesnici, mnogi protiv svoje volje, prešli tačku posle koje nema povratka.

Dakle, ono što se zapravo dogodilo krajem 18. veka bilo je to da je pokušaj restauracije i oporavka starih prava i privilegija imao za posledicu upravo suprotno: progresivni razvoj i otvaranje ka budućnosti koji su prkosili svim daljim pokušajima činjenja i promišljanja u pojmovima kružnog ili povratničkog kretanja. I dok je pojam “revolucije” radikalno transformisan pri revolucionarnom procesu, nešto slično, ali beskrajno kompleksnije, dogodilo se sa rečju “sloboda”. Sve dok se nije mislilo ni na šta drugo do “po Božjoj milosti obnovljeno”, ona je ostala stvar onih prava i sloboda koje danas povezujemo sa ustavnom vlašću, što se prikladno naziva građanskim pravima. Ono što nije bilo time obuhvaćeno je političko pravo da se učestvuje u javnim poslovima. Nijedno od ovih prava, uključujući i pravo da se bude zastupan u svrhu oporezivanja, nisu bili ni u teoriji ni u praksi rezultat revolucije. Ne “život, sloboda i imanje”, nego tvrdnja da su to neotuđiva prava svih ljudskih bića, bez obzira na to gde žive ili pod kakvim sistemom vlasti, bila je revolucionarna. Pa čak i u ovom novom i revolucionarnom proširivanju na celo čovečanstvo, sloboda nije značila više od oslobađanja od nepravednog uskraćivanja, to jest, nečega u suštini negativnog.

Slobode u smislu građanskih prava posledice su oslobađanja, ali one nikako nisu sadašnji sadržaj slobode, čija suština je u pristupu javnoj sferi i učešću u javnim poslovima. I da su revolucije bile usmerene samo na garanciju građanskih prava i oslobađanje od režima koji su prekoračili svoja ovlašćenja i kršili utvrđena prava bilo bi dovoljno. I istina je da su revolucije 18. veka počele zahtevanjem tih starih prava. Kompleksnost nastupa onda kada se revolucija jednako bavi i oslobađanjem i slobodom i, pošto je oslobođenje nesumnjivo uslov slobode, iako sloboda nije nužan ishod oslobođenja, veoma je složeno uvideti i reći gde se potreba za oslobođenjem, da se bude slobodan od ugnjetavanja, završava, a gde potreba za slobodom, za političkim životom, počinje. Suština stvari je da bi oslobađanje od ugnjetavanja moglo sasvim dobro da se ispuni i u monarhističkoj, ali ne tiranskoj, vlasti, dok je sloboda u političkom načinu života zahtevala novi, ili pre nanovo otkriveni, oblik vlasti. Ona je zahtevala uspostavljanje republike.

Američka revolucija foto: Pinterest

Ništa, zapravo, činjenice nisu izrodile jasnije od onog što je Džeferson naknadno ustvrdio, da su “sporovi doba bili sporovi principa između zastupnika republike i onih kraljevske vlasti”. Izjednačavanje republikanske vlasti sa slobodom i osuda monarhije kao kriminalne vlasti podobne ropstvu – iako je to postalo opšte mesto skoro odmah sa početkom revolucije – bilo je prilično van svesti samih revolucionara. A opet, iako je to bila nova sloboda kojoj su stremili, teško je prihvatiti da nisu prethodno imali predstavu o tome. Nasuprot tome, bilo je strasti za ovom novom političkom slobodom, iako još neizjednačenom sa oblikom vladavine republike, koja ih je podstakla i pripremila da sprovedu revoluciju, a bez da do kraja znaju šta zapravo rade.

Nijednu revoluciju, bez obzira na to koliko široko otvorila kapije masama i podjarmljenima – les malheureux, les misérables, les damnés de la terre, kao što znamo iz velikih govora Francuske revolucije – nisu oni i započeli. I nijedna revolucija nije bila posledica zavera, tajnih društava ili otvoreno revolucionarnih partija. Uopšteno gledano, nijedna revolucija nije moguća a da autoritet političkog tela ostane netaknut, što bi u savremenim uslovima značilo da se može verovati oružanim snagama da će se povinovati civilnim vlastima. Revolucije nisu nužni, nego mogući odgovor na devoluciju režima, nisu uzrok, nego posledica propasti političkog autoriteta. Gde god se ovom procesu raspadanja dozvoljavalo da se nekontrolisano širi, obično kroz duži period, revolucije mogu da se pojave, pod uslovom da postoji dovoljno velika populacija spremna za rušenje režima i voljna da preuzme vlast. Revolucije uvek izgleda uspevaju sa zadivljujućom lakoćom u inicijalnoj fazi, a razlog je u tome što oni koji navodno “izvode” revolucije ne “grabe vlast”, nego je pre uzimaju odande gde leži, sa ulica.

Ako su ljudi iz Američke i Francuske revolucije imali išta zajedničo pre događaja koji će im odrediti živote, oblikovati im ubeđenja i konačno ih pocepati, bilo je to strasna želja za učešćem u javnim poslovima, kao i ne manje strasno zgražavanje nad licemerjem i ludošću “pristojnog društva” – na šta bi valjalo dodati nemir i manje ili više izražen prezir spram sitničavosti ličnih preokupacija. U duhu oblikovanja ovog veoma posebnog mentalnog kova, Džon Adams bio je sasvim u pravu kada je rekao da je “revolucija ostvarena pre nego što je započet rat”, ne zbog posebno revolucionarnog ili pobunjeničkog duha, nego zato što su stanovnici kolonija “zakonski ustrojeni u korporacije i tela politička”, sa “pravom da se okupljaju … u sopstvenim gradskim većnicama i tamo većaju o javnim poslovima”, jer su zapravo “te većnice gradova ili oblasti bila mesta gde su se oblikovali stavovi ljudi na početku”.

Valjalo bi reći i to da ništa slično sa političkim ustanovama u kolonijama nije postojalo u Francuskoj, ali je mentalitet bio isti; ono što je Torkvil nazivao “strašću” i “predstavom” u Francuskoj, u Americi je bilo ispoljavanje iskustva iz najranijih vremena kolonizacije, u stvari još od kada je Sporazum sa Mejflauera postala istinska škola javnog duha i javne slobode. Pre revolucija, ovi ljudi sa obe strane Atlantika nazivani su hommes de lettres i karakteristično je za njih da u dokolici “pretresali antičke arhive”, to jest okretali se istoriji Starog Rima, ne zato što su bili romantičarski zaljubljeni u prošlost kao takvu, nego u nameri da obnove duhovne, kao i osnovne političke lekcije koje su bile izgubljene ili napola zaboravljene tokom vekova strogo hrišćanske tradicije. “Svet je bio prazan nakon Rimljana, a ispunjen je samo njihovim pamćenjem, koje je sada naše jedino predskazanje slobode”, uzviknuo je Sen Žist, kao što je pre njega Tomas Pejn predvideo da “ono što je Atina bila u malom, to će Amerika biti u velikom”.

Da bi se razumela uloga antike u istoriji revolucije, trebalo bi da se podsetimo zanosa „antičkom razboritošću“ kojom su Harington i Milton dočekali Kromvelovu diktaturu i kako je ovaj zanos oživljen u 18. veku Monteskjeovim „Razmatranjima o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti“. Bez primera iz klasike o tome šta politika može da bude i šta bi učešće u javnim poslovima moglo da znači za sreću čoveka, niko od ljudi revolucije ne bi imao hrabrosti za ono što će proizići u akciju bez presedana. Istorijski gledano, bilo je to kao da je renesansnom oživljavanju antike iznenada dodeljen novi zalog života, kao da je republikanska žestina kratkovekih italijanskih gradova-republika, unapred osuđenih pojavom nacionalnih država, samo zadremala, da tako kažemo, da bi dala narodima Evrope vremena da sazreju pod tutorstvom prinčeva apsolutista i prosvećenih despota.

Prvi elementi političke filozofije povezani sa pojmom javne slobode izraženi su u spisima Džona Adamsa. Njegova polazna tačka je u gledištu da „gde god se našli muškarci, žene ili deca, bilo da su stari ili mladi, bogati ili siromašni, gore i dole… neznalice ili učeni, svaki pojedinac ponet je snažnom potrebom da ljudi vide, čuju, pričaju, potvrde i poštuju njega i njegovo znanje”. Vrlinu ove „potrebe“ Adams je video u „potrebi da se nadmaši drugi“, a manu toga nazivao je „ambicijom“, koja „stremi moći kao sredstvu za izuzetnost“. A te dve stvari zaista i jesu među glavnim vrlinama i manama političkog čoveka. Jer, volja za moć kao takva, nezavisno od svake strasti za izuzetnošću (u kojoj moć nije sredstvo nego cilj), karakteristika je tirana i nije više čak ni politički porok. Pre je to svojstvo koje stremi uništavanju celokupnog političkog života, i njegove poroke koliko i njegove vrline. To je upravo zato što tiranin nema potrebu da nadmaši i manjka mu sva strast za izuzetnošću, koju nalazi u prijatnosti da dominira i samim tim se isključuje iz društva drugih; suprotno tome, upravo potreba da nadmaše navodi ljude da vole društvo savremenika i podstiče ih da se uključe u javne poslove. Ove javne slobode su opipljive u svetskoj stvarnosti, a stvorili su je ljudi da bi uživali zajedno u javnosti – da bi ih drugi videli, čuli, prepoznali i zapamtili. A ova vrsta slobode zahteva jednakost, možda samo među savremenicima. Gledano kroz ustanove, to je moguće samo u republici koja ne zna za istaknute pojedince i, strogo uzev, vladare. Ovo je razlog što su razmatranja oblika vlasti, u oštrom kontrastu sa potonjim ideologijama, igrala tako značajnu ulogu u razmišljanjima i spisima prvih revolucionara.

Nema sumnje, očigledno je i od velikog značaja da su tu strast za slobodom po sebi pobudili i odgajali ljudi dokolice, hommes de lettres koji nisu imali gazde i nisu uvek bili zauzeti stvarajući sebi uslove za život. Drugim rečima, oni su uživali privilegije Atinjana i Rimljana, ali bez uključivanja u državne poslove koje su toliko obuzimale slobodne ljude u antičko doba. Nema potrebe dodavati, tamo gde ljudi žive u istinski bednim uslovima, ova strast za slobodom je nepoznanica. A ako nam je potreban dodatni dokaz za odsustvo takvih uslova u kolonijama, „krasne jednakosti“ u Americi, gde je, kako je to Džeferson primetio, „najočigledniji bedni pojedinac“ živeo bolje nego 19 od 20 miliona stanovnika Francuske, treba samo da se podsetimo da je Džon Adams tu ljubav prema slobodi pripisao „siromašnima i bogatima, gore i dole, neznalicama i učenima“.

Razlog za pokušaj leži ipak je u tome što se oni koji su ga načinili, les hommes de lettres, nisu mnogo razlikovali od svojih američkih kolega; samo su iz toka Francuske revolucije shvatili da su delovali pod radikalno drugačijim okolnostima.

Okolnosti su bile različite na političkom, ali i na društvenom planu. Čak je i vladavina Kralja i Skupštine u Engleskoj bila “blaga vlast” u poređenju sa francuskim apsolutizmom. Pod svojim pokroviteljstvom, Engleska je razvila složen i održiv režim samouprava kom je bilo potrebno samo zasnivanje republike da bi potvrdilo svoje postojanje. Ipak, ove političke razlike, iako dosta značajne, bile su zanemarljive u odnosu na ogromne prepreke u zasnivanju slobode inherentne društvenim uslovima u Evropi.

Prvi revolucionari, iako su jako dobro znali da slobodi mora da prethodi oslobođenje, još nisu bili svesni činjenice da to oslobođenje znači više od političkog oslobođenja od apsolutne i despotske vlasti; da je biti slobodan zarad slobode pre svega značilo biti slobodan ne samo od straha, nego i od želja. A uslovi očajne bede narodnih masa, onih koji su prvi put izbili na čistinu kada su preplavili ulice Pariza, nisu mogli biti prebrođeni političkim motivima. Moćna sila ograničenja pod kojima su radili nisu se raspadala pre juriša u revoluciji kao što to kraljevska moć jeste.

Američka revolucija srećom nije morala da se suoči sa ovim preprekama slobodi i, u stvari, za svoj uspeh dugovala je dosta odustvu očajne bede među slobodnim ljudima, kao i nevidljivosti robova u kolonijama Novog sveta. Da budemo jasni, bilo je takvog siromaštva i bede u Americi kakvo se moglo porediti sa uslovima evropske “sirotinje koja radi”. Ako je, kako kaže Vilijam Pen, “Amerika bila dobra zemlja za siromašne” i ostala je san o obećanoj zemlji za evropsku sirotinju sve do početka 20. veka, ništa manje nije tačno ni to da je to dobro zavisilo u značajnoj meri od bede crnih ljudi.

Sredinom 18. veka, u Americi je živelo oko 400.000 crnaca zajedno sa oko 1.850.000 belaca i, uprkos manjku pouzdanih statističkih podataka, moglo bi se posumnjati u to da je procenat kompletnog siromaštva bio veći u zemljama Starog sveta (iako će on postati značajno veći tokom 19. veka).

Razlika je, dakle, bila u tome što je Američka revolucija, zbog ustanovljenog ropstva i uverenja da robovi pripadaju drugoj “rasi”, previdela postojanje bede, a samim tim i strašni zadatak oslobađanja onih koji nisu bili toliko ograničeni političkom represijom koliko čistim životnim potrebama. Les malheureux, prezreni, koji su odigrali ogromnu ulogu u toku Francuske revolucije, koja ih je izjednačila sa le peuple, ili nisu postojali ili su ostali potpuno nevidljivi u Americi.

Jedna od glavnih posledica revolucije u Francuskoj bila je da su, prvi put u istoriji, le peuple izvedeni na ulice i učinjeni vidljivim. Kada se to dogodilo, ispalo je da je ne samo sloboda, nego i sloboda da se bude slobodan, bila privilegija manjine. Po istom principu, međutim, Američka revolucija ostala je bez mnogo posledica za istorijsko razumevanje revolucija, dok je Francuska revolucija, koja je okončana gromkom propašću, odredila, a i dalje određuje, ono što danas nazivamo revolucionarnom tradicijom.

E. Delakroa: Sloboda predvodi narod

Šta se dogodilo tada u Parizu, 1789. godine? Prvo, sloboda od straha je privilegija koju je i manjina uživala samo u relativno kratkom peridu istorije, ali sloboda od želje bila je velika privilegija karakteristična za samo mali procenat čovečanstva kroz vekove. Ono što obično nazivamo zabeleženom istorijom čovečanstva je, najvećim delom, istorija te privilegovane manjine. Samo oni koji poznaju slobodu od želje mogu da razumeju puno značenje slobode od straha, a samo oni slobodni i od želje i od straha u poziciji su da osmisle strast ka javnim slobodama, da sami razviju taj goût ili smisao za liberté i neobičan smisao za égalité, ili jednakost, koju liberté nosi sa sobom.

Šematski gledano, moglo bi se reći da svaka revolucija prolazi kroz prvu fazu oslobođenja pre nego što može da dospe do slobode, drugu i presudnu fazu uspostavljanja novog oblika vladavine i novog političkog tela. U toku Američke revolucije, faza oslobođenja značila je oslobođenje od političkih ograničenja, od tiranije monarhije ili kakvu god reč bi mogla da stoji tu. Prva faza bila je određena nasiljem, ali druga faza bila je stvar promišljanja, rasprava i ubeđivanja, ukratko, primena „političkih nauka“ onako kako su je Osnivači shvatali.

Ali u Francuskoj se, ukupno gledano, dogodilo nešto drugo. Prva faza revolucije bila je mnogo bolje određena dezintegracijom nego nasiljem, a kada je dostignuta druga faza i Nacionalni savet proglasio Francusku republikom, moć se već prelila na ulice. Ljudima koji su se okupili u Parizu da bi predstavljali la nation pre nego le people glavna briga – bez obzira na to da li su se zvali Mirabo ili Robespjer, Danton ili Sen Žist – bila je vlada, reformacija monarhije i kasnije osnivanje republike, a zatekli su se iznenada pred drugim zadatkom oslobođenja, to jest, oslobođenjem naroda od bede: pred zadatkom da ih oslobode da bi bili slobodni.

Nije to još bilo ono što su i Marks i Torkvil videli kao potpuno novu odliku revolucija iz 1848. godine, prelaz sa promena oblika vlasti ka pokušaju da se zameni društveno uređenje u skladu sa stavovima klasne borbe. Tek nakon februara 1848. godine, nakon “prve velike bitke… između dve klase koje su podelile društvo”, Marks je primetio da revolucija sada znači “zbacivanje buržoaskog društva pošto je pre toga to značilo zbacivanje oblika državnog uređenja”. Francuska revolucija iz 1789. bila je uvod u to, pa iako se završila sumornom propašću, ostala je presudna za sve kasnije revolucije. Ona je, naime, pokazala to šta je nova formula, svi ljudi su stvoreni jednaki, značila u praksi. A bila je to ta jednakost koju je Robespjer imao na umu kada je rekao da revolucija postavlja veličinu čoveka nasuprot sitničavosti velikaša; i Hamilton, takođe, kada je govorio da je revolucija odbranila čast ljudske rase; čak i Kant je učio od Rusoa i Francuske revolucije kada je promišljao o novom dostojanstvu čoveka. Šta god da je Francuska revolucija postigla ili nije, a ona nije dostigla ljudsku jednakost, oslobodila je sirotinju iz mraka, od nevidljivosti. Ono što se čini neopozivim od tada je da oni koji su posvećeni slobodi mogu da ostanu pomireni sa stanjem stvari u kojem je sloboda od želje – sloboda da se bude slobodan – bila privilegija većine.

U vezi sa originalnim konstelacijama revolucionara i sirotinjskih masa koje su izveli na čistac, hajde da citiram intepretativni opis Lorda Ektona vezan za marš žena na Versaj, jednu od najpoznatijih ključnih tačaka Francuske revolucije. Učesnice marša, kaže on, “igrale su iskrenu ulogu majki čija su deca umirala od gladi u bednim domovima i one su stoga pribegle motivima koje nisu delile (na primer, briga oko vlasti) niti razumele cilj koji se iskristalisao a sa kojim ništa nije moglo da se poredi”. Ono što je le peuple, onako kako su ga Francuzi razumeli, doprineo revoluciji i čega generalno nije bilo u sledu događaja u Americi bila je neminovnost pokreta koji ljudska moć više nije mogla da kontroliše. Ovo elementarno iskustvo nenimovnosti – neminovno koliko i kretanje zvezda – donelo je dalju i potpuno novu predstavu koja nam je i danas skoro automatska asocijacija kada razmišljamo o revolucionarnim događajima.

(nastaviće se)

Hana Arent (1906 – 1975) široj javnosti poznata je pre svega kao autorka “Ajhmana u Jerusalimu”, gde iznosi čuvenu tezu o banalnosti zla. Autorka je još 17 knjiga i brojnih članaka na različite teme, od totalitarizma do epistemologije, a smatra se jednom od najuticajnijih političkih filozofa 20. veka.

Esej “Sloboda da se bude slobodan”, koji ćemo ovde preneti u nekoliko nastavaka, prvi put objavljen je nedavno, u 11. tomu njenih dela objedinjenih pod naslovom “Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju” koje je za “Šoken buks” priredio Dž. Kon.

Izvor: The New England Review

Prevod: M. Jovandić

Glif

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *