Sloboda

Koliko sam samo puta pomislio da se vrtim u krugu, ponavljajući jedno te isto. Ustanem, operem zube i ponovim ceo dan, pa još jedan, i naredni i sledeći, sve tako dok ne dođem do kraja.  Imam rok trajanja, rodio sam se i umreću. Meri mi se vreme, izmislili smo sat da bi nam svima bilo isto. Živimo toliko i toliko, startujemo i stignemo do cilja. Od početka i sve vreme, dok život traje, nešto sam učio, učim i dalje. Da držim kašiku, ne serem u gaće, hodam, pričam, pa sam prešao na komplikovanije stvari. Uspeo sam da pređem i šesnaestu godinu, naučeno sam sve više kombinovao sa novim znanjima i nekako od tada, čini mi se da sam počeo praviti svoj krug. Da bih bio potpuno zatvoren u njemu,  intezivno sam  ugrađivao i osećanja, stečena od rane mladosti do te zrelosti od šesnaest, osamneset godina.

Naravno da sam primetio da svi rade isto što i ja. Gledamo jedni u druge i pazimo da svako napravi svoju vrtešku, tada ga smatramo zrelim i odgovornim. U tom obruču, osećamo se komotno, ponavljamo jedne te iste stvari. I drugi, ne samo ja, odlaze na posao, rutinski kuvaju kafu, džezva uvek stoji na istom mestu, peru zube u isto vreme, imaju svoj krug prijatelja sa kojim se druže, imaju i one koje vole malo više, šetaju psa u krugu po parku. Mislimo da je srećan svako od nas ko uspeva da poveća svoj opseg novim ljudima, novim mestima, novim filmovima, novim bolje plaćenim poslovima, znanjima. One, kojima se njihov krug smanjuje, žalimo, savetujemo ih šta da urade, pomažemo im, ili samo pričamo o njima pazeći da ne napravimo iste greške. Svako voli da je njegova sfera u kojoj živi što veća. Tako se kotrljamo ka kraju, sigurni i ušukani.

No, među nama ima i onih, koji, kako vreme prolazi počnu da osećaju užasan pritisak, pomisle da su hermetički zatvoreni, nesrećni, željni ljubavi, ili nečega što često ni sami ne znaju da objasne. U prvom trenutku, napune pluća vazduhom sa planine, nebo vide jasnije, sa prezirom gledaju u nas koji nismo hrabri da osetimo tu vrstu slobode. I nalaze ljubav, sreću, uzbuđenja ih preplavljuju,  jer su odjednom nesputani, često je sve to jače nego u mladosti, pre nego što stvorili svoj krug.

Ali, uvek postoji to “ali”, cena je visoka. Taj sveži vazduh se brzo i obavezno pretvori u orkansku oluju.

Tako slobodni, privlačni su nam. Divimo im se, zaljubljujemo se u njih, šapatom pričamo između sebe da među nama ima i hrabrih, želimo da ih upoznamo, da nam pričaju kako je? Oni nam rado prilaze, pa pobogu, slobodni su mogu šta žele, njih ne opterećuje nijedan obruč. I zovu nas, sami su. Mi se rado odazivamo, igramo sa njima tango, ali k vragu, igra traje samo dok ne diraju naše krugove, o ne, mi ne želimo napolje, nama je dobro. Tada postanemo pizde i kukavice u njihovim očima, a mi to ne volimo. I zgazimo ih, našim točkovima. Naravno da pričam iz ličnog iskustva, drugačije nije moguće. Baš ne volim što sam i ja ta glista, ali šta da se radi.

Duga je noć, tek je otkucala ponoć. Pričaćemo, samo da skuvam kafu iz džezve koja stoji na istom mestu.

Dok se kuva kafa, mogao bih da smotam jedan džoint, jedan tanak, tek toliko da malo poremetim ovo vreme.

Gde sam stao? Ah da, svi se mi u stvari nalazimo u velikom točku, ponavljamo iste stvari, iste greške iz istorije.

Kažemo da na greškama učimo, pa ih ponavljamo? Pa verovatno je tako, ali se svejedno ipak lagano kotrljamo napred. Kuda idemo? Šta ja znam, u svakom slučaju prevazilazimo sve oko sebe, utičemo sve više, menjamo ovu jadnu planetu na kojoj se nalazimo, uništavamo je, pa je popravljamo. Možda idemo i da prevaziđemo sebe? Ne znam, možda.

U svakom slučaju verujemo. U Boga, Bogove, Nirvanu, Raj, ili verujemo da ništa ne postoji, neki su ubeđeni da su nas stvorili vanzemaljci, drugi veruju u nauku… Veoma je živo u tom našem ogromnom krugu, gde je svako on nas pojedinačno kuglica koji se okreće, nešto kao što  planete kruže oko zvezda, zvezde unutar galaksija i sve to nekuda ide. Kuda?

I taj pojam slobode nas opčinjava. Prva greška, prvi greh nastao je baš iz te slobode. Adam je bio slobodan da uzme jabuku sa zabranjenog stabla. U stvari, njemu je tu jabuku neko dao, a tog nekog je neko ubedio da to uradi. To je generalni problem sa slobodom. Želja za njom je ništa drugo nego kršenje, probijanje zabrana, po cenu da pokidamo naš krug, pa makar on bio Raj. I izgovor, uvek imamo opravdanje za te naše greške. Nisam ja hteo, neko mi je to podmetnuo, neko me je zaveo. Uzgred, šta će zmija u raju? Pa baš zbog slobode, nema slobode bez zmija i mogućnosti izbora.

Jedna od retkih činjenica, manja vidljivih, je da se i vernici i ateisti slažu da je čovek slobodno biće. Jedni misle da je to dobijeno od Boga, a drugi da je to osnovno ljudsko pravo, koju mu niko nije dao, nego mu prirodno, samim postojanjem pripada.

U prvom slučaju i Bog i Adam su, pre svege slični, jer su slobodni. Bog mu je daje jer ne želi da vrši nasilje nad njegovom slobodnom voljom. Adam odlučuje da napusti Edenski vrt i proliva prvu krv, našavši se u neprijateljskom okruženju prirode, koja mu se ne pokorava i koja počinje da mu preti smrću. Sam pojam Hristovog Vaskrsenja je u stvari “pobeda nad smrću”, smrt je pobeđena ali nije ukinuta, sve do drugog Hristovog dolaska među ljude. A kada će to biti? U Jevanđelju po Marku stoji: “O danu tom ili o času, niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac”, ili malo lepše rečeno: “ Gospod će doći, tiho kao lupež u noći, onda kada se najmanje nadate”.  Hipotetički da je Hristos ostao među ljudima kada je vaskrsnuo, svi bi mu se poklonili, ali od straha i na taj način bi bila ukinuta čovekova sloboda. Ispalo bi da: ”Nisam sa tobom zato što želim, nego zato što te se plašim”. U religiji, pojam slobode najbolje se vidi u samom činu Hristovog Vaskrsenja.

U drugom slučaju, pojam čovekove slobode se najčeše tumači, pokušajem ukidanja slobodnog izbora od strane drugih ljudi i željom da se ta sloboda odbrani. Imaš pravo da budeš ono sto jesi. Imaš pravo na dostojan život. Ne ugrožavaj druge i niko nema pravo da ugrožava tebe. Niko nema pravo da te eksplaotiše i da te koristi i tako redom. Pojam slobode u ovom drugom slučaju na neki način ljudi daju sami sebi.

Problem koji sloboda nosi sa sobom je njena, na prvi pogled, beskonačnost. Recimo ronilac koji je duboko zaronio, on mora uvek biti svestan da ga na toj dubinu jedino u životu održava boca sa kiseonikom. Kada se igramo sa slobodom i ako duboko zaronimo u njen beskraj, vođeni našom znatiželjom, moramo stalno paziti koliko nam je kiseonika ostalo na raspolaganju.

Ja i tom strašnom junaku gore na oblaku
Skidam kapu, ali mi duša nije toliko plaha
Da ću ga voljeti iz straha
Tvoj je bog jači od mog
U njegovo ime se lakše gine
Moj nije visok, snažan, nabildan i lijep
Ali mi lakše stane u džep
On je samo moj, moj heroj
I nema potrebe da s njime davim druge

Slušam “Hladno pivo” i ovi momci mi govore da gnjavim. Nemam toliku slobodu. Šta li vi radite, izgubljeni u svom vremenu i prostoru?

Autor kolumne:Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

VOJISLAV RADOJKOVIĆ: SLOBODA

 

AUTORSKI PROFIL

Vojislav Radojković rođen je 1965. u Petrovcu na Mlavi. Završio Polj. Fakultet. Književnik i kolumnista. Do sada je objavio romane: Nisam ja budala 2007, Poslednji dani bioskopa Delo 2009, Patuljci broje do sedam 2013, Decak koga je ujeo gušter 2018, Istine i laži 2019. Član je Srpskog književnog društva. Kao mlad, bio gitarista bendova Dionis, Banana bend, Modesti i drugih.

Živi i stvara u Beogradu

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments