Uslovljena pritiskom, zatečena trenutnim stanjem u svetu i u mozgu običnog građanina, hvatajući poslednji dah Slobodna misao uputila je otvoreno pismo Cenzuri:

“O, Cenzuro, ne lepi mi traku preko usta jer ja želim vazduha i prostranstva. Ne govori mi da je to za Javno dobro i Moral kad si ih ti začela. Nema mesta za obe na ovom svetu.

Ne govori mi da si mi dala Globano selo da u njemu slobodno rastem i razvijam se, kad me i dalje za ruku vode tvoji Roditelji. Batine, udarce i šutiranje zamenili su Lepim vaspitanjem. Žele da njihovi Ideali postanu moja Sudbina. Zabranjuju mi da izađem iz okvira, čitanje knjiga jezika mojih sugrađana…ali i šta vredi kad i oni pre svake svoje misli sami sebi stave „C“ na čelo. Ne dozvoljavaš mi posete Izuzetnih jer oni odstupaju od tvojih pravila i ruše mir u kući. Čak su se nekada i moji stanodavci u tvom selu sporili sa svojim komšijima jer su njihovi stanari bili preglasni i kvarili su seosku idilu.

Držiš me na dijeti, odgovara ti da sam mršava i neugledna, jer jedra ja znači uposliti više Stručnjaka za moje mršavljenje. Cenzuro, tu si kad sklopim i raširim ruke i usmerim ih ka nebu, tu si u džepu mog sakoa, u potpeticama mojih cipela i u pravcu mog pogleda…

Cenzuro! Ime ti je strogo ispitivanje i ja tvoj ispit ne mogu da položim.

Cenzuro! Ko je stariji? Ja ili Ti, moj iskrivljeni odraz u ogledalu – pogledaj me bolje. Možda su moje noge staklene, ali ti si Laž.

Želim slobodno da tečem, da biram, ma, samo izbor želim da imam. Ja sam rođena sestra Slobodne volje, zar ne misliš da bih volela da je vodim putevima života? Zar ne misliš da želimo slobodu obe ali i postojanje i identitet. Danas nas nazivaš drugim imenima, kažeš da si Zakonom i Deklaracijama tako odredila. Zar ne znaš? Ja sam ta koja je stvorila i porušila svaki zakon kako bi napredovala, kako bi neko sa mnom napredovao.

Ti koja praviš većinu u masu, dopusti postojanje pojedinaca od zrna, videla bi da je tekstura prijatnija i postojanija. Ti koja menjaš čep ako ne paše boci, ne zaboravi da se on uvek čuva, a boca se baca jer ne služi ničemu prazna.

Ne postavljaj mi čuvare kapija na putu do mog pravog oblika, ja sam takva kakva jesam – prihvati me. Ja donosim Stvarnost, a ti kopaš pećine i na zidove puštaš senke i govoriš da je to ono što se dešava vani. Ti misliš da ja ne znam da si najviše volela tiho da deluješ, da si sastavljala liste za odstel svih Jezika za koje si ti mislila da su račvasti. Nisu ti jezici pljuvali otrov, već  su usmeravali na uglove gledanja koje si ti plaštom skrivala. Tvoja nikada nije bila zemlja blagostanja već zemlja lažnih istina i još više lažnih obećanja i saosećanja. Toliko lažnih kao i vest o tvom nepostojnju. Oh, ali ti postojiš! Jer moja krv u venama presušuje.

Dopusti mi da se izrazim, dopusti mi oblik i reči, ton i boju, dopusti mi intonaciju jer u tome je moja prava Volja.

Zabrana nije tvoje prezime i ništa ne objašnjava, mnogo si ti više od toga.

Snižavaš moje kriterijume, dajući mi odabrana dela  da se “ne opterećujem”, govoreći mi da je umetnost za relaksaciju, jer kakva je to muzika ako ne mogu čuti i videti i ono ispod, kakvi su ti filmovi ako su u suprotnosti sa ustanovljenjim mišljenjima, kakve su to slike ako ruše moju religioznost. Srušila si zid Visoke kulture i razotkrila mi njena značenja. Ma hajde, možeš ti mnogo grublje od toga za moj mozak.

Cenzuro! Poslednje ime ti je atentat.

O, ali nisi ti ni znak Stop. Ne zaustavljaš ti misli na raskrsnici mišljenja, nego si policajac koji određuje prednost, a za mene je nekako uvek uključeno crveno svetlo. Izvlačiš iz svojih džepova stare argumenet, duvaš balone do pucanja i skrećeš s teme. Nefer je takva borba, ako je meni traka preko usta tokom čitave rasprave. I šta mi vredi i da me kasnije rehabilituješ, to ionako ne bi bilo sve što bih ja rekla.

Laž, laž, laž, to si ti! Treba ti 6 dana da napraviš haos, 6 meseci da promeniš mišljenje u ubeđenje, 6 godina da me ubediš da sa malo mogu da živim i 60 godina da zaboravim sve što je bilo. Ako zaboravim, šta će ostati? Tabula rasa – za tebe, da mi pokažeš da nisam gledala svojim očima nego tvojim ustima. Ne! prestani, na čemu ću se ja temeljiti, na osnovu čega ću ja postojati? Ako mi postaviš izabrane Stručnjake, samo svoje regrute da me naprave, jer ti želiš izbor, ako je on tvoj – ne može i ne sme biti moj.

Voliš tiho i široko da deluješ, to je tvoj domen. Uvek si išla rame uz moje rame, od pecki dece do packi šefova. Uvek si se trudila da probiješ moj oklop i zatruješ me. Ne, prestani! Jer sa mojim nepostojanjem neće više ni tebe biti. Uvek smo išle pod ruku, Cenzuro. Ne bi ni postojala da te ja ne prepoznajem, ne bi ti znali ni ime da nije mene, ne bi znali za tvoje cirkuske veštine da nije mojih očiju da upere iz kog rukava izvlačiš duplu kartu. Ali, mnogo više si ti od cirkuzanta, ali manje od moje smrti. Ne zaboravi to.”

…nakon što su ovo pismo pročitali Zvaničnici u kabinetu Cenzure, ali i Savet za upravljanje čovekom, nezvanično saznajemo da je Zdrav razum mudro ćutao, Slobodna volja kiselo se osmehivala zadovoljna pirovom pobedom, a Cenzura je odmah po završetku čitanja stavila naslov na pismo “Slobodan demokrata diktatorskim režimima” i pustila ga u masovno štampanje kako bi Javnost pročitala i sa odobravanjem klimnula glavom. Svet je nastavio nesmetano da se okreće.

Za P.U.L.S.E: KJ

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Cenzura, Društvo, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi